Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј – ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски, 15. децембра 2019. године је служио свету службу божију у Цетињском манастиру. Саслуживали су му протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, ђакони Александар Лекић, Благоје Рајковић, Игор Пешикан и јерођакон Јаков Нинковић. Појали су и чтецирали ђаци Цетињске Богословије. Звучни запис беседе У својој бесједи, отац Обрен је сабраном вјерном народу тумачио ријечи прочитаног Јеванђеља рекавши да је у овим ријечима сабрана суштина наше вјере и нашег живљења, и да нас учи како човјек треба да живи овдје да би се обогатио Богом. Такође је подсјетио на положај цркве у Црној Гори и на недавно утврђени Предлог закона о слободи вјероисповјести. Извор: Радио Светигора

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. (тропар светом Нектарију Егинском) Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Протонамесник Милорад Мировић: Свети Нектарије Егински новојављени чудотворац који сведочи љубав Божју! У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем. Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости. Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Кефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење. Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Кад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Капетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана. Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених". Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Конфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи. У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку. Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота. 7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије. У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу. После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског. Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења. Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније". Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини. Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате. Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност. Манолис Мелинос Прилог ТВ Храм: Даница Црногорчевић: Песма Светом Нектарију Егинском: Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. (кондак Светом Нектарију Егинском) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:

Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ".    „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања  Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић  [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:  

Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов:„Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић ------------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године.

Звучни запис беседе оца Владимира Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости. – Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима. Извор: Манастир Острог

“Свети Златоусти поставља питање: “Шта је Царство Божије?“ и каже да на ово питање одговара сам Христос: “Царство Божије је моје присуство.“ И Свети Григорије Палама каже да је “пре очовечења Христовог, Царство Божије било далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божије“. Из ових речи богоносних отаца наших можемо да закључимо да је Царство Божије живот у близини Христовој, живот у складу са вољом Божијом. пошто је Христос постао човек и са нама поживео, можемо да живимо са Њим, тј. да живимо у Царству Божијем. (…) Ово јеванђеље би требало непрестано да слушамо и ми данашњи хришћани. Јер баш у наше време, пошто је зло свуда присутно, верни одбацују свет и плаше га се. Заборављају да је свет место где је Христос дошао и отворио врата Царства Свога у које све нас позива да уђемо. Ми данашњи хришћани заборављамо да су се, од када је Христос дошао у свет, многи људи који су били у греху, покајали и ушли у Царство Његово, као што је и сам Христос посведочио разбојнику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају. Царство Божије није нешто прошло ни будуће. То је живот са Исусом Христом који почиње већ у садашњем животу. Ову стварност Царства Божијег можемо сви ми да окусимо већ сада, као што ћемо је кушати и у вечности. Амин.“ Јеромонах Григорије Светогорац, Исус Христос Извор: Епархија жичка

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем. Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква