Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свјетлост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  2. Предавање протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског на тему ,,Ја сам свјетлост свијету“, које је одржао 8. децембра у Парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Таворска свјетлост Јасеновца, Приказ 279. броја Светигоре. „Kад одемо на мјеста страдања Срба, пустимо тишину да завлада и сваки дан као да је Велика субота – као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење“, тим ријечима владике Јована Ћулибрка најбоље би се описале илустрације нове Светигоре, репродукције монахиње јасеновачког манастира Св. Јована Претече Марије (Антић). Нова Светигора је у духу голготе и васкрсења Јасеновца, „мјеста натопљеног крвљу невиних“, како гласи одломак свједочења јасеновачког страдалника др Николе Николића, преузет из зборника „Јасеновац“. Кратку историју страдања нашег народа „Свети српски новомученици јасеновачки“ износи архимандрит Јован Радосављевић. Јасеновац је наша вјечна рана и опомена, као што је свако мјесто страдања. Тако је и „Брадина – вјечита опомена и подсјетник“, ријечима Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и све Њемачке Григорија. Мјеста страдања су и мјеста васкрсења, мјеста гдје је смрт побијеђена. А шта је „Смрт смрти“ објашњава у истоименом огледу протојереј Александар Шмеман. Љубећи човјека Господ је побиједио његову смрт. На љубав позива Свети Макарије Египатски у „Духовној беседи трећој“. Бесједа о љубави је и митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића „Жртвена љубав је мјера људског достојанства“, изговорена на литургији приликом сахране краља Николе I Петровића Његоша и краљице Милене. Светигора се сјетила многих Богу љубљених људи, међу којима је патријарх Павле. Те су се у овом броју нашли изводи из књиге „Будимо људи“ Јована Јањића. Сјетила се и Светог Петра Дабробосанског и његовог потомства, затим архимандрита Гаврила (Вучковића) и његових поука. Сјетила се Светигора и масакра дјеце у пећком кафићу „Панда“ 14. децембра 1998. године. Посебно помиње недавнупокојеног познатог српског архитекту Предрага Пеђу Ристића, „протонеимара православних храмова“. Овај „пјесник простора“ није дао да се забораве жртве. Говорио је да је „Јасеновац толико велика громада сагледивог космичког злочина да није важно да ли је уопште забележен у неком записнику, јер поље њиве његовог стратишта се сагледава целовито тек из космоса као Kинески зид, и ми га не сагледавамо само очима, осветљеног сунчевом светлошћу, већ прозиремо очима расветљеним Таворском Светлошћу“. Поред тог текста под називом „Јасеновац“, о овом српском стратишту Ристић је својевремено говорио за Вечерње новости, одакле је преузет интервју „И Београд вапи за јасеновачким меморијалом“. Иначе о Предрагу Ристићу, чији је живот био „архитектонско дјело, духовна потрага“ оставио је текст успомене Марко Стојановић. А Пеђа је, како је истакао у једном интервјуу, знао да нам је „остао још само духовни простор”. Духовни простор је био и једини простор другом предрагом хришћанину Предрагу Вукићу, који се говорећи и пишући „узводио на небо, у једну вишу сферу живљења“. Поводом његовог упокојења Светигора објављује Вукићев оглед „Српство у Црној Гори“, разговор с Вукићем „Чекајући Христа“, као и пјесму Катарине Капичић „Господину Предрагу Пеђи Вукићу“. Ове године СПЦ прославља велики јубилеј: 800 година аутокефалности СПЦ и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластва. Тим поводом Светигора преноси репортажу „Добродошао у Грбаљ, насљедниче Светог Саве“, о посјети патријарха Иринеја Црној Гори, а даје и дио приказа монографије „Манастир Рођења Пресвете Богородице – Подластва“. Међу бројним пробраним текстовима су и филозофски есеј проф. др Богољуба Шијаковића „Критика балканистичког дискурса“, бесједа изговорена на Вучјем долу 29. јула 2019. др Васиља Јововића, текст протојереја-ставрофора Гојка Перовића „Тамо далеко“. Лидија Јаблан пише о „култу Светог мученика Агатоника у Црној Гори“, а Стефан Радојковић на тему „Степинац и холокауст у ХДХ”. Оливера Балабан је оставила топле редове о протиници Лавиники Јововић, затим о мати Олимпијади и сестри Христини које су напустиле овај свијет „загледане у Христа“. У Христа је био загледан и Дарко Вујошевић, који је живот свој положио за другога, о коме је Светигора објавила пјесму Радомана Мишковића. Ту је и сјећање на првог уредника Радио Светигоре Славка Живковића и приказ „Певање или смисао пролазности“ његове збирке „Вијенац и друге песме“, који потписује Богић Булатовић. Објавила је и посвету аутора из књиге „И Бог се сагне да убере цвет” Јованке Јањић Остојић, мајке хероја Горана Остојића, која је сину подигла споменик од стихова; затим „Писмо брату“ о. Давида. Народ који је Србима близак по мучеништву су и Јермени, а „шта су нама Србима Јермени?“ одговара Горан Лучић. Хронику Митрополије приредио је Рајо Војиновић. Уз нову Светигору на преко 120 страна, читаоци добијају илустровани додатак „Велики јубилеј ХХ православни дјечији сабор Црне Горе“. Марко Тошовић је насловио свој текст „А на крају, извор“ – што је и суштина сваког тока и кретања, па и ове Светигоре, која се на концу опет враћа почетку – уз оригиналне минијатуре монахиње Марије из Јасеновца које красе нову Светигору и позивају на покајање и љубав. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“ Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије. Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“. Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу. „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије. У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару. Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену. „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник. Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић. Извор: Радио требиње
  5. У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост. – Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије. Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу. – Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије. Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”. – Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”. Извор: Манастир Острог
  6. У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора
  7. У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора
  8. У другу седмицу Часнога поста, посвећену Светоме Григорију Палами, 24. марта, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му: протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабранима се поучном пастирском бесједом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на суштину прочитане јеванђелске приче, која говори о исцјељењу младића од болести и опраштању гријеха. Отац Далибор је подвукао да углавном болести и долазе од последица гријеха будући да кроз гријех долазе слабости, прије свега духовне, али и физичке: „Данашње Јеванђеље говори о томе да из сваког гријеха који човјек чини овдје на земљи долазе слабости. Прије свега долазе оне духовне, душевне, а онда и тјелесне слабости. Често се човјек разболи због својих гријехова, зато што је гријех уско повезан са болешћу. Зашто се чудимо данас, да толико људи око нас болује и пати, па помислимо у срцима својим, како то да се то некоме догоди? Како то да је човјек болестан и ако је добар, чини милост према људима и има љубав? Може бити дакле због гријеха, најчешће због гријеха, а може болест бити и због љубави и старања Божијег о нама, па преко болести искушава нашу милост, наше трпљење.“ Прота Далибор је дао такође акценат и на битност сталног преиспитивања нас самих, нарочито у вријеме Часнога поста: „Зато човјек у ове дане поста, треба да преиспитује себе, да сагледа своје грјехове, да испитује своју љубав према ближњима. Свака од ових седмица у току поста има за задатак да нас полако узводи ка празнику Васкрсења, да побуди у срцима нашим савјест и осјетљивост за познање наших гријехова.“ У даљем свом излагању, отац Далибор је подсјетио и све присутне на ријечи молитве Светог Григорија Паламе кога и прослављамо ове друге седмице Часнога поста: „Треба чешће да размишљамо о Богу и созерцавамо Творца Бога нашега, и да самим тим и молитвом, Господ Бог просвети таму која је у нама, у срцима нашим, као што се и молио велики Божији угодник Свети Григорије Палама, кога данас и прослављавамо, па је зато Црква мудро устројила да ова друга седмица Часнога поста буде управо посвећена њему.“ На самом крају свог пастирског слова, отац Далибор је указао на то да ако будемо спознали благодат и љубав Божију, ако у срцима нашим буде присутан Бог, онда ћемо ту Таворску свјетлост, која није од овога свијета, и ми носити у нама у душама нашим: „Суштину Божију ми не можемо знати, она нам је недокучива сада и непозната, али Његове божанске енергије, Његову благодат и љубав можемо спознати у души нашој. Свети Григорије Палама је учио и проповједао да та свјетлост Божија којом је засијао и на гори Тавор, а која је просвјетлила апостоле, просвећује свакога од нас уколико у срцима нашим засија та радост и љубав, ако у срцима нашим буде присутан Бог. Онда ћемо ту Таворску свјетлост која није од овога свијета и ми носити у нама у душама нашим“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Када је, у разговору за наш портал, говорио о палости људске природе, Светислав Басара истикао је личност од које је, каже, по том питању много научио. Његово име и дјело, у умјетничким круговима, нарочито везаним за театар, одјекују врло моћно. Он је Антонен Арто, а Басара га назива и „несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак који је изгубио све осим разума“. То да је разум, сам по себи, ствар, мање него довољна, да би човјек био оно што му је стварањем намјењено, давно су својим животом мимо свијета дочарали древни хришћански подижници, а врло знаковито описао је и писац, есејиста и хришћански мислилац, Г. К. Честертон, када је као заједничи именилац сустанара једне психијатријске установе видио управо чист разум или логику. Лудаку је све логично, сматрао је Честертон, и никакав други опит реалности, за њега не постоји. Заиста трагично за човјека у његовој Боголикости. Протекло је доста воде од када су записане проповиједи Св. Јована Златоустог које позоришне представе називају „стаништима Сотониним“ и још више од забране апостолских установа свештенослужитељима да се ожене глумицом. Немам намјеру да умањујем значај древних списа, већ само да укажем да се она чувена реченица, коју сте, уколико познајете бар једног православног теолога, неминовно морали чути, да је „црква динамично тијело“, остварила с временом сама од себе. Већ одавно позориште нема везе са светковинама у славу Диониса, и егзистира увлачећи у себе многе умјетничке интерпретације хршћанства, више или мање успјешно. Слично филму, свом потомку, који је својим моћним дејством на психолошком плану утицао на читаву савремену културу, и позориште има моћ да нас увуче у свој доживљај стварности и животни став, јер бити хришћанином подразумјева својеврсну оживотворену философију, егзистенцијални пут. Једна сценска интерпретација Достојевског могла би да понесе титулу неке христијанизоване верзије позоришта, али, да ли је то довољно? Да ли су тематика и философија довољни да христијанизују један умјетнички израз какав је позориште и да ли је тако нешто уопше могуће? У свом чувеном манифесту „Позориште суровости“ Арто, визионар, пјесник и позоришни теоретичар, поставља темеље онога што би истински умјетнички израз на сцени по његовим схватањима требало да буде. Ништа од „западне“ идеје позоришта не подржава тај израз. Западно позриште је „проституисање“ идеје позоришта. Све што се тиче имитације живота или како је он назива „психолошког и људског тапкања у мјесту“, не може да дочара оно што би сцена заправо требала да нам пружи. Идеје „Стварања, Постојања и Хаоса“, јесу идеје којих се позориште одрекло, које не могу да се изразе препиричавањем или пресликавањем. То су идеје опита, за које је потребно створити нове ријечи, нови покрет, нову сцену, нешто што ће нас увући у неке заборављене истине, у једну нову метафизику и што ће нас довести до упитаности над човјеком и његовим „поетским мјестом у стварности“ Дакле, Арто није трагао за идејама, за које је сматрао да су иманентне самој суштини људског бића, већ за техникама које ће их посматрачу приближити. Идеје су ту, али изискују посебну врсту виртуозности да би биле исказане. Површни тумачи Артоовог суровог позоришта, могли би рећи да је он искључиво имао намјеру да скандализује, да увођењем анархизма на сцену нема другу намјену до стварања хаоса као таквог и стварања суморног психолошког утиска. Али сам Арто суровост види као лице свакодневице. Суровост је живот у његовом потчињавању нужности, и свјест о томе да је „живот увијек нечија смрт“. Унутар круга затвореног у опит трагедије, позориште суровости захтјева анархију која ће направити пролаз као Животу, не индивидуалном у коме „тријумфују карактери“, већ „неком врстом ослобођеног живота који брише људску индивидуалност… представити живот у његовом универзалном безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме.“ Свијет је затворен и у њему нема мјеста, за „праву смрт“. Оно што треба да умре да би васкрсло не умире, зло се поставља као „вјечни закон“ и све што је добро „само је напор“. Ван тога није могуће схватити „метафизичке идеје“, сматра Арто, и суровост постаје „егзорцизам“, захваљујући коме „ствари добијају своја обличја, граде се планови стварања“. Предањски ликовни израз православног истока, икона, познаје технику иступања из затвореног круга створености као крајње нужности. Икона сама по себи, као израз „обузетости заједничком евхаристијском есхатолошком визијом“, иступа из свих сликарских техника које су јој предходиле и на којима је утврђивала занат, као и из свих каснијих периода историје умјетности, који сваки са собом носи специфичну човјекову потребу или прецизније речено, потрагу и као такав не може да изостане из евхаристијске визије. Свијет који види православни иконописац носи све карактеристике створености осим смрти. Он је неограничен и то се, како нас уче теоретичари иконе, постиже свјетлошћу или „истуреношћу“. „Не могу сликати бића која би се налазила у сијенци, него ћу све освјетљавати, јер не могу да замислим да Бог нешто не види и не воли“, каже Стаматис Склирис. Бити суров, не значи бити наказан. Доброта, Љепота и Истина дјелују као сјечиво на оне који се први пут са њима сусрећу или упорно одбијају да отворе очи за њих. О суровости Љубави, у немогућности да јој се умакне да и не говоримо. „Чежња Ероса је суровост“, каже Арто. „јер сагорјева на ватри неизвјесности.“ Може ли позориште да буде сурово на тај начин? Може ли да нас уплаши слика свијета каквог га види Бог, тј. указивање на удаљеност од те слике коју потискујемо кроз свакодневицу? Да ли је могућа суровост која се постиже свјетлошћу ослобођеном од своје двополности, од сјене и таме коју њена природност неминовно нуди? Позориште које није просто мимика овога свијета већ један иступ из њега у ону, како Склирис пјеснички тумачи икону, „дневну собу испуњену удобношћу и свјетлошћу Оца који је кроз њу прошао и припремио је за нас“. Арто, који је цијелог живота трагао за рјешењима која ће позоришту омогућити да представи живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота „слике у којима бисмо вољели да пронађемо себе саме“, видио је, у своје вријеме, недостатност технике за произвођење свјетлости која уводи „посебно дејство на дух“ . Данас, са технолошким достигнућима која чине да више не знамо да ли гледамо неки футуристички филм или Токио заиста тако изгледа, ми бисмо се заиста могли наћи у позоришту у коме ће нас обасјати свјетлост која ће хтјети и моћи да нам дочара Таворску и учини да будемо скандализовани апостолском заслијепљеношћу, шоком и збуњеношћу истовременом жељом да јој будемо изложени и да се сакријемо од ње. У међувремену, на мање скандалозан начин (јер шта у свијету борбе за информацију може да нас шокира?), оно увијек може да нам указује на наше сопствене прекречене раке и да нас провуче кроз сито пукотина свакодневице. Јер саме по себи, пукотине не само да нису лоше, већ су на путу етичких спознаја и изузетно едукативне. И постоје у свему, како је отпјевао велики Леонард Коен (Anthem, The Future, 1992), и (управо) кроз њих улази свјетлост: There is a crack, a crack in everything, that’s how the light gets in Извор: Теологија.нет
  10. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  11. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. „Свјетлост која је засијала са лица Христовог на Гори таворској је вјечна свјетлост, свјетлост у којој Бог почива и обитава и која обасјава сваког човјека који се рађа на овој земљи. Та свјетлост Духа Светога је наше звање и наше призвање, призив на живот, не само овдје на земљи него на живот вјечни“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је то свјетлост која човјека преображава из смртног у бесмртно биће. „Она сваког новокрштенога човјека преображава у малог богочовјека. То је оно што Црква Божија чува у себи и предаје људскоме росу са покољења на покољење. Та свјетлост Духа Светога је, ево, стигла и у ову благословену земљу Аргентину и на овај континент Јужне Америке, нарочито присуством Цркве православне – једне, свете, апостолске, католичанске Цркве Божије, нагласио је он. Подсјетио је да на јужноамеричком континенту има већ петнаест православних епископа и много свештеника који проповиједају Христа распетога и васкрслога. „Ево и наша Црква помјесна, Црква Светога Саве, и она овдје има своју мисију са осталим православним епископима, да и она обавља мисију апостолску на овом континенту и да призива све који се рађају на овом континенту да се просвијетле свјетлошћу Христовог Преображења. Присуство њеног Епископа овдје није да само проповиједа Јеванђеље онима који су поријеклом из наших крајева, из старога краја, него да проповиједа Јеванђеље свима који се овдје рађају, на овоме континенту, да сви постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове“, поручио је Митрополит Амфилохије. У овом храму ће у недјељу, 2. септембра бити обављено свечано устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). Данашњој служби присуствовали су и гости који су из Црне Горе допутовали у Буенос Аирес на устоличење Владике Кирила: Епископ диоклијски г. Методије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, јереј Игор Балабан, Радован Бојовић (брат Епископа Кирила) и драматург Радисав Јеврић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. -Митрополит Амфилохије служио Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Рођења Пресвете Богородице, катедралном храму Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке у Буенос Аиресу. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, јереј Естебан Јовановић, протођакони Никола Радиш и Владимир Јарамаз и јерођакон Давид (Јанкетић). У литургијској проповиједи Митрополит Амфилохије је рекао да се у знаку Преображења Господњег, чије оданије прославља наша Црква, одвија сва историја оног јединог истинског правог човјечанства. Звучни запис беседе „Свјетлост која је засијала са лица Христовог на Гори таворској је вјечна свјетлост, свјетлост у којој Бог почива и обитава и која обасјава сваког човјека који се рађа на овој земљи. Та свјетлост Духа Светога је наше звање и наше призвање, призив на живот, не само овдје на земљи него на живот вјечни“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је то свјетлост која човјека преображава из смртног у бесмртно биће. „Она сваког новокрштенога човјека преображава у малог богочовјека. То је оно што Црква Божија чува у себи и предаје људскоме росу са покољења на покољење. Та свјетлост Духа Светога је, ево, стигла и у ову благословену земљу Аргентину и на овај континент Јужне Америке, нарочито присуством Цркве православне – једне, свете, апостолске, католичанске Цркве Божије, нагласио је он. Подсјетио је да на јужноамеричком континенту има већ петнаест православних епископа и много свештеника који проповиједају Христа распетога и васкрслога. „Ево и наша Црква помјесна, Црква Светога Саве, и она овдје има своју мисију са осталим православним епископима, да и она обавља мисију апостолску на овом континенту и да призива све који се рађају на овом континенту да се просвијетле свјетлошћу Христовог Преображења. Присуство њеног Епископа овдје није да само проповиједа Јеванђеље онима који су поријеклом из наших крајева, из старога краја, него да проповиједа Јеванђеље свима који се овдје рађају, на овоме континенту, да сви постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове“, поручио је Митрополит Амфилохије. У овом храму ће у недјељу, 2. септембра бити обављено свечано устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). Данашњој служби присуствовали су и гости који су из Црне Горе допутовали у Буенос Аирес на устоличење Владике Кирила: Епископ диоклијски г. Методије, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, јереј Игор Балабан, Радован Бојовић (брат Епископа Кирила) и драматург Радисав Јеврић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог
  15. Празнична Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је пртосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог View full Странице
  16. Оно што је одликовало Царске мученике било је смирење. А смирење је темељ свих осталих врлина, пише у богословском есеју „Светитељи као знак испуњења Божијег обећања човеку“ Алексеја Илича Осипова. Један од оних на коме се испунило то обећање је – Новомученик Василије Кинешемски, са чијим житијем ће вас упознати нова „Светигора“. На насловној страни је фотографија новоизабраног епископа диоклијског Методија, чију приступну бесједу „Љубим Tе, Господе, Крепости моја“ можете интегрално прочитати у часопису, а такође и репортажу „Достојан!“ везану за његово устоличење. У хроници Отачаствене цркве описују се остале епископске хиротоније, након мајског засједања Сабора СПЦ. Због обилности домаћих актуелности, у овом броју су изостале хронике из помјесних цркава и свијета. Али зато ту су увијек нове и занимљиве теме, као што су – разговор с игуманом савинским, архимандритом Варнавом Гвозденовићем „Син утјехе“; интервју са Његовом светошћу патријархом Иринејем, преузет из дневних новина „Дан“ „Цркви горе него под Османлијама, Србима горе него у НДХ“; репортажа о прослави Видовдана; репортажа „У сусрет јубилеју – 680 година манастира Стањевића“, репортажа „Што је Божје, то је неуништиво“, о 300-годишњици Топаљске комунитади; вијест „Руска земља – Русија православна“ о додјели руске награде предсједнику УКЦГ Новици Ђурићу; писмо „О обесправљености радника у Црној Гори“ митрополита Амфилохија упућено предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу. Незаобилазни су текстови са историјском тематиком. Јован Б. Маркуш се бави Тринаестојулским устанком у Црној Гори „Скривена истина о поводу за Тринаестојулски устанак“; Нико Јовићевић потписује текст „Поп Ђоко Пејовић командир са Грахова и дипломата о свом руху и круху“; протођакон Владимир Јарамаз даје извјештај о полагању мошти свештеномученика Риста Косијеревског у цркву на Валу „Свештеномученик Ристо – пјесник с крстом у рукама“. „Светигора“ се кроз рубрику помен опростила од архимандрита Варнаве, игумана савинског и од Јанка Јовановог Вуковића. Август је препун дивних празника који нас припремају за духовну сјетву и преображењску свјетлост, за завјете који долазе са гора. О тим горама је прошле године бесједио Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије на Преображење Господње на Кључком тавору. Те „Горе Господње“, како и гласи назив бесједе, с првим странацима уводе читаоца у бит и поруку осталих текстова августовског броја „Светигоре“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. -"Пoшаљи свјетлост Твоју и истину Твоју" (Приказ 272. броја „Светигоре“)- На празник Илиндан из штампе је изашао 272, aвгустовски, број „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Овај број тематски је вeзан за стогодишњицу страдања Царске породице Романов. Стогодишњица страдања је и стогодишњица њиховог ускрснућа и славе, те је и назив репортаже о овом празнику „У знаку крста и васкрсења“. Не само у Русији, него широм свијета обиљежен је тај историјски догађај. „Светигора“ преноси слово Његовог блаженства папе и патријарха Александрије и цијеле Африке г. Теодора II, „Новомученици – Царски страстотерпци нас уједињују“. Да мученици уједињују православце казује и репортажа „Дани руске духовности и културе”, одржани у Херцег Новом у априлу ове године. На сам дан страдања Царских мученика, 17. јула, посебно се славило у Никшићу, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, која је тога дана прославила своју ктиторску славу. О том „парчету неба на земљи“ пише Оливера Балабан. Оно што је одликовало Царске мученике било је смирење. А смирење је темељ свих осталих врлина, пише у богословском есеју „Светитељи као знак испуњења Божијег обећања човеку“ Алексеја Илича Осипова. Један од оних на коме се испунило то обећање је – Новомученик Василије Кинешемски, са чијим житијем ће вас упознати нова „Светигора“. На насловној страни је фотографија новоизабраног епископа диоклијског Методија, чију приступну бесједу „Љубим Tе, Господе, Крепости моја“ можете интегрално прочитати у часопису, а такође и репортажу „Достојан!“ везану за његово устоличење. У хроници Отачаствене цркве описују се остале епископске хиротоније, након мајског засједања Сабора СПЦ. Због обилности домаћих актуелности, у овом броју су изостале хронике из помјесних цркава и свијета. Али зато ту су увијек нове и занимљиве теме, као што су – разговор с игуманом савинским, архимандритом Варнавом Гвозденовићем „Син утјехе“; интервју са Његовом светошћу патријархом Иринејем, преузет из дневних новина „Дан“ „Цркви горе него под Османлијама, Србима горе него у НДХ“; репортажа о прослави Видовдана; репортажа „У сусрет јубилеју – 680 година манастира Стањевића“, репортажа „Што је Божје, то је неуништиво“, о 300-годишњици Топаљске комунитади; вијест „Руска земља – Русија православна“ о додјели руске награде предсједнику УКЦГ Новици Ђурићу; писмо „О обесправљености радника у Црној Гори“ митрополита Амфилохија упућено предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу. Незаобилазни су текстови са историјском тематиком. Јован Б. Маркуш се бави Тринаестојулским устанком у Црној Гори „Скривена истина о поводу за Тринаестојулски устанак“; Нико Јовићевић потписује текст „Поп Ђоко Пејовић командир са Грахова и дипломата о свом руху и круху“; протођакон Владимир Јарамаз даје извјештај о полагању мошти свештеномученика Риста Косијеревског у цркву на Валу „Свештеномученик Ристо – пјесник с крстом у рукама“. „Светигора“ се кроз рубрику помен опростила од архимандрита Варнаве, игумана савинског и од Јанка Јовановог Вуковића. Август је препун дивних празника који нас припремају за духовну сјетву и преображењску свјетлост, за завјете који долазе са гора. О тим горама је прошле године бесједио Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије на Преображење Господње на Кључком тавору. Те „Горе Господње“, како и гласи назив бесједе, с првим странацима уводе читаоца у бит и поруку осталих текстова августовског броја „Светигоре“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора
  19. У литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је казао да овом древном светом мјесту прослављамо Христово Васкрсење који је празник над празницима и који је уграђен у људску судбину и овдје у времену, и у вјечности. Повезана вест: Упркос покушају групе Албанаца да спријече, Митрополит Амфилохије богослужио на Свачу „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. Благодарећи ТВ студију манастира Острог доносимо видео запис Пасхалне беседе Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и егзарха свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ студио манастира Острог View full Странице
×
×
  • Креирај ново...