Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'себе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину. Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога: “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит. Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој. “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру. Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти. “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине. “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана. Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу. “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије. Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Аустријска католичка теолог и хисторичарка, Анна Мариа Груенфелдер упутила је отворено писмо кардиналу Винку Пуљићу поводом најављене мисе за страдале припаднике усташког покрета. Она у писму, којег преносимо у цјелости, упозорава Пуљића да није добро одавати почаст онима који нису били невини, како их се жели приказати. Преузето са Аутограф.хр Писмо преносимо у наставку: Господине кардинале, обраћам Вам се као теолог и повјесничарка (моје аустријско држављанство у том контексту није важно). Моје апострофирање на теолошки је због мог професионалног пута који је кренуо на не баш безначајном Теолошком факултету у Иннсбруцку, на којем су подучавали Kарл и Хуго Рахнер, ЏосеФ Рацингер (алиас папа ем. Бенедикт XVI, Јоханн Баптист Метз, Ладислав Борос, Хеинрицх Сцхлиер и други, што ми даје становити легитимитет. Узгред речено, студенти у Инсбруцку били су и шесторица исусоваца, које је 1989. године у Сан Салвадору убила војна хунта: ректор средњоамеричког свеучилишта ”Јосé Симеóн Цаñас” (УЦА) Игнацио Еллацурíа и његова субраћа Сегундо Монтес, Игнацио Мартíн-Барó, Амандо Лóпез, Јуан Рамóн Морено и Јоаqуíн Лóпез y Лóпез били су прави мученици – борили су се и пали за своју вјеру која почива и на праведности. Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност. Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа. Kао кардинал Ви имате не само теолошке темеље, него и ауторитет Цркве. Црква обнаша (и) доктриналну, магистралну службу – и као таква, она има ауторитет, али и одговорност доприносити разлучивању духова. На Вама је да разлучите право и искривљено, лоше схваћено или лоше протумачено. Ваш је задатак ”разлучивање духова” (1 Kор 12,10: Јов. 4, 1,6). Везано уз позадину ”Блејбуршке трагедије” (да рабим ову синтагму, под којом је најављена и овогодишња комеморација, као и оне претходних година) не могу а да Вас не запитам: колико хрватских повјесничара – озбиљних, с именима и међународним угледом – мора још појаснити хрватској јавности, укључивши Хрватску бискупску конференцију, вјеројатно и Бискупску конференцију БиХ – тко је доспио у Блејбург, с које стране, с којом намјером, у чије име. Није доспио у Блејбург ”хрватски народ”, нису доспјели ”невини”, нису доспјели ”борци против комунизма” – доспјели су они који су вјеровали тадашњем водству ”хрватског народа” (које то такођер није било) да се ”боре против комунизма”, ”за своју домовину”. Kолико Вам пута треба још објаснити да су пошли у Блејбург по наредби оних, који ће на том путу спасити своју кожу и напустити ”свој народ”. То је ”трагедија”, трагедија заблуђелих, затупљених и, на крају, изданих. Ви господине кардинале, с Вашим напоменама о ”невиним жртвама”, очито још увијек вјерујете и држите до ”праведног рата”. Црквени учитељи св. Аугустин и св. Тома Аквински, могли су још вјеровати да рат може бити праведан, оправдана обрана од нападача. Од Првог свјетског рата, са својим масовним убијањем новим оружјем, нити један одговоран политичар, па ни војник, официр, није двојио да ратови модерног доба не могу бити праведни, јер оружје једном покренуто, непредвидиво погађа и праведне и злочинце, и цивиле и војнике. Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа Одбрамбени рат – то рат на територију поражене Југославије нипошто није био. Хрватска је ратовала раме уз раме с онима, који су поразили и разбили Југославију, да би на њезиним рушевинама подигли режим и назови-државу која ће служити као штит и непресушни ресурс за још крвавији рат против СССР-а. Не варајте ни себе ни друге. Нитко није напао нити НДХ, нити Хрватску, али НДХ је уз окупатора нападала своје људе и то оне који су заиста намјеравали избацити окупатора, а с њиме и злочиначку клику, која је земљу изручила Хитлеровој Њемачкој. Толико о ”невиним” и ”жртвама”. Господине кардинале, Вама као академском грађанину, све те чињенице не могу бити непознате. Чули сте их толико пута – но ”нитко није толико глух као нетко тко не жели слушати” (Манéс Спербер, Сиебен Фраген зур Геwалт / Седам питања о насиљу). Kористите свој ауторитет добивен од Цркве и удовољите Вашем задатку ”разлучивања духова”. Имајте храброст заступати чињенице и наспрам Вашој браћи по дужности у бискупским конференцијама – којима или недостаје знање или ”петље” поступати насупрот очекивањима особа које Цркву и њезин ауторитет злорабе за своје приземне интересе, које кане себе ”легитимирати” с црквеним ”благословом”. Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност. (Вијести.ба / Аутограф.хр) Austrijska teologinja kardinalu: Ne varajte ni sebe ni druge VIJESTI.BA Austrijska katolička teologinja i historičarka, Anna Maria Gruenfelder uputila je otvoreno pismo kardinalu Vinku Puljiću povodom najavljene mise za stradale
  3. Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију. Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом? – Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање. Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот? – Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо. Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса? – Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави… Да ли ћемо се изборити са овим искушењем? – Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса? – Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство. Приредила: Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска
  4. Дом и породица морају и могу да замене празнична богослужења. Дом је икона храма, породица икона цркве. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“ Доносимо разговор са протођаконом др Љубомиром Ранковићем, главним и одговорим уредником „Гласа цркве“, издавачке куће Епархије шабачке. Црква је важан чинилац српског друштвеног живота и институција са највећим угледом у народу. О пандемији корона вируса која сабласно кружи планетом многи су већ, позвани и непозвани, рекли своју реч. Грађани Србије, међу њима највећи број верника, очекују и реч своје цркве. Имају ли право на то, или су ово питања која спадају искључиво у надлежност „царства овога света“? – Све појаве и феномени, особито глобалног и општечовечанског карактера, који засецају у судбину света и човечанства, имају поред физичке и своју метафизичку природу и значај. Тумачење метафизичких, односно, духовних димензија и знамења у свакој појави и у свакој епохи, најважније је призивање цркве у овом свету. Верујући народ зато са правом очекује реч цркве. Њен задатак је да буде активни и креативни чинилац историје а не неми посматрач актуелних друштвених процеса. Црква је Логос који пребива у свету, „со живота“ и „светлост свету“ која осветљава путеве свакој епохи. Можете ли онда, као свештеник, да уобличите ту насушну реч, која се недељама у овој нашој и свепланетарној драми, очекује од цркве? – „Кад наиђу тешка мутна времена и учестају узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз…“ – овако је славни нобеловац Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута“, дао путоказ где наћи одговор у данима узбуне и пометње. Библија је Реч Божја којом Црква одговара на сва питања и изазове људске историје.
  5. Са страхом и молитвеним трепетом ишчекујући Распеће Христово, идући на Голготу заједно с Њим, вријеме је да свако од нас стане пред двери сопствене смрти, да стане и да се молитвено загледа у питања у чијим ће одговорима спознати истинског себе. Тако и ти, Србине, брате, стани пред самог себе, сагледај сопствене падове у амбису овога свијета, да би се могао вратити себи, да заједно са Разбојником, док још није касно, завапиш: „Сјети ме се, Господе!“ (Лк. 23, 42). Србине, брате, упитај себе: Ако ниси све опростио ближњем своме, како ће Господ опростити теби? Ако си брата оговарао, да ли си узалуд постио? Ако си брату завидио, да ли си узалуд на кољена падао? Ако си сиромашног презрео, како ће тебе Господ удостојити блага из своје Ризнице? Ако си се одрекао свога оца, како ће тебе препознати Небески Отац? Ако си заборавио своју мајку, како ћеш умолити Богородицу Марију? Ако си заборавио сопствену земљу, како ћеш тражити Небеску Отаџбину? Ако си се одрекао сопствених предака, како ћете молитвено заступати свети преци? Ако ниси у брату видио брата, како ћеш у Христу видјети Исуса? Ако те није забољела бол другог човјека, како ћете забољети ране Богочовјека Христа? Испитај своје заспало срце, Србине, брате, да би у њему пронашао себе, онаквог каквог те Господ жели, покајаног и преображеног, достојног и Земље и Неба. Времена је све мање, Господ је близу! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије повео је синоћ, 05. априла, још једну интернет литију која се емитује на радију „Светигора“ а преносе је званичне Инстаграм и Фејсбук странице „Не дамо светиње“, као и телевизија „Нови“ уз реемитовање бројних црквених портала. „Ови догађаји који су нас принудили да се изолујемо обавезују нас да се молимо прије свега за обољеле од вируса, а нарочито за оне који се брину о њиховом оздрављењу, љекаре и медицинско особље“, рекао је владика Јоаникије, додавши да је неопходно да нагласимо значај вјере и светиње у нашем времену. „Није први пут да се суочавамо са оваквим искушњем и знамо из нашег искуства да су многе епидемије заустављене уз помоћ благодатне помоћи светих и светиња“, поручио је владика, подсјетивши на примјер Котора у коме је устројен нарочити молебан Пресветој Богородици који се врши нарочито у мјесецу августу као спомен исцјељења од заразе. Преосвећени владика Јоникије је рекао да овај вирус може бити и прилог нашим међуљудским односима. „Сигурно да је самоизолација прилика да се вратимо сами себи, једни другима, нашим породицама и нашим монашким заједницама, да у том малом простору пронађемо сами себе“, нагласио је владика Јоаникије. Чињеница да смо се повукли у домове и манастире, како је казао, обавезује нас да наша брига за друге буде још већа. Владика истиче да смо у борби за слободу вјероисповијести истрајни и непоколебиви. „То је борба за цијелу државу Црну Гору и све грађане како вјерујуће тако и оне друге“, оцјењује владика Јоаникије. На питање постављено путем телефона како види могућности интерет катихетизације младих, владика је рекао да је ова криза отворила нове могућности образовања и све што се покаже као корисно треба га наставити. „Овај вид комуникације отвара неслућене могућности у смислу савладавања сваке даљине и изолације“, рекао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању, на празник Преображења Господњег 2019. Лета Господњег. Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе коју је тада изговорио новопрестављени Епископ ваљевски Милутин. Звучни запис: Радио Источник
  8. У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска
  9. “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет. Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо. “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан. Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе: “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.” По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека. “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.” Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву: “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији.. и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Иако је најстарији, Велики пост није увек трајао 40 дана плус Страсна седмица. Како се временом мењала дужина поста, тако се мењала и богослужбена динамика. Али, службе које су присутне у Великом посту, нису карактеристичне за друге постове. Зашто је то тако, открива протонамесник Бранко Чолић, парох Храма Покрова Пресвете Богородице. Да је пост сусрет Бога и човека, потврђује отац Бранко који подвлачи да је пост наша жртва Богу. „Христос тражи од нас да принесемо сами себе“, истиче свештеник који додаје да су вера, покајање, смирење, праштање и дела милосрђа неопходне компоненте за подвиг поста. Отац Бранко говори о Великом канону Светог Андреја Критског, о Литургији Пређеосвећених дарова, молитви Светог Јефрема Сирина, о Посном триоду. Закључује да свој ум и срце усмеримо ка Господу а не да га посматрамо као пословног партнера са којим размењујемо причешће за посну храну. Извор: Радио Источник
  11. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Рим.7,22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“. Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт.10,34-36). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123-124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт.5,21-28). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс.119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк.17,33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Из књиге: "Како излечити болести душе". Архимандрит Лазар Абашидзе
  12. У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, дана 09. фебруара 2020. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су, протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. На крају сабрања, Епископ г. Герасим је произнео беседу о митару (царинику), који је био понизан и својом смиреношћу оправдао се пред Богом, а и фарисеју који својим хвалисањем није постигао циљ (Лк 18,10-14). Извор: Епархија горњокарловачка
  13. У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска
  14. У петак, 27. децембра 2019. године, када наша Црква прославља свете мученике Тирса, Левкија, Филимона и Аполонија, Његово Преосваштенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић, за певницом је појао протојереј Драган Брашанац, а чтецирали су г. др Милосав Ђоковић и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Верницима овог светог храма Владика се обратио беседом у којој је протумачио јеванђељску причу о покушају кушања Господа Исуса Христа од стране јеврејских првосвештеника. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. Кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, некако често примећујемо како су и првосвештеници и књижевници и фарисеји гледали на сваки начин да лукаво поступе према Христу и како би га могли осудити. И ово данашње Јеванђеље говори нам о њиховом лукавству. Првосвештеници су заиста увек према Христу поступали лукаво, претварајући се да су побожни, да живе по закону, да су милостиви. Они нису знали, или нису хтели да признају да је Господ Исус Христос срцезналац. Он зна и наше мисли и наше речи и као што Бог зна све шта смо ми учинили у животу своме, Он зна и шта нисмо учинили. Према томе, не треба се претварати, треба живети поштеним животом, јеванђељским животом. Заиста, браћо и сестре, првосвештеници кушају Христа питајући га да ли треба дати порез ћесару. Господ их враћа на то да признају да лукаво поступају према њему, али они то не виде. Данас нам Јеванђеље поставља питање шта у ствари треба дати ћесару. Треба му дати оно на чему је његово лик, а то је само новац и ништа више. То једино припада ћесару. Даље Христос поставља једно друго питање, много важније, а то је какав је и чији је лик на души човековој. А лик на нашој души јесте Божји лик, Христов лик. Од нашег живота зависи да ли на тај лик Божји на души својој навлачимо прашину и заклањамо га. Човек често својим нехришћанским животом помрачује лик Божји у себи. Бог ипак не дозвољава да човек избрише Његов лик. У Литургији светог Василија Великог се каже: “Иако смо помрачили Твој лик у себи, нисмо га изгубили”. И то је најважније. Дакле, ћесар има право само на новац, он нема право на душу човекову, али зато је Бог дао човеку власт да може своју душу да спаси. Имамо власт и погубити и сачувати душу своју. Божји лик је утиснут у души нашој. То јасно говори о томе да душа није од овога света. Зато зло мрзи добро. Али треба да знамо да зло у себи једино добрим можемо победити, а добар је Бог. И човек може бити добар онолико колико живи са Богом. У души је исписан лик Божји, она је својина Божја, али је она и својина наша онолико колико размишљамо о души нашој. И душа и тело у овоме животу сносе одговорност. Зато Господ долази да васкрсне наша тела, да сједини поново душу и тело, али преображено тело, а не трулежно, непролазно тело, а не пролазно. Благо том човеку који очува у себи лик Божји. У таквом човеку струји сила Божја, и такав је човек радостан. Бог све на свој начин надокнађује. Врло је важно да знамо да је све у овоме свету Божје. Ми треба да дамо Богу себе. Најважније је предати себе Богу. Кад се човек искрено преда Богу, тада човек свој труд предаје Богу. Предајмо себе Богу, ухватимо се за руку Божју и нека нас она руководи”, поручио је Владика Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  15. Модерна и савремена држава има улогу и обавезу да гарантује мир, владавину права, штити имовину свих, јемчи праведност међу људима и да сви грађани у таквој држави имају осјећање просперитета и сигурности. Код нас се догађа другачије – државна власт која треба да гарантује мир управо својим чињењем производи конфликт. Чини се да је из те потребе да се грађани држе у сталној напетости настао и закон о слободи вјероисповјести, оцијенио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за „Дан“, тврдећи да опасан и злонамјерно припремљен закон о слободи вјероисповјести не заслужује да се о њему расправља у црногорској Скупштини док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Високопреосвећени је указао на чињеницу да у припреми закона није испоштован ни један европски, демократски принцип: „На првом мјесту, донесен је без неопходног дијалога. Земље Европске уније, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камоли о питању вјерског законодавства, што је била и основна препорука Венецијанске комисије.“ Истиче да је Митрополија дала изузетан допринос и уложила велики труд не би ли се дошло до таквог дијалога: „Између осталог, доставила је 27. новембра Влади Црне Горе Примједбе на Предлог закона, чврсто утемељене на препорукама Венецијанске комисије и Смјерницама ОЕБС/ОДИХР и Венецијанске комисије за оцјену законодавства о слободи вјероисповијести из 2004. године и Смјерницама истих органа о правном субјективитету вјерских заједница и заједница увјерења из 2014. године. Није на њих добила никакав одговор, као што није добила одговор на хиљаде примједби на Нацрт закона из 2015. године.“ Указујући да овај закон обилује многим правним преседанима, који имају за последицу и кршење Устава као највишег правног акта једне државе, владика каже да је као такав – дискриминаторски – наишао на ширу осуду, не само Православне цркве, већ и припадника других цркава и вјерских заједница, посланика и бројних личности и организација из јавног и друштвеног живота Црне Горе, чак и многих грађана који гласају партије на власти. „Помјесне Православне цркве на челу са Васељенском патријаршијом и Руском православном црквом својим званичним ставом препознали су овај закон као дискриминаторски и антиправославни. Чак је и Света столица изнијела јасан став да закон донијет без дијалога и договора са свим црквама и вјерским заједницама неће бити прихваћен. Слична оцјена долази од највећих међународних адреса“, рекао је за „Дан“ Митрополит Амфилохије и подсјетио да је прошлог мјесеца амерички амбасадор за међународне вјерске слободе Сем Браунбек такође нагласио да закон треба усагласити са потребама свих вјерских заједница, а не да се просто само «изгура». Због свега наведеног, као и због бројних других недостатака које овај предложени закон садржи, једино исправно решење, за све којима је стало до будућности, мира, стабилности и међурелигијског склада и братског суживота у Црној Гори јесте да се он, овакав какав је, повуче из процедуре: „Овако опасан, недобронамјеран и злонамјерно припремљен закон не заслужује да се о њему дискутује и расправља у Скупштини Црне Горе док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори, у складу са мишљењем Венецијанске комисије и са највишим међународним стандардима. Православна Црква упорно држи врата отворена за стручан, транспарентан и свеобухватни дијалог заснован на позитивном искуству савремених, секуларних држава у Европи и свијету, чувајући принцип једнакости и равноправности – све што тражимо за себе, тражимо и за друге“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије за „Дан“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи. Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. “Овај зид не мери се висином, дебљином, бројем камења које је узидано. Овај зид мери се духом, миром. Он је напомена нама да треба зидати трајно, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и Васкрс него сваког дана и сваког тренутка нашег живота”, поручио је данас из Високих Дечана архиепископ берлински и свенемачки, Руске православне Цркве, Марко. У Високим Дечанима данас се окупило између две и три хиљаде верника и посетилаца са Косова и Метохије, из градова централне Србије и Војводине, Црне Горе, Републике Српске, Северне Македоније али и из других крајева. Уз свештенство Српске православне цркве заједно су прославили славу ктитора манастира – Светог Краља Стефана Дечанског, познату и као Мратиндан. У народу се и данас чује изрека „Свети Мрата, снег на врата“, којом се означава почетак хладног и снежног периода године. Иако се Ђеравица увелико забелела од снега, ово је једна од ретких слава у којој је манастир још увек био окупан у михољском сунцу. Литургију је служио архиепископ берлински и свенемачки Руске православне цркве Марко, уз саслужење владике рашко-призренског Теодосија, владике бихаћко-петровачког Сергија, монаштва и свештенства епархије. „Нисам ја вас удостојио, него ви мене“ поздравио је окупљене архиепископ Марко. Иако Рус немачког порекла, али један од ученика Аве Јустина Ћелијског, архиепископ Марко беседио је на српском. У својој беседи подсетио је на разлог зашто се данас окупљају у овом манастиру и на оно што он види као основу хришћанства – покајање. „Мислим да је разлог у томе да је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа својим молитвама за нас све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд, никад за све векове овог манастира нико га није срушио и тако треба наша срца нико да не сруши, никаква сила“, навео је. „Ми ћемо бити зид, хришћани, само онда кад зидамо сваког дана, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није само тренутна ствар“. Братству манастира поклонио је икону светог Александра Минхенског којег су прогониле немачке власти у Хитлеровој Немачкој. „Останите у келији шта год да се деси“ У свом подвигу краљ Стефан Дечански задужио је српски народ и дечанске монахе, истакао је с друге стране, владика бихаћко-петровачки Сергеј. „Иако краљ, а не монах или свештеник, као ретко ко међу нашим светим прецима, познавао је тајне бића Божјег“. Владика Сергеј је казао да су „формализам, апсолутизам, неучествовање у животу, него некакво апстрактно подржавање живота, горки плодови које осећа и српски народ, осећамо и то кроз политичке интриге западних земаља“. Према његовим речима, о томе најбоље сведоче „окупљени овде око Св. Краља, колевци православној натопљеној крвљу“. „Сигуран сам драга браћо да ће снага наше молитвене тишине надјачати све топове и бомбе и сво звецкање сабљама којима се овде прети“, додао је и захвалио се Србима са Косова и Метохије. „Хвала вам што држите предање и тако надвладавате демоне. Ова ваша невидљива борба, ако Бог да, преобратиће се врло брзо у видљиву победу а видљива победа је Христос Бог наш којег ћемо видети како долази у свој својој слави. Држите се чврсто свог предања, за ћивот Св. Стефана“. Дечанцима је поручио оно „што врло добро знају“: „да остану у келији шта год да се деси“, јер је то основни етос. „Остати овде у својој келији, манастиру на Косову и Метохији, да спасавате себе, свој народ па и цели свет“. Литургији су присуствовали и представници КФОР-а. Манастир Високи Дечани је један од најзначајнијих српских манастира. Смештен у живописној долини реке Бистрице, окруженом висовима Проклетија свој живот од 700 година прославља као једина до сада неоштећена црква са Косова и Метохије. Под заштитом је УНЕСЦО-а од 2005. године, и налази се под јаком заштитом КФОР-а од ’99. Био је мета четири оружана напада – два минобацачка 2000. и 2004, те напада зољом 2007, и покушаја терористичког напада. Тренутно га чувају словеначки војници. У манастиру се чувају мошти Св. Краља Стефана Дечанског, а у самој цркви литургије су свакодневне. Благо које се чува у манастиру и жив црквени живот непрекидно траје кроз векове и обнавља се непрестано. У новијој историји већ су два таква таласа, од раних деведесетих када су први млади монаси, међу којима данашњи епископ Теодосије и архимандрит Сава стигли у Дечане из манастира Црна Река, који се први обновио монашким подмлатком у Епархији рашко-призренској, са њима и данашњи игумани Хиландара Методије, и Иларион који данас води Драганац. „Практично, нема свештеника и архијереја Српске православне цркве, и уопште народа да нису на неки начин везани за Дечане“, рекао је недавно отац Сава и подсетио и на то да су у самом манастиру, поред епископа Теодосија, замонашени епископи Иринеј Бачки и Порфирије, а за манастир је посебно везан и митрополит Амфилохије који је још као студент у њему често боравио. Тренутно је у манастиру и шест новопристиглих младих искушеника. Српских државних представника, као и косовско-српских званичника ни ове године није било. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Празници Светог Апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић који је и беседио о двојици угодника Божјих који су живели у размаку од 18. векова. „Један је био свестрана личност, други владар и монах“, подсетио је отац Бранко, додајући да је сваки светитељ имао своју слабост, али су увек ишли ка Богу, трудећи се да живе Христовим животом. „Светитељи, које данас славимо, себе су ставили у службу Богу, све што су имали, принели су Творцу“, закључио је отац Бранко, нагласивши да су мошти Светог Петра у Цетињском манастиру, док је рука Светог Луке у петничкој цркви код Ваљева. Извор: Радио Источник
  20. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  21. На празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Спасовој цркви манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Говорећи о Светом Јовану, највећем од жене рођеном, Преосвећени Епископ Атанасије је рекао: – Свети Јован Крститељ се на данашњи дан прославио тако што је посведочио на најсавршенији начин Господа Христа, показавши своју веру у Њега и показавши да вреди себе Њему потпуно предати, да вреди испунити Његову вољу, Његове заповести, изразио је своје уверење да онај ко повери себе Христу има себе сачуванога за вечност. Ко себе предаје Христу тај ништа не губи. Губе само они који се од Христа удаљују. – Свети Јован показује нам данас да човек треба да се супротстави злу, сваком облику зла, и позива нас да сагледамо то што је он учинио. Да себе ту проверимо и да сами одлучимо шта ми треба да чинимо и како треба да живимо. Има оних који се супротстављају злу али само кад га примете и сретну код других док дозвољавају да се зло у њима разраста. И то је једна велика варка. Са злом се треба најпре супротставити у себи самом. – Људи који желе да себе усличе Светом Јовану Крститељу треба најпре да сагледају да ли има зла у њима самима. Свети Јован Крститељ није имао зла у себи. Потпуно безгрешан, безазлен, и као такав он се супротставио злу около себе, у заједници у којој је био. Дакле, најпре себе очистити од зла па онда, у љубави према ближњима, ослобађати своју околину, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска
  22. У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе. Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља. Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање. Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  23. У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму. Извор: Епархија шумадијска
  24. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“. Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. “Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор. На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,. “Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он, Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти. “Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он. Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори. “Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ. “То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он. Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије. “Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, изговорене у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању. Богомољачко братство овог храма Преображење Господње прославља као своју крсну славу. Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...