Претражи Живе Речи Утехе

На велики хришћански Празник Богојављење када се Бог открио свету у својој пуноти као Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, 19. јануара 2019. године, своју храмовну славу прославио је манастир Давидовица код Бродарева, један од ретких манастира посвећених овом Празнику. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи. Саслуживали су игуман Теофило настојатељ манастира Светог Николаја у Прибојској Бањи, протонамесник Владо Лазић, протођакон Никола Перковић. Литургијском сабрању присуствовао је већи број верника из Бродарева, Пријепоља, Ужица. Звучни запис беседе Честитајући Празник игуманији ове обитељи мати Дарији и верном народу Владика је рекао да се Бог јавља нама и остаје са нама, и говори нама и показује се видљив, присутан, близак. Показује нам своје светло лице, добронамерно, пријатељско, топло лице: – Колико то значи представите себи на овом леденом дану, у овоме свету где нема много светлих лица, где је више тамних и мрачних, и не баш добронамерних. У таквоме свету помраченом и охладнелом да се покаже светло и топло лице Божије, Оца Небескога, и оно се показало, показао се Бог у својој пуноћи на данашњи дан на Јордану када се син Његов крстио и када су се небеса отворила. Колико нам пута небеса изгледају затворена, посебно када смо у невољама, тешкоћама, када смо малодушни, чини нам се свет да је тесан. Није тесно у овоме свету и овом животу, све је отворено, Бог је отворио небеса, која нам некада изгледају као закључана а то је зато што не гледамо добро. Отворена су небеса и Бог је присутан, сија одозго, само ми треба себе да отворимо и да себе за Бога држимо отворене и видећемо да су и небеса отворена и да је Бог ту. Након заамвоне молитве Преосвећени Епископ Атанасије је благословио славско жито и пререзао славски колач и извршио чин великог освећења воде. Домаћин овогодишње храмовне славе било је Друштво поштовалаца Митрополита Јосифа Цвијовића из Дрежника код Ужица који су у манастирској гостопримници припремили славски ручак за све присутне. Извор: Епархија милешевска

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије на празник Ваведења Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију у ваведењској цркви у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког поводoм храмовне славе. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереји – ставрофори: Саво Брадоњић свештеник у пензији из Рудог, Радомир Никчевић херцегновски архијерејски намјесник, Слободан Јокић никшићки архијерејски намјесник; протојереј Мирчета Шљиванчанин подгорички парох, јереји Мирко Вукотић никшићки парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва, светенства и вјерног народа. Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јерођакона рукопроизвео острошког сабрата монаха Никиту. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастирским словом надахнуо Високопреосвећени митрополит, који је између осталог казао да је Пресвета Богородица на овај велики дан уведена у јерусалимски храм, светињу над светињама, као дјевојчица, Она која ће примити у себе самог Господа и сама постати храм Бога живога. – Сабрали смо се овдје у овој светињи, да заблагодаримо Богу, да се поклонимо Оцу и Духу Светоме и да се припремимо да се причестимо Тијела и Крве Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да постанемо једно са њим, благодарећи Пресветој Дјеви која нам га је подарила и која је ушла у светињу над светињама, да би се Једини свети уселио у Њу и да би тога Јединог светог и ми додиривали и причестивали се Тијела и Крви Његове – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је упаво причешће смисао нашег живота. Подсјетио je сабране да су призвани да припремљени примају Тијело и Крв Господњу, као што се Пресвета Дјева припремала од рођења да би могла да у утробу своју прими Господа. – Тако смо и ми призвани да се припремамо постом и молитвом, а прије свега вјером у Христа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, вјером у Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, вјером која је основа свега онога чему се надамо и провјера невидљивих ствари, вјером да се заиста вино и хљеб које ми приносимо Господу силом Духа Светога претварају у Тијело и Крв Господњу, као што се и молимо и призивамо Духа Светога, Онога који је осјенио утробу Дјеве Свете, па се Христос родио – рекао је Митрополит Амфилохије. Поучавајући сабране о гријеху, покајању и исповијести, Митрополит је казао да су Богу сви наши гријеси јавни, а да је у наше вријеме најопакији гријех који је завладао, гријех блуда. – Ми смо ове године у Митрополији развјенчали чак 42 црквена брака, а како је тек са онима који се не вјенчавају у цркви. Срашно је то знамење. Неће у браку нико никога да претрпи, то је најопакије. Свако његује своје саможивости и свој егоизам. Светиња брака је призив на љубав, а истинска љубав се жртвује. Као што се Христос као Бог љубави жртвовао за живот, тако су и они који су Христови дужни да се жртвују једни за друге, поготово у светињи брака гдје се онда рађају дјеца. Нажалост, све је подређено саможивости – казао је Митрополит Амфилохије и посебно критиковао најнеприроднији гријех који се нажалост данас проповиједа у тзв. парадама поноса. И псовка, и оговарање, и презир према брату, и саможивост, самољубље, све треба очистити у себи, казао је Митрополит, да би Господ могао да се усели у нас и да би могао да дејствује додир до Моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, да нам дарује здравље душе и тијела, нама и нашим ближњима. Сабрани који посте Божићни пост, који су се измирили са ближњима и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је Митрополит Амфилохије са протосинђелом Сергијем, економом острошке светиње, благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Ваведења Пресвете Богородице принијела острошка обитељ, као и славске колаче које су принијели бројни сабрани свечари. Извор: Манастир Острог

Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим принео је 24. новембра 2018. године бескрвну жртву од свих и за све у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић, умировљени парох, и Чедо Лукић, парох боровски, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, јереј Драган Сердар, парох боровски, и ђакон Срђан Лукић. После заамвоне молитве Епископ је освештао славски колач и кољиво и принео их Господу у част и славу Светог Стефана Дечанског. О храмовној слави кумовала је гђа Боса Манов из Борова, а кумство су преузели г. Радован и гђа Ката Јазић из Борова Насеља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: -Драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан. Нека се увек сећамо речи Светог Давида Псалмопојца: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Велики је данас дан, превасходно што смо се сабрали и испуњени Божјом љубављу и милошћу што смо могли да принесемо бескрвну Жртву од свих и за све. -Данас се у молитвама сећамо Светога Стефана Дечанског, једног дивнога светитеља из рода нашега који је свакако својим земаљским подвигом задобио венац вечне славе. Данас га се сећамо као што га се наш народ и сећа и молитвено прославља кроз све ове векове. Његова дивна задужбина манастир Високи Дечани су светлост свету и целој васељени, јер непрестано сведоче о једном трајању и континуитету у животу Срба који је увек био омеђен венцем небеске славе и венцем вечнога живота. Велики је број наших дивних светитеља у Небеској Србији, који се непрестано моле пред престолом Свевишњега и бдију над нашим народом да би наш народ ходио путем Светог Саве, да би ходио путем наших дивних отаца који су увек знали какав је пут и како ми као народ ми треба идемо и којим путем треба да ходимо. -И управо је Стефан Дечански као Добри Виноградар сабирао многе плодове и дарове у овоземаљскоме животу без обзира што је носио царску круну и имао сва овоземаљска блага. Њега то засигурно није дотицало него је својим животом увек стремио ка вечним небеским добрима и у овоземаљском животу, ходио је трновитим путем, путем подвига и вечнога живота. У његовом житију се каже да је био кротак, смирен, братољубив, христољубив, богоносан човек. И заиста је целокупан његов живот био омеђен врлинским начином живота, који је његово срце неговало. Засигурно је његово срце од самога рођења сијало светлошћу Васкрсења, да би онда током целог овоземаљског живота стицао небеска блага. -Велики је благослов што смо се данас сабрали и прославили нашег дивног светитеља. Мука и страдање су обележиле његов живот, па је то и нама нада да тим путем треба да ходимо у овоземаљском животу. Пут подвига је пут вечнога живота. Никако другачије ми не можемо да задобијамо небеска блага, него идући трновитим путем страдања којим је ходио и Свети Стефан Дечански. Јер се ми сећајући њега, не гледамо само на његове муке, него гледамо пре свега на дарове које је он задобио. Мучеништво је вечни венац у историји хришћанства, а оно траје и у нашем времену. То је сведок да смо ми на томе уском путу које води до Царства Божјег, води ка Васкрсењу, до небеског блага које нам је Господ Исус Христос оставио. -Деца која су се данас причестила сведоци су и Страдања и Живота вечнога. Сви ми који смо данас приступили Светој Чаши сјединили смо се у Телу и Крви Христовој, ставили смо на себе печат Васкрсења и Страдања, печат Распећа и печат врлинског живота. Тако су радили наши дивни светитељи, непрестано су живели у Цркви и за Цркву Божју. Нама су оставили тај пут као народу небескоме, народу светога Саве, да морамо непрестано ходити путем врлине, путем Јеванђеља, путем који проповеда наша Света Црква. Никако другачије ми не можемо изнети сво бреме овога времена, него једино ако живимо у Цркви Божјој, ако смо народ Божји, ако смо деца Божја која истински примају све врлине у свом духовном животу. Нека би Господ дао да се сви ми обожимо и умножимо, да наш народ увек буде на врлинском путу, на путу светога Саве који води у живот вечни! Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин! После богонадахнуте беседе, протојереј-ставрофор Слободан Блажић је захвалио Епископу и свима присутнима што су увеличали празнично сабрање. Трпеза љубави и радост заједничарења трудом надлежног свештеника је настављена у Парохијском дому у Борову Насељу. Извор: Српска Православна Црква

„Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)

Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог

„Стојећи над одром оца нашега Варнаве засигурно видимо да не само пут којим данас иде његова душа него да је и његов овај земаљски живот био блажен јер је био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Његовој цркви, светињама и ближњима. Заиста није ми лако данас да говорим о оцу Варнави кога познајем од своје 20 године. Ријечи нису довољно јаке и способне да искажу оно што срце осјећа. Сусревши њега у дечанској обитељи 1983. године, заједно са оцем Јустином и оцем Доротејем то је био мој први сусрет са светињом и први сусрет са монасима. Увијек усправан, он је стајао пред Господом а молитвом и смирењем сагет земљи да би на тај начин служио и Богу и ближњима. Био је слика монаха. Тада нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот, јесте тај осјећај да су они цијелог себе предали Господу на службу и схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима управо тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи, не само једним дјелом а другим дјелом живјети за себе. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и том мученичком народу који је живио на Косову прво да они опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту светитељи, Свети краљ, Свети патријарси, архиепископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и даље живо присутни и данас у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами а да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој. И заиста тај примјер, та слика, не само мени већ свима нама који смо данас овдје сабрани, више говори него све остало што прочитамо или што чујемо. И наше данашње молитве на Светој литургији, овдје на опијелу су узнете Господу, да Господ прими слугу свога, онога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Многи су започели трку, али је нису довршили. Многи су сјајно започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину и оцу Варнави, оцу Доротеју видјела се једна истрајност и преданост Господу. Знајући да је наш подвиг, наш труд а све остало је од Господа и успјех је од Бога, тако предани Богу живјели су овај земаљски живот са надом у вјечни живот. Исто су знали да овај земаљски живот је пролазан и све што овдје имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази и зато у овоме часу сабрани сви овдје не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живео угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска насеља, рајска насеља, у Царство Христово гдје су свети и гдје се они радују Васкрслом Господу, Творцу и Спаситељу своме. Нека је благословен Господ који је оца нашег Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима, нарочито у манастиру Сопоћанима, одакле је он, гдје се родио. Помагао је тада сестрама да обнављају манастир и да опстану у оно тешко време безбожништва и комунизма. А онда, на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч, њега је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње, несебично је себе давао Богу и Цркви Његовој и зато та његова несебичност биће крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Разборита умереност у јелу умањује врелину крви и тиме знатно помаже човеку да пази на себе; а узрујавање крви – на пример због прекомерног узимања хране, због повећане живости тела, због силног узбуђења изазваног гневом, због усхићености празном славом и због осталих разлога – изазива мноштво помисли и маштања, другим речима расејаност. Човеку који жели да пази на себе свети оци налажу пре свега умерено, уједначено, устрајно уздржавање у јелу.[1] Када се пробудиш – слично ономе који очекује да се сви људи пробуде из мртвих – управи мисли према Богу, принеси на жртву Богу прве и најбоље помисли ума, док још није примио никакве сујетне утиске. У тишини, веома опрезно, обави све што је телу потребно када устане из сна, прочитај уобичајено молитвено правило, али при томе мање води рачуна о обиму и дужини трајања молитвословља, а више о његовом квалитету, то јест о томе да га учиниш са пажењем и ради пажења, а све зато да молитвени дух милости и утеха оплемене и оживе срце. После молитвеног правила, опет свим силама водећи рачуна о пажењу, читај Нови завет, а првенствено Јеванђеље. При том читању помно запажај све завете и заповести Христове да би по њима могао да управљаш своју делатност, видљиву и невидљиву. Обим и дужина трајања читања зависе од човекових снага и околности. Не треба преоптерећивати ум прекомерним читањем молитава и Писма; не треба, такође, пропуштати своје обавезе ради неумереног бављења молитвом и читањем. Као што прекомерно узимање хране квари и слаби желудац, тако и неумерено узимање духовне хране слаби ум, одвраћа га од побожних развијања добрих способности, наводи на њега униније.[2] Почетнику свети оци предлажу честе, али кратке молитве. А када ум достигне пуноћу духовног раста, када очврсне и сазри, тада ће бити у стању да се непрестано моли. Управо на хришћане који су достигли савршени раст у Господу се односе речи светог апостола Павла: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења,[3] то јест мирно и без икакве расејаности и занесености. Оно што је својствено човеку још није својствено детету. Када Сунце истине, Господ наш Исус Христос, посредством молитве и читања озари човека, тада нека он излази на дела дневног попришта и при томе пази да у свим његовим делима и речима, у целом његовом бићу влада и дејствује свесвета воља Божија, откривена и објашњена људима у јеванђелским заповестима. Ако током дана, којим случајем, будеш имао слободне тренутке, искористи их за пажљиво читање неких изабраних молитава, или неких изабраних места из Писма, и њима изнова поткрепи душевне снаге, поткрепи јер их делатност у овом сујетном свету исцрпљује. Не буде ли тих златних тренутака, онда треба да зажалиш за њима, као за каквим изгубљеним благом. Изгубљено данас не треба губити и сутра: зато што се наше срце лако препушта немару и заборавности, а њихов плод је мрачно незнање, толико погубно у делу Божијем, у делу спасења човека. Деси ли се да кажеш или учиниш нешто противно заповестима Божијим, не часећи ни часа лечи грешку покајањем, и посредством искреног покајања враћај се на пут Божији са кога си скренуо нарушавањем воље Божије. Не задржавај се ван пута Божијег! Надолазећим грешним помислима, маштањима и осећањима супротстављај с вером и смирењем јеванђелске заповести, и при томе говори са светим патријархом Јосифом: Како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио.[4] Човек који пази на себе дужан је да одустане од сваког маштарења, колико год оно било примамљиво и лепо изгледало: свако маштарење је лутање ума изван истине, у земљи непостојећих и неостваривих утвара, које варају и обмањују ум. Последице маштарења су губитак пажења на себе, расејаност ума и окорелост срца у молитви, а из тога произилази душевно растројство. Увече, док се спремаш за сан, који у односу на живот тога дана јесте смрт, преиспитај своја дела учињена тог дана. Ако водиш пажљив живот, онда такво преиспитивање није тешко: пажење на себе уништава заборавност, толико својствену расејаном човеку. Пошто се, дакле, присетиш свих својих сагрешења, учињених делом, речју, помишљу, осећањем, принеси због њих покајање Богу, добру вољу и искрени залог да ћеш их исправљати. Затим, након читања молитвеног правила, мислима о Богу заврши дан започет мислима о Богу. Куда одлазе све помисли и осећања човека који спава? Какво је то тајанствено стање, сан, током кога душа и тело јесу живи, а у исти мах не живе, далеки од свести о свом животу, као да су мртви? Сан је исто тако несазнајан као и смрт. Током сна душа се, као у свом вечном починку, одмара и тако заборавља најљуће земаљске невоље и несреће. А тело!… Ако оно устаје из сна, онда ће неизоставно васкрснути и из мртвих. Велики Агатон је рекао: „Без појачаног пажења на себе не може се узнапредовати у врлини.“[5] Амин. Извор: Православие.ру

Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру

Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.