Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'син'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Син посланика ХДЗ-а објавио слику усташе са главом Србина 07. јануар 2019. Син посланика владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Јосипа Ђакића, Иван (22) објавио је данас на свом Фејсбуку слику усташе са одрубљеном главом Србина изнад које је написао "Свим ''пријатељима'' србичима сретан божић. Сајт Индеx.хр наводи да према ономе што се може пронаћи на интернету слика приказује "једног од усташких кољача из Јасеновца", усташког концентрационог логора у Другом светском рату. Како се наводи, Индеx је контактирао Ивана Ђакића, који је признао да је објавио фотографију и "извинио се свима које је увредио". "Поделио сам фотографију од колеге и избрисао је за минут. То није моје мишљење и овим путем се извињавам свима које сам увредио, те им честитам Божиц", рекао је Ђакић. Како се наводи, његов отац Јосип је, након што је упитан да прокоментарише слику за коју је утврђено да није подељена, већ да ју је Иван сам објавио и да је није обрисао за минут, прекинуо телефонску везу.
  2. Велики духовни догађај одржан је 6. августа у Спасо-Бородинском манастиру, када је свечано поздрављена чудотворна икона Тиквинске мајке Богородице, која је враћена након што је држана више од 75 година у Немачкој. Током четрдесетих година, икона се налазила у олтару манастирске цркве Св. Филарета. Монахиње су сачувале икону након затварања и уништења манастира, да би затим, у октобру 1941. године, икона пала у руке једног немачког официра који ју је однео у Немачку. Икона је држана 77 година у кући грофа Џорџа Кастела, у северној Баварској. Након смрти родитеља, гроф Волфганг Кастел је одлучио да врати Тихвинску икону у манастир Спасо-Бородино. Након што је Еп. Роман прочитао молитву, икона је свечано пребачена у манастирску цркву св. Владимира. Следећег дана је после Божанске литургије епископ Роман даривао грофа Волфганга и његову жену копијом иконе Тихвинске у име сестринства манастира, уз захвалне речи. Извор
  3. Novosti Online | 06. јун 2018. 16:16 | Коментара: 0 Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења састајања и комуницирања са сведоцима ОСУМЊИЧЕНОМ за рањавање двоје комшија Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења, састајања и комуницирања са сведоцима, сазнају "Новости". Подсетимо, Грујић се сумњичи да је у недељу увече ранио Катарину и Станишу Ј. на Новом Београду, након што је сазнао да је једанаестогодишњи Л. Ј., син ово двоје комшија, наводно хтео да силује његовог сина И. Г. (6). Прочитајте још: Потегао пиштољ јер је сумњао да му је син силован
  4. Након САД, које су за команданта кампа Бондстил поставиле старешину-пуковника америчке војске пореклом Србина, сличан "рецепт" примењује и Војска Њеног Краљевског Величанства. Како руски портал Спутник-сервис на српском сазнаје, потпуковник Никола Илић ће бити изванредни и опуномоћени представник војске Уједињеног Краљевства у Србији. Британски официр има врхунску професионалну биографију, а припадници Војске Србије упознали су га на заједничкој вежби на Копаонику. Никола Илић завршио је престижну Краљевску војну академију Сандхерст, одликован је медаљом за храброст 1993. године, орденом за заслуге у служби 1999. године, а 2006. године краљица Елизабета Друга прогласила га је чланом Реда Британске империје. Био је ангажован у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији, у Ираку и Авганистану, а обављао је и дужност заповедника батаљона британске војске у Северној Ирској. У јавности Илић увек истиче да је „британски Србин“, да поштује своје српско порекло, али да велику захвалност дугује британској нацији, која је његовом оцу омогућила да се досели када је 1948. године комунизам завладао у његовој домовини. Коментаришући намештење новог аташеа српског порекла, које ће се конкретизовати током лета, војни аналитичар Александар Радић за Спутњик каже да ову вест треба сматрати добром, јер је Лондон Београду дискретно и елегантно послао важну поруку. „У последње време, иако има много позитивних фраза када се јавно говори о међународној сарадњи Србије са западним земљама, чињеница је да реалне активности стагнирају. Мислим да је ниво редовних годишњих активности на вежбама, обуци и осталим заједничким пословима које осмисле војске, досегао максимум пре неколико година и да је у контексту врло сложених односа Србије између Запада и Истока приметна стагнација. С обзиром да је реч о официру који води порекло из српског националног бића, то би требало да буде више него јасна порука — желимо добре односе“, истиче Радић. Потпуковник Илић је рођен 1968. године, као најмлађи од три брата. Отац Илија, традиционалиста из Пађена код Книна, једног сина упутио је у државну службу, други је свештеник, а Никола, Ник — како га зову британске и колеге у Србији, одабрао је војнички позив. На јесен 2000. године у оквиру снага НАТО-а, Илић је стигао на Косово као оперативни батаљонски официр, али под лажним именом, да као Србин не би имао проблеме. По завршетку мандата за српске медије је изјавио да је у тој мисији себи поставио важан циљ, да сваке недеље присуствује литургији у Грачаници, а трудио се и да обиђе све манастире. © ФОТО : МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ Војници Србије и Велике Британије заједно скијају на Копаонику Управо је Илић обавестио команду о тешком положају Срба у Призрену, након чега је добио задатак да командује акцијом у којој су из тог града у Грачаницу пренете вредне икона и црквена архива, јер је претила опасност да буде уништена. Ова вест стигла је и до тадашњег патријарха Павла, који је тражио да упозна племенитог официра Британске војске. Радића смо питали и колико ће потпуковнику Илићу, с обзиром на наш менталитет и потребу да истакнемо да ценимо што нам је неко „земљак“, можда у послу одмоћи чињеница да је Србин. Сигурно му неће бити лако, с обзиром на наше традиционално „братимљење“, каже уз осмех Радић. „Требало би управо да покажемо поштовање према чињеници да Велика Британија шаље човека нашег порекла и да управо због тога постоји један дискретан однос пун респекта према таквом политичком потезу, тим више што ће вест о Илићевом доласку бити објављена убрзо након одређених непријатности које су настале због врло слободног коментарисања политичких питања и кадровских решења унутар Војске Србије од стране досадашњег британског војног аташеа Фицгибона“, подсећа саговорник Спутњика. Додаје да би у таквој атмосфери било веома штетно да наши таблоиди ову тему развуку преко насловних страна уз све епитете и одреднице које прате „медијско србовање“. „Треба уважити чињеницу да је реч о врхунском професионалцу, човеку са озбиљном каријером, али пре свега британском официру који треба, као човек српског порекла, да на најбољи могући начин успостави мост између две војске“, оцењује Радић. Илић је тај мост већ успоставио. Пре две године боравио је у нашој земљи у склопу билатералне војне сарадње Србије и Велике Британије. Група од више од 30 официра и подофицира копнене војске на Копаонику је имала скијашку обуку. „Знам да су овде одлични услови за Војску Србије, па смо одлучили да наши официри из Генералштаба и Управе за телекомуникације и информатику Копнене војске, бораве на Копаонику. То је, морам признати, била моја идеја и драго ми је да је то још један пример добре сарадње Оружаних снага Велике Британије са Војском Србије, чији официри нам пружају неопходну помоћ и инструкције“, изјавио је тада Илић. Радић истиче да оваквих преседана има и у другим земљама, али да их је било и у Србији. Наводи пример Александра Милутиновића, потпуковника војске САД који је службовао у америчкој амбасади, човеку који је био на дужности помоћника аташеа, а једно време био је и аташе у Црној Гори, након осамостаљења те земље. На Балкану је било и ситуација у којима се ангажовање официра могло тумачити као нешто више од симбола, подсећа Радић. © ФОТО : МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ Био је ангажован у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији, у Ираку... „Својевремено, кад се ратовало, један од подофицира Америчке војске Иван Шарац, који је поријеклом Хрват, радио је у амбасади у Загребу, али његове активности су далеко превазилазиле оно што би се могло очекивати од једног страног представника. Он је као обавештајац врло радо ишао на терен, појављивао се са генералом Антом Готовином на Динари. То су биле контроверзне ситуације“, подсећа он. Да подсетимо, недавно је и на место команданта базе НАТО-а Бондстил код Урошевца, именован пуковник Ник Дучић, Американац српског порекла. Сенка МИЛОШ
  5. Снежана

    Никола Ђоловић: Блудни син

    Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921. Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди. Прича се креће веома брзо и сажима у брзом „просипању имања живећи развратно“ (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због „судбине која их је задесила“ у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, „када дође себи“ (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19). По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу. Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. „А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22–24). Овде се отац, дакле, не обазире на то „шта ће село рећи“. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима. Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање. Вратимо се слици између оца и старијег сина „испред“ гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“ (Лк 15, 31–32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату. Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо „синови светлости“ који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће „први бити последњи а последњи први“, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: „Не познајем вас!“. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало. Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од „телета угојеног“ (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање „новим хаљинама“ (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу „оставља све своје овце да би нашао једну“, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано. Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?… http://teologija.net/bludni-sin/
  6. Снежана

    Блудни син

    Блудни син Никола Ђоловић Жан-Луи Форен, Повратак блудног сина, 1921. Прича о блудном сину је једна од најпотреснијих јеванђељских парабола изречена уснама Господа Христа. Пуно аутора је писало на ову тему. Чини се да је изузетно тешко да се шта може ново рећи. Ипак, поред освежења ума као начина подсетника да се истом причом дочара или осавремени садашњи приступ смисловима у којима се сами налазимо, а тим више ако бесмисао као онај који одузима семе смисла предњачи, имамо могућност да изнова преиспитамо своју позицију христоликог битисања – под условом ако смо уопште и започели своје вероживљење како доликује. Али, без претензија на рационално исцрпљивање богопросутих суштина! Јер се многе Христове параболе могу савремено и вишесмерно одразити на билион другачијих ситуација и лица, што ће рећи да је Христос бирао параболе као универзално место поуке за све генерације и за све векове управо због неизмењивости смисла које је у њих положио. Прича говори да је један отац имао два сина, а да је млађи пожелео део свог имања који му као наследнику припада. Овде се ниједан протагонист не именује од стране Христа. Не мора се, дакле, ићи класичном теолошком логиком да само ко има име да има постојање пред Богом као што затичемо, на пример, у причи о богаташу и Лазару где се богаташ због одсуства имена приказује као осуђени. По неким ауторима, обзиром на културолошки миље тадашњег јудаистичког менталитета, жеља млађег сина је скандалоцентрична. У то време било је незамисливо да било ко тражи свој део имања, јер се наслеђе делило тек после смрти оца. Поступак млађег сина је непримерен. Он чини срамоту самим искањем, јер тим гестом изражава да је за њега отац већ мртав много пре биолошке смрти. Међутим, не видимо да се отац буни. Очигледно му је љубав на првом месту. Не видимо данашње конфликте око наслеђа коме ће већи део припасти. Не видимо очеву огорченост. Не видимо прекор или јад што га син наједном за мртвог држи. Не буни се. Чини сину по вољи готово беспоговорно. Млађи син, дакле, не дистанцира себе само са својим делом после које је задобио, него његова дистанца почиње од момента жеље да добије свој део. Неко би то данас назвао еманципацијом, зрелошћу, као што се данас склапају разни уговори пре смрти, итд., али овде то није посреди. Прича се креће веома брзо и сажима у брзом „просипању имања живећи развратно“ (Лк 15, 13). Млађи син брзо сиромаши у свом отуђењу од оца и старијег брата који је остао веран оцу. Пошто је брзо остао без имовине, почиње да ради код једног човека чувајући свиње, а његова глад је била толико велика да је желео чак да једе исту храну коју једу свиње. Незамислив суноврат. Веома брз преокрет. Сличне психолошке паралеле можемо тражити у неким тешким животним причама неких људи који собом удаљени или другим прогнани долазе у неки стадијум ожалошћености због „судбине која их је задесила“ у некој првој самосталности далеко од најрођенијих. Међутим, „када дође себи“ (Лк 15, 17), односно, када је увидео свој пад и позицију у којој се налази, подсећа се на добростојећу позицију свог оца, његове имовине, његових најамника који имају добру плату. Другим речима, на први поглед опомиње се моћи његовог оца, а са друге стране узда се у његову доброту, јер унапред припрема умни терен са којим наступом ће доћи пред оца исповедајући му властито сагрешење надајући се помиловању (Лк 17, 18). Млађи син не наступа префригано рачунајући на сигуран добитак, он заправо не зна ни шта га чека, али је сигурно да себе не сматра више ни сином, чим је спреман за милост да макар буде надничар у свога оца у чему се ипак назире његово смирење (Лк 15, 19). По тадашњем кодексу части, млађи син је учинио велику срамоту оцу. Мало ко полази од логике и осећања оца, јер се чини да је син у центру приче. Отац, дакле, има право по тадашњим законима да елеминише сина. Каменовање, колико год сада деловало примитивно, представљало је законску санкцију према прекршиоцима а педагошки више као опомена другима (не заборавимо не тако старе и строге Душанове законе). Пошто не знамо време колико је млађи син био одсутан, а то може бити и неколико година, несумњиво је да је отац морао живети са неким видом срамоте у друштву, неког неморалног белега учињеног жигом сина. Сваки дан. Осим што је осрамоћен да сваким погледом других свакога дана изнова преживљава срамоту, сигурно је да је патио због одсуства сина којег је волео. Познато је да је Јеврејима биолошко наслеђе било у првом фокусу. Занимљив је даљи расплет. Отац види сина из даљине. „А када је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лк 15, 20). Овде не видимо данашњу сујету. Нема одмеравања. Нема повратка сина да би се сада син мучио неком кривицом и пребацивањем. Нема каменовања. Отац се одриче тог закона ради љубави у корист сина. Уместо критике, отац, нашавши покајање сина, наређује својим слугама да му врате његово достојанство кроз најлепше одело и наређује да се припреми гозба у част сина, јер је отац био срећан што га затиче првенствено – живог (Лк 15, 22–24). Овде се отац, дакле, не обазире на то „шта ће село рећи“. Јер село је можда очекивало да отац убије сина, или да га критикује и срамоти јавно, или да му каже да напусти домаћинство које је већ сам пре тога први напустио. Данас се неки свете најрођенима јавно само да би тобоже одбранили своју укаљану част у очима других. Прече им је шта други мисле неголи како то изгледа у очима најсроднијих. Ништа од тога се не дешава. Данас бисмо, нажалост, могли да пронађемо такве стресне ситуације. Али, отац овде све то простодушно прескаче. Њему је драг син. Можда је мислио да је до тада негде погинуо. А сада га затиче живим. Живим не само физички, него надасве живим јер се враћа у однос са изгубљеном породицом. У однос. Ово треба сагледавати. Заиста треба бити снажан човек или велику љубав имати да без прекора и без одмера прихватиш некога ко је застранио, ко те се претходно одрекао, ко је себе усвињио најгорим могућим самопонижењима. Ипак, прича се драматизује завишћу старијег брата који се позива сада на своју угрожену част. Старији син се осећа обесправљено и понижено пред повратком млађег брата. Можда му није жао што је жив, или што се вратио назад, али због славља које затиче – не жели да буде део такве церемоније коју сматра за неправедну фарсу. Можемо само да наслутимо његово беснило. У причи се чак помиње да је морао отац да напусти славље да би молио старијег брата да уђе (Лк 15, 28). Ко зна колико је то наговарање и одобровољавање трајало? И овде почиње јадање старијег сина, јер је он сматрао да због његове посвећености и оданости оцу већи примат има, а да напротив никада није био удостојен гозбе на начин какво је млађем сину указано (Лк 15, 29). Занимљиво је приметити у данашњим круговима, да се ова прича погрешно контекстуализује управо због неразумевања саме приче. Заправо, данашњи менталитет, оперисан од поуке која прича носи, навија за логику старијег брата, а чак и за оца који је по закону имао право да се одрекне млађег сина који се пре тога први оца одрекао. Јер син осим што је прекинуо однос, својим одласком и узимањем имовине је прогласио оца за мртвог. Дакле, овде нема места за симулацију неке јалове сентименталности. Син је испао радикално бестидан, али је парадокс што је и радикално пројавио своје покајање. Вратимо се слици између оца и старијег сина „испред“ гозбе. Отац се не обазире на набрајање грехова старијег сина. Љубав му није несигурна. Не колеба се. Не тражи освету и обештећење са каматом. Очекивано је да пресуди сину на било који начин. Али, он се тога одриче. Љубав му иде испред закона. Штавише, љубав му иде испред логике тадашњег и данашњег света. Отац, напротив, изражава недвосмислен поклич радости, и уместо да укори млађег сина, на неки начин као да почиње да кори старијег сина: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“ (Лк 15, 31–32). Отац преокреће расправу. Подиже је на већи ниво. Указује шта је прече. Коригује логику старијег сина који није ни узимао у обзир да је исти поседник имања као и његов отац. И иде још даље указујући му сасвим разумно да је уместо огорчености и гнева требало радост поставити у своје срце. Овде смо пред веома сличном компарацијом приче између два брата Каина и Авеља када Бог саветује Каину да не мршти лице него да одустане од свог зла према брату. Заправо, прича о блудном сину остаје недовршена. Не знамо да ли је старији син ушао на славље и загрлио свог брата. Да ли је прешао преко свог ината и поноса. Христос прећуткује. Задржава се на поучном спектру приче. Та поука се може применити и на данашње ситуације. У фокусу је Бог који не живи од бројања људских грехова. Старији син може бити оличење савремених хришћана који сваким даном раде на себи и на одржавању Божијих заповести. Млађи син може бити показатељ карактера било ког човека који долази из неке грозоморне и распојасане приче. Црква је повратак у домовину Бога Оца где сваки човек изнова налази своје достојанство и имање благодати које се игром самовоље и ризика може увек проћердати. Али, на испиту нису само непостојани и оне које Црква држи за најамнике, већ управо „синови светлости“ који могу пасти у то искушење да позавиде спасењу највеће отпадије од човечанства и онога што се хуманим зове. Може се десити да Бог таквима већу благодат припреми а да се постојани осете сујетно прозваним, јер такве благодати нису били удостојени и поред великог труда. Овде се суочавамо са оним Христовим да ће „први бити последњи а последњи први“, као и са оним есхатолошки прореченим да ће онима који се позивају на присност са Богом, Он први рећи: „Не познајем вас!“. Провокација остаје на снази а сигурност којом данас грабимо према Богу постаје скандалозно релативна и тотално беспомоћна управо због парадокса да нема духовног стажа или фиксиране светости. Не заборавимо великог старозаветног Саула који када је увидео новог службеника Божијег оличеног у нарави Давида да је по сваку цену тражио да га убије. И мада је Давид имао више пута могућност да убије Саула и мада је више пута свирао Саулу да би га одобровољио, Саула то није смиривало. Било је, такође, покушаја да се ова парабола о блудном сину не интерпретира искључиво у границама неке моралне поруке где је кајање, љубав и праштање у централном кадру, него и еклисиолошки. Ако се код многих од отаца и теолога Цркве већ учитавала асоцијација да је отац из приче овде синоним за Бога, онда се причи покушавало прићи и са других страна – у овом случају литургијски. Отац не чека драматично да му син падне на колена као пред неким џелатом са његовим формалним покајањем над којим може да покаже силу и власт како би се поигравао са својом жртвом. Видевши сина из даљине, отац узима иницијативу на себе. Отац први трчи у сусрет. Отац први љуби. Тек онда син исповеда покајање. Имамо нетипичну хронологију ствари. (Лк 15, 20). Неки аутори су од „телета угојеног“ (Лк 15, 23) правили компарације са Тајном Евхаристије а обдаривање „новим хаљинама“ (Лк 15, 22) као повратак врлина и благодати. Дакле, нека систематичност би се могла представити на следећи начин: а) кајање сина; б) иницијатива оца; в) сусрет оца и сина; г) гозба. Дакле, отац је првољубећи али се овде као синоним за Бога не показује као онај који на другом месту у Јеванђељу „оставља све своје овце да би нашао једну“, него се приказује као онај који чека на кајање другог. Овде отац није напустио своје домаћинство да би трагао за сином. Али је чекао. Није затворио врата дома када је сина видео из даљине. Указује му гостопримство. Радује му се што је жив. Однос се реанимира. Васкрсава. Литургијска недоумица се укида са понашањем оца. Отац не мери, нити броји грехове. Не намеће на сина јарам кривице, ни пребацивање. Не хода лагано и бојажљиво, већ трчи у сусрет сину. Не поставља моралне препреке да би учествовао син у гозби. Из тог угла сви ти црквени предуслови у посту, исповести, причешћивању, итд., се чине крајње непотребним ако је сина спасио осећај да има оца и да има где да се врати. Овде је очај усмрћен у старту а Црква се отвара у новом светлу као место првонамењене части, достојанства, имовине, облагодаћености, да човек буде то што јесте – заједничар и радник али најпре син и имовник у ономе што је од Бога даровано. Тако у лицу свих ових људи, од Каина и Авеља, преко Саула и Давида до два неименована брата описана у Јеванђељу, можемо да изнова преиспитамо где смо ми у целој причи и нисмо ли се о кога огрешили жртвујући све што имамо и јесмо на штету некога због кога се требало радовати само зато што је нашао своје спасење, своје достојанство, свог Бога баш зато што знамо из какве средине долази и са кавим унутрашњим девијацијама. На крају крајева, лако је поистовећивати се са позитивним библијским јунацима, али је тешко управо оно нелогично – колико негативне протагонисте подижемо у нама а да тога нисмо ни свесни? Исто тако, суштинска порука ове параболе може се огледати у следећем питању: колико освешћујемо ротирање улога између два брата који се надасве изражавају кроз наше постојање управо у непостојаности према надзаконској љубави којом смо сами даровани од Оца Светлости?… http://teologija.net/bludni-sin/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  7. У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19).   Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу.   Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти.   Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања?   Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога.   На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас.   Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна.   Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање.   Амин.     Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године   Извор: Православие.ру
  8. Какве смо дивне речи у црквеној песми сада чули: „Јер порани душа моја твоме светоме храму, носећи храм телесни сав оскврњен…“ У тим речима је истина о нашем паду, коју је спознала људска душа: од раног јутра, с првом мишљу после буђења, мој дух стреми ка Твоме светоме храму, ка светом дому Божијем, али тај мој дух пребива и чами у храму мога тела, оскрнављеног гресима... У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру View full Странице
  9. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова        Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко.          По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову.          Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!»          Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину.          «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао.   Крф        «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил.   Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ».   Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату.   Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.»   Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић   http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm
  10. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm This post has been promoted to an article
  11. JESSY

    Блудни син

    Version 1.0.0

    6 downloads

    Чарлс Буковски
×