Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'симон'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. ризница богословља

    Симон Вејл: Равнодушност

    Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Теологија.нет
  2. Поуке.орг инфо

    Симон Вејл: Равнодушност

    Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији. Карл Гривс, Равнодушност, 2013. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Равнодушност Симон Вејл View full Странице
  3. Поуке.орг инфо

    Симон Вејл: Равнодушност

    Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Равнодушност Симон Вејл
  4. ризница богословља

    Симон Вејл: Лепо

    Лепо: плод који гледамо не пружајући руку. Лепо у природи: јединство чулног утиска и осећаља потребе. Треба да је тако (у првом реду) и одиста јесте тако. Уметничко дело има аутора, а ипак, ако је савршено, има у себи нечег начелно анонимног. Опонаша анонимност божанске уметности. Тако лепота света доказује постојање Бога, који је истовремено личан и безличан, и ни једно ни друго. Двоструко силазно кретање: кроз љубав поправити оно што је последица теже. Није ли то двоструко силазно кретање кључ свеколике уметности? Силазно кретање, огледало милости, суштина је свеколике музике. Све остало служи само томе да се створи оквир. Уздизање нота је чисто чулно уздизање. Силажење је истовремено чулно силажење и духовно уздизање. То је рај који жели свако људско биће: да би нас силазна падина природе водила навише, према добру. У свему што изазива у нама чисто и аутентично осећање лепог, Бог је стварно присутан. Постоји као нека врста отеловљења Бога у свету, а лепо је његов зиак. Лепо је експериментални доказ да је отеловљење могуће. Отуда свака прворазредна уметност јесте у својој сржи религиозна. (То људи данас више не знају.) Грегоријанска мелодија једнако је сведочанство као смрт мученика. Ако лепо јесте стварна присутост Бога у материји, ако је контакт с лепим у пуном смислу те речи света тајна, зашто постоји толико перверзних естета? Нерон. Је ли то слично похлепи каквом се љубитељи црних миса бацају на посвећење хостије? Или су то, што је вероватније, људи који нису везани за аутентично лепо, него за неку лошу имитацију? Јер слично као што постоји уметност божанска, постоји и демонска. Сигурно је ту уметност волео Нерон. Велики део наше уметности јесте демонски. Страсни љубитељ музике често бива перверзан човек – али тешко би ми било поверовати у перверзност некога ко осећа жељу за грегоријанским певањем. Мора да смо заиста починили неке злочине који су на нас навукли проклетства, јер смо изгубили читаву поезију свемира Уметност нема данас пред собом блиске будућности, пошто је свеколика уметност дело заједнице, а данас више нема живота у заједници (постоје само мртве заједнице), као и зато што је раскинут прави савез између тела и душе. Грчка уметност подударила се с почецима геометрије и атлетиком, средњовековна уметност са занатима, ренесансна уметност с почецима механике итд. Од 1914. године имамо потпун раскид. Чак и комедија је скоро немогућа: има места само за сатиру (некада је лакше било разумети Јувенала?). Уметност ће се моћи препородити само из крила неке велике анархије – биће то, без сумње, епика, јер ће несрећа упростити много тога… Узалудно ћеш, стога, завидети Леонарду да Винчију или Баху. Величина нашег времена треба да изабере друге путеве. Уосталом, мора бити самотничка, нејасна и без одјека… (А нема уметности без одјека.) Извор: Теологија.нет
  5. Симон Вејл Натприродно познање: Пролог[*] Ступио је у моју собу и рекао: „Јадан је онај који ништа не схвата, који ништа не зна. Хајде за мном и научићу те стварима о којима ништа не слутиш.“ Пратила сам га. Одвео ме у неку цркву. Била је нова и обична. Допратио ме пред олтар и рекао: „Клекни.“ Одговорила сам му: „Нисам крштена.“ Рекао је: „Падни на колена пред овим местом с љубављу као пред местом на коме пребива истина.“ Послушала сам. Извео ме и попели смо се све до неког поткровља одакле се с отвореног прозора видео читав град, пар дрвених скела, река где су истоваривали лађе. Посадио ме да седим. Били смо сами. Говорио је. Понекад би неко ушао, умешао се у разговор, затим отишао. Више није била зима. Још увек није било ни пролеће. Гране стабла биле су огољене, без пупољака, на ваздуху хладном и пуном сунца. Светлост се успињала, исијавала, гасила, а затим су звезде и месец нагрнули кроз прозор. Онда је поново зарудела зора. Понекад би заћутао, вадио хлеб из креденца и ми бисмо га поделили. Тај хлеб је заиста имао укус хлеба. Никада више нисам осетила тај укус. Обома је наливао вина које је имало укус сунца и земље на којој је био саздан овај град. Каткад бисмо се испружили по дрвеном поду поткровља и слаткоћа сна би се спуштала на мене. После бих се пробудила и испијала луче сунца. Обећао ми је неко учење, али није ме ничему учио. Ћаскали смо о свему и свачему, скачући с теме на тему, као што то чине стари пријатељи. Једног ми дана рече: „Сад одлази.“ Пала сам на колена, целивала му ноге, преклињала га да ме не тера. Узалуд, бацио ме низ степениште. Сишла сам не знајући ништа, сломљена срца. Лутала сам улицама. Затим сам видела да уопште не знам где се налази та кућа. Никада нисам успела изнова да је нађем. Схватила сам да је грешком дошао да ме потражи. Моје место није у том поткровљу. Оно је било где, у каквој самици затвора, у неком од оних буржујских салона пуних кичераја и црвеног плиша, у некој чекаоници железничке станице. Било где, само не у том поткровљу. Не могу се суздржати а да понекад, у страху и кајању, не понављам понешто од онога што ми је казао. Како да знам сећам ли се тачно? Нема га да ми каже. Добро знам да ме не воли. Та како би ме могао волети? Упркос томе, нешто незнано у дубини мог унутрашњег света, нека моја тачка, не може а да не мисли, дрхтећи од страха, да ме он можда, упркос свему, ипак воли. (с француског, за ЖРУ, превео Л. Н.) [*] Simone Weil, LA CONNAISSANCE SURNATURELLE, Éditions Gallimard, Collection Espoir, Paris, 1950, 19e édition, 9–10.
  6. ризница богословља

    Симон Вејл: Очишћаватељски атеизам

    Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка. Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога. Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро. Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом. Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу. Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога. Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји. Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам. Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење. Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају. Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика? Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу. Извор: Теологија.нет
  7. Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка. Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога. Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро. Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом. Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу. Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога. Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји. Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам. Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење. Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају. Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика? Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу. Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. Поуке.орг инфо

    Симон Вејл: Празнина и надокнада

    Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних. То је један од чинилаца друштвене стабилности. Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама. Свака лепа и добра ствар тада је као увреда. Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем. Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира. Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене. Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења. У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли. Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб. Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом. То ограничење је кључ за многа скретања. Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају. Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао. Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених. Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име. Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга. Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога. И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић
  9. Немогуће је опростити некоме ко нам је учинио зло, ако нас то зло понижава. Треба мислити да нас није понизило, него да нам је открило наш прави ниво. Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних. То је један од чинилаца друштвене стабилности. Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама. Свака лепа и добра ствар тада је као увреда. Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем. Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира. Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене. Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења. У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли. Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб. Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом. То ограничење је кључ за многа скретања. Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају. Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао. Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених. Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име. Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга. Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога. И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић View full Странице
  10. ризница богословља

    Симон Вејл: Сила теже и милост

    Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет
  11. ризница богословља

    Симон Вејл: Сила теже и милост

    Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. ризница богословља

    Симон Вејл: Зло

    Оно што је непосредно супротно злу, никада не спада у добро високог реда. Често је једва за степен више од зла. Примери: крађа и буржоаско поштовање прсма својини; прељуба и „поштена жена“; штедионица и расипност; лаж и „искреност“. Да ли зло, такво како га себи представљамо док га не чинимо, постоји? Да ли зло које се чини не изгледа као нешто једноставно, природио, што се само намеће? Није ли зло аналогно илузији? Илузија када се пада као њена жртва, не осећа се као илузија, него као стварност. Исто је можда и са злом. Зло, када се седи у њему, не осећа се као зло, него као нужност, и чак обавеза. Злобан чин је прсбацивање на ближњега деградације која се носи у себи. Бива се томе склон као према ослобођењу. Нереалност која добру одузима добро, ето шта представља зло. Зло је увек уништење опипљивих ствари које садрже у себи стварну присутност добра. Зло чине они који немају знања о тој стварној присутности. У том случају истина је да нико није зао по својој вољи. Односи снага дају неприсутности моћ да уништава присутност. Не може се без страве размишљати о размерима зла каква човек може да чини и подноси. Како би се могло веровати како се може наћи надокнада за то зло, ако је због тога зла Бог дао да га разапну? Добро и зло. Стварност. Добро је оно што даје више стварности бићима и стварима, зло је оно што их лишава стварности. Римљани су чинили зло огољавајући грчке градове од њихових кипова, јер су грчки градови, храмови, живот имали мање стварности без кипова, а кипови нису могли имати такве стварности у Риму какву су имали у Грчкој. Очајничка, покорна преклињања Грка за допуштење да сачувају неколико кипова: безнадан покушај да се у ум другог човека пренесе сопствена хијерархија вредности. Када се тако разуме, нема у томе ничег понижавајућег. Али такав покушај скоро увек је безуспешан. Обавеза да се разуме и да се одвагне систем вредности другог човека заједно са својим, на истој ваги. Исковати вагу. Постоје сви преливи дистанце између Бога и створења. Дистанца у којој је љубав према Богу немогућа. Материја, биљке, животиње. Зло је тамо тако потпуно, да уништава себе. Нема зла: огледало божанске невиности. Ми смо у тачки где је љубав већ, иако једва могућа. То је велика повластица, јер је љубав која уједињује сразмерна са дистанцом. Бог је створио свет који није најбољи од могућих, али који садржи све степене добра и зла. Ми смо у тачки где је најгори што може бити. Јер изнад ње је степен на коме зло постаје невиност.   Извор: Теологија.нет
  13. ризница богословља

    Симон Вејл: Зло

    Књижевност и морал. Имагинарно зло је романтично, разнолико, стварно зло је сиво, монотоно, јалово, досадно. Имагинарно добро је досадно; стварно добро увек је ново, дивно, опојно. „Маштовита књижевност“ је, према томе, или досадна, или неморална (или и једно и друго). Избегава ту алтернативу само некако прелазећи, захваљујући уметности, на страну стварности – што је кадар само геније. Оно што је непосредно супротно злу, никада не спада у добро високог реда. Често је једва за степен више од зла. Примери: крађа и буржоаско поштовање прсма својини; прељуба и „поштена жена“; штедионица и расипност; лаж и „искреност“. Да ли зло, такво како га себи представљамо док га не чинимо, постоји? Да ли зло које се чини не изгледа као нешто једноставно, природио, што се само намеће? Није ли зло аналогно илузији? Илузија када се пада као њена жртва, не осећа се као илузија, него као стварност. Исто је можда и са злом. Зло, када се седи у њему, не осећа се као зло, него као нужност, и чак обавеза. Злобан чин је прсбацивање на ближњега деградације која се носи у себи. Бива се томе склон као према ослобођењу. Нереалност која добру одузима добро, ето шта представља зло. Зло је увек уништење опипљивих ствари које садрже у себи стварну присутност добра. Зло чине они који немају знања о тој стварној присутности. У том случају истина је да нико није зао по својој вољи. Односи снага дају неприсутности моћ да уништава присутност. Не може се без страве размишљати о размерима зла каква човек може да чини и подноси. Како би се могло веровати како се може наћи надокнада за то зло, ако је због тога зла Бог дао да га разапну? Добро и зло. Стварност. Добро је оно што даје више стварности бићима и стварима, зло је оно што их лишава стварности. Римљани су чинили зло огољавајући грчке градове од њихових кипова, јер су грчки градови, храмови, живот имали мање стварности без кипова, а кипови нису могли имати такве стварности у Риму какву су имали у Грчкој. Очајничка, покорна преклињања Грка за допуштење да сачувају неколико кипова: безнадан покушај да се у ум другог човека пренесе сопствена хијерархија вредности. Када се тако разуме, нема у томе ничег понижавајућег. Али такав покушај скоро увек је безуспешан. Обавеза да се разуме и да се одвагне систем вредности другог човека заједно са својим, на истој ваги. Исковати вагу. Постоје сви преливи дистанце између Бога и створења. Дистанца у којој је љубав према Богу немогућа. Материја, биљке, животиње. Зло је тамо тако потпуно, да уништава себе. Нема зла: огледало божанске невиности. Ми смо у тачки где је љубав већ, иако једва могућа. То је велика повластица, јер је љубав која уједињује сразмерна са дистанцом. Бог је створио свет који није најбољи од могућих, али који садржи све степене добра и зла. Ми смо у тачки где је најгори што може бити. Јер изнад ње је степен на коме зло постаје невиност. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. ризница богословља

    Симон Вејл: Крст

    Напуштеност у врхунском часу распећа – какав је то понор љубави с обеју страна!   „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“   У томе је прави доказ да је хришћанство нешто божанско.   Крст, дрво греха било је право дрво, дрво живота било је греда. Нешто што не даје плодове, већ само окомит покрет увис. „Треба да син човечји буде уздигнут, и тада ће вас привући себи.“ Може се убити у себи животна енергија, а да се сачува само то кретање увис. Лишће и воће су упропашћивање енергије ако хоћемо само да се уздижемо.   Ева и Адам хтели су да траже божанство у животној енергији. Дрво, плод. Али нама је дато божанство на мртвом дрвету, геометријски отесаном, на коме виси леш. Тајну наше сродности с Богом треба тражити у нашој смртности.   Бог је разапет преко чињенице да бића ограничена, подложна нужности, простору и времену – мисле.   Знати да сам као мисаоно и ограничено биће – ја распети Бог.   Бити налик на Бога, али на распетога Бога.   На свемогућег Бога – у оном степену у каквоме га везује нужност.   Треба да превалимо – а најпре Бог да би дошао к нама, јер он најпре долази – бескрајни обим времена и простора. У односу између Бога и човека љубав је већа од свега. Велика као размак који треба прећи.   Да би љубав била што је могуће највећа, размак је што је могуће највећи. Управо зато зло може досећи крајњу границу иза које би нестала чак и могућност добра. Слободно ми је да дотакнем ту границу. Понекада се чини да је зло прекорачује.   То је у неком смислу тачна супротност Лајбницове мисли. И то је сигурно сагласније с величином Бога, јер када би створио свет најбољи од могућих, то би значило да мало може.     Од људске беде до Бога. Али не у смислу награде или утехе. У смислу међусобног односа.   Има људи за које је доброчино све што им приближава Бога. За мене је доброчино све што га удаљава. Између мене и њега подразумева се згуснутост свемира – и згуснутост крста.   Извор: Теологија.нет
  15. ризница богословља

    Симон Вејл: Крст

    Ко год се хвата за мач, од мача ће погинути. А ко се не хвата за мач (или га из руке испушта), погинуће на крсту. Христос који лечи губаве, васкрсава мртве итд. – то је онај скромнији, људскији, готово нижи део његовог посланства. Натприродни део јесте крвави зној, неутољена жеђ за људском утехом, молитва да буде поштеђен муке, осећање да га је Бог напустио. Напуштеност у врхунском часу распећа – какав је то понор љубави с обеју страна! „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?“ У томе је прави доказ да је хришћанство нешто божанско. Крст, дрво греха било је право дрво, дрво живота било је греда. Нешто што не даје плодове, већ само окомит покрет увис. „Треба да син човечји буде уздигнут, и тада ће вас привући себи.“ Може се убити у себи животна енергија, а да се сачува само то кретање увис. Лишће и воће су упропашћивање енергије ако хоћемо само да се уздижемо. Ева и Адам хтели су да траже божанство у животној енергији. Дрво, плод. Али нама је дато божанство на мртвом дрвету, геометријски отесаном, на коме виси леш. Тајну наше сродности с Богом треба тражити у нашој смртности. Бог је разапет преко чињенице да бића ограничена, подложна нужности, простору и времену – мисле. Знати да сам као мисаоно и ограничено биће – ја распети Бог. Бити налик на Бога, али на распетога Бога. На свемогућег Бога – у оном степену у каквоме га везује нужност. Треба да превалимо – а најпре Бог да би дошао к нама, јер он најпре долази – бескрајни обим времена и простора. У односу између Бога и човека љубав је већа од свега. Велика као размак који треба прећи. Да би љубав била што је могуће највећа, размак је што је могуће највећи. Управо зато зло може досећи крајњу границу иза које би нестала чак и могућност добра. Слободно ми је да дотакнем ту границу. Понекада се чини да је зло прекорачује. То је у неком смислу тачна супротност Лајбницове мисли. И то је сигурно сагласније с величином Бога, јер када би створио свет најбољи од могућих, то би значило да мало може. Од људске беде до Бога. Али не у смислу награде или утехе. У смислу међусобног односа. Има људи за које је доброчино све што им приближава Бога. За мене је доброчино све што га удаљава. Између мене и њега подразумева се згуснутост свемира – и згуснутост крста. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Бранко Авдагић

    Симон Дубнов - Кратка историја Јевреја

    Version 1.0.0

    4 downloads

    Кратак, али користан преглед.
×