Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сећање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Без обзира на то што је након Другог рата гро нашег ваздухопловства чинио предратни кадар, дакле људи из ЈКВ, у годинама након рата, па негде до средине деведесетих, мало се, или нимало причало о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу. Данас је ситуација мало боља, постоје штампане публикације о том периоду, на мрежи се такође може пронаћи доста података, а ево ово је мој скроман допринос да се и на ЖРУ Форуму подсетимо на те храбре авијатичаре... Иако је био проглашен "отвореним градом", када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој "Директиви број 25", у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења: 1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре. 2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији. 3. У појединостима наређујем следеће: а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд. б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе. в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија. г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд. д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча. 4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах. 5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим. У потпису, Адолф Хитлер. Ситуација у Европи уочи Априлског рата у Краљевини Југославији Стање ЈКВ пред рат Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије. Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области). Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког "нелегитимисаног" ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено "пуцање" испод летелица, у циљу приморавања на слетање. У склопу ратног плана "Р-41", на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација - 20 минута, извиђачка авијација - 25 минута и бомбардерска авијација - 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло. Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана "Р-41" је поред бројног стања и "квалитета" летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде... Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог "херојског" подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године. Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало "смањење" времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута... Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године... Наставиће се... Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  2. У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света. Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј. После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле. Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју. У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група. Извор: Епархија бачка
  3. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Г. Јустина, у уторак 18. децембра 2018. године, на празник Светог Саве Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и парастос у храму Светог Великомученика Георгија у манастиру Рујан, поводом шесте године од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Преосвећеном владики Арсенију саслуживали су протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј-ставрофор Зоран Јанковић, старешина храма Светог Ђорђа у Ужицу, протојереј Иван Радовановић, службеник Епархије жичке, протојереј Небојша Дабић, парох у Чачку, протојереј Радоја Сандо, старешина храма Светог Саве у Краљеву, јереј Богдан Митровић, парох у Јежевици, јереј Ђорђе Лазаревић, парох у Чачку, јереј Дејан Марковић, службеник Епархије жичке, јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Поред служашчих учешћа су узели и многи свештенослужитељи, монаси, теолози, пријатељи и поштоваоци лика и дела блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. Након Свете Евхаристије и парастоса, служен је помен крај гроба блажене успомене владике, а по завршетку приређена је трпеза у манастирском конаку, око које се потрудио настојатељ манастира јеромонах Теодосије са својом обитељи. Извор: Епархија нишка
  4. ризница богословља

    Сећање на Владету Јеротића: Човек доброте и наде

    У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”. Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало. Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно у Србији и ван ње”. „Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић. За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”. Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”. На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек. Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. ризница богословља

    Епископ Фотије: Чувајмо сећање на бесмртне хероје

    Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уручио је 10. новембра 2018. године орден Светог краља Драгутина Министарству одбране Србије и Министарству унутрашњих послова Републике Српске за велики допринос у уређењу сталне музејске поставке у Војној цркви у Бијељини и укупан допринос у помоћи Српској Православној Цркви. На свечаности у спомен-храму Светог мученика кнеза Лазара и свих светих мученика српских у бијељинској касарни "Војвода Степа Степановић" ордење су примили изасланик министра одбране Србије капетан фрегате Светозар Василевски, а у име МУП-а Српске начелник Полицијске управе Бијељина Жарко Ћосић. Владика Фотије је, после молитве за све пострадале у ратовима од Косовске битке до данас, позвао Србе да чувају сећање на бесмртне хероје који су пострадали за слободу. -Срби су одувек били слободарски народ и на дан прославе 100 година од краја Великог рата у коме су страдали многи православни Срби морамо да од њих учимо да се боримо, да опстанемо на просторима где јесмо - и овде у Републици Српској и на нашем Косову, на свим другим странама, и да се непрестано учимо светосављу и православљу, што је пут који нас води ка спасењу, поручио је владика Фотије. Истичући да је Српска Православна Црква увек била уз свој народ, Владика је пожелео да се Срби увек окупљају у миру и љубави и призвао благослов Божји за српски народ, Републику Српску, војску, полицију и све људе који имају државне службе, уз жељу да сви иду благословеним путем борбе за правду и слободу. -Дај Боже да тако буде, да наш народ буде јединствен и да добро чинимо једни другима, јер ће се на тај начин препознати да смо људи Божји и народ благословен, закључио је владика Фотије. У име МУП-а Републике Српске, начелник Полицијске управе Бијељина Жарко Ћосић је поручио: -Орден од Српске Православне Цркве је велика част. Полиција Српске увијек била и биће уз народ Републике Српске. Борићемо се да заштитимо своје грађане и да им обезбиједимо сигурност. Изасланик министра одбране Србије капетан фрегате Светозар Василевски рекао је да орден Цркве показује да је Министарство одбране на правом путу на који су поносни, као и на вишегодишњу добру и свестрану сарадњу са МУП-ом Републике Српске и њихову заједничку помоћ Војној цркви у Бијељини. -Орден као да осликава Светог краља Драгутина и све напоре које је Министарство одбране улагало да штити културу и све позитивне вредности српског народа. Наша основна премиса је да чувамо безбедност грађана, али орден показује и да смо на правом духовном путу Немањића јер, чувајући сећање на бесмртне хероје, чувамо и нашу будућност, рекао је капетан фрегате Василевски. Српски официр поклонио је Војној цркви монографију храма Светог Саве, са поруком да он обједињује све Србе у вери и у Цркви и као знак симболичног, молитвеног сећања на све страдале српске витезове у свим ослободилачким ратовима. -На данашњи празник и стогодишњицу ослобођења Бијељине у Великом рату свечано је отворена стална музејска поставка у спомен-храму са више од хиљаду вриједних експоната који свједоче о слободарској традицији српске војске, поручио је старешина Војне цркве у Бијељини Васо Поповић и додао: - Ми не славимо рат, него мир и побједу разума и слободе. Војни музеј свечано је отворио син ратног добровољца из Великог рата и председник Удружење потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. Петар Вујичић који је у кратком историјском часу поручио да је епопеја српске војске у Првом светском рату парадигма голготе и васкрса српског народа иза које су ницале Ћеле куле, али и слобода. -Никада нисмо и нећемо дозволити да нас газе многобројнији и моћнији, рекао је г. Вујичић. На свечаности у Војној цркви изведен је и концерт који је спојио класичну и традиционалну српску музику на гуслама и фрули. Извор: Српска Православна Црква
  6. Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка
  7. Научни скуп на тему: „Срби у Угарској 1848–1918: Од Мајске до Велике народне скупштине”, отворен је у петак, 2. новембра 2018. године, у свечаној дворани Матице српске. Учеснике скупа су поздравили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Игор Мировић, председник Покрајинске владе, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, и професор Драган Станић, председник Матице српске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице
  8. ризница богословља

    Сећање на Свете новомученике крагујевачке

    Пре скоро осам деценија Крагујевац и околина били су поприште једног од најкрвавијих злочина у Другом светском рату. Фашистички војници у знак одмазде у неколико дана стрељали су више хиљада недужних цивила међу којима и један број деце. Повод за стрељање били су немачки губици у борби са партизанским јединицама 16. октобра на путу Крагујевац - Горњи Милановац. У тој борби Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених војника. Приликом стрељања доследно је примењена драконска одредба из наредбе генерала Франца Бемеа од 10. октобра, у којој се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника или фолксдојчера. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима Маршићу, Илићеву и Грошници, a 20. и 21. октобра у Крагујевцу - била су то три крвава дана Крагујевца. Тим поводом и ове године служена је света архијерејска Литургија на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама. После свете Литургије, молебан новомученицима испред споменика стрељаним ђацима и професорима служио је Његово Преосвештенствo Епископа шумадијски г. Јован, уз саслужење свештенствa Епархије шумадијске. Венце крај споменика V3 положили су ученици Прве крагујевачке гимназије и представници власти и институција Града Крагујевца и Ребулике Србије, као и амбасадори Немачке, Белорусије, Палестине и других. И ове године из Шумарица подигнут је глас против рата и сваког зла које он са собом носи, са јединственом поруком да се тако нешто више нигде и никада не понови. На овогодишњој манифестацији изведен је адаптиран текст из поеме Нисам крив што сам жив аутора Ђорђа Милосављевића. Заснован је на судбини чувеног глумца Мије Алексића, једног од преживелих страдалника крагујевачке трагедије. Редитељ представе је Слађана Килибарда. Драмски уметници који су учествовали у представи су: Марко Баћовић, Миодраг Пејковић, Милош Крстовић, Матија Ристић, Марија Ракочевић, Богдан Милојевић,Чедомир Штајн и Младен Кнежевић. Музика: Драгослав Танасковић, Хор СКЦ, Крагујевачко певачко друштво, Ленка Стојчевић. Костимограф: Јелена Јањатовић. Велики школски час крај споменика стрељаним ђацима и професорима први пут је одржан 1957 године. У програму Великог школског часа укупно је учествовало више од 50.000 учесника, написано на десетине поема, оригиналних музичких и књижевних дела. Од 21. октобра 2012. године дан се обележава као држави празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату. Извор: Српска Православна Црква
  9. Пре скоро осам деценија Крагујевац и околина били су поприште једног од најкрвавијих злочина у Другом светском рату. Фашистички војници у знак одмазде у неколико дана стрељали су више хиљада недужних цивила међу којима и један број деце. Повод за стрељање били су немачки губици у борби са партизанским јединицама 16. октобра на путу Крагујевац - Горњи Милановац. У тој борби Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених војника. Приликом стрељања доследно је примењена драконска одредба из наредбе генерала Франца Бемеа од 10. октобра, у којој се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника или фолксдојчера. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима Маршићу, Илићеву и Грошници, a 20. и 21. октобра у Крагујевцу - била су то три крвава дана Крагујевца. Тим поводом и ове године служена је света архијерејска Литургија на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама. После свете Литургије, молебан новомученицима испред споменика стрељаним ђацима и професорима служио је Његово Преосвештенствo Епископа шумадијски г. Јован, уз саслужење свештенствa Епархије шумадијске. Венце крај споменика V3 положили су ученици Прве крагујевачке гимназије и представници власти и институција Града Крагујевца и Ребулике Србије, као и амбасадори Немачке, Белорусије, Палестине и других. И ове године из Шумарица подигнут је глас против рата и сваког зла које он са собом носи, са јединственом поруком да се тако нешто више нигде и никада не понови. На овогодишњој манифестацији изведен је адаптиран текст из поеме Нисам крив што сам жив аутора Ђорђа Милосављевића. Заснован је на судбини чувеног глумца Мије Алексића, једног од преживелих страдалника крагујевачке трагедије. Редитељ представе је Слађана Килибарда. Драмски уметници који су учествовали у представи су: Марко Баћовић, Миодраг Пејковић, Милош Крстовић, Матија Ристић, Марија Ракочевић, Богдан Милојевић,Чедомир Штајн и Младен Кнежевић. Музика: Драгослав Танасковић, Хор СКЦ, Крагујевачко певачко друштво, Ленка Стојчевић. Костимограф: Јелена Јањатовић. Велики школски час крај споменика стрељаним ђацима и професорима први пут је одржан 1957 године. У програму Великог школског часа укупно је учествовало више од 50.000 учесника, написано на десетине поема, оригиналних музичких и књижевних дела. Од 21. октобра 2012. године дан се обележава као држави празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.
  11. Међу многобројним признатим и угледним ствараоцима Владета Јеротић представљао је заиста ретку и необичну појаву. У њему су се складно и плодно прожимали душеван и религиозан човек, хришћанин и мислилац, психолог и теолог. Био је чврстог уверења, и доживљајног и сазнајног да, како у овом тако и у оном свету, само дела љубави остају и тиме се водио у свом животу и раду. Ова емисија посвећена је сећању на његов лик и изузетан допринос у просвећивању и крепљењу народа, уз коментаре његових блиских сарадника и пријатеља: митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, Александра Гајшека, Александре Нинковић-Ташић и проф. др Исидора Граорца. Нека у наручју Божје вечне љубави нађе покоја његова племенита душа! Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  12.     На поштанској маркици приказан је Храм - споменик у име Свих Светих у земљи Руској. Он је подигнут на месту где се налазила кућа рударског инжињера Николаја Ипатјева, у којој су држани у притвору и у ноћи између 16. и 17. јула убијени последњи руски император Николај II и чланови његове породице.   Маркица је штампана у тиражу од 270 хиљада примерака. Маркице ће бити у продају на шалтерима Поште Русијe.   Извор: Православие.ру
  13. Дана 17 јула у поштански промет пуштена је маркица посвећена Храму – споменик на Крви у Јекатеринбургу. На поштанској маркици приказан је Храм - споменик у име Свих Светих у земљи Руској. Он је подигнут на месту где се налазила кућа рударског инжињера Николаја Ипатјева, у којој су држани у притвору и у ноћи између 16. и 17. јула убијени последњи руски император Николај II и чланови његове породице. Маркица је штампана у тиражу од 270 хиљада примерака. Маркице ће бити у продају на шалтерима Поште Русијe. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. ризница богословља

    Сећање на архимандрита Адријана (Кирсанова)

    Тихон, митрополит Новосибирски и Бердски: – Још док је био монах у Тројице-Сергијевој лаври отац Адријан је изгонио демоне, по благослову духовника братије оца Кирила (Павлова). Ух, сећам се како сам давно био у лаври са баком и једном од мојих сестара и тада сам први пут видео како отац Адријан истерује демоне. Улазимо ми у Успенску цркву и шта то моје очи виде! И кевћу и псују... Ми смо стали по страни за сваки случај. Десет година после тог догађаја када сам први пут посетио лавру, вратио сам се тамо већ као студент Московске духовне семинарије. Било је то 1974. године. Сећам се како смо ми студенти чекали после службе или братске трпезе да видимо оца архимандрита Кирила и баћушку Адријана. Они су били нераздвојни, нешто их је вукло да се друже, често смо их видели заједно. С преподобним преподобан буди (Пс. 18, 26). Кажу: «Не тражите свете, тражите кротке». Ето, старци су и били такви, били су простодушни и волели људе. Мада, какви су отац Кирил и отац Адријан тада били старци? Тек су били прешли педесету. Али пошто сам ја тада био исувише млад, они су мени изгледали као мудри старци, опробани војници Христови. Они су били захтевни, пре свега, према себи. У свему су се ограничавали. Самопринуђивали. «Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Подвиг чисти срце – човек тада долази у стање бестрасности, и тада у срце, слободно од порока, силази благодат. Шта је рекао Христос апостолима у Својој опроштајној беседи? «Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих» (Јн. 15, 3). Треба стално читати Свето Писмо, – по томе су се и разликовали старци отац Кирил и отац Адријан од многих других. Управо онима, који су очишћени Речју, Господ и заповеда: «А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине» (Лк. 24, 49). Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је називао духовним људима само оне, који су доживели тај преображај кроз Духа Светога. Ту и почиње истинска молитва – духовни развој и успех. Зашто су старци (или они који ће то тек постати) пребивали у подвигу? Зато што чак и најмање попуштање – ма какве висине да је човек достигао, – води ка паду! А оци су постепено, под руководством искусних, улазили у подвиг и у оквиру своје унутарње борбе схватали да што је већи подвиг, то следује више благодати, а помоћу ње се приближава Богу. Грех је бити предан плотској удобности, ђаво нас мами да се сажалимо над самим собом, да поједемо нешто укусно, да се одморимо како ваља... А демони и страсти беже од захтевности према себи, од строгости, бодрог духа, бдења над собом. Баш су то одлучујући квалитети, који красе старце. А све остало се већ од Бога дарује, – то су плодови подвига. Како је речено у Писму: «Благодат за благодаћу» (Јн. 1, 16). Тада ће већ подвижници умножити своју силу, ићи збор за збором (Пс. 83, 8) и откриће им се тајне духовног света. Отац Адријан је и са анђелима говорио, и демоне видео. Сачуван је видео снимак где он сам прича како је спазио демона како вреба и услед своје простодушности помислио: «Вероватно, им Господ допушта да овуда тутње, јер ће се можда покајати...» То је својствено чистим душама – оне све жале. И одмах је уследио моћни ударац! Келија се буквално застресла. Толико је демону била мрска та мисао. Алексеј Кирсанов – будући отац Адријан – још је у детињству видео адски бездан, куда штапом показује архангел Михаило као место где ће бити бачени безбожници: они, који су за време комунизма затварали храмове и манастире, убијали свештенике, вернике, али и много наших сународника, који су може бити такође били слепи и учествовали у револуцији као и њихови џелати... Већ при крају комунизма, 1983. године, када сам се опраштао са духовником Јелоховске саборне цркве Алексијем Дјомином, он ми је, сећам се, рекао: «Господ ми је показао духовни свет – видим ад, видим рај, знам шта је на души сваког. Возим се аутобусом и ни на кога не гледам, јер су сви људи црни. А у храму се дивим православцима, јер су они –лепота Божија.» Старци виде морално стање, савест других људи, зато што њих то не саблажњава. А када грешник тражи код другог неку страст, она почне да се одсликава на њега: ми примећујемо у туђем оку брвно греха свога (в. Мт. 7, 4–5), – то јест одређене грехе, страсти које нас муче, и одмах почињемо да осуђујемо или се осетимо увређеним. Због тога је много од нас сакривено: пре свега, услед наше унутрашње нечистоте и убогости, како не бисмо очајавали и упадали у униније. Иста тако, како нама нису познате мисли других људи, јер би то за нас значило пропаст. А старце то не саблажњава, јер је Свети Дух који на њим почива бестрасан. Уопште, о старцима је најбоље написао Иван Михаилович Концевич у књизи «Оптина пустиња и њено доба» (Оптина Пустынь и ее время), – саветујем свима да је прочитају. Сећам се да смо још за време студија чекали оца Адријана с нестрпљењем, како бисмо с њим попричали. «Да ли ће бити нових прогона? Шта нас даље чека?» – питали смо га. А њега су убрзо потом комунисти избацили из лавре. Испрва су му забранили да изгони бесове, а затим наложили да кроз 24 часа напусти манастир. Било је то исте те 1974. године, када сам тек уписао семинарију. Оца Адријана су послали у Псковско-Печерски манастир, како су тада говорили «што даље од цивилизације», а оца Тихона (Агрикова), аутора предивног дела «Тројицом окриљени» (Троицы окрыленные) су избацили из Тројице-Сергијеве лавре – њих двојица су тада били најпознатији духовници међу народом. Седам година након прогона оца Тихона, власти су забраниле да било ко буде уведен у чин монаштва са тим именом, – тек су 1981. године у мом случају прекршили тај вето. Родом сам из Вороњежа и при постригу сам добио име по Светитељу Тихону, епископу Вороњешком. Ето толико су се власти у та безбожна времена плашиле чак и помисли на духоносне оце. А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28). Памтим, како су се код нас у лаври такмичили духовници отац Атанасије (Алафинов) и отац Лаврентије (Постников): – Такмичимо се за титулу: чија ће проповед бити најбоља! – Како то? – питам. – Како ћете знати ко је први? – То је једноставно: побеђује онај кога првог позову на разговор у КГБ. Схиархимандрит Илија (Ноздрин): – Нека Бог да свакоме да тако Господу послужи и толико проживи, као оцу Адријану. Упознао сам оца Адријана када је био послат у Псковско-Печерски манстир, провели смо заједно две године, а после су 1976. године и мене самог послали на Свету Гору. Дешавало се да се исповедим оцу Адријану. И присуствовао сам када је изгонио демоне. Бесови су му се потом љуто светили јер их је протеривао. У томе и јесте сва тежина подвига: из љубави према људима, на себи претрпети сву ту ђаволску злобу. Бесови се одиста враћају онима, који се искрено не кају. Прочитајте поучну књигу игумана Марка «Зли дуси и њихов утицај на људе» (Злые духи и их влияние на людей). Али колико год се демони трудили да науде људима, они ништа не могу учинити без допуштења Бога. Иначе би нас све поробили. А у томе што је отац Адријан са анђелима причао нема ничег изненађујућег. Анђео чувар је уз сваког од нас. Ето ти пишеш чланке, а ко ти говори шта да напишеш? Анђео! Човек мора бити скрушен, посвећен молитви како би анђеле слушао и видео. Сви ми удишемо ваздух, али га не видимо, зар не? Тако је и са анђелима, они су невидљиви и неопходни. Како се постаје старац? Остариш и ето, старац си. Раније је тако било у већини случајева, а како је безбожије узело маха, појавило се много људи обузетих демонима: и старих и младих. Морамо се из свих сила трудити да будемо с Богом, да испунимо вољу Божију. Макар помало, али ујутру и увече, пред оброком и послом треба да се помолимо да бисмо имали Божији благослов у свему! Морамо ићи у цркву, венчавати се у цркви, крстити децу и васпитавати их у вери – тако ће се старци стварати. Сви ми можемо, ако ли не прогнати, онда од себе одагнати бесове! Усправи се, помоли се и бесови ће одступити. Исповеди се од срца и они више неће имати власт над тобом. Причсти се и с Богом си. Демони су разбојници, ако имају прилике да украду, украшће. А ако се оградиш крсним знамењем, побојаће се и неће ти прићи. Ђаво непрестано води борбу против Бога и човека. Он не жели да се људи спасу. Бесови су лукави, спретни. Ништа не треба имати са њима. Треба живети праведно, по Јеванђељском закону, како не бисмо оскудевали у благодети. Јеромонах Јоасаф (Швецов), из Псковско-Печерског манастира: – Отац Адријан је старац светог живота. Упокојио се и истог трена отишао у рај. Сви који су обилазили његов гроб осетили су утеху, мир и радост. Био је прозорљив, много тога му је било октривено. Људи су се исцељивали по молитвама упућеним њему. Иако ја чак ни не сматрам чудо прозорљивости нечим натприродним, штавише, сматрам да је то норма за човека који се очистио. Отац Адријан у оквиру свог подвига више није живео овде, већ на Небу. Долазиш му у посету, ни не кажеш му куда си се запутио, а он тачно зна куда идеш: – Кад се вратиш отуда, поразговараћемо... Али то није чудо, то је свакодневица живота са светим човеком. Право чудо су неверници, који су после једног разговора са старцем налазили Бога. Ето то је право чудо! И таква чудеса су се догађала. Притом, отац Адријан није био учен човек, изражавао се увек једноставно, али његове речи су дирале душу, људи су се кајали, обраћали вери. Видео је будућност. Ево шта је зачуђујуће: 20 година је говорио о рату, а у последње три године га питаш: – Оче, да ли ће бити рата? – Неће. Можда није хтео да сеје панику... Не знам. Људи долазе узнемирени, а он их теши: – Све ће бити добро. Увек се трудио да ослободи народ од опседнутости овоземаљским проблемима, како би људи почели да се кају, да стреме ка Цркви, ка вери, да се више моле. Центар живота треба да буде спасење душе, а често се дешава да нам је све остало важније, док то што нам је најпотребније покушавамо да решимо у ходу па шта буде. А треба да буде обрнуто: спасење душе је главно, а све остало ће се решити само од себе. Занимљиво је говорио: – Долазе да ме питају како да купе ово, да продају оно, како да реше неки проблем, али нико не пита: како да се покаје, како да победи неку страст?! Отац Адријан није волео када су му долазили невенчани, то га је јако узнемиравало. Стоје људи у реду – двоје, троје прими, а трећи буде невенчан и баћушка се толико насекира да више никога не може да прими у посету... Неки мисле да није битно да ли је венчање обављено у цркви или не, а испоставља се да је то врло важно. Баћушка је тако и говорио: – Зашто вам у животу све лоше иде? Зато што сте невенчани. Ништа не успева? Па ви живите без благослова! Старац то није непосредно говорио, али мислим да је подразумевао да ако је човек невенчан, то значи да он пренебрегава Свете Тајне. А зашто онда долази к старцу када одбацује основне постулате Цркве? Треба почињати од једноставних ствари, и од простих решења кренути ка сложним. Али прво испуните то што је заповеђено, па тек после идите к старцу... Игумaниja Јекатерина (Чаjникова), из Крестовоздвиженског Јерусалимског ставропигијалног женског манастира: – Обрела сам се на испраћају баћушке Адријана сасвим неочекивано: стигла сам у Псковско-Печерски манастир и баш су тог дана саопштили да се упокојио. На опелу за оца Адријана било је пет архијереја, мноштво свештеника, монаха, мирјана, – то је био молитвени празник. Испраћали смо баћушку с радошћу, уверени да је кроз свој труд, подвиг и праведни живот већ добио Царство Небеско, а да је већ после разлучења бесмртне душе од тела спознао Бога у савршеној пуноћи. Отац Адријан је недуго до свог представљења у Господу напунио 96 година. Господ га је благословио да старост дочека у здравом уму и памети. Скоро до самог краја је примао људе у посету. Баћушка није престајао да се брине о монасима и монахињама. Била сам неким послом код њега, а он ми изненада даје новац: – Дај сестрама за изградњу келија. И изградили смо их. Старао се и о братији из Тројице-Сергијеве лавре, где је служио док га нису пребацили у Псковско-Печерски манастир: или да неку пару за капелицу на братском гробљу, или нечим другим помогне, помоли се. Онај ко је живео праведним животом, тај и умире праведно. Такви људи увек са лаком савешћу чекају смрт. Мисао о смрти их никада не напушта: «Сети се часа смртног и вовјек нећеш сагрешити». За њих нема људске туге, већ обрнуто, има радости. Подвижници не умиру, они се селе. Као и за живота, и после упокојења људи Божији настављају да усељавају мир и благостање у душе људи. А тамо где су неспокојство, немир, раздори, што увек прати лажне старце – о каквој благодати можемо говорити?! Господ је рекао: «Мир Свој дајем вам» (Јн. 14, 27). Када се при разговору са старцима у душу усељава мир, – то сведочи о томе да су они у свом срцу достигли јединство са Спаситељем. Баћушку Адријана сам познавала од 1975. године. Тада сам била мала девојчица. Понекад смо се ми малишани играли: гурали само се код њега да видимо како тера бесове. Занимало нас је да видимо шта се тамо дешава. Колико ли је само људи запоседнутих демонима текло ка њему! И шта све нису радили када је баћушка почињао да чита молитве! Сад вам ово причам и видим те призоре пред очима... Отац Адријан је заиста протеривао демоне. А они су због тога на њега викали, вређали га, покушавали да му ишчупају браду, – све до крви. Тако су га нападали бесови. А баћушка на те сатанске појаве није ни обраћао пажњу. Сила његове молитве је доводила бесове до ужаса: неки су лајали, мјаукали, гроктали, а неки се увијали попут змије... Други су га вређали разним непристојним речима, све до псовки, – при чему су се увек оглашавали нељудским гласовима. Када смо били деца све нам је то било занимљиво... Иако смо понекад били престрашени. Осећали смо да се приближавамо тој невидљивој сили која мучи људе, – као правило то су били они који су хулили на Бога, порицали Име Божије, осећали се бољим, узвишенијим од других. Међу људима обузетим демонима било је много научника, били су и неки славни људи, сретала сам и пуно учитеља. Код нас у печорској школи била је учитељица Зоја (више се не сећам њеног презимена), – како ли је она само страдала од бесова! Када смо упитали баћушку: – Зашто? Он је одговорио: – Она је хулила Име Божије. Бесови су је мучили до саме смрти. Баћушка нам је још раније рекао да ће јој Господ смањити муке, али да јој неће дати пуно исцељење. Има и оних којима чак ни чин истеривања злих духова не помаже. «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мт. 17, 21), – написано је у Јеванђељу. Недуго пре његове смрти, посетила сам оца Адријана и присећали смо се како се он трудио да помогне тим јадним људима и тада ми је рекао следеће: – Да, покушавао сам да истерам бесове, али исцељени су се враћали својим гресима! И изгнани бес «отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде» (Мт. 12, 45). Онима који су се покајали, и тиме штитили себе од новог греха, Господ је даривао нови живот, а они који су упадали у пређашњи блуд, разврат, па и пијанство, снова су били поседнути демонима... Пошто смо од детињства живели у Печори међу старцима, нисмо разумели да живимо међу светима. Нисмо их таквим схватали. А то су били такви старци као: архимандрит Јован (Крестјанкин), архимандрит Теофан (Маљавко), архимандрит Адријан (Кирсанов); схиархимандрит Пимен (Гавриленко), схиигумен Сава (Остапенко) – мој духови отац. Такав је тада цвет духоносаца био сакупљен у Псковско-Печерском манастиру! Ком год оцу да се обратиш, он те води к Богу. Тако смо живели не мислећи о томе, не мислећи да може другачије. Памтим како смо док смо били деца чим се заврше часови и на брзину напишемо домаћи задатак, бацали свеске у ћошак собе и право у манастир! То је било место опипљивог осећаја присуства благодати. Мене је јако вукло у обитељ. Дођеш тамо и као да си у својој родној кући! Ето један старац нешто ради, други иде по путељку, трећи излази из храма... Потрчиш и сакупаш благодат од свих њих. У то време није било практично никакве духовне литературе, живели смо само проповедима отаца, њиховим учењима и саветима: – Бога волети, цркву посећивати, Светим Тајнама приступати... Реч старца је била норма, животно правило. Нисмо имали никаквог лукавства ни сумњи: «А да ли је тачно то што је баћушка рекао?..» Никада нисмо искушавали своје пастире. Данас бива да питају једног оца, па за исто и другог и трећег – почињу да вагају, пореде... За нас је то било незамисливо! Зарад послушања нам Господ и шаље старце. У наше време почињу да уздишу и да се жале: «Неће бити стараца, оставиће нас!» Сеју панику: «Како ћемо живети, како ћемо се спасавати?» Хајде да се присетимо да су сами старци живели по заповестима које су нам све познате из Јеванђеља! И хајде да се свако од нас помало приближава старцима. А тако испада да ми желимо да се спасавамо само кроз туђе молитве? Старац ће се помолити за нас и све ће бити добро? Хајде да се сами потрудимо! Помолимо се мало. Плачимо пред Богом, и Господ ће нам помоћи. Да, старци су посредници. «Њихова молитва ће бити саслушана», – верујемо ми. Али хајде да и сами тежимо Богу! Да би и нашу молитву чуо Бог. А Господ слуша молитве праведних: када ми Њега слушамо и испуњавамо Јеванђељске заповести, тада и Он слуша нас и испуњава наше молитве. Свако од нас је позван да буде свет (в. 1 Пет. 1,16). Откуда та смутња: «Пропашћемо»? Ма нећемо пропасти! Господ је милостив. Послаће праведнике. Не држи се село без праведника. «Господе, а ако буде десет праведника, поштедећеш град?..» – питао је Аврам Господа пре него што је ватрена киша претворила Содому у пепео. – Нећу их истребити ако их буде десет (в. Постање. 18, 20–33), – одговорио је Господ... Проблем је у томе што се толико праведника није нашло… Ма колико да је то тешко, старци одлазе. Ипак рећи да нас остављају није правилно. Они нас не остављају. Ако су они гајили љубав према нама за живота, онда ће у Царству Небеском бити удостојени да се за нас заступају пред Престолом Божијим. Њихова љубав према нама ће у вечности постати свесавршена, увећаће се до незамисливих размера. Треба да се стидимо што нисмо дорасли тој љубави и нека нас то подстиче да се исправимо. Да, идемо у цркву. Да, исповедамо се и чак примамо Свете Христове Тајне. Али као грешни људи истог тренутка упадамо у грех и изнова идемо на Исповест, и изнова се кајемо... Али због чега? Да бисмо поново грешили?.. Старци су живели другачије. Тек сад разумемо да су то били заиста свети људи. Без обзира на то што још увек нису канонизовани, али ако су угодили Богу, Господ их је већ прославио на Небесима. Они се и данас моле Богу да нам подари милости, када им се ми обраћамо кроз молитву. Хришћанска душа осећа откуда се излива стуб благодати и трчи му у сусрет. Каква је то само радост – изнова и изнова боравити у богомданим пећинама Псковско-Печерског манастира, јер је тамо упокојено толико пуно светих! Приложивши се и помоливши над светињама, постарајмо се и ми да сачувамо благодат Духа Светога. Материјал припремила Олга Орлова Извор: Православие.ру
  15. Данас на четрдесети дан када је душа последњег псковско-печерског старца, како су називали архимандрита Адријана (Кирсанова), оставила овоземаљски свет и преселила се на Небо, редакција „Православие.ру“ је одлучила не само да просто објави сећања на овог великог подвижника, већ и да сачини мали практикум: како се обраћати старцима, шта је неопходно да би нам Бог послао такве људе и на самом крају, како да се сами подвизавамо њима у част. Тихон, митрополит Новосибирски и Бердски: – Још док је био монах у Тројице-Сергијевој лаври отац Адријан је изгонио демоне, по благослову духовника братије оца Кирила (Павлова). Ух, сећам се како сам давно био у лаври са баком и једном од мојих сестара и тада сам први пут видео како отац Адријан истерује демоне. Улазимо ми у Успенску цркву и шта то моје очи виде! И кевћу и псују... Ми смо стали по страни за сваки случај. Десет година после тог догађаја када сам први пут посетио лавру, вратио сам се тамо већ као студент Московске духовне семинарије. Било је то 1974. године. Сећам се како смо ми студенти чекали после службе или братске трпезе да видимо оца архимандрита Кирила и баћушку Адријана. Они су били нераздвојни, нешто их је вукло да се друже, често смо их видели заједно. С преподобним преподобан буди (Пс. 18, 26). Кажу: «Не тражите свете, тражите кротке». Ето, старци су и били такви, били су простодушни и волели људе. Мада, какви су отац Кирил и отац Адријан тада били старци? Тек су били прешли педесету. Али пошто сам ја тада био исувише млад, они су мени изгледали као мудри старци, опробани војници Христови. Они су били захтевни, пре свега, према себи. У свему су се ограничавали. Самопринуђивали. «Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Подвиг чисти срце – човек тада долази у стање бестрасности, и тада у срце, слободно од порока, силази благодат. Шта је рекао Христос апостолима у Својој опроштајној беседи? «Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих» (Јн. 15, 3). Треба стално читати Свето Писмо, – по томе су се и разликовали старци отац Кирил и отац Адријан од многих других. Управо онима, који су очишћени Речју, Господ и заповеда: «А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине» (Лк. 24, 49). Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је називао духовним људима само оне, који су доживели тај преображај кроз Духа Светога. Ту и почиње истинска молитва – духовни развој и успех. Зашто су старци (или они који ће то тек постати) пребивали у подвигу? Зато што чак и најмање попуштање – ма какве висине да је човек достигао, – води ка паду! А оци су постепено, под руководством искусних, улазили у подвиг и у оквиру своје унутарње борбе схватали да што је већи подвиг, то следује више благодати, а помоћу ње се приближава Богу. Грех је бити предан плотској удобности, ђаво нас мами да се сажалимо над самим собом, да поједемо нешто укусно, да се одморимо како ваља... А демони и страсти беже од захтевности према себи, од строгости, бодрог духа, бдења над собом. Баш су то одлучујући квалитети, који красе старце. А све остало се већ од Бога дарује, – то су плодови подвига. Како је речено у Писму: «Благодат за благодаћу» (Јн. 1, 16). Тада ће већ подвижници умножити своју силу, ићи збор за збором (Пс. 83, 8) и откриће им се тајне духовног света. Отац Адријан је и са анђелима говорио, и демоне видео. Сачуван је видео снимак где он сам прича како је спазио демона како вреба и услед своје простодушности помислио: «Вероватно, им Господ допушта да овуда тутње, јер ће се можда покајати...» То је својствено чистим душама – оне све жале. И одмах је уследио моћни ударац! Келија се буквално застресла. Толико је демону била мрска та мисао. Алексеј Кирсанов – будући отац Адријан – још је у детињству видео адски бездан, куда штапом показује архангел Михаило као место где ће бити бачени безбожници: они, који су за време комунизма затварали храмове и манастире, убијали свештенике, вернике, али и много наших сународника, који су може бити такође били слепи и учествовали у револуцији као и њихови џелати... Већ при крају комунизма, 1983. године, када сам се опраштао са духовником Јелоховске саборне цркве Алексијем Дјомином, он ми је, сећам се, рекао: «Господ ми је показао духовни свет – видим ад, видим рај, знам шта је на души сваког. Возим се аутобусом и ни на кога не гледам, јер су сви људи црни. А у храму се дивим православцима, јер су они –лепота Божија.» Старци виде морално стање, савест других људи, зато што њих то не саблажњава. А када грешник тражи код другог неку страст, она почне да се одсликава на њега: ми примећујемо у туђем оку брвно греха свога (в. Мт. 7, 4–5), – то јест одређене грехе, страсти које нас муче, и одмах почињемо да осуђујемо или се осетимо увређеним. Због тога је много од нас сакривено: пре свега, услед наше унутрашње нечистоте и убогости, како не бисмо очајавали и упадали у униније. Иста тако, како нама нису познате мисли других људи, јер би то за нас значило пропаст. А старце то не саблажњава, јер је Свети Дух који на њим почива бестрасан. Уопште, о старцима је најбоље написао Иван Михаилович Концевич у књизи «Оптина пустиња и њено доба» (Оптина Пустынь и ее время), – саветујем свима да је прочитају. Сећам се да смо још за време студија чекали оца Адријана с нестрпљењем, како бисмо с њим попричали. «Да ли ће бити нових прогона? Шта нас даље чека?» – питали смо га. А њега су убрзо потом комунисти избацили из лавре. Испрва су му забранили да изгони бесове, а затим наложили да кроз 24 часа напусти манастир. Било је то исте те 1974. године, када сам тек уписао семинарију. Оца Адријана су послали у Псковско-Печерски манастир, како су тада говорили «што даље од цивилизације», а оца Тихона (Агрикова), аутора предивног дела «Тројицом окриљени» (Троицы окрыленные) су избацили из Тројице-Сергијеве лавре – њих двојица су тада били најпознатији духовници међу народом. Седам година након прогона оца Тихона, власти су забраниле да било ко буде уведен у чин монаштва са тим именом, – тек су 1981. године у мом случају прекршили тај вето. Родом сам из Вороњежа и при постригу сам добио име по Светитељу Тихону, епископу Вороњешком. Ето толико су се власти у та безбожна времена плашиле чак и помисли на духоносне оце. А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28). Памтим, како су се код нас у лаври такмичили духовници отац Атанасије (Алафинов) и отац Лаврентије (Постников): – Такмичимо се за титулу: чија ће проповед бити најбоља! – Како то? – питам. – Како ћете знати ко је први? – То је једноставно: побеђује онај кога првог позову на разговор у КГБ. Схиархимандрит Илија (Ноздрин): – Нека Бог да свакоме да тако Господу послужи и толико проживи, као оцу Адријану. Упознао сам оца Адријана када је био послат у Псковско-Печерски манстир, провели смо заједно две године, а после су 1976. године и мене самог послали на Свету Гору. Дешавало се да се исповедим оцу Адријану. И присуствовао сам када је изгонио демоне. Бесови су му се потом љуто светили јер их је протеривао. У томе и јесте сва тежина подвига: из љубави према људима, на себи претрпети сву ту ђаволску злобу. Бесови се одиста враћају онима, који се искрено не кају. Прочитајте поучну књигу игумана Марка «Зли дуси и њихов утицај на људе» (Злые духи и их влияние на людей). Али колико год се демони трудили да науде људима, они ништа не могу учинити без допуштења Бога. Иначе би нас све поробили. А у томе што је отац Адријан са анђелима причао нема ничег изненађујућег. Анђео чувар је уз сваког од нас. Ето ти пишеш чланке, а ко ти говори шта да напишеш? Анђео! Човек мора бити скрушен, посвећен молитви како би анђеле слушао и видео. Сви ми удишемо ваздух, али га не видимо, зар не? Тако је и са анђелима, они су невидљиви и неопходни. Како се постаје старац? Остариш и ето, старац си. Раније је тако било у већини случајева, а како је безбожије узело маха, појавило се много људи обузетих демонима: и старих и младих. Морамо се из свих сила трудити да будемо с Богом, да испунимо вољу Божију. Макар помало, али ујутру и увече, пред оброком и послом треба да се помолимо да бисмо имали Божији благослов у свему! Морамо ићи у цркву, венчавати се у цркви, крстити децу и васпитавати их у вери – тако ће се старци стварати. Сви ми можемо, ако ли не прогнати, онда од себе одагнати бесове! Усправи се, помоли се и бесови ће одступити. Исповеди се од срца и они више неће имати власт над тобом. Причсти се и с Богом си. Демони су разбојници, ако имају прилике да украду, украшће. А ако се оградиш крсним знамењем, побојаће се и неће ти прићи. Ђаво непрестано води борбу против Бога и човека. Он не жели да се људи спасу. Бесови су лукави, спретни. Ништа не треба имати са њима. Треба живети праведно, по Јеванђељском закону, како не бисмо оскудевали у благодети. Јеромонах Јоасаф (Швецов), из Псковско-Печерског манастира: – Отац Адријан је старац светог живота. Упокојио се и истог трена отишао у рај. Сви који су обилазили његов гроб осетили су утеху, мир и радост. Био је прозорљив, много тога му је било октривено. Људи су се исцељивали по молитвама упућеним њему. Иако ја чак ни не сматрам чудо прозорљивости нечим натприродним, штавише, сматрам да је то норма за човека који се очистио. Отац Адријан у оквиру свог подвига више није живео овде, већ на Небу. Долазиш му у посету, ни не кажеш му куда си се запутио, а он тачно зна куда идеш: – Кад се вратиш отуда, поразговараћемо... Али то није чудо, то је свакодневица живота са светим човеком. Право чудо су неверници, који су после једног разговора са старцем налазили Бога. Ето то је право чудо! И таква чудеса су се догађала. Притом, отац Адријан није био учен човек, изражавао се увек једноставно, али његове речи су дирале душу, људи су се кајали, обраћали вери. Видео је будућност. Ево шта је зачуђујуће: 20 година је говорио о рату, а у последње три године га питаш: – Оче, да ли ће бити рата? – Неће. Можда није хтео да сеје панику... Не знам. Људи долазе узнемирени, а он их теши: – Све ће бити добро. Увек се трудио да ослободи народ од опседнутости овоземаљским проблемима, како би људи почели да се кају, да стреме ка Цркви, ка вери, да се више моле. Центар живота треба да буде спасење душе, а често се дешава да нам је све остало важније, док то што нам је најпотребније покушавамо да решимо у ходу па шта буде. А треба да буде обрнуто: спасење душе је главно, а све остало ће се решити само од себе. Занимљиво је говорио: – Долазе да ме питају како да купе ово, да продају оно, како да реше неки проблем, али нико не пита: како да се покаје, како да победи неку страст?! Отац Адријан није волео када су му долазили невенчани, то га је јако узнемиравало. Стоје људи у реду – двоје, троје прими, а трећи буде невенчан и баћушка се толико насекира да више никога не може да прими у посету... Неки мисле да није битно да ли је венчање обављено у цркви или не, а испоставља се да је то врло важно. Баћушка је тако и говорио: – Зашто вам у животу све лоше иде? Зато што сте невенчани. Ништа не успева? Па ви живите без благослова! Старац то није непосредно говорио, али мислим да је подразумевао да ако је човек невенчан, то значи да он пренебрегава Свете Тајне. А зашто онда долази к старцу када одбацује основне постулате Цркве? Треба почињати од једноставних ствари, и од простих решења кренути ка сложним. Али прво испуните то што је заповеђено, па тек после идите к старцу... Игумaниja Јекатерина (Чаjникова), из Крестовоздвиженског Јерусалимског ставропигијалног женског манастира: – Обрела сам се на испраћају баћушке Адријана сасвим неочекивано: стигла сам у Псковско-Печерски манастир и баш су тог дана саопштили да се упокојио. На опелу за оца Адријана било је пет архијереја, мноштво свештеника, монаха, мирјана, – то је био молитвени празник. Испраћали смо баћушку с радошћу, уверени да је кроз свој труд, подвиг и праведни живот већ добио Царство Небеско, а да је већ после разлучења бесмртне душе од тела спознао Бога у савршеној пуноћи. Отац Адријан је недуго до свог представљења у Господу напунио 96 година. Господ га је благословио да старост дочека у здравом уму и памети. Скоро до самог краја је примао људе у посету. Баћушка није престајао да се брине о монасима и монахињама. Била сам неким послом код њега, а он ми изненада даје новац: – Дај сестрама за изградњу келија. И изградили смо их. Старао се и о братији из Тројице-Сергијеве лавре, где је служио док га нису пребацили у Псковско-Печерски манастир: или да неку пару за капелицу на братском гробљу, или нечим другим помогне, помоли се. Онај ко је живео праведним животом, тај и умире праведно. Такви људи увек са лаком савешћу чекају смрт. Мисао о смрти их никада не напушта: «Сети се часа смртног и вовјек нећеш сагрешити». За њих нема људске туге, већ обрнуто, има радости. Подвижници не умиру, они се селе. Као и за живота, и после упокојења људи Божији настављају да усељавају мир и благостање у душе људи. А тамо где су неспокојство, немир, раздори, што увек прати лажне старце – о каквој благодати можемо говорити?! Господ је рекао: «Мир Свој дајем вам» (Јн. 14, 27). Када се при разговору са старцима у душу усељава мир, – то сведочи о томе да су они у свом срцу достигли јединство са Спаситељем. Баћушку Адријана сам познавала од 1975. године. Тада сам била мала девојчица. Понекад смо се ми малишани играли: гурали само се код њега да видимо како тера бесове. Занимало нас је да видимо шта се тамо дешава. Колико ли је само људи запоседнутих демонима текло ка њему! И шта све нису радили када је баћушка почињао да чита молитве! Сад вам ово причам и видим те призоре пред очима... Отац Адријан је заиста протеривао демоне. А они су због тога на њега викали, вређали га, покушавали да му ишчупају браду, – све до крви. Тако су га нападали бесови. А баћушка на те сатанске појаве није ни обраћао пажњу. Сила његове молитве је доводила бесове до ужаса: неки су лајали, мјаукали, гроктали, а неки се увијали попут змије... Други су га вређали разним непристојним речима, све до псовки, – при чему су се увек оглашавали нељудским гласовима. Када смо били деца све нам је то било занимљиво... Иако смо понекад били престрашени. Осећали смо да се приближавамо тој невидљивој сили која мучи људе, – као правило то су били они који су хулили на Бога, порицали Име Божије, осећали се бољим, узвишенијим од других. Међу људима обузетим демонима било је много научника, били су и неки славни људи, сретала сам и пуно учитеља. Код нас у печорској школи била је учитељица Зоја (више се не сећам њеног презимена), – како ли је она само страдала од бесова! Када смо упитали баћушку: – Зашто? Он је одговорио: – Она је хулила Име Божије. Бесови су је мучили до саме смрти. Баћушка нам је још раније рекао да ће јој Господ смањити муке, али да јој неће дати пуно исцељење. Има и оних којима чак ни чин истеривања злих духова не помаже. «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мт. 17, 21), – написано је у Јеванђељу. Недуго пре његове смрти, посетила сам оца Адријана и присећали смо се како се он трудио да помогне тим јадним људима и тада ми је рекао следеће: – Да, покушавао сам да истерам бесове, али исцељени су се враћали својим гресима! И изгнани бес «отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде» (Мт. 12, 45). Онима који су се покајали, и тиме штитили себе од новог греха, Господ је даривао нови живот, а они који су упадали у пређашњи блуд, разврат, па и пијанство, снова су били поседнути демонима... Пошто смо од детињства живели у Печори међу старцима, нисмо разумели да живимо међу светима. Нисмо их таквим схватали. А то су били такви старци као: архимандрит Јован (Крестјанкин), архимандрит Теофан (Маљавко), архимандрит Адријан (Кирсанов); схиархимандрит Пимен (Гавриленко), схиигумен Сава (Остапенко) – мој духови отац. Такав је тада цвет духоносаца био сакупљен у Псковско-Печерском манастиру! Ком год оцу да се обратиш, он те води к Богу. Тако смо живели не мислећи о томе, не мислећи да може другачије. Памтим како смо док смо били деца чим се заврше часови и на брзину напишемо домаћи задатак, бацали свеске у ћошак собе и право у манастир! То је било место опипљивог осећаја присуства благодати. Мене је јако вукло у обитељ. Дођеш тамо и као да си у својој родној кући! Ето један старац нешто ради, други иде по путељку, трећи излази из храма... Потрчиш и сакупаш благодат од свих њих. У то време није било практично никакве духовне литературе, живели смо само проповедима отаца, њиховим учењима и саветима: – Бога волети, цркву посећивати, Светим Тајнама приступати... Реч старца је била норма, животно правило. Нисмо имали никаквог лукавства ни сумњи: «А да ли је тачно то што је баћушка рекао?..» Никада нисмо искушавали своје пастире. Данас бива да питају једног оца, па за исто и другог и трећег – почињу да вагају, пореде... За нас је то било незамисливо! Зарад послушања нам Господ и шаље старце. У наше време почињу да уздишу и да се жале: «Неће бити стараца, оставиће нас!» Сеју панику: «Како ћемо живети, како ћемо се спасавати?» Хајде да се присетимо да су сами старци живели по заповестима које су нам све познате из Јеванђеља! И хајде да се свако од нас помало приближава старцима. А тако испада да ми желимо да се спасавамо само кроз туђе молитве? Старац ће се помолити за нас и све ће бити добро? Хајде да се сами потрудимо! Помолимо се мало. Плачимо пред Богом, и Господ ће нам помоћи. Да, старци су посредници. «Њихова молитва ће бити саслушана», – верујемо ми. Али хајде да и сами тежимо Богу! Да би и нашу молитву чуо Бог. А Господ слуша молитве праведних: када ми Њега слушамо и испуњавамо Јеванђељске заповести, тада и Он слуша нас и испуњава наше молитве. Свако од нас је позван да буде свет (в. 1 Пет. 1,16). Откуда та смутња: «Пропашћемо»? Ма нећемо пропасти! Господ је милостив. Послаће праведнике. Не држи се село без праведника. «Господе, а ако буде десет праведника, поштедећеш град?..» – питао је Аврам Господа пре него што је ватрена киша претворила Содому у пепео. – Нећу их истребити ако их буде десет (в. Постање. 18, 20–33), – одговорио је Господ... Проблем је у томе што се толико праведника није нашло… Ма колико да је то тешко, старци одлазе. Ипак рећи да нас остављају није правилно. Они нас не остављају. Ако су они гајили љубав према нама за живота, онда ће у Царству Небеском бити удостојени да се за нас заступају пред Престолом Божијим. Њихова љубав према нама ће у вечности постати свесавршена, увећаће се до незамисливих размера. Треба да се стидимо што нисмо дорасли тој љубави и нека нас то подстиче да се исправимо. Да, идемо у цркву. Да, исповедамо се и чак примамо Свете Христове Тајне. Али као грешни људи истог тренутка упадамо у грех и изнова идемо на Исповест, и изнова се кајемо... Али због чега? Да бисмо поново грешили?.. Старци су живели другачије. Тек сад разумемо да су то били заиста свети људи. Без обзира на то што још увек нису канонизовани, али ако су угодили Богу, Господ их је већ прославио на Небесима. Они се и данас моле Богу да нам подари милости, када им се ми обраћамо кроз молитву. Хришћанска душа осећа откуда се излива стуб благодати и трчи му у сусрет. Каква је то само радост – изнова и изнова боравити у богомданим пећинама Псковско-Печерског манастира, јер је тамо упокојено толико пуно светих! Приложивши се и помоливши над светињама, постарајмо се и ми да сачувамо благодат Духа Светога. Материјал припремила Олга Орлова Извор: Православие.ру View full Странице
  16. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...
  17. У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије. Партизанска авијација Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ. После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП). Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона. Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију. То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора. Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ. Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације. Ваздухопловство НОВЈ Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице НОВЈ ради озградње нове авијације. Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством. Дан југословенског ваздухопловства У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција. Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца. Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина. Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање. И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција. Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем. Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.
  18. ризница богословља

    Нови Сад: Молитвено сећање на Гаврила Принципа

    Тим поводом, свештено братство Светосавског храма на Бистрици је након вечерњег богослужења служило помен Гаврилу Принципу а потом је одржан и пригодан културно-уметнички програм у порти храма, под називом „Спомен Гаврилу Принципу“. Програм је отпочео теметском књижевном вечери на којој је говорио истакнути књижевник Мирослав Тохољ, који је у току свог плодотворног рада писао о Гаврилу Принципу и организацији „Млада Босна“. Потом су поштоваоци ликовне уметности могли да уживају у изложби слика Удружења ликовних уметника „Ликум“ док је хор „Просветари“ под вођством Мише Близанца обогатио вечерашње догађање одабраним музичким делима. На крају богатог програма, у биоскопу на отвореном приказан је филм „Бранио сам Младу Босну“ редитеља Срђана Кољевића из 2014. године, у којем се обрађује тема Сарајевског атентата и суђење члановима организације „Млада Босна“ којој је припадао и сам Гаврило Принцип. Извор: Радио Беседа
  19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, у суботу, 28. априла текуће године у храму Преноса моштију светог Саве на Бистрици одржано је молитвено сећање на Гаврила Принципа поводом стогодишњице од његовог упокојења. Иницијатива за обележавање овог датума потекла је од стране управе МЗ „Гаврило Принцип“ на Новом Насељу која жели да сачува успомену на личност човека који се вођен својим идејама одрекао живота, а све зарад слободе потлаченог народа у Босни и Херцеговини. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Тим поводом, свештено братство Светосавског храма на Бистрици је након вечерњег богослужења служило помен Гаврилу Принципу а потом је одржан и пригодан културно-уметнички програм у порти храма, под називом „Спомен Гаврилу Принципу“. Програм је отпочео теметском књижевном вечери на којој је говорио истакнути књижевник Мирослав Тохољ, који је у току свог плодотворног рада писао о Гаврилу Принципу и организацији „Млада Босна“. Потом су поштоваоци ликовне уметности могли да уживају у изложби слика Удружења ликовних уметника „Ликум“ док је хор „Просветари“ под вођством Мише Близанца обогатио вечерашње догађање одабраним музичким делима. На крају богатог програма, у биоскопу на отвореном приказан је филм „Бранио сам Младу Босну“ редитеља Срђана Кољевића из 2014. године, у којем се обрађује тема Сарајевског атентата и суђење члановима организације „Млада Босна“ којој је припадао и сам Гаврило Принцип. Извор: Радио Беседа View full Странице
  20. Драгана Милошевић

    Молитвено сећање на владику Саву Косановића

    У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка
  21. У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  22. ризница богословља

    Сећање на монаха Теодора Косијеревца

    Ту су и два текста сестара, монахиње Синклитикије из манастира Преображења Господњег на Сомини, и сестре Иване, учитељице из Котора, које су подијелиле своја сјећања на монаха Теодора Митровића. Емисија је прожета и грчком духовном музиком, коју поје Христос Сантикаи из Грчке.    Вјечнаја памјат и Царство Небеско, блаженопочившем оцу Теодору Косијеревцу. Христос воскресе – Ваистину воскресе!     Извор: Радио Светигора
  23. Поводом годишњице од упокојења блаженопочившег монаха Теодора Косијеревца, редакција Радио Светигоре, приредила је кратку емисију сјећања на овог слугу Божијег. У прилогу ће те чути дио из бесједа Владике Јоаникија и игумана манастира Косијерево о. Арсенија Самарџића, које су изговорили на сахрани монаха Теодора 30. октобра 2016. године. Звучни запис емисије Ту су и два текста сестара, монахиње Синклитикије из манастира Преображења Господњег на Сомини, и сестре Иване, учитељице из Котора, које су подијелиле своја сјећања на монаха Теодора Митровића. Емисија је прожета и грчком духовном музиком, коју поје Христос Сантикаи из Грчке. Вјечнаја памјат и Царство Небеско, блаженопочившем оцу Теодору Косијеревцу. Христос воскресе – Ваистину воскресе! Извор: Радио Светигора View full Странице
×