Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  2. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  3. Богословски факултет Софијског универзитета обележио је 17. децембра 2019. године 80-годишњицу освећења академског параклиса у самом Факултету посвећеног његовом покровитењу Светом Клименту Охридском. На свечаности су се окупили садашњи и ранији професори, студенти и гости ове духовне школе. Одслужен је парастос за све архијереје, монахе и свештенике који су се старали о богослужбеном животу у овом студентском параклису. После парастоса митрополита Варне и Великог Преслава Јована поздравио је декан Факултета доцент Ивајло Најденов. Студентски параклис Светог Клименат Охридског при Универзитету у Софији освећен је 1939. године, на 16 година после оснивања Богословског факултета (у јесен 1923. г.). Осветио га је тадашњи софијски митрополит Стефан, 16. децембра 1939. године, у присуству видинског митрополита Неофита (чије проповеди су преведене на српски) као председника Светог Синода и свих професора и студената Факултета и других. Фреске су изображене до 1978. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет
  6. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог
  7. Архиепископ критски Иринеј служио је Божанску Литургију у Саборној цркви Светог Мине у Ираклиону у петак 23. августа 2019. године, на празник свештеномученика Иринеја и оданије Успења (по новом календару). Више архијереја је саслуживало. У име архијереја Цркве на Криту митрополит Петре и Херсониса Герасим пожелео је Архиепископу критском добро здравље и Божји благослов за даље обављање архипастирске службе, док је архимандрит Методије Вернидакис пренео честитке свештенства ове Цркве. На крају је митрополит Иринеј свесрдно захвалио свима на учешћу у овој Божанској Литургији и добрим жељама. Извор: Српска Православна Црква
  8. Данас је на празник рођења светог Јована Крститеља и Претече-Ивањдан молитвено било и у манастиру Острог. Светом литургијом началствовао је протојереј ставрофор Драган Крушић, а саслуживали су му протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић као и ђакон Велислав Мируша из Епархије Зворничко-тузланске. У току литургије присутнима се словом поуке обратио отац Мирчета Шљиванчанин. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора
  9. Поводом прославе имендана патријарха Вартоломеја, 10. јуна (по новом календару), у манастиру Животодавни источник у Баликлију је одслужена Велика вечерња. Службом је началствовао патријарх Вартоломеј, у присуству архиепископа атинског Јеронима, великог броја архијереја, свештеника и архонта. Присутни су били и Георгија Султанопулу, генерални конзул Грчке у Цариграду; конзул Георгије Гајтанис; Олександар Хаман, генерални конзул Украјине у Цариграду; Хасан Балтаци и Исмет Токдемир, посланици Републиканске народне партије (ЦХП), и верници из Цариграда и иностранства. Патријарх Бартоломеј је у свом обраћању захвалио Богу што му је подарио 28. прилику да прослави свој имендан, у историјском манастиру Животодавног источника. Обраћајући се архиепископу атинском Јерониму, Патријарх је рекао: „Имамо радост и част услед присуства Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Грчке. Он је овиме љубазно пристао да дода карику у ланац који спаја наше две Цркве и да повећа радост нашег овогодишег светковања...“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  10. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог.
  11. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог. View full Странице
  12. Поводом 40 година од упокојења Јустина Ћелијског синоћ, 7. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици приказан је филм „Ава Јустин Ћелијски“ Ненада Илића. Након пројекције Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је духовно чедо Светог Јустина, са присутнима је подијелио сјећање на овог Божијег угодника. Евоцирајући многобројне успомене, владика је посебно истакао разговор са оцем Јустином о есеју „Срна у изгубљеном рају“. На питање зашо баш о срни пише, отац Јустин је казао да много воли срну, и у тим његовим ријечима је, како истиче Митрополит, била садржана сва та чудесна љубав: „За њега је срна људска душа, срна као чудесна животиња“. Митрополит је подсјетио на интересантан разговор који је са оцем Јустином водио 1976. година када се вратио из Грчке. У Ћелијама је тада оцу Јустину причао о Светој Гори, оцу Пајсију, нашем старцу Никанору…што је он слушао као мало дијете, а онда заплакао. „Ја не знам шта му је. А он каже: Оче Амфилохије, то су прави Божији људи. Е мој Јустине у шта је теби живот прошао! То су прави монаси, надам се да ће ме Бог њиховим молитвама помиловати и спасити“, присјетио се Митрополит и додао: „Толико је било бескрајно његово смирење. Никада није био у Светој Гори, али је тај дух светогорски у њему живио.“ На четрдесетницу послије упокојења оца Јустина у Ћелијама је био Јосиф познати јеврејски композитор из Београда, који је кроз страдања у Дахау доживио Христа и Његово страдање и остао веома близак Цркви православној. Оца Јустина је упознао кроз књигу „Човјек и Богочовјек“, и то је био разлог његовог доласка на парастос са образложењем да оно што је о. Јустин видио као млад и доживио као човјек, богослов, философ 1916 -1917. године, ми тек сада (1979) назиремо: „То како је о. Јустин доживио тих ратних година Европу, каква је била у том Првом свјетском поклању, а још гора у Другом, нема сумње, а није ни данас са НАТО пактом боља, надахуло је тог Јевреја да дође, иако га није лично познавао.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је отац Јустин једна изузетна личност нашега времена и подсјетио да је по његовом благослову добио монашко име Амфилохије. Наиме, владика Атанасије (умировљени захумско-херцеговачки) и Митрополит су били код великог Божијег човјека, духовника, старца Амфилохија на Патмосу и оцу Јустину послали старчеву фотографију. Касније када је питао старца Јустина за име које би узео на монашењу, он је предложио да буде Григорије или Амфилохије. Свети Ава Јустин Ћелијски, велики теолог, философ, бесједник, испосник, молитвеник… рођен је у Врању на Благовијести прије 125 година и на Благовијести се прије 40 година преселио у рајска насеља. На рођењу је добио име Благоје – цијелог живота је благовијестио Еванђеље Христово животом, дјелом и ријечју. Његови аскетски подвизи, молитве, љубав еванђелска, само су у потпуности Богу знани, а роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дијело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова „Житија Светих“, први пут приређених на српском језику. Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти налазе се у манастиру Ћелије код Ваљева. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Извор: ТВ студио Острог
  13. По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске. Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први приметили, а браниоци четири „месершмита 109” и један „месершмит 110”, такозвани ловац разарач, са три члана посаде. Један, а по некима изворима чак два немачка авиона, директним сударом, уништио је поручник-пилот Милорад Танасић из Мајура код Шапца, који је ових дана у родном месту добио улицу. Оставши без муниције у митраљезима свог већ изрешетаног „хокер фјурија”, скоро дупло споријег од немачких летелица, али са осетљивим командама и одличним акробатским могућностима, Танасић је извео последњи, самоубилачки маневар „таран”, који ће касније користити јапанске камиказе. Директно се обрушио на непријатељски „месершмит 109”, који је приликом судара закачио још један немачки авион, па су све три летелице експлодирале у ваздуху. Хокер Фјури Пилот из Мајура код Шапца следио је, тако, пример свог командира из 112. ескадриле, капетана-пилота Војислава Поповића, који се само неколико тренутака раније на исти начин херојски жртвовао и уништио непријатељски вишенаменски „месершмит 110”. За разлику од елитног Шестог ловачког пука, који је у Априлском рату бранио Београд и који је у свом саставу имао 37 „месершмита 109”, набављених у Немачкој до краја 1940. године, Пети ловачки пук располагао је 30 застарелих, двокрилних „хокер фјурија”, израђених по британској лиценци у домаћим фабрикама „Икарус” и „Змај”, обе у Земуну. Овај тип борбеног авиона из почетка тридесетих, са недовољном ватреном моћи, два митраљеза „викерс”, малог калибра (7,7 мм) и слабе пробојности, РАФ је до почетка Другог светског рата већ био заменио новим моделима. У потпуно неравноправној борби на небу изнад Куманова, поред капетана Поповића и поручника Танасића, погинули су и командир 111. ескадриле, капетан Константин Јермаков, и пилоти: потпоручник Милутин Перовић и наредници Јефта Арсић, Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић. Тог јутра такође је оборен и наредник Живко Степановић, али је пао на дрвеће и остао жив. После Другог светског рата, Савез бораца општине Куманово и припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац подигли су на месту где је био аеродром Режановачка коса спомен-обележје погинулим пилотима Петог ловачког пука. На њему се још налазе и имена потпуковника Ферла Градишника и поручника Живомира Петровића, Јанићија Кораћа и Радислава Пешића. Име пилота Милорада Танасића, рођеног 1. октобра 1911. године, накнадно је уклесано на споменику палим борцима и жртвама фашистичког терора у шабачком приградском насељу Мајуру. И по оцу и по мајци (девојачко Јуришић) Мајурац, Танасић је после завршетка средње техничке школе отишао у војску, где је похађао школу за резервне официре авијације, а потом се активирао. За пилота ловачких авиона се обучио у Мостару. Спомен обележје у Мајуру Као млад пилот, Танасић се тридесетих година прошлог века залагао за оснивање аеро-клуба „Наша крила” у Шапцу. Мада је јуначки изгубио живот у борби против Немаца, нове комунистичке власти нису биле вољне по њему 1948. године дају име поново формираном градском аеро-клубу, пошто му је отац Драгић био радикал. Међутим, од 1956. године клуб ће се ипак звати „Милорад Танасић” и наредну деценију и по имаће веома живу активност. Пилоту Танасићу постхумно је додељен Орден витешког мача првог реда, који је установљен 1998. године као одликовање Савезне Републике Југославије за изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности. Једна улица у Шапцу, у насељу Тријангла, носи његово име, а од почетка ове тако се зове и улица која почиње од Шабачке у Мајуру. У овом приградском насељу данас више нема Танасићевих потомака, нестала је и породица по мајци Јуришић, али мештани чувају сећање на неустрашивог пилота. Преостали „хокери” запаљени у Никшићу Друге две ескадриле Петог ловачког пука налазиле су се на аеродрому Косанчић код Лесковца, и у ваздушном удару 6. априла 1941. избегле су губитке захваљујући добром маскирању авиона. Наредних дана, безуспешно покушавајући да се супротставе снажнијем непријатељу, мењале су локације, да би коначно седам преосталих „хокер фјурија” на аеродрому у Никшићу 15. априла запалили њихови пилоти, да не би пали у руке непријатељу. Имена за 545 улица Од ове године чак 545 улица, 37 продужетака улица и 25 заселака на подручју града Шапца добило је назив, међу којима је и Улица пилота Танасића у Мајуру. Одлуку је донео градски парламент, на предлог локалне Комисије за одређивање назива улица и тргова, а у складу са планом и динамиком ажурирања Адресног регистра по градовима и селима Србије. Изузев седам назива улица у насељеном месту Шабац, сви остали се односе на 49 сеоских средина. Мирољуб МИЈУШКОВИЋ, ПОЛИТИКА
  14. Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј посетио је 8. децембра 2018. године, поводом славе храма Светог апостола Андреја Првозваног, парохију у Женеви. Прослава празника отпочела је 8. децембра 2018. године свечаним вечерњим богослужењем, којим је началствовао епископ Андреј, уз саслужење протојереја Богољуба Поповића из Лозане, јереја Зорана Врбашког из Салцбурга, надлежног пароха јереја Александра Ресимића и ђакона Ивана Толића. После богослужења, Епископ је присутнима честитао навечерје славе и одржао кратку катихетску поуку о значају Светог апостола Андреја Првозваног за српски народ и заједницу у Женеви. Вече је завршено пригодним послужењем у парохијској сали, где су верници имали прилику да проведу остатак вечери у пријатном разговору са својим Епископом. Наредног дана, епископ Андреј је началствовао евхаристијским сабрањем у старокатоличком храму у Старом граду у Женеви, уз саслужење јереја Зорана Врбашког, јереја Александра Ресимића и ђакона Ивана Толића, док су чтецирали теолози ипођакон Саша Бранисављевић из Цириха и г. Ведран Грмуша из Берна. Благољепију је допринео и парохијски хор којим је дириговала гђа Нина Софронски. Богослужењу, поводом обележавања храмовне славе, присуствовали су бројни гости, међу којима и амбасадор Републике Србије при мисији Уједињених Нација у Женеви г. Дејан Златановић. Извор: Епархија аустријско-швајцарска спц
  15. Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  16. Свештенство Виницке области Украјине није подржало свог митрополита Симеона Шостацког, који је саопштио да намерава да учествује на „сабору уједињења“ ради стварања украјинске цркве, независне од Москве. "Ми подржавамо садашњи статус Украјинске православне цркве као самоуправне јединице са правима независности и самосталности, осуђујемо грубо антиканонско мешање Васељенске патријаршије у живот наше Цркве и изражавамо пуну подршку поглавару наше Цркве Онуфрију, митрополиту Кијевском и читаве Украјине“, наводи се у одлуци ванредне седнице свештенства Виницке области. Кликом на линк СПУТНИК прочитајте вест у целини тв храм
  17. Свештенство Виницке области Украјине није подржало свог митрополита Симеона Шостацког, који је саопштио да намерава да учествује на „сабору уједињења“ ради стварања украјинске цркве, независне од Москве. "Ми подржавамо садашњи статус Украјинске православне цркве као самоуправне јединице са правима независности и самосталности, осуђујемо грубо антиканонско мешање Васељенске патријаршије у живот наше Цркве и изражавамо пуну подршку поглавару наше Цркве Онуфрију, митрополиту Кијевском и читаве Украјине“, наводи се у одлуци ванредне седнице свештенства Виницке области. Кликом на линк СПУТНИК прочитајте вест у целини тв храм View full Странице
  18. Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав прославио је 28. октобра свог небеског покровитеља – благоверног кнеза Растислава. Овим поводом примио је молитвене честитке, као од Свјатејшег Патријарха московског Кирила који истиче да је „Свети кнез Растислав дозвао у своју земљу богомудре проповеднике и ученике Кирила и Методија како би светлост православног Истока обасјала Велику Моравску. Као настављач апостолских трудова Вашег небеског покровитеља и његових достославних саподвижника, Ви се трудите да брижно обављате високу слижбу која Вам је поверена као предстојатељу Православне Цркве Чешких земаља и Словачке,“ истиче се у Патријарховој посланици. Са своје стране је митрополит Иларион истакао да „пример врлинског живота Светог кнеза Растислава помаже Вашем Блаженству у ношењу тешкога крста као предстојатеља, а који Ви, непрестаним молитвама Вашег анђела, носите у чистоти, благоразумију и благости Светог Духа. Извор: Српска Православна Црква
  19. Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав прославио је 28. октобра свог небеског покровитеља – благоверног кнеза Растислава. Овим поводом примио је молитвене честитке, као од Свјатејшег Патријарха московског Кирила који истиче да је „Свети кнез Растислав дозвао у своју земљу богомудре проповеднике и ученике Кирила и Методија како би светлост православног Истока обасјала Велику Моравску. Као настављач апостолских трудова Вашег небеског покровитеља и његових достославних саподвижника, Ви се трудите да брижно обављате високу слижбу која Вам је поверена као предстојатељу Православне Цркве Чешких земаља и Словачке,“ истиче се у Патријарховој посланици. Са своје стране је митрополит Иларион истакао да „пример врлинског живота Светог кнеза Растислава помаже Вашем Блаженству у ношењу тешкога крста као предстојатеља, а који Ви, непрестаним молитвама Вашег анђела, носите у чистоти, благоразумију и благости Светог Духа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. ,,Призренска богословија дијели историју и бреме свог народа. Носимо наслеђе прошлости а живимо за вјечност“-поручује јеромонах Исидор. Прилог радија Светигоре Обновљена Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Тим поводом гост Радија “Светигора“ био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора ове црквено-просветне установе, који је говарио о раду овог расадника образованих православних Срба. ,,Поново се на Бистрици богослова гнездо свило Богу се моле синови народа прогнана Задужбина твоја Симо сигурна је брана Вратисмо се опет теби Земљо обећана…“ Овако каже пјесма ,,Славни граде“ у извођењу хора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Ова црквено-просветна установа окупила је овог септембра осму генерацију богословаца. Радује нас што на таласима Радија ,,Светигора“, путем телефонске линије, имамо госта из Метохије. Отац Исидор (Јагодић) замјеник је Ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Оче молимо Ваш и благослов косметских и призренских светиња и захваљујемо што сте данас са нама. Све вас поздрављам из Богословије у Призрену. Ове године смо примили осму генерацију обновљене призренске Богословије и то је за нас велика ствар и радост. Да кренемо редом…Оче реците нам нешто о историјату овог расадника образованих, православних Срба, важном културном и политичком центру који је помогао и помаже нашем народу да опстане и сачува своју вјеру, језик и културу а познато је како је српском народу увијек било тешко опстати на овим просторима. Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену је најстарија установа овог типа у самом Призрену и на територији Старе Србије. Основана је 1871. године и задужбина је нашег познатог Симеона Андрејевића Игуманова или, како га ми овдје зовемо, чика Симе Призренца. Богословија је основана у изузетно тешким условима, у периоду када је на овим просторима још увијек било Отоманско царство. Чика Сима је уз подршку руског конзула Ивана Стјепановича Јастребова и подршку Цркве и тадашњег Митрополита у Београду основао ову Богословију са циљем да из ње као из расадника излазе будући свештеници, епископи и народни учитељи за наш народ на територији Старе Србије. Вријеме није било нимало једноставно. Било је тешко, можда и теже него данас али хвала Богу, свједоци смо да када човјек ради уз Божију помоћ, то је благословено дјело које не могу уништити спољашњи тешки услови. За ову познату Богословију везана су имена четворице патријараха, великог броја свештенослужитеља и епископа и великог броја наших народних учитеља и друштвених дјелатника. Ако Бог да ускоро ће ово познато училиште прославити сто педесет година од свога оснивања. Од 1999. године ђаци и професори су, због новонастале ситуације на Косову и Метохији, ради безбједности евакуисани у Ниш. 17. марта 2004. године руља од десетак хиљада шиптарских терориста запалила је Богословију. На Малу Госпојину 21. септембра 2011. године васкрсава и поново почиње са радом ово училиште, које јасно свједочи истину Васкрсења Христовог. Оче, ово је био и први дужи прекид у раду Богословије у Призрену иако је она била измјештена у Ниш. Реците нам нешто о страдању Богословије у току последњих ратних збивања. 1999.године ученици и професори евакуисани су из Призрена и населили се у Нишу, гдје и данас постоји Богословија Светих Кирила и Методија која ради у овом граду. Од 1999. године до 2004. у комплексу Богословије у Призрену су живјели расељени Срби из околине овог града. На жалост, у оним тужним и несрећним догађајима 17. и 18. марта 2004. године цио копмлекс Богословије је спаљен и прошао је исто као и све православне цркве и српске куће у Призрену, тако да је Богословија подијелила историју и бреме свога народа. После 2004. године Богословија је неколико година била потпуно у рушевинама. Благодарећи, на првом мјесту Богу, благослову наше Свете Цркве и залагању Владике рашако-призренског Г. Теодосија рад Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену обновљен је у септембру 2011. године. Благодарећи Богу ушли смо у осму годину постојања и рада обновљене Призренске Богословије. Оче, како памтите 1999. и 2004. годину? Морам рећи да ја тада нисам био овдје и не могу рећи да их памтим али искуство које се овдје преноси је заиста болно и тешко, а народ са болом говори о томе. Али свакако да не смијемо остати заробљени у том неком тренутку који је најтежи, најцрњи и најболнији за нас, не смијемо га ни заборавити већ наставити да идемо даље јер смо ми људи који вјерују у Васкрсење и преображење свијета. Обновом Богословије показали смо да смо сви чада Христова, дјеца Његова и да вјерујемо у Васкрсење. Вјерујемо да ма колико тешки и болни били страдање, смрт и крст, ту није крај. Ми не смијемо да останемо у мјесту, већ треба да идемо ка Васкрсењу, ка обновљеној Богословији која и сада, у овим тешким околностима, свједочи Васкрсење Христово и да је Христос, побједитељ смрти и страдања, изнад свих ових деструкција, рушења и уништења. То нам само потврђује оне ријечи да је крв мученика сјеме за нове хришћане, што нам је посвједочио и повратак богословаца у Призрен. Колико је за Србе са Косова и Метохије значио повратак богословаца у Призрен, и то што коначно у овом граду виде младе људе који су ријешили да живот посвете Богу и роду и то на једном овако значајном мјесту за наш српски народ? Искористио бих овдје једну слику из дјетињства која је мени остала у сјећању као лијепа успомена. Човјек који живи на селу радује се ластама када оне дођу а тугује када ласте одлазе на југ иако зна да је то добро и потребно за њих. Али када се оне врате човјек се неизмјерно радује што их поново види ту на истом мјесту, посматрајући како опет праве гнијезда и размножавају се…Ако човјек толико може да се обрадује ластама, колико ли се тек онда обрадује када се на неко мјесто врате људи, и то не одрасли људи него када ту дођу дјеца, која у тај крај донесу своју животну енергију, свој младалачки дух, своју вјеру у живот који нема краја. Тако да за Србе Призренце, који су овдје старији људи (баке у већини случајева), долазак дјеце значи много. Примјетно је да се, када дјеца оду на распуст, и њихов дух некако промијени јер им недостаје тај животни елан који дјеца доносе. Знате… са дјецом не можете да будете тужни или превише затворени у себе и своје проблеме. Са дјецом морате да радите, да причате и да, просто, живите са њима у том духу који они доносе, дух новог оптимизма, нове радоси и радости Васкрсења. Колико Срба има данас у Призрену и какав однос богословци имају са локалним становништвом? Данас у Призрену стално борави негдје од 15-20 Срба и то је јако мали број у поређењу са укупним бројем становника који прелази 150.000 становника у овом граду. Оно што ми учимо дјецу овдје у Богословији (и прве лекције се тичу тога) јесте како и на који начин поштовати и вредновати људе у чијем окружењу ми, овдје, живимо. Будући да смо људи који вјерују у Бога, знамо да, ако тражимо да неко поштује нашу вјеру и нас онда, са друге стране, морамо поштовати и вјеру другог човјека, поштовати другог човјека као биће које је Бог створио и на које се, такође, излива Божија љубав. Сви ми, сваки човјек на овој земљи постоји као свједок Божије љубави и ми не можемо бити неко ко ће затворити очи и рећи да је Божија љубав само на нама а не на неком другом човјеку. Тако да се трудимо да у сваком човјеку видимо икону Божију, да сваког човјека посматрамо као биће које Бог воли и за које Он пројављује Своју љубав. То су неке прве и основне лекције и мислим да је то и предност Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену у односу на неке друге богословије. У Богословији у Призрену учи се албански језик, управо због тога о чему говорите? Да. Сматрамо јако важним да дјеца, макар на основном нивоу, савладају албански језик јер не можемо порећи окружење у којем живимо. Оно је, у овом тренутку, овакво и треба се прилагодити и пронаћи начин како да живимо. Оваква ситуација није нова у историји Цркве. Ми знамо да су Хришћани ранијих вијекова имали, можда, и теже ситуације па су проналазили начине како да опстану са људима који су били друге вјере и друге културе и да са њима проживе свој живот. Сматрамо да ће и учење албанског језика помоћи у томе да макар за мало, онолико колико је у нашој могућности, испоштујемо другог човјека а у исто вријеме да нам то знање помогне да се сналазимо у друштву у којем живимо. Знамо да је Богословија запаљена 2004. године, да је требало подићи из пепела. Ко је помогао њену обнову? Да. Богословија је била у јако лошим условима и требало је заиста све обновити из згаришта али успјели смо захваљујући великом броју људи који су помогли. Европска комисија је била добрим дијелом финансијер ових радова а у исто вријеме и надзорни орган. Благодарећи Српској и Руској православној Цркви, Влади Републике Србије и заиста великом броју људи који су помогли и дали свој допринос да се ова Богословија обнови, она данас изгледа овако како изгледа. Имамо, хвала Богу, добре услове да се дјеца, наши будући свештенослужитељи, образују у нормалним и хуманим условима. Морамо да поменемо и онај велики догађај 15. маја 2016. године када су Патријарх и архијереји сабрани на Светом архијерејском Сабору Српске православне Цркве у Пећкој Патријаршији, освештали обновљену Призренску Богословију. Можемо само да замислимо каква је радост била тога дана у царском граду. Познато нам је из старозавјетне историје да када је цар Давид, носећи Ковчег завјета, како би га унио у храм који је Богу приправио, у Јерусалим, пред њим скакао и пјевао од радости. Са друге стране, знамо из искуства, да када човјек дође до краја радова на кући коју гради, он се радује и позива људе да дођу и са њим подијеле радост. Тако је, отприлике, било и код нас 15. маја 2016. године када смо, на неки начин, скакутали од радости попут цара Давида јер се наша заједничка кућа, напокон до краја обновила и јер је у њу ушао благослов нашег најсветијег Патријарха, великог броја архијереја, свештенослужитеља и народа Божијег који су дошли да, заједно са нама, подијеле радост и учествују у том великом и радосном тренутку. У почетку је у Богословију уписана само једна, прва генерација обновљене школе, а са сваком следећом генерацијом обнављале су се и нове зграде, долазили нови професори. Који професори раде у Богословији и шта све имате у комплексу Призренске Богословије? На првом мјесту, истакао бих то да нам сваке године, хвала Богу, долази одређени број ученика и за сада нисмо имали проблема око тога да нема заинтересованих ђака. На томе, на првом мјесту, благодаримо Богу, родитељима који их упућују и епископима који им дају благослов за школовање овдје. С друге стране, благодарни смо Богу на томе што имамо и кадар који ни по чему не мањка и не заостаје ни за једном другом црквено-просветном установом. Имамо све услове неопходне за рад и развој дјеце. Поред саме зграде школе и управног дијела имамо и велику заједничку трпезарију, салу за свечаности, интернат а ту су и зграде за становање професора који овдје живе са својим породицама , као и фискултурна сала која је такође важна да дјеца, будући да се ради о узрасту од 15-20 година, могу да се, поред свог умног и духовног развоја, адекватно развијају и физички јер имају могућност да се баве спортом или посјећују теретану. Покренули сте и издавачку дјелатност и надалеко чувени, дивни, богословски хор и оркестар. Млади богослови из Призрена посјетили су овог љета и српску заједницу у Њу Џерсију. Да ли сте и Ви били са њима у овој посјети? Кави су утисци? Реците нам и нешто о раду овог хора… Благодарећи Богу и свима овдје, на првом мјесту вршиоцу дужности Ректора Владики Теодосију, свим професорима и многим другим људима који сарађују са нама, основана је издавачка дјелатност Богословије и већ смо имали неколико издања књига. Поред тога имамо и два издата cd-а. На првом мјесту захвалност за ове албуме припада професорима црквеног појања и ученицима који су их приредили заједно са својим професорима. Ове године, ученици су боравили у гостима код Епископа западно-америчког Г. Максима, гдје су имали прилику да обиђу велики број мјеста у тој Епархији. Ја, због неких других околности, нисам био са њима али њихови утисци су задивљујући. Одушевљени су тиме како су их тамо дочекали и са којом љубављу се наш вјерни народ тамо опходио према њима, са каквом љубављу су их слушали, пратили и упијали сваку ријеч и тон из пјесама које су они изводили. Први cd се бави боголужбеном црквеном музиком, пјевањем, док су на другом пјесме са Косова и Метохије у извођењу оркестра и хора Богословије тако да смо и са те стране некако покрили традицију простора на коме живимо. Други cd носи назив ,,Славни граде“ и садржи предивне пјесме које се још увијек не могу наћи на ју-тјубу. Како се долази до ,,Славног града“? Албум ,,Славни граде“ се може набавити у партијаршијским продавницама, у самој Богословији и већини манастира и цркава Рашко-призренске епархије, као и у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Са дјецом је увијек лијепо радити. Ту су догодовштине и занимљиви догађаји. Молимо Вас да са нама подијелите нека своја лијепа сјећања, која памтите из рада са овом дјецом. Рад са дјецом је велико и благословено дјело и један непредвидив посао јер се ради о људима који нису одрасле и формиране личности. То су дјеца са којом увијек има неких непредвиђених ситуација које није увијек лако исконтролисати. Оно што каракретише нас, овдје у Призрену, јесте то да смо ослоњени једни на друге, дјеца на нас и обрнуто, тако да имамо један приснији однос јер ми тој дјеци замјењујемо и родитеље, и пријатеље и околину. Тако да они са нама дијеле више тога него што би то био случај да се налазимо у било којој другој Богословији наше Цркве. Најкарактеристичнији су они моменти кад дјеца са нама дијеле неке своје проблеме или муке које их муче у том узрасту. Увијек је интересантно када дође први разред. Поред навикавања на нову школу и нове другаре у разреду, прваци имају проблем навикавања на нову средину и нове околности. Схватају да им ту више нису мама и тата па ту често буде и суза, па онда и смијеха, и свега помало… помијешано. Све то чини да се зближимо и изградимо, не однос професор-ученик, већ однос старији и млађи брат. Обновљена је и традиција да се првог дана нове школске године служи помен цару Душану у његовој задужбини крај Призрена, манастиру Светих архангела гдје се и одржава први час из историје Српске Цркве. Да ли је тако било и ове године? Да. То је била јако лијепа традиција Богословије Светих Кирила и Методија још прије него што је она, стицајем околности, премјештена у Ниш. Када је рад Богословије у Призрену обновљен, наставили смо и ову јако лијепо традицију. Призрен је град који много дугује нашим средњевјековним, славним прецима, на првом мјесту цару Душану чије је гробно мјесто управо овдје. Најбољи начин да започнемо сваку своју школску годину је управо одласком и поменом на гробу цара Душана и поколоњењем Светињи Светих архангела код Призрена. На овај начин смо повезани и са прошлошћу и са будућношћу јер прије тога служимо литургију, која је одраз Царства Божијег, повезујемо у том тренутку све, као једну нераздвојну цјелину. Носимо наслеђе прошлости и ишчекујемо, дјелимично већ доживљавајући Царство Божије. А најбоље мјесто за то је манастир Светих архангела гдје дјеца, нарочито полазници првог разреда, имају свој први час имају управо ту поред гроба цара Душана, да знају гдје су дошли, у какавој Светињи се налазе, чему тежимо и ка чему идемо. Колико ђака похађа Богословију? Који су то предмети које они више или мање воле? Одакле дјеца долазе и да ли се родитељи плаше за њих јер се Богословија, ипак, налази у Призрену у којем Срби и нису баш добродошли? Родитељи се плаше, и то је оправдано, али ипак шаљу своју дјецу. Плаше се, али вјерују Богу и нама да ћемо учинити и дати све да њихова дјеца буду безбједна и да у што бољим условима расту и развијају се. Богословију похађа 49 ученика у пет разреда. Добар дио њих долази са Косова и Метохије. Благодарни смо Богу што је тако јер ће добар дио њих наставити своје служење управо на територији ове Епархије. Остала дјеца долазе већином из дјелова који су орјентисани ка Косову и Метохији или из централне Србије. Ученици који заврше Призренску Богословију, сјутра када одавде оду и рашире се широм земаљске кугле, сами Бог зна да ће часно носити своје свештеничко служење. Они ће цијелог живота памтити не само да негдје постоји Грачаница, Дечани, Призрен или било које од Светих мјеста на Косову и Метохији, већ ће уз то увијек додавати и мој Призрен, моја Љевишка, моји Дечани, моја Грачаница, моје Косово и Метохија јер они постају дио њиховог бића и памћења које се не може изгубити и избрисати. И то је јако важно. Предсједник Србије у недјељу је поручио са Косова да треба заборавити небеску Србију. Александар Вучић који је овог викенда посјетио јужну српску покрајину није се, овог пута, срео са представницима Цркве. Када је последњи пут предсједник Србије посјетио Призренску Богословију? Не бих се много уплитао у политику јер себе не сматрам компетентним да говорим о тим питањима, али ја се не сјећам да је предсједник Србије посјетио Призренску Богословију. Што се тиче одрицања од небеске Србије, политичари имају своју перспективу кроз коју посматрају и свијет и државу коју воде. Код њих се нада једне државе и једног народа огледа кроз економски, социјални или правни напредак, што ми, као људи Цркве и православни вјерници, не сагледавамо на исти начин. Издвајање небеске Србије, коју прије треба окарактерисати као Царство Божије а не неки простор у коме, тамо на небу, живе Срби, представља проблематику савременог друштва у глобалу, не само на нашем националном нивоу. Са том изјавом предсједника неће се сложити ни један православни хришћанин. Ми имамо право да се с тим не слажемо, јер је у питању дио нашег идентитета и духовног бића. Присуствовали сте и прослави Јасеновачких мученика 8. септембра у Јасеновцу. Какве утиске носите? Није ми први пут да тамо одлазим. Овог пута сам био са јеромонахом Никитом (Адамовићем) у својству представника Призренске Богословије, а са нама је био и парох призренски отац Слободан Ђорић. Био је организован и семинар за професоре богословија а учествовали смо и на научном скупу који је одржан у Православној гимназији у Загребу. Круна нашег боравка тамо је учешће у Светој Литургији у манастиру Јасеновац на дан Светих мученика и новомученика јасеновачких. Ми са Косова и Метохије се јако добро разумијемо са српским народом који је остао да живи на територији Републике Хрватске. Оцу Слободану Ђорићу су кренуле сузе када је видио да на вечерњем богослужењу у Пакрацу нема дјеце. Заплакао је јер се присјетио момената, док је био парох у Призрену прије обнове рада Богословије, када ни у Призрену није било дјеце на богослужењима. Ова посјета је велики благослов за нас. Славски колач је пререзан на једној од хумки у околини спомен обиљежја новомученицима јасеновачким. Прије свих ту је дошао умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) који се попео на једну од хумки и ту дочекао остале епископе, свештенство и народ. Та слика, мени је изгледала као слика Христове ,, Бесједе на гори“. Велики је ово био благослов за нас и велико мјесто страдања…буквално смо стајали на Светим моштима и остацима мученика Јасеновачких. Оче Исидоре захваљујемо Вам и поздрављамо Вас ријечима пјесме ,,Славни граде“ призренских богословаца: Христе Боже чувај Призрен и призренске Светиње до судњега дана. Хвала на молитвеном поздраву. Све вас позивам да дођете да се заједно обрадујемо Господу нашем. Дођите нам да се сусретнемо, јер оно што нама највише недостаје јесте сусрет са нашим вјерним народом. Недостају нам људи. Дођите кад год сте у могућности, биће то благослов и за нас и за вас. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...