Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свој'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. У самој сржи учења светог Силуана је христологија, према којој се овај светитељ односи егзистенцијално, а не схоластички, како смо научили да се она обрађује у уџбеницима догматике. Веран једном типично руском предању, о којем нам говори Достојевски и остали руски мислиоци, свети Силуан посматра христологију кроз призму кеносиса и наглашава да је пут Крста опитни начин спасења. Не можеш да се приближиш животу, ако не умреш, као што је Христос умро, пре него што је васкрсао. Свети Силуан развија ово питање до неке своје мере, «достојевскијевски» изражено у познатој његовој мисли: «Држи ум свој у аду и не очајавај.» Изван христологије, ова реченица би звучала потпуно нихилистички. Ако се издвоји из свог христолошког контекста, могла би да доведе до самоубиства. Ад је прелаз (етапа), а не циљ. Нисмо призвани да обитавамо тамо. Међутим, не постоји заобилазни пут, који бисмо могли искористити да бисмо га избегли, ако желимо да стигнемо до крајњег циља – до неба и Царства Божијег. Управо тако ствари стоје, јер је и сам Христос умро. Старчева мисао је христолошка и зато не доводи до очајања. Христова победа ада је претпоставка за прелазак преко њега. Намеће се један спој опречности смрти-васкрсења. Али, сада нас на улазу у ад чека Христово васкрсење и управо зато не можемо да очајавамо. Митрополит Јован Зизјулас, извод из текста “Богословље Светог Силуана Атонског“ Извор: Епархија жичка
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас": Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска, световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ. Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?! Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе. Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу. Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха. Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Извор: Радио Глас
  5. Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског. Извор: СПЦ Котор
  6. Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Братство манастира Тумана са пријатељима обезбедило је четири деконтаминатора ваздуха градској болници у Пожаревцу у износу од 1.157.049.60 динара. Намена ових апарата састоји се у елиминацији бактерија и вируса у простору. На овај начин смо желели да укажемо да је црква увек уз свој народ, не само речју већ и делом. Овај апарат је нешто што ће болници у Пожаревцу бити и у тренутној, а и у другим ситуацијама од користи. Време је и прилика да будемо једни за друге ту, у чињењу добра. Тумански Светитељи на далеко су познати као помоћници народа у болести и невољама. И ово је дело њихове љубави у име Господње. Ово је једна у низу акција мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" при манастиру Туману. Реализована је са благословом епископа браничевског Г. Игнатија- порука је туманског игумана о. Димитрија.
  8. У пету недjељу Свете и Велике Четрдесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве при Српској православној гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, архијерејски намjесник загребачки и ђакон Александар Лукић. Нажалост, због актуелне ситуације са корона вирусом Литургија је служена без присуства вјерујућег народа. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  9. У суботу 28. марта 2020.г. Његово Блаженство патријарх јерусалимски Теофило III молитвено је обележио свој имендан, кад је узео име Теофило по једном од 40 севастијских мученика бачених у севастијско језеро у Понту у време владавине цара. Ликинија 320. г. Свеноћно бденије је одслужено у цркви Христовог Гроба, у коју се могло ући с посебне стране. Ујутру је лично Блажењејши одслужио Литургију уз саслужење архијереја и свештеника. На свечаности у Патријаршијској резиденцији генерални секратар Свештеног Синода Патријаршије, архиепископ константински Аристарх одржао је поздравно слово, после доксологије. Доносимо извод: „...По питању јединства Цркве, Ваше Блаженстве је уложио много залагања и акција, непрестано истичући потребу неговања дијалога како би се постигло помирење и мир. Признајући овај допринос за 2018. годину, Московска патријаршија и Његова Светост патријарх Кирил уручили су Вам орден за „изванредне активности на јачању јединства православних хришћанских народа“ и „за помагање и промовисање хришћанских вредности у животу друштва“, током Ваше посете Москви новембра прошле године, до које је дошло на лични позив председника Русије господина Владимира Путина. Што се тиче духовног унапређења наше пастве, вредна спомена је сарадња са палестинским властима на обнови историјске цркве Светог Мојсија Мурина у парохији у Рафидији, у близини Јаковљевог извора; изградња иконостаса са иконама у парохији у Сахнину у области Птолемаида-Акра; оснивање Атлетске академије у Каракану у Јордану, као и локална и међународна активност Вашег Блаженства око заштите имовине Патријаршије код Јафа капије и очување дугогодишњег библијског и међународно успостављеног статуса Кво Старог града Јерусалима, на добро нашег Братства, пастве и свих хришћана и поклоника Свете земље. Да бисте успели у овим циљевима, Ви сте његовали добре односе сарадње са политичким властима. Што се тиче односа са Грчком, то је постало очигледно приликом недавног састанка с председником Грчке Републике господином Прокописом Павлопулосом у Патријаршији и код Цркве Светога Гроба, као и са министром туризма Грчке г. Харисом Теохаравсом, са генералним секретаром за јавну дипломатију конзулата и верских питања Министарства спољних послова, г. Алекандрисом. Што се тиче односа Патријаршије са Државом Израел, према јеванђељским речима „дајте цару царево, а Богу Божје“, Ваше Блаженство је примио у Патријаршији новог градоначелника Јерусалима, и пред предстојатељима локалних хришћанских Цркава, поменули сте питање наметнутих неправедних пореза на имовину Цркве, а на свечаности Министарства туризма Израела истакли сте проблем недостатка воде у хришћанским манастирима на гори Тавор. Штавише, на новогодишњем састанку у резиденцији Председништва тражили сте од председника господина Рувена Ривлина да се заложи за праведно решење нерешених питања око имовине Патријаршије код Јафа капије, уз отказивање незаконитих уговора поптисаних неколико година раније. Што се тиче односа Патријаршије са Јорданом, они су добри, с обзиром на везе краљевске породице са Патријаршијом, јордански закон о Патријаршији из 1957. године и на чињеницу да је Јордан чувар хришћанских и муслиманских светиња у Јерусалиму. Кад говоримо о тим односима, Ваше Блаженство је о Новој години срдачно дочекао град Фхес, и Његово Краљевско Величанство, краљ Јордана Абдулах Ибн-Хусеин Алтани био је домаћин свечаности организоване за наш Божићн, на месту крштења на реци Јордану, и касније примио је предстојатеље аутокефалних православних Цркава, који су били гости наше Патријаршије на братском састанку у Аману, кад је започет дијалог о јединству у Православној Цркви... „ Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. У цркви Свете Тројице у Кутима – Зеленика данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Бококоторског и Херцегновског архијерејског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе У бесједи након Литургије Владика је рекао да човјек, када се удаљи од образа Божјега, оскрнави и свој образ. “Намјесто да се клања јединоме и истинитоме Богу, Њиме да живи и Њему да служи, ослобађајући се од свакога гријеха, он обоготворава себе. То је бивало кроз вјекове, то се догађа и данас. Модерна цивилизација кренула је тим путем обоготворења земље, онога што је пролазно, обоготворења човјека самога за себе, без Бога и против Бога, човјека коме је дах у носу”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да онај који таквога човјека обоготворава уствари обоготворава смрт. “Онај, дакле, који на Бога пљује и одриче се Бога, он се клања смрти, пролазности и ништавилу. Јер, ако човјек није бесмртно и вјечно биће, онда која му је вајда што се овдје рађа и живи десет, педесет или стотину година… Шта је стотину година у односу на вјечност”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је у среду друге недеље Часног поста, тачније 11. марта 2020. године, служио Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Непосредно пред свету Литургију свештенство колубарско-посавског намесништва исповедио је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије, који је након тога саслуживао у литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са свештенством и монаштвом овог намесништва. Литургијском сабрању присуствовао је, и на њему се причестио, велики број верних, а нарочито деце. Преосвећени Владика Јован окупљене је подсетио на смисао и суштину поста као и значај нашег активног учествовања у светој Литургији, пре свега кроз свету тајну Причешћа. “Пост на првом месту треба да нас уведе у покајање, покајање у преумљење и промену нашег живљења и размишљања ка добру и Богу. Постом и молитвом чистимо душу и тело, уздржавамо се од зла и обуздавамо свој језик. Правилним постом човек мења философију свог живота и пост постаје његова најбоља школа и учитељ врлине. Пост је побуна човека против себе самог, побуна против старог, огреховљеног човека, који почива у злу. То је побуна против злих мисли, речи и дела. Пост нас уводи у смирење, послушност и појачава нашу молитву и подвиг. Пост подстиче човека на излазак из себе и окретање ка другоме и Богу”, рекао је Епископ у својој беседи. По већ устаљеном обичају, после свете Литургије прочитан је овогодишњи темат. Ове године темат је припремао парох рудовачки, протонамесник Родољуб Војиновић, на тему “Да се сви просветлимо светлошћу Христовог Васкрсења”. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Све похвале, као и примедбе и сугестије аутору овогодишњег темата, изречене су у братској љубави, са циљем да рад буде још бољи и садржајнији. У дискусији су учествовали сви присутни свештеници, а труд свештеника Родољуба Војиновића похваљен је и од Владике Јована. Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је очинском поуком нашег Епископа и трпезом љубави коју је припремило свештенство колубарско-посавског намесништва, предвођено овогодишњим домаћинима - свештенством храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Извор: Епархија шумадијска
  12. Патријарх александријски и све Африке Теодор богослужбено је прославио свог небеског покровитеља великомученика Теодора Тирона, 17. фебруара 2020. године (по новом календару). Патријарх Теодор је рођен на Криту 1954. године. Завршио је славну Ризаријеву богословију у Атини, као и Теолошки факултет Аристотеловог Универзитета у Солуну. Студирао је и историју уметности, књижевност и философију у Одеси. У манастиру Успења Пресвете Богородице у Ираклиону, на Криту, примио је монашки постриг 1973. године, а од 1975. до 1985. године служио је као архиђакон и секретар Митрополије лампијске и сфакијске, где је показао велики труд и успех у проповедању и у парохијској и филантропској служби. Патријарх александријски Никола VI именовао га је 1985. године за Егзарха патријарашког трона у Русији, са седиштем у Одеси. Током боравка у Одеси, најпре као студент историје уметности и философије, а касније као егзарх Александријске Патријаршије, више пута је посетио Србију и упознао српски народ и многе српске архијереје, који су у њему стекли искреног и драгоценог пријатеља. У Одеси, где је основао Институт за хеленску културу и Музеј „Филики Етерија”, борави до 1990. године, када је рукоположен у чин архијереја, поставши епископ кирински. Био је представник патријарха Партенија III у Атини и његов стални пратилац током мисионарских путовања по Африци, приликом посета сестринским помесним Црквама, током богословских конференција... Патријарх александријски Петар VII именује га 1997. године за свог викарног епископа за град Александрију, а не дуго затим изабран је за митрополита Камеруна и Централне Африке. У том периоду, на корист Цркви и народу Камеруна, почиње да се исказује његов изванредан дар за организацију и мисију: гради храмове, школе и болнице, пружајући несебичну помоћ многобројним сиромашним и потребитим житељима Централне Африке. Митрополит Зимбабвеа постаје 2002. године, када покреће својеврсну духовну обнову тако што оснива мисионарске и културне центре у Харареу и другим градовима, мобилне клинике здравствене заштите, техничке и медицинске школе. Такође, подиже нове храмове и помаже при оснивању нових парохија и грчких заједница у Боцвани и Анголи. После велике трагедије, када је у паду хеликоптера близу Свете Горе Атонске погинуо патријарх Петар, изабран је 9. октобра 2004. године за Патријарха александријског и све Африке. Устоличен је у древни трон патријараха александријских 24. октобра 2004. године у Благовештењском храму у Александрији, у присуству многих поглавара и представника Цркава, највиших државних представника Египта и Грчке, као и десетинâ хиљадâ православних хришћана. Труд који Његово Блаженство пројављује у свом апостолско-мисионарском раду, велика љубав према сваком човеку Африке, било да је он Грк, Арапин или црни Африканац, благодатно делују и преображавају цео афрички континент. Ако се томе дода и његов успех у решавању најосновнијих питања људске заједнице, питањâ мира и слободе, сиромаштва и глади, онда све то оглашава у њему драгог госта, притом и истинског пријатеља српског народа. Са побожном радошћу, отвореног и гостољубивог срца, треба да дочекамо овог Божјег човека и да заиштемо и добијемо његов апостолски благослов и његове очинске молитве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  15. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија
  16. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија View full Странице
  17. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  18. У 24. недељу по Духовима у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Отац Младен у пастирској бесједи је казао да душа човјечија оживљава тијело људско када га се дотакне, као што и душа кад је се дотакне Господ постаје жива. „Душа, како и каже Господ, за нас људе мора бити претежнија и важнија од тијела. Да би били у заједници са Господом наша душа мора бити чиста. А да би наша душа била чиста, морамо бити у заједници са Господом нашим. Прије свега, оно што треба да краси наше душе јесте вјера у Господа нашега Исуса Христа.“ Подсјетио је да и данашње Свето јеванђеље о крвоточивој жени говори о снази вјере: „Чувши за Господа, да је Он тај који је дошао да спаси и њу и читав свијет, она Му приступа и имајући вјере у себи, говори: Само да се дотакнем скута хаљине Његове и ја ћу да оздравим. И та њена вјера је то и учинила. Сила Господња изађе из Исуса и исцјели је. Господ поставља питање: Ко се то мене дотаче? А онда ученици кажу:Па људи су око тебе силни, а ти питаш ко те се дотаче? А онда Господ каже: Сила изађе из мене. И окрену се, али видећи жена та која је боловала од течења крви да Господ тражи тога ко се Њега дотакао, она из страха према Господу, а тај страх њени то је страх Господњи који је она имала у себи и који је предходио њеној вјери у Господа, она приступа Господу и говори му да је она та која се Њега дотакла. А Господ каже: Не бој се. Вјера твоја спасла те је. Видјећи у њој дубоку и истинску вјеру.“ Оно што је кључно у данашњем Јеванђељу, истакао је јереј Младен Томовић, јесте васкрсење и устајање кћи Јаирове која је имала 12 година, када јој Господ говори: Дјевојко устани! „Она устаје и васкрсава. Сви који су били ту у дому су се задивили тој сили Господњој. И заиста ми људи, драга браћо и сестре, требамо да имамо вјеру. И вјера у Господа треба да нас краси. Али вјера не може да дође сама од себе. Она мора да предходи и да се заслужи, а заслужује се трудом.“ Истичући да је од сриједе почео пост који ће траје до Божића, свештеник Младен је посавјетовао вјерне да треба да се труде на разне начине, постом и молитвом, трудом и дјелима. „Да покажемо на дјелу да вјерујемо у Господа и да се потрудимо да неко добро дјело учинимо. Да се одрекнемо неких наших мана, сагрешења која стално понављамо и да се потрудимо да своме брату који је поред нас и около нас, помогнемо. Да се молимо за њега и покушамо да свој живот донекле и у нечему измијенимо. То и Господ тражи од нас и сврха поста овога Божићнога, и не само Божићнога него и свакога поста, јесте та да у току тога поста нешто добро учинимо за душу своју. Да се одрекнемо некога гријеха, а да се потрудимо да задобијемо неку врлину. То је оно што нас утврђује у вјери и даје снагу. „ Јереј Младен Томовић је посебно нагласио да је то оно што ће људима као створењима Божијим, дати снагу да задобијемо ону силу Божију, тј. благодат Божију, на коју нас Господ позива и коју нам Господ дарује, како би она обитавала у нама и како би могли сјутра да помогнемо своме ближњем. „Заиста, сила Божија се увијек показује и она је та која дарује живот вјечни, која дарује исцјељење. И зато ми треба да се трудимо прије свега да се удаљимо што више од гријеха, јер гријех је тај који доноси смрт, пропаст, трулеж и пропадљивост. А чувјући се од гријеха, слушајући оно што је Господ говорио, ријеч и заповијести Његове, ми смо онда у заједници са Њим. Све више и све даље од гријехова, а самим тим и наша душа, а онда ће и наше тијело да буде здраво. То је оно што ми трба да научимо и упамтимо и да се у томе трудимо. И да нам је то стално на памети да једино чувајући се и удаљавајући од гријеха можемо бити у заједници са Господом. А онда на тај и таква начин, свједочићемо Господа нашега Исуса Христа и бићемо, заиста, истинске слуге Господње. Једино на тај начин. А пост је, ево овај Божићни, прилика да свој живот поправимо. Нека би Господ дао да то тако заиста и буде“, закључио је у бесједи јереј Младен Томовић Свето причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнам Господњим. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. “Овај зид не мери се висином, дебљином, бројем камења које је узидано. Овај зид мери се духом, миром. Он је напомена нама да треба зидати трајно, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и Васкрс него сваког дана и сваког тренутка нашег живота”, поручио је данас из Високих Дечана архиепископ берлински и свенемачки, Руске православне Цркве, Марко. У Високим Дечанима данас се окупило између две и три хиљаде верника и посетилаца са Косова и Метохије, из градова централне Србије и Војводине, Црне Горе, Републике Српске, Северне Македоније али и из других крајева. Уз свештенство Српске православне цркве заједно су прославили славу ктитора манастира – Светог Краља Стефана Дечанског, познату и као Мратиндан. У народу се и данас чује изрека „Свети Мрата, снег на врата“, којом се означава почетак хладног и снежног периода године. Иако се Ђеравица увелико забелела од снега, ово је једна од ретких слава у којој је манастир још увек био окупан у михољском сунцу. Литургију је служио архиепископ берлински и свенемачки Руске православне цркве Марко, уз саслужење владике рашко-призренског Теодосија, владике бихаћко-петровачког Сергија, монаштва и свештенства епархије. „Нисам ја вас удостојио, него ви мене“ поздравио је окупљене архиепископ Марко. Иако Рус немачког порекла, али један од ученика Аве Јустина Ћелијског, архиепископ Марко беседио је на српском. У својој беседи подсетио је на разлог зашто се данас окупљају у овом манастиру и на оно што он види као основу хришћанства – покајање. „Мислим да је разлог у томе да је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа својим молитвама за нас све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд, никад за све векове овог манастира нико га није срушио и тако треба наша срца нико да не сруши, никаква сила“, навео је. „Ми ћемо бити зид, хришћани, само онда кад зидамо сваког дана, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није само тренутна ствар“. Братству манастира поклонио је икону светог Александра Минхенског којег су прогониле немачке власти у Хитлеровој Немачкој. „Останите у келији шта год да се деси“ У свом подвигу краљ Стефан Дечански задужио је српски народ и дечанске монахе, истакао је с друге стране, владика бихаћко-петровачки Сергеј. „Иако краљ, а не монах или свештеник, као ретко ко међу нашим светим прецима, познавао је тајне бића Божјег“. Владика Сергеј је казао да су „формализам, апсолутизам, неучествовање у животу, него некакво апстрактно подржавање живота, горки плодови које осећа и српски народ, осећамо и то кроз политичке интриге западних земаља“. Према његовим речима, о томе најбоље сведоче „окупљени овде око Св. Краља, колевци православној натопљеној крвљу“. „Сигуран сам драга браћо да ће снага наше молитвене тишине надјачати све топове и бомбе и сво звецкање сабљама којима се овде прети“, додао је и захвалио се Србима са Косова и Метохије. „Хвала вам што држите предање и тако надвладавате демоне. Ова ваша невидљива борба, ако Бог да, преобратиће се врло брзо у видљиву победу а видљива победа је Христос Бог наш којег ћемо видети како долази у свој својој слави. Држите се чврсто свог предања, за ћивот Св. Стефана“. Дечанцима је поручио оно „што врло добро знају“: „да остану у келији шта год да се деси“, јер је то основни етос. „Остати овде у својој келији, манастиру на Косову и Метохији, да спасавате себе, свој народ па и цели свет“. Литургији су присуствовали и представници КФОР-а. Манастир Високи Дечани је један од најзначајнијих српских манастира. Смештен у живописној долини реке Бистрице, окруженом висовима Проклетија свој живот од 700 година прославља као једина до сада неоштећена црква са Косова и Метохије. Под заштитом је УНЕСЦО-а од 2005. године, и налази се под јаком заштитом КФОР-а од ’99. Био је мета четири оружана напада – два минобацачка 2000. и 2004, те напада зољом 2007, и покушаја терористичког напада. Тренутно га чувају словеначки војници. У манастиру се чувају мошти Св. Краља Стефана Дечанског, а у самој цркви литургије су свакодневне. Благо које се чува у манастиру и жив црквени живот непрекидно траје кроз векове и обнавља се непрестано. У новијој историји већ су два таква таласа, од раних деведесетих када су први млади монаси, међу којима данашњи епископ Теодосије и архимандрит Сава стигли у Дечане из манастира Црна Река, који се први обновио монашким подмлатком у Епархији рашко-призренској, са њима и данашњи игумани Хиландара Методије, и Иларион који данас води Драганац. „Практично, нема свештеника и архијереја Српске православне цркве, и уопште народа да нису на неки начин везани за Дечане“, рекао је недавно отац Сава и подсетио и на то да су у самом манастиру, поред епископа Теодосија, замонашени епископи Иринеј Бачки и Порфирије, а за манастир је посебно везан и митрополит Амфилохије који је још као студент у њему често боравио. Тренутно је у манастиру и шест новопристиглих младих искушеника. Српских државних представника, као и косовско-српских званичника ни ове године није било. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У 22. недјељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Петропавловском храму у Козлуку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник зворнички, протојереј-ставрофор Видоје Лукић; парох оравачки, протонамјесник Душко Ђурић; парох друге парохије козлучке, јереј Дражен Стевановић; парох тешањски, јереј Мирослав Тодоровић; као и протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе Овом приликом Преосвећени Владика рукоположио је достојног иконописца Данијела Билића у свештени чин ђакона. 'Ми смо људи склони да се одмах упоредимо са убогим Лазаром. Ја сам сиромашан, презрен и ниподаштаван од других, кажемо за себе. Али у ствари кад би се измерио са другима, вероватно би над многима и пред многима ја био богаташ из данашње јеванђељске приче. Многи су од мене и сиромашнији и болеснији, у ропству или неправедно протерани. Ова прича је једна од оних које важе у свим временима, јер ми непрестано мењамо свој статус – од убогог Лазара до богаташа. Једно време сам богат. Добро ми иде са послом, добро ми је у породици, ја се понесем и заборавим на сиротињу и чак, почнем да их презирем. Не мислим да сутра ја могу да будем на том месту. Зато је потребно да се у овој причи непрестано огледамо и тражимо место где смо ми у њој. Јер, од тог места где сам ја овде на Земљи зависи и моја место у вечности'' - поучио је Епископ Фотије у данашњој бесједи. Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави, уз благодарење за велике благодатне дарове којим је благословена Црква Божија у Козлуку! Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) обележио је 4. новембра 2019. године свој 90. рођендан. Рођен је 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Данас је професор емеритус овога универзитета. Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, он говори енглески, француски и немачки, а као радне језике користи латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960, а за јеромонаха – архимандрита 1964. За епископа Андрусе изабран је 1972. док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за нисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за „великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке“. Као Архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуних 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. Овде није био опстао ниједан епископ, а ниједан евентуалан кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је овде послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију ССЦ и архиепископ местобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог Архиепископа. У циљу обнове црквеног живота Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Он је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Носилац је 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Како данас извештава Ортодокс тајмс (енглеско издање сајта romfea), атински архиепископ Јероним и Синод Јеладске цркве упутили су 21.10.2019. официјелно писмо поглавару "ПЦУ" Епифанију Думенку којим званично признају аутокефалију "ПЦУ" и увршћују њног поглавара у диптих литургијског помињања у Грчкој цркви. Даље се навод да је уз архиепископа Јеронима, службени акт потписаало седам од дванаест митрополита, чланова Сталног Синода Грчке цркве. Извор: The document of the recognition of the Church of Greece has arrived in Kyiv ORTHODOXTIMES.COM The recognition of the Church of Greece is now officially in the hands of Metropolitan Epifaniy of Kyiv and all
  23. -Свечано прослављен празник Свете новомученице Босиљке у Пасјану код Гњилана- У Пасјану код Гњилана, на прву годишњицу канонизације Свете Босиљке, окупио се велики број верника и гостију из целе земље. Свету литургију служили су Епископи рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије и кумановско-полошки Јоаким. Прва годишњица, посвећена девојчици Босиљки из Пасјана, која је пострадала од локалних Албанаца крајем 19. века јер није хтела да промени веру, обележена је низом пригодних програма. У беседи пред великим бројем окупљених верника епископ будимљанско-никшићки је поручио да је ова девојчица својом вером, жртвом, чистим образом посведочила православну веру и прославила своје и име свог краја.,, „У тим временима била су велика искушења, можда већа него што су ова данас и тада су Арнаути желели да протерају Србе са Косова и Метохије, отимали жене и девојке да би потиснули наш народ. Али наш народ је овде укорењен вековима. Наш народ је овде подигао прекрасне светиње.’’ рекао је владика Јоаникије. „Света Босиљка је својим мучениством утврдила свој дом и ово село и косовско Поморавље. И зато је Господ у ово наше време пројавио њену светост’’, истакао је владика Јоаникије. Након страдања и убиства седамнаестогодишње девојчице Босиљке, њене мошти су сахрањене у стубу који се налази у цркви Преображења Господњег, а пре неколико дана су извађене и положене у кивот код олтара. Поводом прве годишњице у Пасјану су наступали глумци, културно-уметничка друштва са Косова и Метохије и из Војводине, а присутне је у име писаца Русије и у име руског народа поздравио књижевник и новинар Сергеј Шаргунов, који на Косову и Метохији борави у склопу програма Београдски сајам у гостима у организацији ,,Службеног гласника’’, Сајма књига и Дома културе. ,,Грачаница’’. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе. Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. Извор: Епархија крушавачка
  25. Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе. Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. Извор: Епархија крушавачка View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...