Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сергије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  2. У понедјељак 27. (14) јануара 2020. године нови Храм у Мркоњић Граду дочекао је свога патрона и заштитника, али не само свога заштитника већ молитвеника и заступника свих Срба, светитеља Саву, Првог Архиепископа и Просветитеља Српског. Звучни запис беседе Свету Архијерејску Литургију у истоименом Храму предводио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић пензионисани парох мркоњићки, Драган Шкалоња парох шиповски, Милидраг Стокановић (Епархија горњокарловачка), протонамјесник Зоран Травар, презвитер Александар Бјеличић, Предраг Милетић пароси из Мркоњић Града, и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала о Пастиру добром Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је о светом Сави почињући своју бесједу похвалним ријечима: како изрећи похвалу највећем од српске мајке рођеном, Просветитељу нашем и угоднику Божијем. Наша Црква заснована је на личности његовој, и његовој вјери у Бога.Наше Светосавље ће тако увијек бити мило и драго Господу. Владика је послије пригодне бесједе честитао славу свештенству и благочестивим парохијанима ове парохије пожељевши им дуге и Богу угодне године у прослављању свога заштитника и патрона, светитеља Саве Српског. Послије заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског колача и кољива. Након свете Литургије по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија додијељен је орден Новомученика бихаћко-петровачких г. Младену Милановићу, ктитору овога светога Храма који је имајући огромну и безрезервну љубав према цјелокупној Епархији бихаћко-петровачкој и страдалном народу Крајине помагао и био увијек присутан када је то требало. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. Ишчекујући дан Рођења Христовог, а свјесни своје улоге у историји али и призвања у Царство Небеско, не можемо затворити очи пред оним што нам се дешава, што нам се припрема и што нас уводи у нове сукобе, нова разједињења и коначно наш нестанак, који је прижељкиван и припреман од моћника овога свијета. Православље је на удару, како јуче у Украјини тако данас у Црној Гори, а сутра ко зна гдје?! Они који би да нас не буде, труде се, за почетак, да нас подијеле, да бисмо се потом сами, између себе, исцрпили братском мржњом и сукобима. Послије руског православља, на ред је дошло наше, српско, светосавско. Да иронија буде већа, све се то дешава у години великог јубилеја. Засметало је многима што славимо континуитет наше светосавске духовности осам стотина година, док су они, који нам оспоравају идентитет, сами без идентитета, без коријена, без имена, вјере и језика. Нама, Србима, слиједе велики дани: Бадњи дан, Божић, Свети архиђакон Стефан – Дан Републике Српске. Господ нас позива да будемо јединствени у добру, да напокон будемо браћа једни другима, да не заборавимо ко смо и шта смо, али прије и изнад свега да не заборавимо Бога, Који нас је створио, али ни народ којем служимо. Нису они најбољи међу нама стварали Републику Српску да бисмо се ми у њој свакодневно исцрпљивали међусобним свађама, сукобима, омразом. Није Српска створена да буде мјесто нејединства, већ братске слоге и напретка, да буде и остане наша истинска кућа слободе, у којој ће бити мјеста за све. Зато је градимо сопственом љубављу, жељом да у њој буде мјеста за све, али и молитвом да нам вјечно траје. Јер, док буде Српске биће и нас. Не заборавимо никада оне који су за Српску дали све. Неко је дао живот, неко дио тијела, неко кућу и завичај. Сви су губили да бисмо добили Српску. Зато је цијенимо још више, волимо јаче, поштујмо је својом марљивошћу и поштењем. Опоменимо се пораза, а славимо побједе. Дан Републике Српске је наша велика побједа, наш понос и наша снага, али и мотив да свако од нас ради и више и боље ради добра овог намученог народа, који је само желио да живи на своме, поштено и слободно, у миру са свима око себе. Српска је гарант тог мира, Српска је наш ослонац, али и светионик наше вијековне чежње за слободом. Загледани у њу, у жртву која је положена у њено име, дочекајмо са радошћу пресвјетли празник Рођења Христовог, надајући се да ће нам потомци бити благодарни што смо им створили и оставили у аманет нашу и њихову Републику Српску. Радујући се радошћу надрадосном, својим епархиотима, свештенству и монаштву желим обиље добрих дарова од Дародавца свих добара – Богомладенца Христа, поздрављајући све вас и сваку твар сверадосним поздравом Неба и Земље: Мир Божији – Христос се Роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  4. У недјељу 28. по Духовима, недјељу Праотаца (Материце) дана 26. (9) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је Бихаћ и предводио свету архијерејску Литургију у параклису светих жена Мироносица. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Далибор Ненић парох бихаћки, протопрезвитер Бојан Митрић парох прве парохије петровачке, протонамјесник Јован Бањац парох друге парохије петровачке, презвитер Немања Балабан парох крењеушко-вођенички и протођакон Немања Рељић. У својој литургијској бесједи Епископ се обратио омилијом у којој је протумачио параболу о Господаревој вечери повезујући је са светом Литургијом на коју Господ позива све, но ипак има оних који налазе многе изговоре да би приступили Христу и сјединили се са њим. Тада ће Господ призвати све оне друге са „тргова и улица“ и тако ће напунити Царство Своје, а они позивани биће бачени у таму најкрајњу. Послије свете Литургије Владика је подијелио поклоне најмлађим члановима литургијске заједнице, а трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Као и сваке године, у вријеме пред надолазећу прославу међународне Нове године, постављамо себи питање: да ли смо, уистину, хришћани какви требамо бити или нас је дух Запада у потпуности поробио, обеснажио и духовно обешчастио? Није могуће звати се православним хришћанином, а с друге стране одбројавати дане и часове док сатови на градским трговима не откуцају поноћ. Тек тада, у свјетлу градских тргова и бљештавилу скупоцјеног ватромета, загледајмо се у сопствени духовни бездан, у којем, сем таштине овог пролазног свијета, нећемо наћи ништа друго, а нарочито не Онога чије Оваплоћење радосно празнујемо седам дана касније. Или, што би рекао Авва Јустин: „Каква тмина, каква помрчина!“ Знајући да необожен људски дух стреми само пролазном и ништавном, варљивом и пропадљивом, а имајући некад на уму ово што ми данас имамо пред очима, Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски, прије готово седамнаест вијекова је рекао: „…Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично… Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима…“ Како тада, тако је и данас. Много тога се промијенило око нас, а мало у нама. И даље смо они исти. Лутамо, тумарамо, тражећи себе у нечему гдје нас нема нити нас је икада и било. Хришћани смо на уснама, а све мање у срцу, на дјелу. Градимо храмове, пустошимо душе; славимо славе, а не причамо са ближњима; на зидовима иконе, а испод тих истих икона, на телевизији, гледамо Задруге, Парове, Фарме… Лажемо једни друге, а највише Господа, Који нам двије хиљаде година поручује да се све пошасти „изгоне постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Можемо ли се молити и постити на улицама и трговима, уз полуголе пјевачице и хектолитре пива? Не. Не можемо. Зато ће већина изабрати ово друго, а пост и молитву оставити за старост, када ће човјек, потрошен од свијета и у свијету, ваљда коначно потражити изгубљеног себе. На крају, занемаривши незанемариви пост, упитајмо се као Срби, имамо ли разлога за славље на трговима, у кафанама, у породичним домовима? – Имамо ли право на славље док наша браћа у Црној Гори пате више но икад откако је турска чизма напустила ову древну српску земљу? -Имамо ли право на славље док злослутни пир Мила Ђукановића пријети да затре све српско и истински православно од Котора до Пљеваља, од Плава до Никшића? – Имамо ли право на славље док наша браћа блокирају тргове, улице и мостове, не би ли мафијашка хунта повукла Закон који је све мање Закон, а све више неправни акт којим се допушта силоватељу да посједује своју жртву? – Имамо ли право на славље док наша браћа на Косову и Метохији бију битку за голи опстанак, док јужно од Ибра живе у гетима као Јевреји током Другог свјетског рата? – Имамо ли право на славље док нас је мање из године у годину, док нас све више одлази у бијели свијет у потрази за послом него што нас се рађа? Безброј питања, а одговор један: народ који нестаје радује се сопственој смрти. Умјесто да се сви саберемо око Богомладенца Христа, ми ћемо лудовати по трговима, обешчашћујући пост који је у току. Нека се свако од нас запита за своју одговорност пред Богом и историјом, пред прецима и потомцима, да бисмо могли направити радикалан заокрет у души и животу, да бисмо са ивице провалије, покајањем, нашли истински пут, као ономад Мојсије у земљу хананску. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. У недјељу 26. по Духовима, дана 15. (2) децембра 2019. године Нјегово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је први пут Бјелајце и предводио свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Вазнесењу Господњем. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, презвитер Чедо Ђурић, Александар Бјеличић у ђакон Немања Рељић. Након прочитаног јеванђелског зачала ко је говори о човјеку који је у својој безумности размишљао само о овоземаљским и материјалним стварима, а она небеска запоставио Христос нас учи да таквог човјека Бог позива још исто вече пред лице Божије, на вјечни суд, чије ли ће тада његово богатство бити. Потребно је сабирати благо на небу гдје ни рђа ни мољац не кваре и гдје лопови не поткопавају и краду истакао је Епископ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. У недјељу 25. по Педесетници, 8. (25) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму светих преподобномученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у манастиру Медна. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер Бошко Рољић, протопрезвитер Веселин (Епархија сремска) и ђакон Дејан Грчић. На малом Входу Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а по одобрењу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, одликовао је чином протопрезвитера-ставрофора пензионисаног свештеника Бошка Рољића, а јеромонаха Јеротеја (Влајковића) чином игумана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  9. На Празник Ваведења Пресвете Богородице дана 4. (21) новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском Манастиру Трескавцу. Владици су саслуживали: архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Данило (Иваниш) и ђакон Немања Рељић. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је бесједио је на тему Јеванђелске приче о Марти и Марији, гдје је Марија онај праобраз Пресвете Богородице која је изабрала онај бољи дио, који се неће одузети од ње. Она је изабрала дио од Бога благословен да би исказала оно судбоносно да преко којега ће у овај свијет доћи Син Божији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  10. Прекјучерашња канонада увреда на рачун Његове Светости подсјетила ме је на давно изречену истину у којој стоји да говорећи о другима заправо причамо искључиво о себи самима. Рјечником који не приличи ни кафанском амбијенту, један народни посланик и један министар спустили су комуникацијску љествицу на само дно непристојности, најгрубље вријеђајући Његову Светост, а тиме и цјелокупно светосавско биће наше Свете Цркве, коју наш патријарх представља, како пред нама Србима, тако и пред цијелом свијетом. Да подсјетим: Његова Светост је монах пуних шездесет година, архијереј 45 година, а патријарх српски готово десет година. Ако такав животни пут није за поштовање, онда заиста не знам шта јесте?! У времену глобализације, када се настоји срушити сваки ауторитет, господа Вукановић и Мектић, у маниру највећих богоотпадника, показали су својим ријечима одсуство елементарне културе, а као Срби, јер се таквима сматрају, одсуство било каквог поштовања према Српској Православној Цркви и њеном предстојатељу, нарочито у данима великог јубилеја – 800 година аутокефалности. Још је жалосније што се борба у политичкој арени покушава пренијети на живот Српске Цркве, која је старија од већине нама познатих држава, а нарочито политичких партија. Са ставовима и изјавама Његове Светости можемо бити сагласни или не, али наше је да поштујемо одлуке донесене већином гласова, како у Сабору, тако и у Синоду, те да поштујемо Српску Православну Цркву, тако што ћемо поштовати онога ко се налази на њеном челу. Став већине, свиђао нам се или не, треба да буде и наш став, јер тиме показујемо да смо јединство ставили испред личне сујете, а љубав према браћи изнад гордости. Очекујући да ће господа Вукановић и Мектић изразити жаљење због својих несмотрених ријечи, српску јавност у Босни и Херцеговини позивам на одмјерност, како наша вербална несмотреност не би повриједила ниједно људско биће. Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић) Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Дана 25. (12) септембра 2019. године на Оданије Рођења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је чин парастоса на Гаравицама недалеко од Бихаћа, за око 12000 невино пострадалих и мучених Срба, које од злочиначке руке снађе тешка смрт од злочинаца и мучитеља, припадника НДХ у јеку Другог светског рата, саопштила је Епархија бихаћко-петровачка. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика се после извршеног чина парастоса обратио свим присутнима пригодном беседом, поздрављајући ссабране "на овом голготском мјесту непребола, страдања и распећа, на мјесту гдје лежи један град под земљом, Бихаћ невидљиви испод Бихаћа видљивог, на мјесту које је наш крајишки крајеугаони камен, свједок нашег постојања, наше жртве, али и безумности оних који овај град саградише од костију наших предака“. Између осталог Епископ је поручио да усрдно моли Господа да се никоме на свету овакав злочин више никада не понови и подвукао да ће упутити молбу Светом Архијерејском Сабору СПЦ да се канонизују новомученици гаравички. Према енглеским обавештајним подацима, на Гаравицама је убијено од 14.000 до 14.500 људи. Убијени становници Бихаћа и околине били су скоро искључиво Срби и у мањем броју Јевреји. Ово стратиште је запостављено након Другог светског рата јер су чињенице о злочину и покољу над цивилима у Бихаћу, који је спровела НДХ, држане далеко од очију јавности у бившој Југославији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  12. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у саборном храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу на дан када се наша Црква присјећа лика светих и праведних Јоакима и Ане у 14. недјељу по духовима, дана 22.(9) септембра 2019. године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, протонамјесник Ален Марић и епархијски ђакон Немања Рељић. На јеванђелску параболу „свадбе царева сина“ Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је поучно слово тумачећи ову причу синонимом за Царство Будуће у које су сви позвани. Постоје многи који се свјесно одупиру и оглушују на овај божански позив. Међутим, нема оних који који су „недостојни“ да приступе овој вјечној гозби, постоје наиме само они који се свјесно противе том позиву казујући НЕ Самоме Богу, и управо због тога задобијају, како нас Јеванђеље учи „таму најкрајњу гдје се чује плач и шкргут зуба“. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Поводом манастирске славе, 19. септембра 2019. године, када Црква врши помен на чудо Светог архангела Михаила у Хони, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије је предводио свету архијерејску Литургију у манастиру Трескавцу. Саслуживали су архимандрити Стефан (Епархија сремска) и Павле (Епархија славонска), јеромонах Севастијан (Епархија далматинска), протосинђел Пајсије (Епархија далматинска), протопрезвитери-ставрофори Карађорђе Дерајић, Чедомир Арамбашић и Далибор Ненић, протопрезвитери Невен Маринковић и Драган Видовић, протонамесник Зоран Миловац, презвитери Милан Радусин (Епархија далматинска), Стојан Ђурђевић (Епархија бањалучка), Чедо Ђурић и Немања Росић и ђакон Немања Рељић. После свете Евхаристије епископ Сергије је честитао настојатељу свете обитељи манастира Трескавца архимандриту Варнави манастирску славу и пожелио да Господ њЊега и све оне који са љубављу притичу тој светињи заштити Архангелима светим и Небеским бестелесним силама. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Његово Преосвештенство Епископ борисоглебски г. Сергије, који је на дан Усековања главе св. Јована Претече и Крститеља богослужио у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју РПЦ у Београду, за Радио "Слово љубве" говори о својим утисцима током деветодневне посете српским светињама у Србији и Црној Гори и истиче да је то "за све нас велико укрепљење". Your browser does not support the HTML5 audio tag. "За мене су мисли св. Николаја охридског и жичког веома значајне", каже Епископ Сергије и додаје да ће "руски и српски народ бити верни Христу само ако сачувају Православну веру". Речи Епископа Сергија за наш радио забележила је гђа Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, којој је у преводу Владикиних речи помагао професор др Предраг Миодраг. Посету српским светињама Епархије борисоглебске на челу са Преосвећеним Епископом Сергијем, организовала је званична поклоничка агенција СПЦ "Доброчинство". Извор: Радио Слово љубве
  15. Тешко је данас бити Србин, са болом се сјећати оних дана од прије двадесет и четири године, када је започео наш национални погром. Још је теже гледати како се жртве проглашавају кривцима, а кривци, без суда и осуде, прослављају свој крвави пир. Избјегличке колоне, чије слике још увијек живе у нашем памћењу, довијека ће нас опомињати наших изгубљених завичаја, од Равних Котара, преко Книна и Грахова, од Грахова и Гламоча, па све до Дрвара, Петровца, Кључа и Санског Моста... Оставили су нам сљедбеници Новог свјетског поретка спаљена огњишта, оскрнављене храмове, порушене гробове предака. Оставили су нам пустош и згаришта тамо гдје смо вијековима трајали, чувајући своје име и презиме, своју вјеру и језик, своју традицију и обичаје. Желећи да нас искоријене из наше прапостојбине, душмани су окрвавили руке, исписујући сопственим злом најсрамније странице сопствене историје. Да би оставили траг о себи, исписивали су нашом крвљу тестамент својим насљедницима у злочину, завјештавајући им наша огњишта, наше светиње, али и нашу прошлост. Ипак, остало нас је бар толико да свједочимо о себи, о минулом болу, али и будућем васкрсењу, које ће, вјерујемо, ускоро доћи. Точак историје се окреће брже но никад, а свједоци смо да царства долазе и пролазе, само је наша вјера у Васкрслог Христа једина константа која нас окупља кроз вијекове. Зато ћемо опстати, тамо гдје су нас покушали истријебити; зато ћемо трајати, тамо гдје су нам огњишта спалили; зато ћемо пјевати, тамо гдје смо до јуче плакали; зато ћемо живи бити, тамо гдје смо клани и убијани. Милост Божија васкрснуће нашу Крајину из гробова њених мученика. Устаће поново она давно заспала снага коју су нам преци оставили, а траг нашег постојања засијаће јаче но икад, да обасја све наше животне путеве, али и странпутице оних који су нас гонили. Зато, будимо достојанствени! Сјећајући се Олује, тугујмо с вјером, плачимо с надом, молимо се вјерујући, а Господ ће нам дометнути снагу како бисмо обновили живот тамо гдје га је одувијек било. Зато ће Крајина поново васкрснути, будећи се из дријемежи злочином успаваних година, а ми ћемо бити свједоци њеног Васкрсења, које је, вјерујем, ближе но икад! Јер, изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо! Епископ бихаћко-петровачки Сергије
  16. Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости: Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи. Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели. Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање. Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје! Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи! Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик! Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање! Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове! Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање! Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније! Није српство славити Славу, а псовати Име Божије! Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо! Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души! Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас! Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу! Није српство критиковати друге, већ исправљати себе! Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге. Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“ Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања. Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  17. Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Зна Дрвар чији је, знају Дрварчани ко су, и због тога су ријечи члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића само још један пуцањ у празно, а Србима још једна опомена да не смију заборавити своје коријене јер ће им, у супротном, они као што је Комшић писати уџбенике из којих ће учити историју, поручује Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије. Поводом Комшићеве изјаве да Дрвар никада није био српски град, нити ће бити, епископ Сергије наводи да сви којима је Дрвар у срцу неће остати нијеми на ријечи новог Бењамина Калаја који жели да им прекроји име и презиме, претке и прошлост. - `Када би људи говорили само оно што знају, свијет би заћутао грозном тишином`. Ову велику мисао, великог чешког мислиоца, Жељко Комшић, први Хрват међу Бошњацима, засигурно никада није чуо, јер да јесте никада не би рекао да Дрвар није српски град. Ћутао би овај бошњачки Хрват на привременом раду у Предсједништву БиХ и никада ништа не би проговорио. Али, не. Скупивши храброст коју нема, усудио се господин Комшић да квалификује, да туђе поклања, да нам завичај скрнави - истиче владика Сергије. Епископ Сергије поручио је Комшићу да погледа резултате било којег пописа, од турских дефтера до дана данашњег и просвијетли таму сопственог незнања, да не би и даље ширио лаж сажету у његовој безумној тврдњи да Дрвар није српски град, преноси Епархија бихаћко-петровачка. - Да је господин Комшић хтио да се и сам увјери чији је Дрвар дошао би овдје, међу нас, а ми бисмо му, као добри домаћини, показали свако село, сваки гроб, цркве, црквишта и манастиришта. Ако би тада нашао нешто што није српско, дали бисмо му за право да каже то што је рекао - истиче владика Сергије. Владика додаје да је Комшићу, ипак, удобније да о Дрвару суди и пресуђује из сарајевске визуре, не марећи за истину, која га, очигледно, уопште не занима. - Ако је Дрвар босански, као што олако рече господин Комшић, зашто су нам отели једанаест српских села, припојивши их Бихаћу, са којим та села, како тада, тако ни данас, немају никакве везе? Свима је јасно да је то учињено само због тога да општине са српском већином не би имале територијални додир са општинама у Лици, гдје је и данас српска већина, без обзира на цијели циклус злочина који се непрестано понављају - наводи владика Сергије. Владика пита и зашто, ако је Дрвар босански, у њему онда не живе Бошњаци, Босанци, Бошњани и њима слични? - Не схватајући окрутност политике великих села, наши су преци, у селу Трубару, у вријеме Босанско-херецеговачког устанка, прогласили, ни мање ни више, него уједињење са Србијом! Околности су сличне, али је жеља овог народа остала иста. Зна то и уважени господин Комшић, хрватски члан Предсједништва БиХ изабран вољом Бошњака, али несигуран у властити идентитет ту исту несигурност покушава пројектовати у идентитет нашег српског Дрвара - нагласио је владика Сергије. Он истиче да гробови српских предака, разасути као бисери широм дрварске котлине, обавезују на истину, на понос, али и на то "да себи и другима свједочимо шта смо и ко смо". - Ипак, нема разлога за страх, јер је вријеме Бењамина Калаја одавно прошло, а ми смо, прошавши кроз петодеценијски мрак комунизма, а потом крвави рат, напокон дошли к себи, да будемо оно што јесмо: Срби у српском граду Дрвару! - наглашава владика Сергије. Приликом отварања Конзуларне канцеларије Србије у Дрвару 16. априла амбасадор Србије у БиХ Александар Ђорђевић рекао је да ће Дрвар у перспективи бити српски град као што је увијек и био, а на ову изјаву је реаговао Жељко Комшић тврдећи да "Дрвар никада није био српски град, нити ће то икада бити". Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  19. Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо. Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон? Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина. Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем. Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/ Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima View full Странице
  20. Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо. Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон? Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина. Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем. Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/ Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
  21. Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици Објављено: 11. априла 2019. Преузвишени бискупе Комарица, Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери. Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог! + Сергије, епископ бихаћко-петровачки
  22. „Његош је давно написао: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. Опомињући се ових мудрих ријечи, присјећамо се великог и незаборављеног Вукосава Куленвакуфског, у диптихе светих уписаног свештеномученика, онога који је данас и довијека наш молитвеник пред Пријестолом Божијим. Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић, 6. децембра 1891, а у свештенички чин исти архијереј, 9. маја 1892. Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премјештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, а уз благослов надлежног архијереја, опет у Кулен Вакуф, да служи, да проповиједа, да свједочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вјером и својим животом. У љето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене дјеце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе умјесто њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим звјерством нанијели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином дјецом и својим народом. Готово слијеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу овај племенити слуга Божијег олтара. Његове земне остатке, а данас мошти, пренешене су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 28. маја 2003. године донио је одлуку о канонизацији Свештеномученика бихаћко-петровачких, а међу њима и свештеномученика Вукосава Милановића Куленвакуфског, одређујући 7. август/ 25. јул као датум његовог молитвеног прослављања. Његове мошти обретене су 9. новембра 2018. године у Суваји. Да је Часна пред Господом смрт Светих Његових (Пс. 115, 6) потврдио је Вукосав Куленвакуфски, свједочећи својом смрћу свој живот, а својим земним крајем свој небески почетак. Носећи вука у основи свога имена, Вукосав је био и остао ништа друго до јагње Јагњета Божијег. Таквог га памтимо, таквог га помињемо, његовом се жртвом надахњујући, јуче, данас и довијека. Свештеномученик Вукосав се враћа у Рмањ, својој Уни, својим Србима, да нас, из кивота, изнова благослови, да нас оснажи, дарујући нам као највећи дар своје молитвене благослове. Свети Вукосав се враћа у Рмањ на Благовијести, да нам благовијести Васкрсење Христово, васкрсење наше и његове Крајине!“ На Благовијести, 7. априла, часне моштију Свештеномученика Вукосава Куленвакуфског из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла свечано и литијски ће бити пренесене у светониколајевски манастир Рмањ у Мартин Броду гдје ће и почивати. У оквиру Благовјештењског сабора у Рмњу, биће освештане фреске и служена Света архијерска литругија, са почетком у 9:30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Дубоко погружен у душу нашег националног бића, не могу а да не признам: Криви смо што јесмо! Криви смо када нас протјерују, када са завежљајем напустимо своја огњишта, када нас „ослободиоци“ „ослободе“ од нас самих, заузимајући наше њиве и ливаде, наше куће и окућнице, скрнавећи наша гробља и наше храмове. Криви смо и кад нас прогоне, али смо криви и онда када останемо на свом огњишту, не тражећи милост од немилосних. Због такве кривице убијани смо и у једном и у другом случају, и у Првом и у Другом рату, небројено пута у посљедњих пет вијекова, али и неколико пута у задње три деценије. Нашу су кривицу наши душебрижници покушали опрати нашом крвљу, која је лила захваљујући џихадистичкој емпатији, НАТО бомбама, осиромашеном уранијуму, неоусташком милосрђу… Ипак, наша кривица је остала, јер смо остали ми, па макар и у траговима, да свједочимо собом кривицу која нам се изнова приписује. Криви смо када проговоримо, када се усудимо тражити мрвицу правде за себе, али смо криви и онда када ћутимо, вјерујући да ће нас зло мимоићи. И тада смо криви, јер ми другачије, изгледа, не умијемо. Тако нам кажу, нудећи нам вјечну улогу кривца за све. Криви смо што пишемо ћирилицу, па нам, ваљда, зато лупају табле са ћириличним натписима. Криви смо што смо остали православни, па нам зато руше и скрнаве цркве и манастире. Криви смо што говоримо српским језиком, па нам зато нуде туђе језике, увјеравајући нас да је сваки бољи, кориснији и љепши него наш. Криви смо што се сматрамо Србима и што нисмо послушали Бењамина Калаја када нам је, ономад, великодушно понудио босански национални идентитет, измишљајући га само због нас. Криви смо јер нисмо заборавили наше претке, а требали смо се одрећи и себе и њих, не да бисмо били невини, већ да бисмо постали мање криви. У томе је наша кривица – не одустајемо од себе, од свог имена, вјере, језика, писма, историје, предака… Већ више од пет вијекова, обиљежени кривицом као крстом, распети лутамо кроз историју тражећи мјесто и вријеме за наш национални смирај. Не налазимо га ни данас, као што га нисмо налазили никада у историји. Гоњени и прогоњени, остајемо своји, немајући у свијету ни брата ни пријатеља, већ само налазећи утјеху у Христу Распетом и Васкрслом, Који је, много прије нас, Распет јер је од оновремених судова оптужен да је крив. Ако Господ није роптао, нећемо роптати ни ми, док чекамо наставак нашег националног распећа, пјевајући заједно са Светим Ђаконом Авакумом, гласно и радосно: „Што нас прије разапнете, прије ћемо васкрснути!” Извор: ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА
  24. Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина
  25. Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе. Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна. Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена. Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката. Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив! Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12). Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили. Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови, сви смо криви за све!”. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...