Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сергије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина
  2. ризница богословља

    Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Дубље од дна!

    Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе. Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна. Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена. Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката. Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив! Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12). Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили. Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови, сви смо криви за све!”. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. ризница богословља

    Епископ Сергије: У сретање Светом Сави!

    Колико је само наде уткано у четири слова Савиног имена, колико српских погледа остало загрљено у Савином погледу, на иконама и фрескама на којима је изображен Свети? Колико сузних молитви њему принесених и дан данас тихо одјекује Васељеном? Много и премного. Јер, Сава је Отац свих вјерујућих Срба, родоначелник нашег духа, искра која је запалила огањ вјере Христове у нашој српској души. Сава се, Христа ради, одрекао себе, владарског двора, круне, земаљске моћи и престижа. Одрекао се слугу, да би сам слугом постао. Умјесто да му као владарском сину служе, Сава је служио свима, Имена Христовог ради. Ни од ког није узимао ништа за себе, већ је свима себе давао, жртвено, са љубављу, у име вјере која му је одредила пут. Зато је Сава велики, већи од себе, већи од нас, и сви ми, Срби, у његово срце можемо стати. Ту нам је и мјесто, јер је срце Савино – срце Христовог срца. У њему Христос обитава, како прије осам вијекова, тако и данас. Сава је наш најтврђи град, неразорива тврђава, али и стражар који неуморно бдије над душом нашег народа. Христу нас позива и Христом нас позива, да бисмо вјечно постојали, да нас гријеси не би погубили. Савин је град неразорив, јер је саздан на камену вјере. Осим што је први Архиепископ српски и Просвјетитељ, Сава је први Законодавац у нашем роду. Омеђио нас је законима да се не бисмо духовно одметнули, а као истински Пастир стада Христовог оградио нас је вјером, да би нас сачувао од нас самих. Сава је, откако се родио, још увијек међу својима. Кроз молитву помаже и благосиља, кроз приче поучава. Тако је данас, баш као и минулих вијекова. У усменом и писаном народном предању Сава је онај чија се ријеч слуша, њоме се исправљају животне странпутице, употпуњују недоречене истине и изводи на прави пут. Сваком је времену Сава, чини се, никад потребнији; да се њиме опоменемо, да га у невољи призовемо, да му благослов измолимо, да нас сачува, обнови и подржи у сваком добром дјелу, као што је дјелима својим свуда и у свему Христов печат остављао. Сава је Светац потребан сваком крштеном народу, али нема сваки народ Саву. Саву имамо ми, да бисмо га слиједили, да бисмо њиме пронашли пут који води у живот вјечни, да не бисмо себе изгубили. Због тога је Сава бисер, драгоцјен. Ако њега заборавимо тумараћемо у помрчини живота, заувијек изгубљени. Због тога га и вијековима тражимо, да бисмо га нашли у Хиландару, Студеници, Милешеви, на Врачару, али и Гламочу, Грахову, у свакој сузи понижених и потлачених. Свуда нас Сава сачекује да нас напоји Живом водом са Зденца вјечности, водом од које нећемо ожедњети. Док је Саве, а биће га вјечно, јер је вјечан Господ Којем је служио, ниједан Србин неће бити сироче, јер је Сава Отац свима који се желе назвати Савиним синовима, а у Савиним молитвама усиновљени смо више од осам вијекова. Због тога, и данас, постојимо – у срцу Савином. Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Српска Православна Црква
  4. На Празник Богојављења, дана 19. (6) јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско Сабрање у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Петар Миловац, Драган Шкалоња, Радослав Станковић, Љубинко Аничић, ђакон Немања Рељић и Дејан Грчић. Послије прочитаног Јеванђеља Епископ Сергије се обратио поздравним ријечима честитајући данашњи Празник вјерном народу Шипова. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Господ се спушта међу народ, бива крштен руком Јована Претече, Бог се унижава да би се човјек узвисио, спушта се на земљу да би се човјек уздигао до Небеса. То је најбоље показао својим крштењем када се Он, Свевишњи Бог крштава руком слуге, иако будући без гријеха, ради нас и нашег спасења прима крштење, као почетак свога Божанственог Домостроја Спасења. У току Свете архијерејске Литургије Преосвећени Владика додијелио је пречасном протопрезвитеру Љубинку Аничићу право ношења напрсног крста. Послије заамвоне молитве извршен је чин Великог водоосвећења, а потом се образовала литија која се спустила до ријеке Пливе гдје се пливало за Часни Крст.ђђ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. ризница богословља

    Епископ Сергије: Чудесни шапат Светог Николе

    Нема човјека без куће, без огњишта, без оног мјеста гдје се осјећа као свој на своме. Само на том мјесту човјек, заиста, јесте човјек, слика и прилика Божија. На том мјесту сија пуноћом постојања, огледа се у минулим вијековима, знајући да крв предака тече његовим венама. На раскрсници путева, гдје се укрштају народи и вјере, гдје је будућност одувијек омеђена прошлошћу, гдје се у загрљају сједињује Унац са Уном, стоји Рмањ, манастир посвећен Светом Николи. Градиле су га руке незнаних и знаних, чувала га је храброст овдашњих горштака, а из пепела га је дизала вјера овог народа. Задрхтим кад помислим колико је светих отаца у њему живјело, колико је суза у молитви проливено, какве су страхоте преживјели они који су себе уткали у ову светињу, да би неријетко морали, са завежљајем у рукама, отићи из њега. Задрхтим, али не да бих се уплашио, већ да бих се осмјелио бити као они што су својим подвигом исписали његову славну и страдалну прошлост. Зато је Рмањ мој духовни извор, моја монашка снага и моја епископска радост. Не знам да ли му се више радујем данас или онога дана када сам га први пут угледао?! Не знам, чак, ни ко је кога изабрао: да ли Рмањ мене или ја Рмањ? Једино сам сигуран да је радост, коју у њему осјетим, кад му се вратим, ништа друго до очински шапат Светог Николе, оног доброг Оца који љубављу одмара своје синове кад се са далеког пута врате својој кући, у Очев дом. Само на том мјесту, гдје огњиште вјере сабира и сједињује, осјетим своје претке, Карановиће, који су Светог Николу славили и у ропству и у слободи, и онда када су имали свега, баш као и онда када нису имали ништа. На томе им никада не могу довољно заблагодарити, јер свако моје много јесте мало за оно што су они, знајући и не знајући, пружили мени. Враћајући се прецима, не могу а да се не вратим Рмњу, који је и њих, у добру и злу, сабирао под својим сводовима, да им пружи снагу да истрају, да буду оно што јесу, да се не плаше зла овога свијета. С тугом сам из Рмња одлазио, још радоснији му се враћао. И као богослов, и као монах и сада као епископ. Када би неко из мог сјећања избрисао Рмањ, то би било као да би ми неко ишчупао срце. Нити може човјек без срца, нити ја могу без Рмња. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Божићни интервју Епископа бихаћко-петровачког Сергија за “Независне”. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе, рекао је у божићном интервјуу епископ бихаћко-петровачки Сергије. “Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију”, истакао је он. НН: Божић је празник мира и љубави. Какву божићну поруку Српска православна црква ове године шаље својим вјерницима? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Не само да је празник рождества Христовог – Божић нама познат као празник мира и љубави, с тим још више се открива као божански празник, али и празник богочовјечански. Зашто богочовјечански? Зато јер се кроз Божић нама вјернима даје један нови смисао и однос Бога и човјека, нови смисао постојања и новог рађања у Господу Исусу дјетету, богомладенцу Христу, у чијем рођењу ми сви видимо наше рођење, нови почетак, ново рађање за царство небеско. Као и сваке године, Српска православна црква поручује своме народу јединствену поруку божанске љубави, оне љубави која нам се дарује првенствено кроз свету литургију коју служимо на Божић, а из које извире љубав према свима, без обзира на националност и вјероисповијест. Тако нас је учио Господ својим јеванђељем. На тај начин, послије литургијског славља и причешћа тијелом и крвљу новомладенца, свако од нас зрачи неизрецивом свјетлошћу и благодаћу оне звијезде која показа пут мудрацима те дође на мјесто и стаде “тамо гдје бјеше дијете”. НН: Божић је дан када се буде оптимизам и нада у боље сутра. Међутим, поставља се питање како бити оптимистичан у друштву у којем се из дана у дан народ обесхрабрује? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Заиста смо свједоци да у данашњем свијету и савременом добу све праве људске вриједности бивају пољуљане. Међутим, нас православне хришћане не треба да овакве ствари, нити њима сличне, обесхрабрују. Вјера у цркву Божју и у православље јесте прави гарант охрабрења свакога њенога члана и појединца. Проблем у савременом добу настаје онога тренутка када заборављамо своју традицију, ону традицију која се назива Црквом и хришћанством. Тада ћемо бити у великом проблему, не само проблему обесхрабрења и губљења самопоуздања, већ у проблему много горих и тежих искушења. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе. А праве смјернице за овакво дјело даће нам се у цркви Божјој која нам вијековима свједочи да је било тешких ситуација и прије нас, оних које су човјека довеле до питања сопствене егзистенције, али милошћу и љубављу Божјом то је све било превазиђено. НН: Данас, нажалост, живимо у свијету у којем превладавају материјалистичке вриједности и гдје се духовност потискује на маргине друштва. Како унаприједити стање свијести и духа човјека и овај свијет учинити бољим? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Трагедија нашег друштва, конкретно српског, јесте управо то што смо заборавили вјеру светих, онако како је назвао свети Николај Велимировић. Чињеница јесте да је материјално превладало, али и кључ повратка истини која јесте традиција српског народа је и само рјешење овога проблема. Управо онако како смо већ и поменули, преиспитивање себе и свога ума и наше лично преумљење бива један велики и значајан корак за читаво друштво. Истина је да ми никада нећемо моћи да некога у нешто убиједимо ако он не жели да чини тако. Али својим личним примјером можемо и те како да свједочимо литургију која није ништа друго него предукус царства небеског на земљи, и с таквим свједочењем озарићемо свакога човјека који са нама буде општио. Ако пођемо од себе и учинимо тај први корак и пошаљемо свима ту поруку љубави, толеранције и мира, онда ћемо и овај свијет учинити бољим за живот. НН: Божић је празник који прати низ обичаја, који се прославља скромно и у кругу породице. Међутим, у посљедње вријеме као да се жели промијенити сама суштина празниковања Божића. Колико Црква може да утиче да се то промијени? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Ако се осврнемо на историјске околности које су пратиле наш народ вијековима, примијетићемо и то да се он неријетко окретао додјељивању атрибута хришћанским празницима који се тичу првенствено неких магијских дејстава и ритуала. Уколико помно пратимо медијска извјештавања и чланке по извјесним часописима, увјерићемо се да се ту ради о покушају насилног наметања оваквих ставова. Када ово говоримо, мислимо првенствено на наслове типа: данас је тај празник, или тај и тај свети и ви треба да чините то, или пак ако не учините, он ће да се наљути па ће вам се десити нешто лоше. Има ли веће пропаганде од те? То је јавно, насилно и погрешно заступање неистинитих ставова преко интернета, разних друштвених мрежа, али и штампе. Па се онда запитајмо послије како су нам искривљени обичаји? Црква сваке године позива свој народ на правилно прослављање божићних празника. А то правилно прослављање огледа се нарочито у прослављању литургије, али и причешћем, које нас на најбољи начин спаја са богомладенцем Христом. Вјерујте, наши народни обичаји који се огледају у вожењу бадњег дрвета, паљењу истог, цјелокупна напета ситуација која се ствара око додјељивања пакетића најмлађим члановима црквених заједница, мишљења смо да нам некако бацају сјенку на ону праву истину Божића, која се огледа у литургијском прослављању. Сви ти наши обичаји су и те како лијепи и корисни за душу човјека, и запамтимо, сви имају свој прави смисао и никако их се не треба одрицати, само треба да се промијени приступ према њима и начин њиховог обиљежавања, да бисмо тако на достојанствен начин могли да дочекамо један од најрадоснијих празника Свете цркве – Божић, и што је најбитније, у могућности да у њему учествујемо причешћем и заједничарењем са живим Богом. НН: Људи свих вјера и националности на овим су просторима стољећима живјели једни са другима, али данас је све више оних који сматрају да суживот у БиХ није могућ. Какву поруку Божић доноси у том контексту? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Божјом вољом и Божјим промислом све бива, самим тим и чињеница заједничког живота три конститутивна народа БиХ. Црква Божја живи јеванђеље и у свему се води јеванђељем. Тако нам јеванђељем бива заповијеђено да љубимо ближњег свога као саме себе. А ко је наш ближњи? Наш ближњи сваки је човјек који живи на Земљи. Тако у јеванђељу постоји једна поучна животна прича која говори о једном човјеку Јеврејину који је путовао у оно вријеме из Јерусалима у Јерихон и на том путу нападоше га разбојници и претукоше га. Поред њега пролазише ондашњи службеници јерусалимског храма и окреташе главу од њега, дакле његови сународници. Међутим, тим путем наилазио је један Самарјанин и он узе овог полумртвог човјека и зави му ране и одведе га у гостионицу и нахрани га и напоји и предаде га гостионичару да се брине о њему. Шта нас је јеванђеље научило овом причом? Да је милост човјеку у невољи учинио човјек који није његовог рода јудејског, већ Самарјанин. Познато је да је између ова два народа постојала нетрпељивост. Поучени овом причом и заповијешћу Господњом, и ми се тако односимо према свим својим сународницима и свим људима. Поготово имајући у виду Божић, који је празник мира, љубави и међусобне слоге, који нам о томе посебно говори. Ако ли нас је Бог поставио да живимо заједно, значи да је и могуће да живимо заједно. Да је то којим случајем немогуће, засигурно је да не би било тако. Његов промисао је свемогућ. Онај који испитује људска срца и органе и који зна број власи на глави свакоме од нас неће ли се и утолико бринути о нама? Потребно је само да имамо љубави, оне божанске љубави о којој нам говори и сам празник рођења Христова, тек тада ће се видјети помак у нашим међусобним односима. НН: Како данас оцјењујете стање и живот православних вјерника на подручју Бихаћко-петровачке епархије, која је много страдала током протеклог рата? Како данас православни вјерници на том простору дочекују Божић? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Вјерници на овим напаћеним и намученим просторима свој Божић дочекују веома скромно, наша епархија се труди да онима који нису у могућности обезбиједи да осјете ту божићну радост и љубав. Иако ратом намучени простори, дугогодишње храњени отровом безбожних идеологија, овдашњи житељи се ипак враћају својој традицији, својој вјери православној и Богу живом. Сви лажни богови помријеше и њихове ријечи и дјела изблиједјеше, а шта остаје? Остаје Црква која прати овај народ од најранијих периода његове историје. Иако се стално потенцира да је Божић празник породице, празник љубави према ближњима, утолико је он најприје празник литургије која је Црква, а која се послије преноси и на домаћинства, на све наше укућане, ближње, али и на све људе. НН: Која би била Ваша порука вјерницима поводом Божића? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Порука Цркве, а самим тим и наша лична порука, јесте на првом мјесту љубав, и то не било каква љубав, већ она божанска која озарује сваког вјерујућег човјека, на коју смо сви позвани. Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију. Тек тада можемо да се надамо узвраћеној љубави. Љубав не може бити егоизам, већ кретање према другоме. Ако испуњавамо ову највећу заповијест Цркве Божје, тек тада можемо да кажемо да смо испунили онај чувени благослов који је и својеврсна заповијест нама који каже: “Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља.” Мир Божји, Христос се роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. Срби у Босни су под Турском окупацијом провели 413 година, под Аустругарском 40. Од посљедњих хиљаду година нашег трајања на овим просторима, готово пет стотина година смо били угњетавани, обесправљени, убијани. Били смо робље, људи жељни слободе, народ гладан достојанства. Зато нико о слободи није толико пјевао као Срби. Зато смо се за њу и жртвовали, да бисмо је имали, да бисмо је оставили потомцима. За четири године Другог свјетског рата на хиљаде наших сународника страдало је на овим просторима, само из два разлога – јер смо били Срби, јер смо били православни. Када год у историји нисмо имали своју државу, ми смо страдали. Свуда су по овој земљи гробнице наших предака, који нису дочекали дан слободе. Зато су са позорнице живота отишли у вјечност, не Божијом, већ вољом својих крвника. На раскрсници историје, када се опет поставило питање нашег нестанка или опстанка, створили смо Републику Српску, да је чувамо и да нас чува, да је градимо и да нас гради, да се њоме поносимо и да се она поноси нама. Од тада до данас прошло је 27 година. Рат је иза нас, али сукоби су у нама остали, не да бисмо постали бољи у братском надметању, већ да бисмо се, као некад, исцрпљивали међусобним сукобима, у интересу трећих. Историја се, опет, понавља. Србима, као и увијек, недостаје јединство, братска љубав и окупљеност око заједничких циљева. . Идући у сусрет 9. јануару, Дану наше Републике, погледајмо једни у друге, загрлимо се братском љубављу и сјетимо се више од двадест хиљада јунака на чијој је жртви Република расла и узрасла. Чувајмо је својом одговорношћу, градимо је знањем, славећи њен рођендан као симбол нашег опстанка. Прославимо 9. јануар уздигнутог чела, мирно и достојанствено, сложно и с радошћу, онако како би то жељели они чији су гробови уткани у срце наше Републике. Немојмо, као што смо то често пута чинили у прошлости, обесмислити сопствену жртву, дозвољавајући да нас дијеле они који нам никада нису жељели добро. Чувајмо нашу Републику Српску, јер је она била и остала – кућа наше слободе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. ризница богословља

    Владика Сергије: Крајина је наше Косово!

    У времену када заборављамо себе, своје коријене и свој идентитет, поразно је да чувамо само оно што нам се отворено напада. Оно што нам се отворено не напада, ми као да заборављамо, као да потискујемо из сјећања, иако добро знамо да „тиха вода бријег рони“. Тако је са Крајином, која је одувијек чувала друге, а данас је на маргини нашег постојања. Крајина је као остарјела и брижна старица коју су, чини се, и властита дјеца заборавила. Кости наших предака разасуте су широм Крајине. Нема ниједне стопе ове мученичке земље на којој није проливена крв у борби за постојање, а то је и данас наша једина мисао – да опстанемо, да нас има тамо гдје нас је одувијек било. Демографски суноврат, са којим смо суочени непуне три деценије, пријети да Крајину избрише са мапе српског животног простора. Тамо гдје смо сваком злу одолијевали вијековима, за протекле три деценије смо доведени на ивицу егзистенције. Постајемо мањина у сопственој земљи, странци на родном огњишту… Да илуструјем. У односу на 1991. годину у Бихаћу нас је мање за више од 13 хиљада, у Санском Мосту готово 20 хиљада, док нас је на подручју Ливна свега 438 од предратних готово четири хиљаде; на подручју Кључа нема нас ни хиљаду, у Босанској Крупи нас је осам пута мање него прије тридесет година, док је иста или слична ситуација у другим градовима и селима наше страдалне Епархије. Статистика, у овом случају, јесте наше најцрње огледало у којем се осликава дубина нашег понора. Ми овдје нисмо од јуче, већ од памтивијека. О томе најбоље свједоче светиње којима се дичимо. Древни Рмањ, тихи свједок нашег трајања, данас се налази на мети оних који би да га нема. Нове кадије, са истим аршинима као у отоманско доба, урушавају нашу духовну стечевину. На стратиштима, Шушњару и Гаравицама, на којима почивају наши преци, убијени злочиначком руком, није нам дозвољено ни да подигнемо спомен-храмове, који би нас довијека опомињалу на њихову жртву. Зато је Рмањ наша Грачаница, Веселиње наши Дечани, Бихаћ наш Призрен, Ливно наш Ораховац, Дрвар наш Звечан, Гаравице наш Газиместан… Господ нас није довео у историју да бисмо били пуки посматрачи властите националне пропасти, већ да се сложимо, обожимо и умножимо, како бисмо себе сачували у Крајини, како бисмо је предали онима који ће доћи послије нас. Све наше очи упрте су у Српску и Србију, у Бањалуку и Београд, у њихове грађане, у њихове институције. Наша је нада у Господу, а вјера у братску помоћ не умире. Све док трајемо борићемо се за Крајину, ми који у њој живимо, али је братска помоћ од судбинског значаја, како не бисмо остали без колијевке. Опустошена ратовима, Крајина не смије остати пуста, јер много је оних који јој дугују сопствени идентитет, сачуван у много тежим и суровијим временима. Зато не смијемо одустати од борбе за наше право у нашој Крајина, за наше постојање на нашој дједовини. Ако заборавимо Крајину, изгубићемо сами себе. Онда ће Крајина бити наш крај, а не почетак, као што је то увијек бивала. Ако заборавимо Ћопића, кога ћемо се сјећати? Ако презремо Принципа, слободу нећемо имати! Ако изгубимо Рмањ, ни Студеница нам више неће бити иста! Ако се одрекнемо Крајине, бићемо нико и ништа у вијекове! Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.   Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца.   Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима.   После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима.   – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије.   Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог.   – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије.   Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.   Извор: Манастир Острог
  10. У пету недјељу по Духовима, 1. Јула 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Леонтија, Ипатија и Теодула, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима. – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије. Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог. – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  11. – Нема никакве сумње да је Свети Јован Крститељ Богом послан и као Пророк и као Претеча и Крститељ и да је на њему нарочита благодат Божија била којом је он чинио све што је чинио Богом вођен и руковођен. Свети Јован Крститељ и сви свети Божији су дар свима нама, а без њих не бисмо ни ми могли јасно познати и ићи путем спасења као што можему имајући свете Божији међу којима је и највећи од жене рођен Свети Јован Крститељ – казао је о. Сергије. Цијело Јеванђеље и све оно што је потребно човјеку за спасење, казао је о. Сергије, садржало се у реченици Светог Јована ”Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”. – Божанска ријеч у устима светог Божијег угодника заиста дјелује као сјекира која одсијеца коријене гријеха сваког човјека који је отвореног срца, здравог разума, чисте вјере кренуо да се спасава и себе остварује на Јеванђељу, на Господу, на живој стијени која је Христос да сагради вјечни живот свој – казао је он и подсјетио на ријечи Светог Јована Крститеља током Крштења Господњег на Јордану ”Гле јагње Божије које узима на себе гријехе свијета”. О. Сергије је подјсетио да наш народ има велики благослов да се управо на цетињу данас налази Десница Светог Јована Крститеља, која је једно вријеме била и у острошкој светињи. View full Странице
  12. Драга браћо и сестре, драга наша духовна чада,   у овој ноћи прије 2018 година, ,,роди нам се Спас, који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк 2, 11). У овој ноћи дакле прије 2018 година, није се родио још један јунак кога упамтише људи по његовој храбрости, нити се родио још један човјек-праведник кога је историја упамтила по његовим добрим и племенитим дјелима, нити се родио још један паметан човјек интелектуалац чијим мислима се дивимо, него се родио ни мање ни више него ли сâм Бог. Бог дакле, који је створио све видљиво и невидљиво, који влада свим свјетовима и који постоји од вјечности и у вјечност, ,,кад дође пуноћа времена…посла Бог Сина својега, који се роди од жене‟ (Гал. 4,4).   У селу Витлејему надомак Јерусалима, у штали јер ,,не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 7), Пресвета Дјева Марија рађа Бога који постаје човјек Исус Христос. У овом чудесном дјетету, како народ каже ,,малом Богу-Божићу“, велики Бог се приближио малом човјеку. И не само да се приближио него се с њим сјединио, толико да човјек нема више никог ближег себи, од свога Творца Бога Господа.   Но, погледајмо ноћас како се то Бог родио и постао човјек. Прије свих вјекова, изнад простора и времена, одувијек је постојао и постоји Бог који је Отац, Син и Свети Дух. Они живе у свом савршеном бићу који не зна за муке, бол, страдање и смрт, међусобно прожети савршеном љубављу, коју људски језик не може описати. Не чувајући ову љубав само за себе, Отац, Син и Свети Дух су ту своју савршену љубав показали и човјеку. Као што рече св. апостол Јован Богослов : ,,У томе је љубав , не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега“ (1Јн 4, 10).   Посла Бог Отац дакле, свога вјечнога Бога Сина из савршеног божанског бића у којем нема, како рекосмо муке, бола и страдања, у овај наш свијет да се роди као човјек, да са нама поживи као прави правцати човјек и доживи све наше муке, боли и страдања.   Ово је зато ноћ љубави, вјере и наде. Јер, ко би уопште очекивао да ће велики Бог постати човјек и да ће бити рођен од Дјеве Марије без мужа? Ко би се надао томе да ће у неком малом селу, далеко од очију јавности, у штали, у сиромаштву и бједи, бити рођен наш Творац и Господар свијета? Молимо се зато Богомладенцу Христу да нас све надахне таквом надом. Да својом благодаћу посјети сваку душу православну широм ове наше Крајине, која је у свему слична овој сиромашној и бједној штали витлејемској. Но, иако бједна, Бог Господ је изабрао баш њу, да се ту роди Господ наш Исус Христос.     Њему, великоме Богу и Спасу нашем Исусу Христу се молимо за све вас, драга наша духовна чада, поздрављајући вас познатим ријечима:  Мир Божији, Христос се роди! О Божићу 2017.     Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,    + Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ  
  13. Благодарећи информативној служби Епархије бихаћко-петровачке доносимо у целости Божићну поруку Епископа бихаћко-петровачког Сергија. Драга браћо и сестре, драга наша духовна чада, у овој ноћи прије 2018 година, ,,роди нам се Спас, који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк 2, 11). У овој ноћи дакле прије 2018 година, није се родио још један јунак кога упамтише људи по његовој храбрости, нити се родио још један човјек-праведник кога је историја упамтила по његовим добрим и племенитим дјелима, нити се родио још један паметан човјек интелектуалац чијим мислима се дивимо, него се родио ни мање ни више него ли сâм Бог. Бог дакле, који је створио све видљиво и невидљиво, који влада свим свјетовима и који постоји од вјечности и у вјечност, ,,кад дође пуноћа времена…посла Бог Сина својега, који се роди од жене‟ (Гал. 4,4). У селу Витлејему надомак Јерусалима, у штали јер ,,не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 7), Пресвета Дјева Марија рађа Бога који постаје човјек Исус Христос. У овом чудесном дјетету, како народ каже ,,малом Богу-Божићу“, велики Бог се приближио малом човјеку. И не само да се приближио него се с њим сјединио, толико да човјек нема више никог ближег себи, од свога Творца Бога Господа. Но, погледајмо ноћас како се то Бог родио и постао човјек. Прије свих вјекова, изнад простора и времена, одувијек је постојао и постоји Бог који је Отац, Син и Свети Дух. Они живе у свом савршеном бићу који не зна за муке, бол, страдање и смрт, међусобно прожети савршеном љубављу, коју људски језик не може описати. Не чувајући ову љубав само за себе, Отац, Син и Свети Дух су ту своју савршену љубав показали и човјеку. Као што рече св. апостол Јован Богослов : ,,У томе је љубав , не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега“ (1Јн 4, 10). Посла Бог Отац дакле, свога вјечнога Бога Сина из савршеног божанског бића у којем нема, како рекосмо муке, бола и страдања, у овај наш свијет да се роди као човјек, да са нама поживи као прави правцати човјек и доживи све наше муке, боли и страдања. Ово је зато ноћ љубави, вјере и наде. Јер, ко би уопште очекивао да ће велики Бог постати човјек и да ће бити рођен од Дјеве Марије без мужа? Ко би се надао томе да ће у неком малом селу, далеко од очију јавности, у штали, у сиромаштву и бједи, бити рођен наш Творац и Господар свијета? Молимо се зато Богомладенцу Христу да нас све надахне таквом надом. Да својом благодаћу посјети сваку душу православну широм ове наше Крајине, која је у свему слична овој сиромашној и бједној штали витлејемској. Но, иако бједна, Бог Господ је изабрао баш њу, да се ту роди Господ наш Исус Христос. Њему, великоме Богу и Спасу нашем Исусу Христу се молимо за све вас, драга наша духовна чада, поздрављајући вас познатим ријечима: Мир Божији, Христос се роди! О Божићу 2017. Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, + Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ View full Странице
  14. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а посебну радост донијело је присуство вјерног народа и дјеце Паштровске парохије, који су у острошку светињу дошли на поклоничко путовање, током кога ће обићи бројне светиње Митрополије црногорско-приморске. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Васкресењу Јаирове кћери и исцјељењу крвоточиве жене сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да приче Светог Апостола Луке извјештавају од два дивна чуда.     – Чудо је једно од најснажнијих показатеља, којим је Господ смирено и ненаметљиво откривао Тајну. Он чак говори родитељима васкрсле дјевојке да не објављују то свима. Дјела Господња су говорила много више него што би могла иједна људска ријеч да каже оно што је чињено и што Господ чини и тада и сада и што ће чинити у све вјекове. У то нема никакве сумње. То потврђује и Васкрсење Јаирове кћери, али ништа мање није чудо исцјељења које се десило непосредно прије тога на путу према Јаировој кући, исцјељење болесне жене која се дотакла Господа – казао је о. Сергије и казао да се само вјером дотичемо Бога и хаљина Његових.     Он је подсјетио на ријечи Митрополита Амфилохија да су хаљине Господње управо свети Његови.   – Један од тих нити који тка хаљину Христову саткану од светитеља, јесте управо и Свети наш отац Василије коме смо сви дошли овдје да додирујући се њега и благодати Божије која на њему пребива и у њему дејствује и преко њега нас исцјељује јесте он, који свједочи да је жив Бог наш, да је Христос истинити Бог, силни Бог, моћни Бог и Бог који ствара човјека али га и оживотворава и побјеђује смрт, јер сам је васкрсао из мртвих и то чини онима који се најприсније додирну Њега вјером и љубављу – казао је о. Сергије и рекао да они који са вјером примају Тијело и Крв Господа Исуса Христа истински се дотичу Њега. Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.     Извор: Манастир Острог
  15. У 24. недјељу по Духовима, 19. новембра, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Павла Исповједника и Преподобног Варлаама Хутинског саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му јереј Слободан Радојевић из Рожаја и јерођакони Зосима и Роман. Звучни запис беседе протосинђела Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а посебну радост донијело је присуство вјерног народа и дјеце Паштровске парохије, који су у острошку светињу дошли на поклоничко путовање, током кога ће обићи бројне светиње Митрополије црногорско-приморске. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Васкресењу Јаирове кћери и исцјељењу крвоточиве жене сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да приче Светог Апостола Луке извјештавају од два дивна чуда. – Чудо је једно од најснажнијих показатеља, којим је Господ смирено и ненаметљиво откривао Тајну. Он чак говори родитељима васкрсле дјевојке да не објављују то свима. Дјела Господња су говорила много више него што би могла иједна људска ријеч да каже оно што је чињено и што Господ чини и тада и сада и што ће чинити у све вјекове. У то нема никакве сумње. То потврђује и Васкрсење Јаирове кћери, али ништа мање није чудо исцјељења које се десило непосредно прије тога на путу према Јаировој кући, исцјељење болесне жене која се дотакла Господа – казао је о. Сергије и казао да се само вјером дотичемо Бога и хаљина Његових. Он је подсјетио на ријечи Митрополита Амфилохија да су хаљине Господње управо свети Његови. – Један од тих нити који тка хаљину Христову саткану од светитеља, јесте управо и Свети наш отац Василије коме смо сви дошли овдје да додирујући се њега и благодати Божије која на њему пребива и у њему дејствује и преко њега нас исцјељује јесте он, који свједочи да је жив Бог наш, да је Христос истинити Бог, силни Бог, моћни Бог и Бог који ствара човјека али га и оживотворава и побјеђује смрт, јер сам је васкрсао из мртвих и то чини онима који се најприсније додирну Њега вјером и љубављу – казао је о. Сергије и рекао да они који са вјером примају Тијело и Крв Господа Исуса Христа истински се дотичу Њега. Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
×