Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'своје'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. «Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, aпсихотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ. Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да jeординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.» Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији. «Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, aчишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.
  2. У недељу Средопосну, дана 6. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Тењи. Архијереју су саслуживали протонамесник Ненад Лазић, парох друге парохије тењске, протонамесник Драгослав Шалајић, парох прве парохије тењске, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ Херувим се после заамвоне молитве обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ова наша света Литургија овде у Тењи где смо се сабрали да прославимо име Божије и да се у молитви сетимо свих оних који су својим животом угодили Господу. На почетку новозаветне историје свети Јован Крститељ позвао је народ речима: ”Покајте се, јер се приближи Царство Божије!”, а у другом делу новозаветног јеванђелског текста стоји: ”Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој”. Видимо две веома динамична и сродна симбола за сваког хришћанина – узимање крста и узимање покајања. На самом свом почетку Јеванђеље нас поучава да је суштина нашег живота у покајању, јер кроз покајање чистимо душу и срце. Тако испуњавамо речи Господа нашега Исуса Христа: ”Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. Једино кроз покајање можемо преображеним очима гледати Лице Божје. Преображени лик сваки човек добија сабирајући своје врлине, стицањем врлинског начина живота, поучавајући се Јеванђељем и причешћујући се. Од самога смо Господа добили задатак да узмемо крст врлине који је свакоме од нас потребан. Тај крст нас води путем ка вечном животу, отвара нам двери Раја и омогућава нам да живимо у заједници са самим Богом. Отуда произилази велика љубав Божја која нам је дата. Иако је овај свет огреховљен а ми обремењени разним греховима, похотама и сластима, Бог нам сваке недеље даје могућност да можемо доћи у Цркву Божју, даје нам да се можемо причестити Телом и Крвљу Господњом. Исто тако, Црква нам омогућава да можемо живети врлинским животом. Ако смо у заједници Цркве Божије онда смо на путу врлине, љубави и милости Божје. Онда ћемо сами препознати да нисмо непријатељи једни другима, него да смо браћа и сродници у Христу. Једино у Христу можемо упознати једни друге. Велика је љубав Божја у тајни покајања, велика је љубав у тајни ношења Крста Господњега. Кроз покајање човек отвара своје срце и омива га сузама, тражећи свој пут ка спасењу. Крст нам је дат на светој Тајни крштења када се облачимо у одећу Христову и када задобијамо крст врлине са којим ходимо у овоземаљском животу. Тако ћемо моћи приликом Другог Христовог доласка видети Славу Божју и уврстити се у ред светих Божјих угодника. Мноштво је примера светих људи из наше историје који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну покајања. Крстопоклона недеља која је за нама учи нас и подсећа да је суштина нашег живота у ношењу крста Христовога, јер је Христос својим Распећем обожио Крст и пројавио његову суштину. Том суштином ми започињемо сваки дан, свако јутро када осване дан ми се прекрстимо тражећи од Бога благослов за тај дан. Исто тако када падне ноћ и тело се умори, одлазећи на спавање прекрстимо се узимајући тако благодат Божју да би ноћ која треба да протекне била благословена. Наш народ је увек тако живео, живео је крстоносно и у љубави, чувао је своју историју у културу. Као народ Божји требамо да ходимо путем Јеванђеља и Христових заповести. Стога нека је благословен данашњи дан и нека је благословено причешће овој нашој деци и свима вама народе Божји. Да се што чешће у току овога поста причешћујемо, да задобијамо врлински начин живота и да ходимо путем светога Саве и путем свих отаца наших који су угодили Господу и гледају Господа лицем к лицу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ово наше данашње сабрање овде у Тењи. Амин. По одслуженој светој Литургији у парохијској сали уприличена је трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. У Чисту среду прве недеље Часног поста, 13. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и храма Светог Саве, служио је Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су свештеници Ненад Јовановић, Предраг Продић, Драган Шовљански и Далибор Стојадиновић, као и протођакон Младен Ковачевић. На Литургији пређеосвећених дарова заједница се причешћује претходно освештаним светим даровима. Зато се Литургија пређеосвећених дарова разликује од Литургије Светог Јована Златоустог и Литургије Светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања светих дарова (канона Евхаристије). Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих векова хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао Свети Григорије Велики. Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овог, сачуван је и чин Литургије пређеосвећених дарова Светог апостола Јакова. Ова Литургија служи се током читавог Васкршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија. Извор: Српска Православна Црква
  4. На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на Месопусну недјељу, објаснио зашто постоје такозване трапаве седмице и осврнуо се на значај Задушница. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Момо је дао многе душекорисне одговоре, зато ову емисију тополо препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  5. Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо. Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо. Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин. Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани. Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења. Епископ зворничко-тузлански Фотије
  7. морала сам да отворим тему због дивног одговора @Лидија Миленковић на мом статусу... вероватно ћемо добити још исто тако добрих одговора...
  8. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру
  9. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. У овој емисији са професором Зораном Кинђићем разговарали смо о времену у коме живимо, које на жалост карактерише бестидност многих људи, о губитку осећаја одговорности у свим професијама у којима данашњи човек делује. О кризи морала и млакости данашњег поколења. Било је речи и о превеликој жељи за лагодним животом и идеализму младости као животном добу. На крају професор је констатовао да је достојанство човека данас угрожено више него икада. View full Странице
  13. Константинопољ назначио своје егзархе за Украјину, коначни циљ давање аутокефалије Украјини. Саопштење на сајту Константинопољског патријархата: https://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2563&tla=gr Руски превод саопштења: Било би најбоље да неко директно преведе саопштење са грчког, јер видим да Руси у коментарима дискутују о тачности и овог руског и постојећег енглеског превода.
  14. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Са­на­ци­ја у зе­мљо­тре­су оште­ће­ног Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, нај­зна­чај­ни­јег кул­тур­но-исто­риј­ског спо­ме­ни­ка на Цетињу, пру­жи­ла је при­ли­ку да се поред грађевинских и занатских радова на објекту, адап­ти­ра и по­ста­ви но­ва му­зеј­ска пре­зен­та­ци­ја Ма­на­стир­ске ри­зни­це и са­ни­ра­ју гроб­ни­це кња­за Да­ни­ла и воj­воде Мир­ка у цр­кви Ма­на­сти­ра. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру
  19. У суботу, 19. маја 2018. године, муслимански терористи су извршили напад на православни храм Светог архангела Михаила у граду Грозном у Чеченији. У нападу су погинула два полицајца и један парохијан храма, док су два позорника рањена, а сва четворица нападача ликвидирана. Пред вама је разговор са свештеником те цркве Сергијем Абасовим. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру View full Странице
  20. “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква
  21. Његова Светост Патријарх српски Иринеј поручио је данас у Млаки, код Јасеновца, да српски народ не сме заборавити своје жртве, међу којима је више од 20.000 убијене деце у Млаки и усташком систему логора Јасеновац, али да хришћански народ мора праштати. Прилог Радија Светигора: Патријарх Иринеј у Млаки - Ово је Света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Црква слави спомен на светог Григорија Паламу, великог богослова XIV века, “проповедника благодати”, како му појемо у тропару. Свети Григорије је учио о Нетварној, Таворској, Божанској светлости Преображења, која никада не почиње и никада се не завршава, већ свагда пребива тамо где и Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости, ми можемо видети ову светлост, присаједињујући јој се по дару Христовом, по мери очишћења наших срдаца. Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати. Када хришћанство не буде више никоме сметало, како је рекао један богослов, одаће му хвалу, на крају, по правди, и она ће бити нешто попут посмртне похвале. И тада ће наступити потпуна надмоћ греха и смрти. Због умножења безакоња охладнеће љубав; со ће престати да буде слана, сунце ће се помрачити и месец неће сијати својом светлошћу. Ми видимо да су намере непријатеља озбиљне, и зато у време Великог Поста не иштемо једноставно утеху у неиздрживим невољама, већ Самог Утешитеља, Духа Истине. Свети Игњатије Брјанчанинов се молио за свога пријатеља: “Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не једноставно слушање речи!” Преподобни Силуан Атонски се на тај начин молио за сав народ. А оптински старац Нектарије, који је често говорио: “Како ја могу да будем наследник претходних стараца! У њима је благодат била читав хлеб, а у мени кришка”, одговорио је једној својој поштоватељки, на питање да ли је тачно да су се испунили сви знаци Другог Доласка: “Не, не сви. Али свакако да је и телесном виду јасно, а духовном откривено, да је раније Црква обухватала широк опсег читавог хоризонта, а сада је као мали кружић; а у последње дане, сачуваће се у оваквом облику: један православни епископ, један православни јереј и један православни мирјанин. Не кажем ти да неће бити Цркве, биће је, али ће се Православље сачувати само у таквом облику” “Обрати пажњу на ове речи”, додао је, “схвати. Ето то је у читавом свету.” Наравно, старац Нектарије није говорио буквално да ће остати један епископ, један свештеник и један мирјанин, већ у смислу да док у Цркви постоји макар један човек који истински иште спасење, ради тог једног човека Господ неће одузети благодат од ње. И наилазе таква искушења да без двоструке благодати нико, ниједан човек, не може се одржати у истини и љубави. Ето о чему нам говори данашњи празник. У простору у коме влада лаж сваки хришћанин треба да буде богослов, онај који може рећи реч, слово, о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што познаје Христа. Као што и сам Христос говори: “И Ја знам моје и моји знају Мене” (Јн. 10, 14). На овај начин треба да идемо кроз пост, да би на његовом крају, заједно са Црквом многим устима појали: “Васкрсење Христово видевши”. Слично апостолима о којима смо слушали у Јеванђељу које се читало на бдењу, требамо да сами додирнемо ране Његове и Васкрсење Његово, јер је без тога немогуће живети даље. Да би смо могли говорити другима, не само оно што смо слушали, већ и оно што смо својим очима видели, оно што су дотакле наше руке. Реч Живота, јер Живот нам се јави. Богослов се постаје молитвом и постом. Богословље је продужетак молитве (треба бити на једном и истом језику, на оном на ком се говори са Богом) и продужетак поста, као одговорно давање себе, душом и телом, Христу Богу. Сви памтимо ове речи: “Ако си богослов онда се чисто молиш, и ако се чисто молиш, онда си богослов” Ето, у каквим се опасностима налазимо. У почетку, чисто људска мудрост, за коју неопходност живота у духу изгледа као лудост, а након ње, колапс свести и погибао. Не иде одмах, како је говорио свети Теофан Затворник, богоборни атеизам, већ у почетку једноставно, прихватање “врховног ума”. Али наш Бог је више него “врховни ум”, Он је Отац Који воли, Син Који је био распет и победио свет, и Дух Свети – Светлост Која просвећује свакога човека који долази у свет. Време је поста и молитве. Буди спреман, хришћанине, да свом својом крвљу исплатиш једну кап благодати, купљену бесценом ценом! Ми морамо да им засметамо, да задржимо зло, да будемо “они који задржавају”, они који су на самом делу причасни сили Божјој, благодати Светог Духа, да запушимо уста корупције и лажи, већ отворена за изрицање последње пресуде Цркви. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-kada-hriscanstvo-izgubi-svoje-naznacenje/
  23. Спомен на светог Григорија Паламу Црква слави спомен на светог Григорија Паламу, великог богослова XIV века, “проповедника благодати”, како му појемо у тропару. Свети Григорије је учио о Нетварној, Таворској, Божанској светлости Преображења, која никада не почиње и никада се не завршава, већ свагда пребива тамо где и Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости, ми можемо видети ову светлост, присаједињујући јој се по дару Христовом, по мери очишћења наших срдаца. Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати. Када хришћанство не буде више никоме сметало, како је рекао један богослов, одаће му хвалу, на крају, по правди, и она ће бити нешто попут посмртне похвале. И тада ће наступити потпуна надмоћ греха и смрти. Због умножења безакоња охладнеће љубав; со ће престати да буде слана, сунце ће се помрачити и месец неће сијати својом светлошћу. Ми видимо да су намере непријатеља озбиљне, и зато у време Великог Поста не иштемо једноставно утеху у неиздрживим невољама, већ Самог Утешитеља, Духа Истине. Свети Игњатије Брјанчанинов се молио за свога пријатеља: “Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не једноставно слушање речи!” Преподобни Силуан Атонски се на тај начин молио за сав народ. А оптински старац Нектарије, који је често говорио: “Како ја могу да будем наследник претходних стараца! У њима је благодат била читав хлеб, а у мени кришка”, одговорио је једној својој поштоватељки, на питање да ли је тачно да су се испунили сви знаци Другог Доласка: “Не, не сви. Али свакако да је и телесном виду јасно, а духовном откривено, да је раније Црква обухватала широк опсег читавог хоризонта, а сада је као мали кружић; а у последње дане, сачуваће се у оваквом облику: један православни епископ, један православни јереј и један православни мирјанин. Не кажем ти да неће бити Цркве, биће је, али ће се Православље сачувати само у таквом облику” “Обрати пажњу на ове речи”, додао је, “схвати. Ето то је у читавом свету.” Наравно, старац Нектарије није говорио буквално да ће остати један епископ, један свештеник и један мирјанин, већ у смислу да док у Цркви постоји макар један човек који истински иште спасење, ради тог једног човека Господ неће одузети благодат од ње. И наилазе таква искушења да без двоструке благодати нико, ниједан човек, не може се одржати у истини и љубави. Ето о чему нам говори данашњи празник. У простору у коме влада лаж сваки хришћанин треба да буде богослов, онај који може рећи реч, слово, о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што познаје Христа. Као што и сам Христос говори: “И Ја знам моје и моји знају Мене” (Јн. 10, 14). На овај начин треба да идемо кроз пост, да би на његовом крају, заједно са Црквом многим устима појали: “Васкрсење Христово видевши”. Слично апостолима о којима смо слушали у Јеванђељу које се читало на бдењу, требамо да сами додирнемо ране Његове и Васкрсење Његово, јер је без тога немогуће живети даље. Да би смо могли говорити другима, не само оно што смо слушали, већ и оно што смо својим очима видели, оно што су дотакле наше руке. Реч Живота, јер Живот нам се јави. Богослов се постаје молитвом и постом. Богословље је продужетак молитве (треба бити на једном и истом језику, на оном на ком се говори са Богом) и продужетак поста, као одговорно давање себе, душом и телом, Христу Богу. Сви памтимо ове речи: “Ако си богослов онда се чисто молиш, и ако се чисто молиш, онда си богослов” Ето, у каквим се опасностима налазимо. У почетку, чисто људска мудрост, за коју неопходност живота у духу изгледа као лудост, а након ње, колапс свести и погибао. Не иде одмах, како је говорио свети Теофан Затворник, богоборни атеизам, већ у почетку једноставно, прихватање “врховног ума”. Али наш Бог је више него “врховни ум”, Он је Отац Који воли, Син Који је био распет и победио свет, и Дух Свети – Светлост Која просвећује свакога човека који долази у свет. Време је поста и молитве. Буди спреман, хришћанине, да свом својом крвљу исплатиш једну кап благодати, купљену бесценом ценом! Ми морамо да им засметамо, да задржимо зло, да будемо “они који задржавају”, они који су на самом делу причасни сили Божјој, благодати Светог Духа, да запушимо уста корупције и лажи, већ отворена за изрицање последње пресуде Цркви. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-kada-hriscanstvo-izgubi-svoje-naznacenje/ View full Странице
×
×
  • Create New...