Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сила'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Звучни запис беседе Саслуживали су игуман манастира Туманa aхимандрит Димитрије, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, јеромонах Петар Tумански, јереји Вукашин Теофиловић, Анђелко Додер и Иван Фаранов, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић. Домаћин славе је, као и претходних година, био г. Александар Арсић са породицом, а молитвено сабрање је својим присуством увеличао и др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Минстарству правде Републике Србије, и представници Општине Земун. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. У Недјељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Благовештења у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Папраћа. Звучни запис беседе Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Николај (Јовић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским и протођаконом Славољубом Милошевићем. У својој бесједи, Епископ Фотије је пожелео срећан и благословен празник манастирском братству и вјерном народу, истакавши да се сила Божија у немоћи показује чему смо сведоци знајући причу из данашњег Јеванђеља. Часни оци, драга браћо и сестре дозволите ми да вас поздравим овде у нашој светој обитељи папраћкој. Нисам могао да дођем на празник Благовести због ситуације у вези са корона вирусом и невоље велике која нас је све задесила. Али, ево, првом приликом после тога сам дошао да будемо заједно и да се Богу помолимо, и светитељима и угодницима Његовим, за добро наше, нашега народа, ове свете обитељи, свих благочестивих и благородних људи, као и свих оних који су добре воље. Недеља раслабљеног и празник Спаљивања моштију Светог Саве су велики празници и велика духовна утеха нашем народу. Пример и прилика да будемо постојани у вери и спремни борити се са земаљским искушењима која долазе и која ће вероватно све више да наилазе. Да бисмо све то претрпели потребна нам је благодат Божија, као и молитва, пост, хришћанске врлине и подвизи да бисмо изашли као победници у славу Божију. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста која су радосно клицала „Осана“, само неколико дана касније су преиспуњена мржњом узвикивала "распни Га, распни". Животодавац умире на крсту. Господ се унижава спуштајући се до самог Ада, места крајње таме, одакле ће светлост Христовог Васкрсења почети да обасјава читав свет. Син Божији добровољно се унизио из љубави према нама и унизио себе да би до краја са нама прошао све етапе кроз које пролази један човек у свом животном веку. Поднео је вређања, ударце, подсмех и страдање на крсту. Прихватио је да умре Онај који је једини без греха. Сваки дан ове седмице назива се у богослужбеним књигама светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Интервју можете да прочитате и послушате ОВДЕ Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору о Страсној седмици | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, SVETIGORA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. "Својима дође и своји га не примише", каже јеванђелист. Иста уста која су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са...
  4. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског. „Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник
  5. У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У другу недјељу Великог поста – Пачисту, 15.марта 2020. љета Господњег, посвећену молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, Архиепископа солунског и великог богослова и проповједника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати, саборно и молитвено је прослављена у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом на празник Светог свештеномученика Теодота Киринејског, у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је сабрат острошки архимандрит Мирон, а саслуживали су му јеромонах Неофит, jереј Стефан Миловановић парох јасиковачки из Будимљанско-никшићке епархије и јерођакон Зосима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрали су се бројни вјерници и острошко монаштво. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о.Стефан, који је између осталог подјсетио на прочитано Јеванђеље о великом чуду у Капернауму, када је Господ исцијелио одузетога и нагласио велики значај заједнице у Цркви Божијој. – О значају те заједнице говори нам и Свети Григорије Палама кога данас прослављамо у другу недјељу поста. Он је био један од учитеља Цркве, епископ солунски, који се једно вријеме подвизавао као исихаста на Светој Гори. Ова недјеља нам говори да ако се усрдно посветимо посту и молитви, ако се усрдно посветимо покајању, и ми можемо добити то преображење и осјетити ту благодатну свјетлост Господњу, о којој свакодневно пјевамо на служби – казао је о. Стефан и подсјетио да славимо једног Бога у три лица, који пројављује заједницу и у Свом бићу у потпуности. Велики пост нам говори да једни без других не можемо ништа, нагласио је о. Стефан. – Ми смо у сваком случају некад вољно, некад невољно робови гријеха свога и својих страсти. Али тога се ослобађамо само ако приђемо Господу без страха од тога шта ће се десити са нама у онај дан. Ако приђемо са страхопоштовањем, са љубављу и усрдним покајањем. Ако приђемо заједницом. Сила Светог Причешћа је сила Божија, сила Тијела и Крви Његове. Његово Тијело је страдало за нас, а Његова Крв се излила да опере све наше грјехове. Само ако се сјединимо са Богом, сви наши гријеси нестају. Ми постајемо једно са Богом, а тада постајемо свети по благодати – закључио је о. Стефан. Извор: Манастир Острог
  7. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак, тридесет и први по Духовима. Уједно, овај дан је означио и Оданије празника Христовога Оваплоћења. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: Илија Арсенијевић, Владан Степовић и Димитрије Јаковљевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку и посланици Римљанима, апостола Павла, Његово Преосвештенство обратио се верном народу, који се окупио да чује реч Божију. Владика је истакао особености Оданија празника Божића, којим престаје певање тропара, канона празника. Разлог овоме јесте зато што славимо светог Василија Великога, сутрадан, и у сусрет нам иде празник Богојављења. Божић и Богојављење су слављени истога дана као један празник... “Шта хоће Црква да нам поручи овом службом Оданија? Да не заборавимо смисао и поруку Божића. Да нас подсети да човек треба стално да припрема своје срце да буде витлејемска пећина, да би се у том срцу рађао Христос, и да би се рађањем Христовим човек преображавао на добро. Овом службом Црква жели да нас подсети на ту Божију љубав коју је Бог са собом донео на земљу. Љубав је свела Бога на земљу, и Божија љубав је учинила то да Христос се Оваплоти и прими тело и да постане човек и остане Бог. Да би управо из тога као Бог и човек што више спознао човека, иако га је Он и створио, али да спозна и његове врлине и мане, а Богу су познате и врлине и мане наше. Заиста да нам покаже рођење и животом да и Његов живот на земљи није био миран. Био је изложен прогонима, понижавањима, мукама, да би нам опет Господ био пример да не очајавамо кад паднемо. Нећемо очајавати ако одржимо веру у Бога, ако веру претварамо у дела. Вером се све постиже. Све је могуће ономе који има вере. Слушали смо апостол који говори како се и блудница вером спасила.” Преосвећени се дотакао питања односа вере и греха. Ако верујемо нећемо падати тако лако, него ће нас вера подизати. Пад је лак али се не диже брзо. За подизање је потребна управо вера. Потребна нам је она вера јеванђелска да можемо горе премештати. Вера и оно што је немогуће чини могућим. За онога који не верује и могуће је немогућим јер нема покретачке силе у себи. Оданијем празника, Црква жели да нас подсети да је Бог због љубави према људима све претрпео... “ да би нас подсетио на љубав Његову, да се човек стално сећа да на љубав Божију узврати људском човечанском љубављу. Славећи Божић ми сазнајемо да од Божића и Божићом радост је бити човек, како каже један свети отац. Радост је рађати се на земљи и живети на земљи. Радости нема без Бога. Све наше друге радости које имамо, знају да буду краткотрајне. Само је радост Божија вечна, бити човек и осетити Бога у себи. И ако се ми не сећамо Бога ни Божића нећемо се сећати ниједног другог празника. Да није Божића не би било ниједног другог празника. Зашто је то радост од Божића бити човек? Зато што је Бог на Божић загрлио човека и човек Бога. Зaто што се на Божић ујединило и небо и земља. Ујединио се човек и Бог браћо и сестре... Ако се Бог не рађа свакога тренутка у нама то значи да се не обнављамо, остајемо стари човек, стари Адам. Стари Адам није могао да спасе род људски, само нови Адам Христос је Онај који спасава човека”. Преосвећени је направио разлику у слављењу Бога и слављењу човека: “Речи слава на висинама Богу и на земљи мир међу људима добра воља” треба да буду у срцу нашем, и ако је како каже наш народ: “и душом својом и срцем својим певали, она ће нас подсећати да одајемо славу Богу, јер Богу приличи само слава”. Људи желе славу себи, и гледају како да их други људи славе, али човека славити а да у том човеку није Бог онда од тог човека правимо идола. Није човек сишао са неба него Бог и постао човек. Да га обожи и уздигне. Уздизања нема без смирења. Ова песма треба да нас подсећа да одајемо славу Богу и на земљи стално ширимо мир а не немир. Ко шири мир? Онај ко има мир Божији у себи. Не од овога света, него мир за који је Бог рекао: “Мир свој дајем вам и мир свој остављам вам”. Он је свој мир оставио и ту је у Цркви. Немиран човек не може да даје мир од себе... Зато је речено да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Хоћеш ли да будеш благодатан? Смири се. Злу вољу шири онај човек у којем је зло. А све је зло што није са Богом. Моја мисао ако није са Богом она је зла мисао. Речи ако нису са Богом и у Богу нису речи Божије. Да се молимо Богомладенцу Христу да се Он рађа у нама, а рађаће се ако држимо отворено срце да уђе Христос. Да расте у нама како бисмо расли са Њим. Нека би нам Господ помогао како би се сећали Божића кроз молитву и да се припремамо и за ове друге празнике који су произашли из Божића. Бог вас благословио”. Верни народ је приступио Светој Чаши, и по завршетку литургије узео освећен хлеб из руку првопастира Цркве Божије у Шумадији. Извор: Епархија шумадијска
  8. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је у уторак 24. децембра у Храму Светог Нектарија Егинског Свету Архијерејску Литургију у знак солидарности према Митрополији црногорско-приморској и осталим Епархијама СПЦ у Црној Гори. „Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин. Извор: Радио Источник
  9. У уводном дијелу емисије отац Мирчета је тумачио јеванђелско зачало на 23. недјељу по празнику Педесестнице, у којем наша Црква доноси причу о исцјељењу гадаринског бјесомучника. Звучни запис емисије Отац Мирчета је потом подсјетио наше слушаоце на светитељски лик Светог краља Стефана Дечанског, честитајући дечанској братији ктиторску славу манастира Високи Дечани који чува Свете мошти Светог Краља. Говорећи о смислу и значају Божићног поста отац Мирчета је напоменуо да пост почиње већ у сриједу 27. новембра. Међу питањима већ су се нашла питања о прослави Божића, обичају полазника и још нека на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  10. Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину. Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек. Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ. Непознавањем Косова — не познајемо себе „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић. „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика. Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске. „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија. „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија. Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо. Контраст између цркве и оног изван Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине. „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан. Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске. Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће. Царство Божије на лицу места Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“. „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић. „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник. Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално. „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик
  11. Људи воле да се хвале својим достигнућима и успесима, својом лепотом и богатством, оним што им добро полази за руком, тиме како изгледају, како живе, шта једу и шта гледају; воле да се хвале својом децом, својим пореклом и својим образовањам. А апостол Павле нам данас говори о томе да се хвали својим немоћима. Управо је немоћ предмет којим се он хвали. Ово човеку није јасно, посебно савременом човеку који живи у свету који обећава да ће га избавити од свих брига: човек треба да буде вечно млад, набилдован, леп, богат и здрав – сви теже ка томе, и овај свет то нуди човеку. А овде чујемо речи првоврховног апостола, једног од стубова Цркве, једног од оних камена-темељаца на којима је Господ саградио Своју Цркву, коју врата пакла неће савладати – шта каже? – „Похвалићу се својим немоћима!“ Апостол Павле је био на многим мисионарским путовањима и свуда је проповедао. Он, човек који је био прогонитељ Христа, човек који је одобравао убиства хришћана, који је био њихов сведок и сам их је захтевао, постао је највећи и одани Христов ученик, иако за живота Спаситеља није ишао за Њим, а можда Га чак никад није ни видео. И овај човек говори о свом животу у Христу: о томе како је тучен палицама, како је каменован, како се давио, како је био у опасностима међу непријатељима, међу паганима, међу лажном браћом, у граду, у пустињи, на мору… Све време је прогањан, а притом је радио сам, својим рукама – о томе такође сведочи… Наизглед, све саме незгоде, све оно што свет сматра увредљивим, страшним и тешким, од чега наводно покушава да заштити човека, Павла је свуда пратило. Апостол Павле сам тежи ка томе и сам се хвали, зато што му Господ каже да се „сила Моја у немоћи остварује“ – то је истина коју нам је врло тешко да схватимо, зато што наша природа жели нешто друго. Постоји још нешто: човек је истеран из раја, и тежња ка комфору која га данас покреће – заправо је делимично такође тежња ка повратку у рај. Зато има тако много назива за разна места, удобна, лепа и комфорна, која се данас називају „Рај“ на разним језицима. „Одмарао сам се у том и том летовалишту, хотелу, био сам као у рају,“ – кажу људи. Апостол Павле је пронашао рај у Христу, и рај се уселио у његово срце, и Христос га није оставио, и сила Христова се остваривала у немоћи апостола Павла. Он говори о томе да му је дат анђео сатане – нека болест, нека бољка, како кажемо, која је смиравала његово тело – он је три пута молио да га Господ избави од ње, било му је тешко, лоше и болно, очигледно да је чак размишљао: ако ме Господ избави од ове болести, још више ћу Му послужити, бићу здравији и јачи и ништа ми неће сметати да служим Господу. Али Господ говори свима нама – и људима који као апостол Павле моле за избављење од разних невоља – Он каже: „Не знате шта вам је на корист. Сила се Моја у немоћи остварује.“ Управо зато што су неки тукли апостоле, ударали палицама и каменовали, али су они притом своје прогонитеље преобраћали у верне Христове ученике. Као што је и сам апостол Павле од прогонитеља постао Христов ученик – ето, у тој немоћи се остварује Божија сила, и кад молимо за нешто супротно, усуђујемо се да узимамо од Бога Његову славу. И не знамо шта је за нас боље. Нека болест, заправо и безначајна, можда ће нас спасити спречивши нас да заборавимо Бога. Зато што тамо где се људи претварају у фотогрфију с насловне странице модног часописа – нема места за Божију благодат. Трудимо се да се свидимо свету, покушавамо да спојимо неспојиво, али ништа нам неће поћи за руком, јер се сила Божија у немоћи остварује, човек у смирењу стиче благодат Светог Духа, благодат која је у стању да исцели и све око овог човека. Данас је посебан дан – спомен на свете апостоле, спомен на служење на које смо сви позвани. Сви смо ми апостоли у овом свету, сви смо ученици Христови, сви смо посланици. Зато, пре свега, треба да престанемо да ропћемо и да се жалимо на свој живот и на своје немоћи, и како каже Јован Златоусти, треба да се односимо према свему томе с радошћу и весељем. Кад се ујутру пробудимо прво што треба да кажемо јесте: „Слава Теби, Господе! Благодарим Ти за овај дан, за ово сунце, за ову кишу, за ову руску студен, за ову топлоту, за незгоде и искушења која ми шаљеш и не лишаваш ме благодати Светог Духа – што не остављаш мене, последњег грешника, блудника и издајника. И дајеш ми да будем Твој ученик, да будем друг апостола Петра и Павла – дајеш ми могућност да Ти служим, дајеш ми могућност да говорим и сведочим истину о Теби, Господу Исусу Христу, Спаситељу нашем!“ Амин. Извор: Православие.ру
  12. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, члан делегације СПЦ која је, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна боравила у посети Антиохијској патријаршији, говорио је о овој посјети за емитере СПЦ – Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Светигору Митрополије црногорско-приморске и Радио Слово љубве АЕМ. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији. Митрополит Амфилохије је благословио све слушаоце и позвао да и они слиједе њихов пут и посјете Свету земљу сиријску. „Сусрет са Сиријом, Дамаском, Патријархом Јованом и другим епископима, посебно са народом, је изузетан и риједак. То је тако узвишено и величанствено да се просто човјеку учини да је нереално“, пренио је своје утиске Високопреосвећени владика Амфилохије подсјећајући да је овај народ древни, прадревни још из апостолских времена и да је то Црква коју су основали апостоли Петар и Павле, Варнава, најстарији хришћански просветитељи и учитељи. Говорећи да је чудесно како је тај народ сачувао своју вјеру и радост што су хришћани, Митрополит је нагласио да је био на разним мјестима по свијету, посјећивао све помјесне и западне Цркве, али да није доживио оно што је доживио у Сирији, почевши од града Дамаска ходећи улицом којом је ходио апостол Павле, која се зове Права улица, и којом је ходио и Свети Сава када је посјетио Дамаск 1235. године приликом посљедњег свог путовање у Свету земљу: „Овдје је добио од Јована Дамаскина, који је такође из Дамаска, икону Богородицу Тројеручицу која је постала највећа светиња нашег народа. Посјетио је и тај древни храм гдје се чува глава Светог Јована Крститеља, а који је, насиљем, касније постао џамија.“ Појаснио је да је глава Светог Јована сачувана јер, како каже предање, кад су хтјели да је униште из ње је потекла крв. Данас се чува у малој капели усред те џамије која је сачувала и обрисе древне хришћанске цркве, тробродне базилике „Један од минарета је посвећен Христу и постоји овдашње предање, које је из Курана, да ће Христос судити свијету и да ће Он, кад буде Други долазак Његов, доћи управо ту и одатле судити читавом свијету. То су тако велика древна, прадревна предања, да просто вриједи доћи. И било би добро да убудуће и наш народ, поготово наше монаштво, покренемо да долазе, и ови који ме чују, нек ми вјерују, да овако нешто нигдје неће доживјети.“ Преносећи атмосферу и радост сабрања у свим сиријским светињама, владика је казао да је обичај послије службе и поздрава у цркви од стране надлежног архијереји, да у салону, не само свештенство и монаштво, него сав народ који је долазио у великом броју, дође и узме благослов и од нашег Патријарха. Разговор са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, приликом посјете Манастиру Свете Текле у Малули 3. јуна, водио је протођакон др Дамјан Божић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство
  14. У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана. Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године. Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер. А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена. Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана. Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године. Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер. А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена. Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Симон Вејл Paul Klee, Senecio, 1922. Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биће изразито осећа потребу, мање или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошћу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушењима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патњу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Извор: Теологија.нет
  17. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет
  18. Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Како извештава Восток, према речима Руског председника Владимира Путина, Русија сада поседује нову хиперсоничну интерконтиненталну балистичку ракету "Сармат". Која је способна да заобиђе системе ракетне одбране НАТО-а на Руским границама и представља пробој за ракетни програм земље. Путин је саопштио о новој ракети током годишњег обраћања Федералној скупштини Русије, а његов говор је пропраћен и видео-приказом могућности ракете. "Сармат" је способан да заобиђе системе ракетне одбране, додао је он.Путин је рекао Савезној скупштини да је Русија почела да ради на начинима да се супротстави америчким противракетним способностима још 2004. године, али да је Вашингтон игнорисао упозорења из Москве. "Сада ће нас слушати", рекао је Путин. Способан да носи широк спекатр нуклеарног оружја, систем "Сармат" практично нема граница и биће способан да нападне и преко Јужног и Северног пола, рекао је Путин. Сармат ће заменити старије, али поуздане интерконтиненталне балистичке ракете Р-36М2 "Војвода" (НАТО назив: СС-18 Сатана) из совјетске ере.Прошле недеље заменик премијера Дмитриј Рогозин рекао је да нова ракета "може да поцепа америчку противракетну одбрану", додајући да "у овом тренутку [амерички одбрамбени штит] не представља никакву озбиљну војну претњу, осим провокацију".Председник Путин је такође нагласио да ће на нуклеарни напад било којих размера бити одговорено "тренутно са релевантним последицама". извор видео прилог, симулације ракетног система:
  20. Оснивач кинеског гиганта Алибабе Џек Ма уверен је да ће та компанија до 2036. бити пета сила у светској економији Алибаба је већ сада економски јача од Шведске, Пољске, Ирана, Норвешке и Аустрије. Тренутно, Алибаба је 22. на списку највећих привреда света, одмах иза Аргентине. "Уколико компаније може да услужу две милијарде потрошача, то је једна трећина укупног становништва. Ако може да створи 100 милиона радних места, то је вероватно више него што већина влада може да постигне. Ако може да подржи своје послове са 10 милиона... то се зове економија", рекао је Ма, преноси Б92. Алибаба жели да заради хиљаду милијарди долара до 2020. године и тако постане 16. економија света, већа од Турске или Саудијске Арабије, на пример. Тим темпом, 2036. године компанија би била међу првих пет економија, одмах иза САД, Кине, ЕУ и Јапана, сматра Ма, преноси Б92. До тада би требало да отворе и 100 милиона радних места, додао је. http://www.novosti.rs/вести/насловна/технологије.411.html:671073-Osnivac-Alibabe-Nasa-kompanija-bice-peta-sila-na-svetu

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...