Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'својој'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Отац Јован је најприје тумачио Свето Јеванђеље на Пету (Глувну) недјељу Часног поста, посвећену великој угодници Божијој Преподобној Марији Египћанки, чији празник славимо управо на овај дан (14. априла), дотичући се разних проблема који муче православног хришћанина, чије рјешење лежи управо у лијечењу наших страсти покајањем, постом и исповијешћу. Ово су само неке од тема којих се отац Јован дотакао у овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  2. У години обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршком Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Србије, Телевизија „Храм“ је организовала 21. марта 2019. године свечану духовну академију у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару са жељом да омогући ученицима гимназија да дају свој допринос том значајном јубилеју. Ученици београдских гимназија формирали су јединствен хор у чијем су се извођењу чуле најлепше духовне и родољубиве песме. Кроз драмске делове програма у режији Божидара Ђуровића гимназијалци су подсетили на најзначајније личности и најважније историјске догађаје у историју Српске Цркве. У оквиру свечане духовне академије „Гимназијалци својој Цркви“ награђени су и најбољи радови ученика на литерарном и ликовном конкурсу на тему „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве“. -Ово је био својеврстан час црквене и националне историје на коју су нас подсетили београдски гимназијалци. Ово је само прва у низу манифестација коју Телевизија „Храм" Архиепископије београдско-карловачке организује у години када прослављамо осам векова постојања Српске Православне Цркве, изјавио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије „Храм". Свечаној академији су присуствовали: Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, ректор Богословије Светог Саве у Београду протојереј-ставрофор др Драган Протић и в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква
  3. Свештеника и богослова Павла Флоренског називају другим Леонардом. Ширина његових научних интересовања била је фантастична: математичар, физичар, изумитељ, филолог и философ, историчар религије, песник, зналац историје уметности. За њега су се, утамниченог због лажне оптужбе, заузимала многа светила науке, чак и председник Чехословачке – пре свега као за научника. Радови оца Павла не односе се на општеобразовне; осим тога, Флоренски је познат као иницијатор спасавања светиње Тројице-Сергијеве лавре– обитељи преподобног Сергија. А за оне који су читали његова писма породици, отац Павле је пре свега човек: задивљујући отац, муж, син. Чувено духовно завештање за његово петоро деце започео је још 1917. године предосећајући блиску катастрофу. Али основни споменик љубави постала су његова писма најрођенијима из тамнице и логора. „То је било последње од научних делаПавла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.
  4. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник
  5. Српска Православна Црква 13. септембра обележавају Јасеновачке новомученике, сећајући се свих пострадалих у ратним вихорима и нељудским временима. Попадија Дајана Петровић, говорећи за радио „Источник“ о својој збирци кратких прича и песама „У Христа обучени“, каже да је наведена књига посвећена Србима страдалим од Јадовна, преко Јасеновца, Пребиловаца до Косова и Метохије. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник View full Странице
  6. Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије
  7. Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
  8. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру
  9. Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. О овом случају за телевизију Храм говорио је протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, нагласивши да је за човека најважнија борба за живот, јер је живот дар над даровима. Одговорност и обавеза православних верника је да се, колико може, брине о светињи живота, закључује уважени професор. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  11. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017
  12. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице
  13. У издању „Светигоре„, „Свевиђа“ и Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори октобра 2017. године из штампе је изашла књига Протојереја Слободана-Бобана Јокића Архијерејског намјесника никшићког „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку„. Своју историографску и теолошку студију представио нам је аутор отац Слободан Јокић. Промоција књиге биће одржана 5. новембра у Црквеном дому у Никшићу са почетком у 19 часова. О књизи ће, између осталих, осим аутора говорити и Преосвећени Епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са чијим благословом је ово дјело и угледало свјетлост дана. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Ја не могу себи да објасним шта је то суштински слобода Некад ми изгледа да је слобода као и религија па сама по себи има различите дисциплине које се наслеђују и прате да би вредност слободе била свима видљива али некад недоступна или некомплетна. Шта је то слобода? Дали је то право на привилегију, слободу говора или става. Дали је то право на очување, развој, наслеђе или стицање? Дали је тачно да у слободи говора не постоји слобода деловања у складу са оним у шта верујете на начин на који верујете јер би дошло до анархије. Дали зато слобода често бива потреба да се ослободимо од ауторитета и неких ланаца који су остали, док су идеје које су довеле до опсесивних рестрикција нестале заједно са креаторима истих.
×
×
  • Create New...