Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'се'.
Found 27 results
-
Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота -
Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота -
Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице -
Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Свети Стефане Првомучениче Христов!
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Поводом овог празника доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Свети Стефане Првомучениче Христов!". ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка - заштитница васцеле творевине Катихета Бранислав Илић: О богослужењу празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем. Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов:„Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић ------------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године. -
Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја!
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов:„Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић ------------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године. -
Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: -
Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице -
Звучни запис беседе оца Владимира Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости. – Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима. Извор: Манастир Острог -
Светом Литургијом у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице, началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереј Мирослав Михаиловић, пивски парох и јерођакони Роман и Зосима уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе оца Владимира Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости. – Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима. Извор: Манастир Острог View full Странице
-
Мислим да је ово важно питање, које треба пажљиво протумачити. Шта се о томе може рећи? -
“Свети Златоусти поставља питање: “Шта је Царство Божије?“ и каже да на ово питање одговара сам Христос: “Царство Божије је моје присуство.“ И Свети Григорије Палама каже да је “пре очовечења Христовог, Царство Божије било далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божије“. Из ових речи богоносних отаца наших можемо да закључимо да је Царство Божије живот у близини Христовој, живот у складу са вољом Божијом. пошто је Христос постао човек и са нама поживео, можемо да живимо са Њим, тј. да живимо у Царству Божијем. (…) Ово јеванђеље би требало непрестано да слушамо и ми данашњи хришћани. Јер баш у наше време, пошто је зло свуда присутно, верни одбацују свет и плаше га се. Заборављају да је свет место где је Христос дошао и отворио врата Царства Свога у које све нас позива да уђемо. Ми данашњи хришћани заборављамо да су се, од када је Христос дошао у свет, многи људи који су били у греху, покајали и ушли у Царство Његово, као што је и сам Христос посведочио разбојнику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају. Царство Божије није нешто прошло ни будуће. То је живот са Исусом Христом који почиње већ у садашњем животу. Ову стварност Царства Божијег можемо сви ми да окусимо већ сада, као што ћемо је кушати и у вечности. Амин.“ Јеромонах Григорије Светогорац, Исус Христос Извор: Епархија жичка -
“Покајте се, јер се приближило Царство небеско“
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Веома је упечатљиво да своју јавну делатност проповедника Свети Јован Крститељ и Господ Исус Христос почињу истим речима: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. О томе сведочи и јеванђелист Матеј (Мт 3, 2 и Мт 4, 17). Ово не може бити случајност. Пре ће бити део Божијег домостроја спасења. У њему важну улогу заузимају шест месеци који чине разлику у времену рођења Светог Јована и Господа Христа у телу, а које и ми данас препознајемо кроз шестомесечну раздаљину празновања Рођења Христовог (07. јануара) и Рођења светог Јована (07. јула). О томе шта је Царство небеско или Царство Божије јеромонах Григорије Светогорац пише: “Свети Златоусти поставља питање: “Шта је Царство Божије?“ и каже да на ово питање одговара сам Христос: “Царство Божије је моје присуство.“ И Свети Григорије Палама каже да је “пре очовечења Христовог, Царство Божије било далеко од нас, колико је небо удаљено од земље. Када пак Христос дође на земљу и сједини се с нама, тада у све нас дође и Царство Божије“. Из ових речи богоносних отаца наших можемо да закључимо да је Царство Божије живот у близини Христовој, живот у складу са вољом Божијом. пошто је Христос постао човек и са нама поживео, можемо да живимо са Њим, тј. да живимо у Царству Божијем. (…) Ово јеванђеље би требало непрестано да слушамо и ми данашњи хришћани. Јер баш у наше време, пошто је зло свуда присутно, верни одбацују свет и плаше га се. Заборављају да је свет место где је Христос дошао и отворио врата Царства Свога у које све нас позива да уђемо. Ми данашњи хришћани заборављамо да су се, од када је Христос дошао у свет, многи људи који су били у греху, покајали и ушли у Царство Његово, као што је и сам Христос посведочио разбојнику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају. Царство Божије није нешто прошло ни будуће. То је живот са Исусом Христом који почиње већ у садашњем животу. Ову стварност Царства Божијег можемо сви ми да окусимо већ сада, као што ћемо је кушати и у вечности. Амин.“ Јеромонах Григорије Светогорац, Исус Христос Извор: Епархија жичка View full Странице -
„Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић -
Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић View full Странице
-
Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка -
Поводом празника Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи!" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
-
Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква -
Поводом празника ветог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!" Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
-
Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем. Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Поводом овог празника доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Свети Стефане Првомучениче Христов!". ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка - заштитница васцеле творевине Катихета Бранислав Илић: О богослужењу празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем. Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 24. децембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, презвитер Игор Игњатов, парох ветернички,одржао је предавање на тему: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима”. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо видео и звучни запис овог предавања! View full Странице
-
По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов: „Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. – Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. – О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; 2дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић --------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године. -
Поводом празника Ваведења Пресвете Богородице доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја!" По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов: „Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. – Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. – О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; 2дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић --------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године. View full Странице
