Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'своју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Епископ Јоаникије казао је да човјек пред почетак сваког доброг дјела, а нарочито оног које је у славу Божју, треба да се наоружа добром мишљу, добром намјерама и да буде спреман да до краја истраје у томе. Говорећи о Часном посту, који предстоји, Владика је додао да је то велико и спасоносно дјело, веома значајно за живот хришћана и њихово спасење, за које нас Господ наоружава добром мишљу са којом, како је истакао, ваља започети и завршити Часни пост. „Да знамо, увијек, да та спољашња дјела, спољашња праведност која, понекад, у нашим очима изгледа велика, не значи много. Она не значи ништа ако се са њом хвалимо или, што је најгоре, узносимо се пред другима као онај фарисеј из Јеванђеља о коме смо сада слушали“, рекао је Преосвећени Епископ. Подсјетио је да су фарисеји били они који су се трудили да дословно испуњавају заповјести Божје, па и овај фарисеј каже да пости два пута у недјељи, даје од свега што има десетак и друге заповјести извршава, што, по ријечима Његовог Преосвештенства, није мало. „Пости све постове, то подразумјева и остале постове који су били прописани код Јевреја, моли се Богу, али, чиме је помрачио та своја добра дјела - тиме што је себи приписао заслугу и није на прави начин прославио име Божје. Да је на други начин призвао име Божје било би другачије, али, он је име Божје призвао да би прославио себе и то није било добро“. „Нарочито није било добро што се превише узносио пред грешником, који стоји у дну храма и бије себе у прса због својих грехова“, истакао је Владика. Објаснио је да Бог, ипак, гледа на оног грешника који се каје, не зато што Бог нешто нарочито воли грешнике. „Колико блудника, злочинаца, разбојника, цариника, па један цариник је био апостол Христов. Да ли је то баш тако? Није. Бог, свакако, љуби све, али, у овом случају, нарочито прихвата покајање, било оно од великог или малог грешника. Ако је покајање Он ће га примити и одмах наградити онога који се каје без обзира какве гријехе учинио. Ако је покајаног разбојника, који је, сигурно, проливао крв увео у рај када се покајао, кога онда другог неће“. „Треба да се наоружамо оном благородном, смиреном мишљу, да погледамо у своју душу као и овај цариник, који јесте био грешан, али је постао свјестан својих грехова, почео да се каје, тражио милост Божју и добио је за своје искрено покајање“, нагласио је он. И, управо, цариникова кратка молитва, којом је призивао име Божје: Боже, милостив буде мени грешном, послужила је као основ за најузвишенију молитву коју хришћани говоре, Исусову молитву. Ту је призивање имена Божјег и милости Божје, поручио је Владика, са покајањем. „Ето, како треба да приступимо посту - да се потрудимо да постимо како ваља, према својим могућностима, да кренемо у то добро дјело. Да постимо тјелесни пост, али да обратимо пуну пажњу на духовни пост, јер нам тјелесни пост неће ваљати, неће нам помоћи, односно помрачићемо га својим лошим мислима, намјерама, дјелима, ријечима, нарочито ако се будемо узносили пред другима, ако не будемо имали милости, праштања“. „Да се научимо да постимо духовни пост, а то значи да се одричемо злобе, пакости, мржње, злопамћења, свих злих дјела, непотребних расправа, свега што је сувишно, што оптерећује да се ослободимо. Кроз духовни и тјелесни пост човјек се ослобађа својих мана, лоших навика и иде правим путем Божјим. Оно што је најважније, притиче милост Божја ако правилно, искрено и са смирењем призивамо име Божје“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  2. У недељу, 31. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле, на дан када молитвено славимо Светог пророка Данила и Свете Преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, јереј Никола Миљковић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко", који је предводила госпођа Сара Цинцаревић. На Светој Литургији данас јечитан одељак Јеванђеља по Луки, који је познат као „Прича о великој вечери“. Након тога је Владика Арсеније одржао надахнуту беседу у којој нас је подсетио да се морамо одазвати када нас Бог позива за своју трпезу, а не, као што су то чинили позвани из прочитане „Приче о великој вечери“,стављајући испред Створитеља свега материјалног и нематеријалног, стечено богатсво, посао или породицу. У својој беседи Владика нас је позвао и да на данашњи празник Материце славимо све мајке, али и све славне жене које су свој живот посветиле Богу, па нас је тако подсетио и на Свету царицу Јелену, мајку Светог цара Константина, Анастасију (Немањић), мајку Светог Саве и Кнегињу Милицу Хребељановић (преподобну Евгенију) супругу кнеза Лазара и мајку деспота Стефана Лазаревића. Извор: Епархија нишка
  3. У недељу 9. децембра 2018. године, када наша Света Црква слави преподобног Алимпија Столпника, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао je Светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку. Архипастиру саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени свештеник, протојереј Александар Ђурановић, архијерејски намесник и праох осечки и ђакон Предраг Јелић из Даља. Литургијско славље својим умилним гласовима у многоме је увеличао хор „Преображење“ из Београда на челу са хоровођом Братиславом Прокићем. Након Свете Литургије Владика Херувим је произнео богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије у коме се љубав Божија излила на све нас у овом светом храму. Сабрали смо се пре свега да прославимо Име Божије, да прославимо Бога у три Лица – Оца и Сина и Светога Духа. Данас смо у Светом Јеванђељу чули једну савремену причу која је актуелна, никад не стари и увек се понавља. Могли смо да чујемо причу о Господару који је спремивши гозбу позвао одређене људе који су требали да се одазову његовом позиву. Међутим, из различитих разлога или својих људских потребна нису могли да се дођу. Господар је тада рекао свом слуги да иде по трговима, да сакупи људе јер је све уготовљено и гозба треба да почне. Ова прича заправо осликава Цркву Божију, са Христом као њеном Главом. И Христос нас сваке недеље у светим храмовима Божјим позива на гозбу бесмртности и гозбу вечнога живота. Позива нас да се саберемо у светим храмовима Божијим, да принесемо Господу бескрвну жртву и да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер је то печат и залог вечнога живота. Управо та гозба о којој нам је данас причао Свети Апостол и Јеванђелист Лука нам сведочи да се непрестано својим срцем саживљавамо са Светим Јеванђељем и да носимо у себи печат Васкрсења. Тада смо ми удеоници Царства Божијега, јер свака је Литургија икона тога Царства. -Данас смо имали велики благослов Божији да са нама поје и хор „Преображење“ из Београда. Баш као што му и име каже, овај хор пребражавао је својим појањем наше душе, загрејавао срца и одражавао молитвени дух какав и треба да буде у литургијском поретку наше Свете Цркве. Захваљујемо им што су нам увеличали литургијско славље, то је жртва коју су они принели на овом Светом Предложењу. Такође, данас у молитвама прослављамо једног великог угодника Божијега, Светог Алимпија Столпника. Он је својим животом и својим подвизима преображавао себе и своју душу узносио ка Творцу, непрестано пред Господом унижавајући себе и своју природу и тако стварајући преображено биће које је у заједници са самим Богом. У његовом житију можемо да прочитамо да су на месту где се он подвизавао била два манастира. Са једне стране женски, а са друге мушки манастир. Постојало је многобројно монаштво које се угледало на његов подвиг и жртву, на његов јеванђелски начин живота и састрадавање са Господом Исусом Христом. -Велика је љубав наших светитеља који су у свом животу увек стремили да носе печат Васкрсења, Преображења и јеванђелског живота. Као народ Божји и као деца Божија морамо увек имати на уму управо тај пут који је трновит. Тај подвиг није лак, али нас води путем Цркве Божије, путем Јеванђеља и преображеног начина живота. Данашњи свет нас увек од тога одваја и потиче нас да се саображавамо са оним људима који се нису одазвали позиву на трпезу Господара. Свет нас одвраћа од Цркве и од правих вредности које су носиоци нашега бића. Народ треба у себи носити оно што је добро и да негује то у својим душама и срцима. Томе нас учи и Свето Писмо када говори да је вера без добрих дела празна. Морамо тако да живимо и да творимо дела достојна човека, а не да будемо људи који мрзе и не желе заједницу са другима. Такви људи нису на путу Царства Божијега, на путу Цркве и Јеванђеља. Као народ Божији требамо да се саображавамо са том Истином, трновитим и подвижничким путем јер нас на то позива Црква Божија и светитељи Божији. -Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божије, нека Господ излије своју милост на ову заједницу у Осеку која је мала али свакако пред Господом велика. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност. Амин. После евхаристијског уследило је и сабрање за трпезом љубави коју је у просторијама парохијског дома приредио старешина храма протојереј Александар Ђурановић. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на 28. недјељу по празнику Педесетнице, подсјећајући на ријечи Господње да је много званих али мало изабраних. У уводном дијелу емисије прота Момо говорио је и о празнику Преподобног Јоаникија Девичког и његовом светитељском лику и страдању, посебно овом последњем, као и страдању нашег народа на Светој Српској земљи Косову и Метохији. Звучни запис емисије Отац Момчило је, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио и о актуелној ситуацији у Украјини и расколу у украјинској цркви за који каже да може да буде бомба у православном свијету. “Молимо се да Дух Свети омете покушаје да се разједини Црква Христова на земљи“-каже отац Момо. Отац Момчило одговарао је и на остала питања наших слушалаца: о посту, љубави према особи истог пола, како распоредити иконе на зиду…и још нека. Емисију са оцем Момчилом Кривокапићем топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве."
  6. Комерсант: Вучић није добио одобрење Путина за своју верзију признања Косова Председник Србије Александар Вучић у разговору са руским председником Владимиром Путином није постигао циљеве које је поставио уочи посете, односно није добио „одобрење за своју верзију признања Косова“, пише данашњи московски дневник Комерсант. Лист наводи да српски председник често бива у Русији, „чешће од свих других председника“, додајући да је Путин доста популаран на Балкану, те да за српског председника још један долазак у Москву значи пораст популарности за неколико процената. Комерсант пише да се уочи доласка Вучића у Москву, „догодила непријатност“ са појавом косовског председника Хашима Тачија на Северу Косова. „Вучић је хтео да скрене пажњу Путина на забринутост због те ситуације, тим пре што, по информацији Комерсанта, у Србији очекују седницу Савета безбедности УН, на којој ће Кина поставити питање о коначном признању Косова од стране светске организације… А Вучић и није против тога, посебно јер осећа притисак руководства ЕУ и Федерике Могерини: Могуће је да она жели да остане упамћена на својој функцији као неко ко је коначно затворио проблем Косова за свет,“ пише дневник. Лист наводи, позивајући се на неименоване изворе, да је Вучић „за време разговора са Путином хтео да добије његову подршку за признање Косова“, и додаје да је сам председник Србије спреман на такво признање, ако се одвоји Север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска православна црква која има утицај на народ. „Зато Вучић енергично обећава Русији да Србија неће ући у НАТО? Али, зар он то не пренаглашава? У таквим случајевима бива да се све завршава тако да оно за шта си се клео да нећеш да урадиш, ипак на крају урадиш,“ пише дневник. „Очигледно да су руски преговарачи схватили да није све тако једноставно, примајући Вучића. На почетку је био само Путин, преговори у четири ока трајали су више од сат времена, а 40 минута је било посвећено управо Косову,“ пише извештач листа из Кремља. Дневник додаје, позивајући се на неименоване изворе да Вучић „није наишао на разумевање код Путина о томе зашто Русија не треба да стави вето у СБ УН, ако Кина заиста и постави питање о чланству Косова у УН и о цени тога за Србију у Вучићевој варијанти“. „Треба рећи да је српски председник говорио са Путином искључиво на руском језику, мада протокол, без сумње, то не предвиђа, чак ако саговорници и говоре језик другог не лошије него сопствени: сматра се исправним да шеф државе на преговорима говори на језику своје земље,“ наводи Комерсант. Извор: Кossev.info АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Српска Православна Црква и српски народ, не деле амбиције председника Вучића! Данас је московски Комерсант у свом тексту о Косову и Метохији подсетио да се СПЦ противи признању Косова. Поред цитата из московског дневника у српском преводу (цео текст на руском https://www.kommersant.ru/doc/3758959), наводим поново став Св. Архијерејског Сабора СПЦ из маја ове године, у коме се износи недвосмислен и јединствен став свих архијереја СПЦ о овом питању (За сада се из Београда није појавио деманти писања московског дневника). "Према Комерсанту Александар Вучић је тражио у току преговора са Владимиром Путином да задобије његову подршку за признање Косова (у УН). Сам председник Србије је спреман на такво признање ако би као резултат Србија добила север Косова. Међутим, његове амбиције не дели Српска Православна Црква која има утицаја на свој народ, и да будем директан, ни сам народ без подстицаја Цркве." View full Странице
  7. После вечерњег богослужења, под сводовима Богородичине цркве, хор Антифон и гостујући хор при Алмашком храму Свети Стефан Дечански, извели су неколико композиција духовне музике, под уметничким руководством диригената Милице Грубишић и Светлане Грујић. Светом Литургијом на сам дан Празника, 21. септембра 2018. године завршене су духовне свечаности Госпојински дани. Извор: Радио Беседа
  8. У навечерје празника, после празничног бденија, које је служио протојереј Владан Симић, уз саслужење протонамесеника Милована Миодраговића, Милорада Мировића и ђакона Александра Билића, кољиво и славски колач освештао је протојереј Владан Симић. Он је упутио срдачну пастирску поуку о великом празнику, уз славска честитања свим члановима хора, са жељом да Пресвету Богородицу још дуго година у здрављу душе и тела прослављају и да увек свим срцем поју у славу Божју, умножавајући стоструко даровани им талант. Срдачним поздравима, у име братства Светоуспенског храма очинским жељама придружио се и протонамесник Милорад Мировић, заблагодаривши проти на одвојеном времену и показаној љубави према овдашњој парохијској заједници. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После вечерњег богослужења, под сводовима Богородичине цркве, хор Антифон и гостујући хор при Алмашком храму Свети Стефан Дечански, извели су неколико композиција духовне музике, под уметничким руководством диригената Милице Грубишић и Светлане Грујић. Светом Литургијом на сам дан Празника, 21. септембра 2018. године завршене су духовне свечаности Госпојински дани. Извор: Радио Беседа View full Странице
  9. „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика
  10. Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице
  11. Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци… Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. Цркви су сви потребни. Свако приноси своју службу: и они који су благе, и они који су преке нарави. Човековом телу потребна је и слатка и кисела храна, чак и горки маслачак, јер све има своје особене састојке и витамине. Исто тако су и Телу Цркве потребни сви. Један човек увек допуњава нарав другога. Сви смо дужни да носимо не само духовну нарав свог ближњега, већ и слабости које он као човек има. Нажалост, неки имају неразумне захтеве према другим људима. Хоће да сви буду исте нарави какве су они, па када је неко другачијег карактера, односно ако је мало блажи, или мало строжи, одмах доноси закључак: „Он није продуховљен човек. Св. Старац Пајсије из Са болом и љубављу савременом човеку
  12. Манастир Ћелија Пиперска данас је прославио своју славу – празник Преподобног Стефана Пиперског. Свету архијерејску литургију служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством и вјерним народом који се традиционално на овај дан сабира како из Црне Горе тако из свих крајева гдје живе потомци чувеног племена Пипери. Након прочитаног Јеванђелског зачала Митрополит је казао да се милиони људи кроз вијекове труде, исто као и у Христово вријеме, да се дотакну моћи Божанске, силе Духа Светога која је по Његовом благослову сишла на прве Христове ученике и која непрекидно силази на све оне који се сабирају у Његово име желећи да Га се дотакну. Након резања славског колача митрополит је истакао да је озваничење чедоморства најопакија болест савременог човјечанстава и да зато Црква Божија благосиља оне који испуњавају заповјест Божију, Тајну светиње брака. Тим поводом одликовао је Златним ликом Светога Петра II Ловћенског тајновидца Дарка и Александру Ашанин из Подгорице, добротворе манастира Ћелија Пиперска, уз образложење што су се родивши петоро дјеце, потрудили да испуне Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу и владајте њоме. Ово дивно Сабрање у част Божијег угодника Преподобног Стефана Пиперскога је настављено око трпезе љубави. 02.06.2018_Mitropolit_Piperi.m4a СВЕТИГОРА
  13. Манастир Ћелија Пиперска данас је прославио своју славу – празник Преподобног Стефана Пиперског. Свету архијерејску литургију служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством и вјерним народом који се традиционално на овај дан сабира како из Црне Горе тако из свих крајева гдје живе потомци чувеног племена Пипери. Након прочитаног Јеванђелског зачала Митрополит је казао да се милиони људи кроз вијекове труде, исто као и у Христово вријеме, да се дотакну моћи Божанске, силе Духа Светога која је по Његовом благослову сишла на прве Христове ученике и која непрекидно силази на све оне који се сабирају у Његово име желећи да Га се дотакну. Након резања славског колача митрополит је истакао да је озваничење чедоморства најопакија болест савременог човјечанстава и да зато Црква Божија благосиља оне који испуњавају заповјест Божију, Тајну светиње брака. Тим поводом одликовао је Златним ликом Светога Петра II Ловћенског тајновидца Дарка и Александру Ашанин из Подгорице, добротворе манастира Ћелија Пиперска, уз образложење што су се родивши петоро дјеце, потрудили да испуне Божију заповјест Рађајте се, множите се и напуните земљу и владајте њоме. Ово дивно Сабрање у част Божијег угодника Преподобног Стефана Пиперскога је настављено око трпезе љубави. 02.06.2018_Mitropolit_Piperi.m4a СВЕТИГОРА View full Странице
  14. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  15. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  16. Ценовник: Бр. 1 Празничне беседе - 1.960,00 Бр. 2 Недељне беседе - 1.960,00 Бр.3 Пасхалне беседе - 1.960,00 Бр.4 Православна црква и екуменизам 1.960,00 Бр. 5 Акатисти 1.960,00 Бр. 6-7 Философија и религија Достојевског, Достојевски о Европи и Словенству - 1.960,00 Бр. 8-9 Пут Богопознања и Философске урвине 1.960,00 бр.10 - Тумачење Еванђеља по Матеју 1.960,00 Бр.11-12 Тумачење Еванђеља по Јовану и Тумачење посланица Св.Јована Богослова 1.960,00 Бр.13 Тумачење Прве и Друге посланице Коринћанима 1.960,00 Бр.14-15-16 Тумачење посланице Ефесцима, Филипљанима , Колошанима 1.960,00 Бр.17 Догматика I - 1.960,00 Бр.18 Догматика II - 1.960,00 Бр.19 Догматика III - 1.960,00 Бр.20 Сетве и жетве - 2.310,00 Бр.21 Друге беседе- 2.100,00 Бр.22 Записи, дневници , мања дела 2.100,00 Житија Светих ЦЕНЕ КАПИТАЛНИХ ДЕЛА- ЗА јануар 3.200 дин фебруар 2.400 март 2.400 април - 2.400 мај 2.800 јуни 2.800 јули 2.800 август 2.800 септембар 2.800 октобар 2.800 новамбар 3.200 децембар 3.200
  17. Драга браћо и сестре, Ако неко жели да помогне завршетак изградње троолтарног храма у манастиру Ћелијама код Ваљева , који се гради по тестаменту Преподобног оца Јустина од продаје његових књига, у који ће по завршетку градње и осликавања бити пренете мошти Очеве и конака за поклонике, може да купи неку од књига Преподобног оца Јустина или комплет књига, од којих су посебно насушане за наше душе Житија Светих. Куповином књига постајете приложници манастира. Књиге можете поручити лично код ћелијских монахиња на број 014 351 9716 или путем мејла E-mail: manastir@celije.org.rs Благодарни, Управа манастира Ћелије, игуманија Гликерија и сестринство. Адреса: Манастир Ћелије пошт. фах 68 -14000 Ваљево бр. тел. и факса 014/3519-715 014/3519-716 Ценовник: Бр. 1 Празничне беседе - 1.960,00 Бр. 2 Недељне беседе - 1.960,00 Бр.3 Пасхалне беседе - 1.960,00 Бр.4 Православна црква и екуменизам 1.960,00 Бр. 5 Акатисти 1.960,00 Бр. 6-7 Философија и религија Достојевског, Достојевски о Европи и Словенству - 1.960,00 Бр. 8-9 Пут Богопознања и Философске урвине 1.960,00 бр.10 - Тумачење Еванђеља по Матеју 1.960,00 Бр.11-12 Тумачење Еванђеља по Јовану и Тумачење посланица Св.Јована Богослова 1.960,00 Бр.13 Тумачење Прве и Друге посланице Коринћанима 1.960,00 Бр.14-15-16 Тумачење посланице Ефесцима, Филипљанима , Колошанима 1.960,00 Бр.17 Догматика I - 1.960,00 Бр.18 Догматика II - 1.960,00 Бр.19 Догматика III - 1.960,00 Бр.20 Сетве и жетве - 2.310,00 Бр.21 Друге беседе- 2.100,00 Бр.22 Записи, дневници , мања дела 2.100,00 Житија Светих ЦЕНЕ КАПИТАЛНИХ ДЕЛА- ЗА јануар 3.200 дин фебруар 2.400 март 2.400 април - 2.400 мај 2.800 јуни 2.800 јули 2.800 август 2.800 септембар 2.800 октобар 2.800 новамбар 3.200 децембар 3.200 View full Странице
  18. У манастиру Високи Дечани jе прослављена ктиторска слава у присуству неколико стотина верника. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Митрополит дабробосански г-дин Хризостом, заједно са Епископом рашко-призренским г-дином Теодосијем и Умировљеним Епископом захумско-херцеговачким г-дином Атанасијем, уз саслужење свештенства Епархије рашко-призренске. И ове године, ктиторској слави Сманастира Високи Дечани присуствовали су и бројни расељени Срби. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  19. На Русија Инсајдер је објављен овај део из целог разговора пре неких 20 дана на сведском фестивалу студената у Русији. На овом фестивалу је Путин говорио о претњи коју вештачка интелигенција и био-инжењеринг може да буде за човечанство. Преведох ова 2 минута, за оне који имадоше паметнија посла и не говоре енглески Путин: Погледајте шта се дешава у свету? Индија наш сусед са леве стране има 1.2 милијарде становника, Кина има 1.5 милијарди становника. Сједињене Америчке државе примају све више имиграције и колико сам ја разумео белачко хришћанско становништво је већ мањина. Овај момак поред: Наравно Путин: Ви кажете наравно, али тај однос се скоро променио. Бели Хришћани су постали мањина, мање од 50% становника данас. Зашто говорим да је свет такав и да пролази кроз озбиљну драстичну промену? Не говорим да је добро или лоше, само да се глобалне промене дешавају. Рекли сте да је Русија огромна територија, она то јесте од западне до источне територије ако је погледамо видимо да је евроазијска географски. Али што се тиче културе и језичких група. Ово је непобитно европски културни простор, јер га насељава народ који носи европску културу. Говорим о овоме, јер морамо да заштитимо своју културу. Да би остали значајан центар у свету, не говорим то у војном или неком другом смислу. Већ да не можемо да делимо све на етничке групе, не смемо да гледамо прошле конфликте нпр. рат између Русије и Француске 1812-1814 године, већ да гледамо будућност и пратимо заједнички пут. То је начин да сачувамо овај велики простор и носиоце европске културе као глобални центар када се разговара са Азијском страном, Америчком страном. Ако се овако не деси, то ће означити поделу на удружене мале квази нације које ће временом изгубити свој значај у глобалном смислу. Очувати европску културу, не значи уништити је. Ако је очувамо, то ће бити наша велика предност. Такође је битно за развој човечанства јер говоримо о значајном глобалном центру културе и цивилизације.
  20. Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.
  21. Говорећи у емисији "Жива истина", 22.04. лидер ДПС јеназвао митрополита Амфилохија ополитичарем у мантији и запријетио да ће ускоро СПЦ у Црној Гори добити своју "нишу". Интервјуоом у данашњем дневнику ДАН, митрополит му поручује да одговара једино Светом Петру Цетињском, а не шефовима НАТО, као г. Ђукановић. Amfilohije političar u mantiji Komentarišući izjavu poglavara SPC Amfilohija da se mora baviti politikom, sve dok Crnu Goru vode izdajnici, Đukanović je kazao da uopšte nije iznenađen. ''To je zapravo samo priznanje mitropolita da se on bavi politikom u mantiji. To prvo. Drugo, nije on usamljen u naporima da zaustavi Crnu Goru, prije svega da ostane nezavisna država, a ni u naporima da Crnu Goru odvrati od puta usvajanja evropskog sistema vrijednosti. Danas se to pokazuje otvoreno i bahatije, jer iza njega stoji jedan moćan sistem kakava je ruska država'', kazao je Đukanović i dodao da se Crna Gora ne da impresionirati ni porukama mitropolita ni porukama iiz Kremlja. Saopštio je da je započet posao sistemskog uređenja odnosa države i crkve. ''Kroz donošenje zakona, crkvi će se dati ona niša u crnogorskom društvu koja je sleduje, i baviće se onim poslovima koji se pretpostavljaju za tu nišu, da ne bi, poput mitropolita, pomislili kako je njihova niša čitava Crna Gora i da treba da rade posao koji im ne pripada. Ja vjerujem da ćemo imati uskoro taj Zakon u Parlamentu, jer je to jednostavno jedan od sistemskih zakona koji ova država mora donijeti'', saopštio je lider DPS-a. Đukanović je govorio i o Vladi Duška Markovića, hapšenju istaknutih članova DPS-a, izborima u Podgorici i mogućim partnerima, privatizaciji luke Bar, mogućnosti da se kandiduje za predsjednika Crne Gore. Митрополит Амфилохије: Ја одговарам Светом Петру, а Мило НАТО пакту Од Дан -27 априла, 2017 Митрополит црногорско приморски Амфилохије казао је, у интевјуу за „Дан“, да он одговара Светом Петру Цетињском, а бивши премијер Мило Ђукановић шефовима НАТО пакта. Митрополит је сугерисао политичарима власти да прије доношења одлуке о НАТО пакту приупитају Светог Петра Цетињског да ли то подржавају сви грађани Црне Горе. Одговарајући на поруке Ђукановића да ће Митрополија црногорско-приморска добити своју нишу, митрополит је оцијенио да предсједник ДПС-а не зна шта говори и да нема појма о цркви. Како коментаришете оптужбе дугогодишњег премијера и предсједника ДПС-а Мила Ђукановпћа да сте политичар у мантији? -Господин Ђукановић је био главна личност у свим историјским збивањима у Црној Гори од деведесетих година прошлог вијека. Између осталог, њега називају и Мило краљ. И заиста, очигледно се он и понаша тако, као краљ. Да ли му је ствојствен онај апсолутизам краља Николе првог Петровића, то није моје да судим. Међутим, постоји једна суштинска разлика између нашег црногорског краља и краља Николе. Краљ Никола је био крштен човјек, човјек цркве и у његово вријеме Митрополија црногорско приморска је била државна вјера. Наш нови краљ био је овдје и код Ћивота Светог Петра. Морам да признам није умио да се понаша. То му не замјерам, таква му је била школа кумровачко брозовачка. Пришао је ћивоту и климнуо главом, као што сада климају у џамији, тако некако. Онда је после чак и ложио бадњаке. Међутим, нијесу Цетињани заборавили да је Мило наопако наложио бадњаке. Ја сам у међуврему схватио да то није било из поштовања према цркви и из вјере, него из чисто политичких разлога. Он је искористио Цркву да би утврдио власт и да би остварио своје политичке циљеве. У том духу, ево и сада у најновије вријеме он наставља ту причу, коју је радикализовао 1997. године када је почео другачије да се понаша према цркви и почео да подржава такозвану ЦПЦ. Ђукановић ме је оптужио да сам политичар у мантији и најавио да ће закон о вјерским заједницама бити донијет у догледно вријеме, а да ће црква, односно Митрополија добити своју „нишу“. Не знам шта подразумијева под тим.. Он смјешта Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког у нишу?! Није свјестан шта говори, а опрашта му се јер у Бога не вјерује, па може да каже и нешто што је дјетињасто и неразумно. Он хоће сву историју да смјести у нишу. Очевидно је да Римокатоличка црква није добила нишу, с њом је склопљен темељни уговор, а тако је учињено и с Исламском заједницом и с јеврејском заједницом. Све је то за поштовање, али не знам колико је за поштовање да МЦП на крају свега тога заслужи неку нишу, док су друге заједнице добиле сва своја права. Ђукановић очигледно има харизму као политичар, али с друге стране појма нема о цркви. Он не зна каква је улога Цркве. С обзиром да Црква није увијек у сагласности с његовом политиком и његовим начином остваривања циљева, онда он једноставно сматра да Цркву треба елиминисати. Ја све људе доживљам као пријатеља, па и Ђукановића. Но и поред тога, његово схватање је другачије од мог, као и одговорност. Његова је одговорност привремена и за Црну Гору и народ. Ја одговорам пред Светим Петром Цетињским, а он одговара пред шефовима НАТО пакта. И ту је велика разлика између нас. У петак се организује протест на Цетињу поводом гласања о НАТО пакту? -Што се тиче протеста, који организује ДФ, то је њихов политички скуп, црква нема везе с тим. Црква обавља свој посао вечерас, подстакнута временом када је било бомбардовање Црне Горе. Служићемо за упокојену литиргију и помен у Цетињском манастиру за све оне који су пострадали од тог насиља. Ја сам дужан пред Богом, пред својом савјешћу и ћивотом Светог Петра Цетињског да данас поводом тог насиља и злочина НАТО пакта одржим заупокојену литургију и помен свима пострадалим и у Србији, и у Црној Гори, као и жртвама од Украјине до Азије. Исто то ћемо урадити и 7. маја за око 2.000 побијених у Подгорици. НАТО бомбардовање Црне Горе, Србије и некадашње заједничке државе је директни наставак нацифашистичке тираније из времена Другог свјетског рата. Носилац такве тираније је НАТО пакт. Када би се тај НАТО пакт сада покајао пред Богом и пред људима и обновио оно што је уништио, онда би то било добро. Кад је у питању доношење одлуке власти о НАТО пакту на Цетињу, добро је да се она доноси на Цетињу, јер је то престони град који је био и остао темељ Црне Горе. Међутим, када бих ја био на њиховом мјесту, као што нијесам, онда бих ја дошао код Светог Петра Цетињског да га приупитам како они раде и усмјеравају Црну Гору, је ли то у његовом духу. Приупитао бих ја и Петра другог о томе. Било би добро када доносе ту одлуку да приупитају је ли то из главе цијелог народа или је из главе само једне групе људи, и да ли та група људи има право пред Богом и Светим Петром Цетињским и историјом Црне Горе, да преузима такву одговорност на себе. Бојим се да они користе ту власт и хоће пошто-пото да донесу једну такву одлуку, не питајући народ на референдуму, како је то требало да буде. Ово је први пут да се на такав начин доноси пресудна одлука. Требало би да се запитају каква је будућност такве одлуке. Да ли се тиме та група људи одриче и Светог Петра Цетињског и краља Николе, и Петра другог? Они сада форсирају тзв. западне вриједности. Шта се под њима подразумијева? Вратила се та Европа оном начелу због којег је пропала велика римска империја хљеба и игара. Томе теже ови властодржци. Њима је лијепо. Како су се обогатили, то они знају. Очевидно, је мој став против учлањења Црне Горе у НАТО доспио до њиховог сједишта. Ја се ипак надам да ће и сва ова искушења која носимо проћи и да ће сазрети свијест и сазнање. Не може бити сведена одговорност за будућност Црне Горе на 40-ак људи, које је вријеме избацило, а да се игнорише 650.000 Црногораца, без обзира на то којој они вјери и нацији припадају. Свести рјешевање кључних питања Црне Горе и њене будућности на 40ак људи, мислим да тога никада досад није било у Црној Гори. Митрополија је уградила себе у биће Црне Горе, у непрестаној борби за, како бисмо народски рекли, крст часни и слободу златну, у борби за слободу Цјрне Горе, не само физичку, већ и за слободу прије свега од насиља, тирјанства… Дакле, та борба цркве за слободу није само физичка, него је то свеукупни напредак људског бића, сваког човјека. Да ли држава покушава да дисциплинује цркву? – Сматрам да покушава. Неки чак кажу да је у новије вријеме исфорсирана и ова такозвана ЦПЦ да би њоме уцјењивали православну цркву у Црној Гори и да би је дисциплиновали на начелима која су од њих усвојена, док су били скојевци, Титови пионири… И за вријеме комунизма, било је и крштених комуниста, људи који су знали шта је црква и признавали Српску православну цркву. Како данас гледате на дешавања 16. октобра? –Морам да признам да се прибојавам на основу свега што се десило носиоцима „државног удара“ да је то још тужнија прича од оне за вријеме краља Николе о бомбашким аферама. Чини ми се да је ова прича још тужнија, примитивнија, незрелија и нездравија. Прије свега начин на који је спреман наводни државни удар личи на дјетињарију. Друго, је ли се догодио државни удар, је ли се нешто догодило 16. октобра, да ли је некоме фалила длака с главе? Је ли неко напао Ђукановића? Зашто замајавају Црну Гору и ову сиротињу која нема хљеба да једе? Покренут је процес који није увјерљив ни за њих саме, а камоли за народ и Европу. Све чешћа су убиства, насиља… Како то објашњавате? – Не да сам забринут само због тога, већ и тужан. Видим и осјећам да је то најозбиљнији проблем садашње Црне Горе. То је последица обезбожене идеологије, која је све друго сем људскости, поштења, чести, образа и вјере. Идеологија која је подређена дебелом цријеву. Ђукановић и остали требало би да усмјере све снаге на духовни и морални препород и да ме пусте да радим свој посао. Онда нећу да им се бавим оваквом политиком. А с друге стране, нека они не уводе морал или духовност који нијесу никада била својствени Црној Гори, а послије тога мене оптужују што против тога протестујем. Не би ме чудило да ме Стијеповић преда тужиоцу Новорећи о недавној пријави коју је против митроплита поднио градоначелник Главног града Славољуб Стијеповић, митрополит је казао да га не би чудило да га први човјек Подгорице по командној дужности преда јавном тужиоцу. –Ако му је за утјеху, то није први пут. Имао сам три пријаве. Оптужен сам и због цркве на Румији гдје су ме казнили опоменом, а онда зато што смо обновили Горњи манастир у Остругу и нијесмо питали ову модну креаторку (Анастазију Мирановић, директорка Управе за културна добра). Умјесто да нам помогну да сачувамо вриједности , они хоће културу без култа, истакао је митрополит. Он је објаснио да је донесена одлука да се на Конику, гдје је некад била пијаца, гради вјерски објекат и на основу тога је прикупљено 7.000 потписа како би се на тој локацији саградио храм Светог Василија Острошког. -Ми смо на тој локацији ставили крст који су недавно вандали скинули, као и икону Светог Василија. Ти који то раде нека се са Светим Василијем обрачунају, а не самном. Такво скрнављење Светог Василија није запамћено у ових 350 година, од када је Свети Василије својим сузама гријао хладне стијене, додао је митрополит. Одговарало им је кад сам критиковао друге – Политичарима је мјесто у цркви, а не цркви у политици. Када сам свирао у пиштаљке против Милошевића, онда су многи били пресрећни због тога, али када сам после тога довео у питање њихову политику, односно не политику него њихово рјешавање судбинских питања народа, било је другачије. Основно начело Цркве је жртвовање себе за друге, а не жртвовање других за себе. Ако политичари траже од мене да прихватим њихово начело, они онда траже од мене да се одрекнем Христа, Ћивота Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, поручио је митрополит Амфилохије.
  22. Исповедајмо своју веру смелије* 20. Март 2017 - 10:35 Свестан сам да смо дуго времена живели тешко и мукотрпно – под Турцима – када се на разне начине морало довијати да би се спасао голи живот. Отприлике да одатле потиче неки страх код нашег народа, мишљење да је важно да ја код куће исповедам своју веру, а на улици нека прича ко шта хоће о Богу, Богородици, анђелима, светитељима. Па ипак, мислим да и ми треба да сведочимо о својој православној традицији и вери. Путујући по свету, приметио сам да људи желе да слушају о правој вери, православној. Људи као да су се заситили свих могућих скретања, почев од Лутера и Калвина, Цвинглија и Џона Нокса, Меланхтона, Безе и других рефрматора у 16. веку, па до данас. Људи желе свежу реч православну. Нисмо ни свесни колико богатство духовности, богословља, заслуга за народ има Православље! А из Православља слабо ко да пређе у другу вероисповест, да не говоримо о другој религији. А где је наш пропуст? У недовољном исповедању своје вере! Па погледајте једну секташицу! Од почетка до краја - искривљено учење! И често је она сама свесна да је све то погубно, да не може водити спасењу, па ипак га она ватрено проповеда даље, шири га ближњима, не само да би оправдала саму чињеницу што се она тамо затекла, него да и друге заведе. Сећам се да ми је једном приликом при уласку на брод помогла једна госпођа, која, кад сам јој захвалио, искористила прилику да каже: „Хвала Богу! Али ја сам католикиња“. С друге тране, наш православни верник се просто стиди да јавно исповеда своју веру. Не мислим да желимо створити од људи фарисеје који су се молили јавно по улицама, поготово радо на раскршћима, како би их други видели да се моле, па их Господ Христос због тога укорева. Наравно, не. Али зашто само ми православни да само подносимо све шта нас снађе, без одбране, без протеста, без сведочења, изјава жеља за верским слободама, па су нас, кажу, натовци бомбардовали, тим пре што нас је поглавар наше Цркве, патријарх Павле, учио како треба да подносимо све невоље у животу! Значи, и бомбардовање! А како је с нама? Јесмо ли сви ми мали проповедници хришћанства? Почнимо од себе. Бискуп веруламски Бекон (Енглеска) рекао је једном отрилике овако: „Нема те области у којој човек неће имати успеха уколико јој се посвети“. Овај аксиом може се упутити и сваком нашем ђаку, студенту, изучаваоцу далеких и тешких научних дисциплина, рецимо, да под старост неко изучава јапански или кинески - свакако ће најзад имати успеха - ако се том предмету посвети. Свети апостол Павле је пре овог философа и бискупа изјавио: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Све се може уколико се стварно човек баци на неки благотворан посао. Уз молитву, уз духовно вођење, ако хоћете, и самим Светим писмом које треба да читамо што дуже и што чешће. Надахнуће у Светом писму Не би требало да стално указујемо на то како је то код других, али, ипак, ослушнимо шта један амерички председник каже о Библији: „Ни за један од утицаја који је оформио САД у посебну нацију и народ, не може се рећи да је био фундаменталнији и трајнији од Библије. Вековима Библија наглашава самилост и љубав према ближњем, што се одражавало на институционалном и регулисаном пољу добротољубља, као што су лична самилост, подизање школа и болница, укидање ропства... Многи наши нацонални лидери, међу којима председници Вашингтон, Џексон, Линколн и Вилсон - наглашавали су утицај Библије на развој наше земље. Мислилац Андреј Џексон је говорио о Светом писму као о стени на којој почива наша држава. Потребни су нам извори духа више него извори технологије, просвете и наоружања. Нема погоднијег тренутка него сада да размишљамо са благодарношћу, понизношћу о мудрости откривеној нам у исказу Абрахама Линколна, који је Библију назвао најбољим даром који је Бог дао човеку... Без ње не бисмо знали шта је добро, а шта зло.“ Проглашавају једну годину (1983.) за годину Библије, тадашњи амерички председник Реган је са своје стране изјавио: „Подстичем све грађане да сваки на свој начин преиспита и открива њену драгоцену и вечну поруку.“ Један мислилац, Сесил Ричард је рекао: „Дај ми Библију и свећу - баци ме у тамницу, и рећи ћу ти шта свет чини!“ Кажу да је амерички председник Линколн (убијен 1864.) почињао радни дан у Конгресу читањем Библије. Исто тако и Џон Кенеди, док је конгресмени могу читати и у току већања. При томе, америчка нација је млада – 1978. године је прославила 200 година постојања као државе. А ми? Још 1847. године је Нови завет у преводу Вука Ст. Караџића штампан у Бечу, новим правописом. Значи, опет света књига је прва, као својевремено што је изумитељ штампарства, славни Гутенберг, штампао покретним словима Библију на латинском језику као прву књигу 1454/5. године! А с друге стране, наши калуђери су штампали по манастирима прве - богослужбене - књиге: Октоихе. Минеје, Молитвенике, Псалтир... – на само 40 година од изума савременог штампарства (нпр. Октоих на Цетињу, 1493. године). Свето писмо – подстрек настанку писмености У свету је Билија најчитанија књига, а преведена је на највећи број језика и дијалеката. То је књига која је учинила почетак сваке књижевности у свету. Штавише, да би мисионари својевремено могли проповедати Благу реч Христову - Јеванђеље међу заосталим племенима, морали су најпре саставити азбуку и правопис, написати граматику и створити речник! Опет, прве књиге које су написане на тим новим језицима биле су Библија и богослужбене књиге, намењене за певницу. А већ сами почеци словенског језика везани су за дело Свете браће Кирила и Методија, који су преводом Библије и других књига у 9. веку ударили темеље свесловенској писмености, књижевности, уметности... Библијом су Словени уведени у предворје европске, одн. боље, витантијске високо развијене културе и цивилизације! Уз то, словенски језик је био снажан чинилац хомогенизације наших словенских народа. Својевремено, у комунистичко време у Мађарској је Министарство просвете увело у средње школе као обавезни превод изучавање Библије. Зашто? Мађарска књижевност и, уопште, култура не могу се замислити без познавања Библије! Дакле, наставнице атеисткиње држале су часове о овој Књизи над књигама. А Свето писмо са своје стране освећује и оне који га читају, па отвара ум и онима који мисле да им је закључан за Радосну вест. Да ли имамо Свето писмо дома, као породичну књигу? Да ли се њоме можемо надахњавати, проучавањем, ако ништа друго, лепоте њеног језика и стила? Да ли морамо увек цитирати друге народе и њихове велике људе, којима је Свето писмо свагда било на срцу? Ваљда и ми имамо своје великане који су живели Библијом, који су умирали с њом на прсима, као што је родоначелник српског рода, Стеван Немања, у монаштву Свети Симеон, умро са иконом Богородице Одигитрије на прсима док је лежао на асури с каменом под главом. протођакон Радомир Ракић *проповед одржана у капели Светих Козме и Дамјана при КБЦ Дедиње у Крстопоклону недељу 19. марта 2017. године http://www.spc.rs/sr/ispovedajmo_svoju_veru_smelije
×
×
  • Create New...