Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'символ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Крстовдан – празник Воздвижења часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ : Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Звучни запис беседе Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера, добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Ма­на­сти­ра све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла на Ми­хољ­ској Пре­вла­ци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Бо­го­мајке видимо да би­ти мај­ка зна­чи би­ти ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма жи­во­ту, љубављу за да­ва­ње жи­во­та и љубављу за ра­ђа­ње жи­во­та. Нај­ве­ћа љу­бав пре­ма жи­во­ту је у то­ме што не­ко же­ли да бу­де по­сред­ник у да­ва­њу жи­во­та, по­сред­ник ула­ска дру­гих би­ћа у жи­вот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца, јер Она ни­је са­мо ро­ди­ла јед­ну лич­ност - пре­веч­ног Бо­га у те­лу, не­го је Она ту лич­ност ро­ди­ла несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не са­мо да би се Она ра­до­ва­ла Си­ну не­го да би свог Си­на по­да­ри­ла васцелој творевини. Не са­мо да је сво­ју љу­бав да­ла Ње­му ро­див­ши Га, не­го је сво­ју љу­бав по­ка­за­ла пре­ма све­у­куп­ном ро­ду људ­ском и све вре­ме је при­но­си­ла се­бе на жр­тву Ње­му. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Ро­ђе­њем Хри­сто­вим ма­те­рин­ска утро­ба је по­ста­ла и оста­ла ра­ди­о­ни­ца не са­мо про­ла­зног жи­во­та, не­го и да­ро­дав­ка вјеч­но­га жи­во­та. За­то је пје­сник с пра­вом на­звао ср­це сва­ке мај­ке – ср­цем Бо­го­мај­ке.[1] Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да би­ти мај­ка зна­чи би­ти под­ви­жник, али и да це­ло­ку­пан мај­чин­ски жи­вот зах­те­ва један озбиљан пут под­вига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства. Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове! катихета Бранислав Илић [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке.
  4. Катихета Бранислав Илић: Подсећање на књигу Оливере Балабан "Мајке хришћанке" У времену када су Света Тајна брака и светиња материнства суочене са кризом великих и разарајућих размера, добра је прилика да се подсетимо на једно знаменито дело. Наиме, пре пет година, у фебруару месецу 2013. лета Господњег, васцела пуноћа наше помесне Цркве обрадована је предивним делом наше сестре у Христу попадије Оливере Балабан под насловом МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ. Књига је изашла по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г Амфилохија, а у издању Ма­на­сти­ра све­тог ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла на Ми­хољ­ској Пре­вла­ци. Садржај књиге обилује бројним животописима светих мајки не само мајки светих угодника Божјих, већ се у њој казује и о животним подвизима и богоугодним делима, мајки неких од врлинских архипастира наше Свете Цркве и знаменитих личности из историје нашег народа, па и шире. И поред чињенице да је књига проистекла из истоимене емисије која је реализована на таласима васељенског радија Светигоре у току 2009. и 2010. лета Господњег, из садржаја јасно исијава да је књига настала из пера једне мајке хришћанке, мајке која не само својим речима, већ и делом поручује да је материнство велики благослов и дар Божји, дар који свака мајка богоугодним животом треба да негује вером, надом, љубављу и материнским подвигом. Основна нит која повезује све мајке о којима сестра Оливера пише у својој књизи јесте њихово потпуно предавање Христу Богу. Ове мајке својим животом и љубављу делатно су показале да је предавање васцелог нашег бића Христу Богу императив хришћанског етоса и постојања. Све сабране животописе у овој књизи карактерише и једна благословена јединственост јер су све ове мајке своје материнство утемељиле угледајући се на Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. На пресветлом примеру Пресвете Бо­го­мајке видимо да би­ти мај­ка зна­чи би­ти ис­пу­њен љу­ба­вљу пре­ма жи­во­ту, љубављу за да­ва­ње жи­во­та и љубављу за ра­ђа­ње жи­во­та. Нај­ве­ћа љу­бав пре­ма жи­во­ту је у то­ме што не­ко же­ли да бу­де по­сред­ник у да­ва­њу жи­во­та, по­сред­ник ула­ска дру­гих би­ћа у жи­вот. То је центар благословене и свете улоге сваке мајке, да је она посредница и помоћница Божија приликом рађања новог човека. Пресветли и велики пример истинског материнства је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца, јер Она ни­је са­мо ро­ди­ла јед­ну лич­ност - пре­веч­ног Бо­га у те­лу, не­го је Она ту лич­ност ро­ди­ла несебично за све нас, да нас обожи и подари нам живот у вечној заједници са Богом. Не са­мо да би се Она ра­до­ва­ла Си­ну не­го да би свог Си­на по­да­ри­ла васцелој творевини. Не са­мо да је сво­ју љу­бав да­ла Ње­му ро­див­ши Га, не­го је сво­ју љу­бав по­ка­за­ла пре­ма све­у­куп­ном ро­ду људ­ском и све вре­ме је при­но­си­ла се­бе на жр­тву Ње­му. Стога слободно можемо рећи да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства. Ро­ђе­њем Хри­сто­вим ма­те­рин­ска утро­ба је по­ста­ла и оста­ла ра­ди­о­ни­ца не са­мо про­ла­зног жи­во­та, не­го и да­ро­дав­ка вјеч­но­га жи­во­та. За­то је пје­сник с пра­вом на­звао ср­це сва­ке мај­ке – ср­цем Бо­го­мај­ке.[1] Ако дубље проникнемо у садржај ове књиге уочићемо да аутор из приче у причу наглашава да је материнство не само благослов и дар Божји, већ и једно са-подвижничко дело, односно да би­ти мај­ка зна­чи би­ти под­ви­жник, али и да це­ло­ку­пан мај­чин­ски жи­вот зах­те­ва један озбиљан пут под­вига, љубави, смирења и жртве. Колико је само мајчинских молитвених вапаја са сузама произнела Света Анастасија – Ана (Јовановић), мајка Светог Василија острошког, мајка која је у свом сину Стојану усадила драгоцено еванђелско семе еванђелске љубави које се умножило у његовом маленом бићу. Њена молитва и њен подвиг изнедриле су великог и дивног међу светим угодницима Божјим, Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, васељенског светитеља који је својим нетљеним и целебним моштима постао савршени сведок наше крсто-васкрсне вере. Свештени историјски ход Цркве Христове нас на много светлих и светих примера подсећа да су мајчинске молитве и мајчински усрдни подвизи били од пресудног значаја да њихова деца себе предају и посвете Богу, како би у погодно време и Господ њих посветио даровавши им нетрулежни венац светитељства. Нека би Човекољубиви Господ дао, да ово јединствено дело наше сестре у Христу, мајке хришћанке, Оливере Балабан и даље остане путоказ и благословени пример свим мајкама, а особито будућим мајкама, да своје материнство утемеље на савршеном богоматеринству Пресвете Богомајке и да тако у овом савршеном састваралачком акту пренесу васцело своје биће Господу, испунивши тако благослов Божји о рађању и узрастању у меру раста висине Христове! катихета Бранислав Илић [1] Из предговора Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за књигу Мајке хришћанке. View full Странице
  5. После Предговора (стр. 9-14), у поглављу Древни символи вере (13-19), аутор је изложио на изворним језицима (античком грчком и латинском) неке од најзначајнијих древних Символа вере: Символ вере Римске Цркве, Символ вере папируса Der-Balizeh, Крштењски Символ вере Кесаријске Цркве (из 3. века), Крштењски Символ вере Антиохијске Цркве (из 4. века), Крштењски Символ вере Јерусалимске Цркве (из 348. г.), те исте упоредо превео на српски језик. Ови Символи вере, као прворазредни историјски извори, представљају прилог Уводу (21-27) који следи. У Уводу аутор укратко даје објашњење смисла древног грчког термина „символ“, а потом образлаже значење истог у хришћамском смислу констатујући да „Символ вере сведочи о истинитости и јединству хришћанске вере у Тројичног Бога као и богослужбеног јединства, и показује да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна.“  Такође у Уводу, аутор излаже своју методологију истраживачког рада и тумачења  Никејско-цариградског Символа вере која се базира првенствено на библијским изворима, Светоме Предању, светоотачком учењу, те литургијском животу и искуству Цркве.   На страни 29 изложен је Никејско-цариградски Символ вере, да би потом уследило централно и најдуже поглавље монографије - Тумачење Никејско-цариградског Символа вере (31-292). Након изнесеног приказа историјског пута настанка Символа вере у претходним поглављима, аутор се у овом поглављу упушта у децидно тумачење Символа вере где долази до изражаја његова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли он детљано тумачи буквално сваку реч Символа вере – почевши од речи „Верујем...“ па закључно са речју „Амин.“ Импресивна је лакоћа са којом аутор плови кроз научне дисциплине у тумачењу суштине богословских мисли Символа вере. Тамо где налази за сходно он прво етимолошки разјасни термин или термине, које потом богословски тумачи придржавајући се предањско-православне ерминевтичке методологије сходно којој Символ вере тумачи првенствено на основу Светога Писма, Светих Отаца и литургијског живота Цркве. Свој аутентични ерминевтички израз, поред наведених базичних ерминевтичких постулата, аутор гради и на основу најсавременије богословске литературе. На овај начин његово тумачење основних истина православне вере изражених у Символу вере бива не само свеобухватно – и по дубини и по ширини – већ и актуализовано на основу савремених научних чињеница. Ауторово тумачење Символа вере представља заокружен богословски опус, једну врсту језгровитог излагања савремене догматике са свим њеним подгранама, почев од космологије, антропологије, христологије, тријадологије до еклисиологије. На тај начин књига пружа могућност увида у основне истине православне вере не само студентима Богословског факултета, већ и широј читалачкој публици.     У Поговору (293-308) аутор поново наглашава мисао која се провлачи кроз целу монографију, тј. да богооткровењске истине, онако како су изложене у Символу вере, нису плод чисто људског домишљања већ да су дар просвећења Духа Светога чланова Цркве који су те истине благочестиво (православно) и изложили (формулисали). Стога, по аутору, Никејско-цариградски Символ вере не изражава веру појединца већ заједничку веру евхаристијске заједнице, заједничко богослужење и заједнички начин живота православних хришћана. Саме по себи богооткровењске истине Символа вере су неизменљиве, а њихово благодатно дејство у Цркви је жива спона „вере“ која повезује верујуће људе, односно православне хришћане, свих времена и векова, свих племена и народа. Та­ко се ја­сно по­ка­заује «да је ве­ра ве­зив­на моћ, ко­ја оства­ру­је са­вр­ше­но, не­по­сред­но и нат­при­род­но је­дин­ство оно­га ко­ји ве­ру­је, са вер­ним Бо­гом», те да је она иста јуче, данас и сутра.   Рукопис се звршава навођењем издања и превода Светога Писма (309) којима се аутор користио, листама скраћеница навода из Светога Писма (309-311), листама скраћеница цитираних дела - зборника, студија, часописа (311-312), те библиографије која је разврстана на изворе и осталу литературу (313-327).   Као Додатак (331-376) монографији аутор је приложио своју засебну студију Истина Цркве је богочовечанско ја. У овој обимној студији аутор се бави питањем библијског дефинисања појма истине. Полази од библијских исказа где Господ говори о себи у првом лицу: Ја сам - ὲγώ εἱμί. На основу старозаветних наведених исказа аутор констатује да је библијска истина увек била персонална, тј. да се она увек односила на некога (τις) а не на нешто (τι). Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је она сам троипостасни Господ Бог који се открива људима и жели личну заједницу са њима. Старозаветна начелна становишта личне (персоналне) истине аутор је довео до крајњих библијско-логичких консеквенци кроз тумечење новозаветних места где Господ Исус Христос говори о себи у првом лицу. Према ауторовом запажању, «у Исусу Христу ми видимо људско лице Бога. Христос рекавши: ὲγώ εἱμί – Ја сам, сведочи за Себе да је оваплоћени Бог Логос, односно, да је Он надвечни Господ Бог – Yehowah Elohim, као што је то и Бог Отац, Који је одувек и од искони, Који беше и јесте, и Који краја нема. У Христовим речима Ја сам видимо сведочење о Христовом Божанству, и да нам се Самоистина открива као Личнос(т)на Истина, и да учествујући у Њој, живимо њоме... Христос је  живо Име Личнос(т)не Истине. Исус Христос је, дакле, заједничка, то јест, саборна Личност, јер сви бесмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему.» На библијско аргументован начин аутор доказује Божанство Христово, али исто тако и главни смисао његовог оваплоћења као «Истине, Пута и Живота» (Јн. 14,6) за цео људски род. На основу библијских исказа, светоотачких сведочења и савремене релевантне литературе, аутор је у студији стручно презентовао вишезначајни (гносеолошки, христолошки, еклисиолошки, сотериолошки) смисао библијско појма Истине.   Имајући у виду да се рукопис др Мирка Томасовића заснива на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, као и чињеницу стручне интерпретације и ерудиције аутора, књига има јасну научну вредност. Она је оргиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православна богословска становишта у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Због свега наведеног задовољаство ми је да препоручим издавачу за објављивање рукопис плодног богословског писца и реномираног професора Универзитета у Источном Сарајеву др Мирка Томасовића Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере).   др Мирко Сајловић     Извор: Српска Православна Црква
  6. Овај рукопис се састоји од 383 стране које су подељене на шест већих целина: Предговор, Древни символи вере, Увод, Никејско-цариградски Символ вере, Тумачење Никејско-цариградског Символа вере, Поговор, те библиографију и један Додатак. Као што се може претпоставити на основу самога наслова, а што аутор објашњава у Прегдовору, књига је замишљена да на основу светоотачког учења и савремене богословске мисли пружи човеку 21. века исцрпно и свеобухватно тумачење основних истина хришћанске православне вере онако како су оне изложене у Символу вере. После Предговора (стр. 9-14), у поглављу Древни символи вере (13-19), аутор је изложио на изворним језицима (античком грчком и латинском) неке од најзначајнијих древних Символа вере: Символ вере Римске Цркве, Символ вере папируса Der-Balizeh, Крштењски Символ вере Кесаријске Цркве (из 3. века), Крштењски Символ вере Антиохијске Цркве (из 4. века), Крштењски Символ вере Јерусалимске Цркве (из 348. г.), те исте упоредо превео на српски језик. Ови Символи вере, као прворазредни историјски извори, представљају прилог Уводу (21-27) који следи. У Уводу аутор укратко даје објашњење смисла древног грчког термина „символ“, а потом образлаже значење истог у хришћамском смислу констатујући да „Символ вере сведочи о истинитости и јединству хришћанске вере у Тројичног Бога као и богослужбеног јединства, и показује да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна.“ Такође у Уводу, аутор излаже своју методологију истраживачког рада и тумачења Никејско-цариградског Символа вере која се базира првенствено на библијским изворима, Светоме Предању, светоотачком учењу, те литургијском животу и искуству Цркве. На страни 29 изложен је Никејско-цариградски Символ вере, да би потом уследило централно и најдуже поглавље монографије - Тумачење Никејско-цариградског Символа вере (31-292). Након изнесеног приказа историјског пута настанка Символа вере у претходним поглављима, аутор се у овом поглављу упушта у децидно тумачење Символа вере где долази до изражаја његова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли он детљано тумачи буквално сваку реч Символа вере – почевши од речи „Верујем...“ па закључно са речју „Амин.“ Импресивна је лакоћа са којом аутор плови кроз научне дисциплине у тумачењу суштине богословских мисли Символа вере. Тамо где налази за сходно он прво етимолошки разјасни термин или термине, које потом богословски тумачи придржавајући се предањско-православне ерминевтичке методологије сходно којој Символ вере тумачи првенствено на основу Светога Писма, Светих Отаца и литургијског живота Цркве. Свој аутентични ерминевтички израз, поред наведених базичних ерминевтичких постулата, аутор гради и на основу најсавременије богословске литературе. На овај начин његово тумачење основних истина православне вере изражених у Символу вере бива не само свеобухватно – и по дубини и по ширини – већ и актуализовано на основу савремених научних чињеница. Ауторово тумачење Символа вере представља заокружен богословски опус, једну врсту језгровитог излагања савремене догматике са свим њеним подгранама, почев од космологије, антропологије, христологије, тријадологије до еклисиологије. На тај начин књига пружа могућност увида у основне истине православне вере не само студентима Богословског факултета, већ и широј читалачкој публици. У Поговору (293-308) аутор поново наглашава мисао која се провлачи кроз целу монографију, тј. да богооткровењске истине, онако како су изложене у Символу вере, нису плод чисто људског домишљања већ да су дар просвећења Духа Светога чланова Цркве који су те истине благочестиво (православно) и изложили (формулисали). Стога, по аутору, Никејско-цариградски Символ вере не изражава веру појединца већ заједничку веру евхаристијске заједнице, заједничко богослужење и заједнички начин живота православних хришћана. Саме по себи богооткровењске истине Символа вере су неизменљиве, а њихово благодатно дејство у Цркви је жива спона „вере“ која повезује верујуће људе, односно православне хришћане, свих времена и векова, свих племена и народа. Та­ко се ја­сно по­ка­заује «да је ве­ра ве­зив­на моћ, ко­ја оства­ру­је са­вр­ше­но, не­по­сред­но и нат­при­род­но је­дин­ство оно­га ко­ји ве­ру­је, са вер­ним Бо­гом», те да је она иста јуче, данас и сутра. Рукопис се звршава навођењем издања и превода Светога Писма (309) којима се аутор користио, листама скраћеница навода из Светога Писма (309-311), листама скраћеница цитираних дела - зборника, студија, часописа (311-312), те библиографије која је разврстана на изворе и осталу литературу (313-327). Као Додатак (331-376) монографији аутор је приложио своју засебну студију Истина Цркве је богочовечанско ја. У овој обимној студији аутор се бави питањем библијског дефинисања појма истине. Полази од библијских исказа где Господ говори о себи у првом лицу: Ја сам - ὲγώ εἱμί. На основу старозаветних наведених исказа аутор констатује да је библијска истина увек била персонална, тј. да се она увек односила на некога (τις) а не на нешто (τι). Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је она сам троипостасни Господ Бог који се открива људима и жели личну заједницу са њима. Старозаветна начелна становишта личне (персоналне) истине аутор је довео до крајњих библијско-логичких консеквенци кроз тумечење новозаветних места где Господ Исус Христос говори о себи у првом лицу. Према ауторовом запажању, «у Исусу Христу ми видимо људско лице Бога. Христос рекавши: ὲγώ εἱμί – Ја сам, сведочи за Себе да је оваплоћени Бог Логос, односно, да је Он надвечни Господ Бог – Yehowah Elohim, као што је то и Бог Отац, Који је одувек и од искони, Који беше и јесте, и Који краја нема. У Христовим речима Ја сам видимо сведочење о Христовом Божанству, и да нам се Самоистина открива као Личнос(т)на Истина, и да учествујући у Њој, живимо њоме... Христос је живо Име Личнос(т)не Истине. Исус Христос је, дакле, заједничка, то јест, саборна Личност, јер сви бесмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему.» На библијско аргументован начин аутор доказује Божанство Христово, али исто тако и главни смисао његовог оваплоћења као «Истине, Пута и Живота» (Јн. 14,6) за цео људски род. На основу библијских исказа, светоотачких сведочења и савремене релевантне литературе, аутор је у студији стручно презентовао вишезначајни (гносеолошки, христолошки, еклисиолошки, сотериолошки) смисао библијско појма Истине. Имајући у виду да се рукопис др Мирка Томасовића заснива на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, као и чињеницу стручне интерпретације и ерудиције аутора, књига има јасну научну вредност. Она је оргиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православна богословска становишта у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Због свега наведеног задовољаство ми је да препоручим издавачу за објављивање рукопис плодног богословског писца и реномираног професора Универзитета у Источном Сарајеву др Мирка Томасовића Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере). др Мирко Сајловић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×