Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Наша света Црква 9. јануара 2020. године, трећег дана празника Христовог Рођења, прославља празник Светога првомученика и архиђакона Стефана. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, коју је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Стојана Билића, протопрезвитера Владана Симића, секретара Епархије бачке, и ђаконства Саборног храма. У беседи после прочитане јеванђелске перикопе, прота Миливој је верноме народу честитао данашњи празник, и подсетио на велика дела светога архиђакона Стефана, који је живео и пострадао за Господа. Угледајући се поново на Господа Исуса Христа, Који је са Крста умолио Оца небескога да не узме за грех његовим распинатељима то што су га разапели, и архиђакон и првомученик Христов – Стефан, исто тако се моли: „Господе, не упиши им ово у грех”, молећи се да им Бог опрости, јер им је он већ у свом срцу опростио то недело које су према њему нанели. То је разлог што Црква трећи дан Божића прославља управо овог дивног светитеља Божјег, казао је прота Миливој. Владика Иринеј је, по отпусту Литургије, верноме народу честитао празник Светога првомученика и архиђакона Стефана. Драга браћо и сестре, нека вам је свима срећан и благословен данашњи празник посвећен првом мученику Христове Цркве. Свима вама који сте свечари данас честитам славу. Нека Бог дâ у здрављу, на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
  3. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. Он је братији манастира и верном народу честитао празник Ваведења Пресвете Богородице, који данас славимо и обратио им се са неколико речи. „Хтео бих укратко да вас подсетим на речи из данашњег Јеванђеља, где Господ каже 'Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно'. То подразумева, драга браћо и сестре, да треба да се угледамо управо на Пресвету Богородицу која је читавог свог живота размишљала једино о Богу. Она је та која је одлучила у име свих нас да прими Господа у своју утробу и да сам Бог, који је остао Бог, постане и Човек и прими људску природу зарад нас и нашега спасења. Боравећи у храму, она је од свог детињства разговарала са Господом и анђелима Његовим и сав свој живот је посветила служењу Господу на тај највећи начин, као мајка самога Богочовека, Исуса Христа. Тако и ми сваки тренутак свога живота треба да мислимо на Господа, а нарочито када се окупљамо у светим храмовима где треба да се причестимо. Основни предуслов за то је да имамо међусобну љубав и мир, јер смо позвани да се бринемо једни о другима, зато што се само кроз ближње своје можемо спасити. Господ иде чак и даље и каже да треба да имамо љубави и према непријатељима својим, јер ако немамо љубави према другима не можемо да се уподобимо Њему, нити Пресветој Богородици“, поручио је Епископ Никодим и пожелео да се на многа и блага лета окупљамо у овом светом храму. Након Свете Литургије пререзан је славски колач у капели посвећеној данашњем празнику. Извор: Епархија далматинска
  4. ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/
  5. На монашком гробљу манастира Ћелија Добрска данас су сахрењени земни остаци монахиње Христине (Нинчић) (1931 – 2019.). Опело је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Владика је рекао да су ријечи из светога псалма Ја сам, Спасе, слушкиња Твоја, спаси ме – ријечи свега живота покојне мати Христине и њена молитва. Звучни запис беседе „Слушкиња Господња је била од свога рођења. Рођена у дивној и честитој свештеничкој породици Стефана Нинчића у Банату, она је сав свој живот привила уз Цркву Божију. И све што јој је Бог дао, она је вратила Господу. И своје дијете које јој је Бог подарио, дјевојчицу, а онда и сав свој живот принијела је Спаситељу на дар. И непрекидно се молила тим ријечима: Господе, Спасе, спаси ме, слушкињу Твоју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је заједно са својом сапутницом и сапатницом мати Олимпијадом дошла у двор епископа банатских, гдје су њих двије пет-шест година бринуле о том двору и Епископу, са свом сестринском љубављу. „Да би онда заједно њих двије дошле на Цетиње, код ћивота Светога Петра Цетињскога да и ту послуже Господу и своме спасењу, а онда да приме послушање, скоро већ тридесет година, да пређу овдје, у ову древну светињу старију још од Цетињског манастира и да остатак свога живота проведу овдје у вјери, у нади, у молитви, у љубави, у послушању непрекидном“, рекао је он. Казао је да је послушање било основно правило и мати Олимпијаде и мати Христине. „И узајамно су се слушале, слушале су и благослов Цркве Божије, али су слушале и своје призвање монашко у све дане свога земнога живота. И како су заједно поживјеле овдје, у овој светињи, ево их је Господ призвао да заједно, управно за празник својих небеских покровитељки Светих Олимпијаде и Христине оду у Његово наручје, у Царство небеско. Прво мати Олимпијаду, па онда мати Христину, да овдје, једна поред друге, као што су сав свој живот заједно провеле, и озаједно проведу до Страшнога суда, чекајући трубе судњега дана“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  7. Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  8. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  9. У недјељу, 18. новембра, 25. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протојереја Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, као и протођакона Владимира Јарамаза. Тумачећи прочитану јеванђељску причу, началствујући свештенослужитељ Далибор Милаковић се осврнуо на важност љубави према Богу и ближњима. Звучни запис беседе „Ако желиш задобити живот бесмртни – Царство Божије, љуби Бога свога, свим срцем својим, свом душом и свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога. Ово су двије највеће заповјести које је Господ Бог дао нама људима и које ће од нас тражити до краја свијета и вијека“, казао је отац Далибор, објашњавајући да о те двије заповјести виси сав закон и пророци и да је у њима садржано да волимо Бога и ближње своје. Подсјетио је и на то за шта смо створени и које је наше стварно призвање и назначење у овоме свијету: „Створени смо по образу и подобију Божијем, створени смо да узрастамо у пуноћу мјере раста Христовог. Дакле, када гледамо лице брата свога, ми гледамо лице Бога свога“, нагласио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. На крају свог пастирског обраћања, нагласио је да смо створени за заједницу у којој је љубав главна, јер нас том љубављу и Господ призива и позива на истинско заједништво и духовно обновљење: „Сви ми смо овдје у заједници призвани да волимо једни друге, зато Господ и говори да ондје гдје обитава љубав међу браћом ту обитава и Он. Зато Господ призива цијели свијет, сви су призвани да пред Богом једни друге познамо као браћу“, закључио је отац Далибор. Током Свете Литургије појали су и одговарали хорови из Подгорице и Бара. Наиме, уз хор Саборног храма Васкрсења Христовог – „Свети апостол и Јеванђелист Марко“ из Подгорице, почасни гости ове недјеље били су чланови хора „Свети Јован Владимир“ из барског Храма. Уважене госте је поздравио и заблагодарио на доласку, протојереј Мирчета Шљиванчанин . Светим Тајнама Тијела и Крви Христове је приступио и присајединио се велики број вјерног народа, а евхаристијско сабрање благодарности је настављено за трпезом љубави и просторијама Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Украјинска православна црква саопштила је да се делегација украјинских ходочасника, предвођена Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, крајем прошле недјеље у Јерусалиму сусрела са Патријархом Теофилом и да је Патријарх ово рекао током тога сурета. Патријарх Теофил је, према саопштењу, рекао да су православни народи данас подвргнути посебним испитима, али да због тога не треба да губе наду. „Мир и успостављање јединства долазе само кроз Цркву и нашу молитву. Примјер за то је Јерусалимска црква, чије је присуство овдје током многих вјекова непромјенљиво чудо. Нестале су велике империје, а Црква живи. Ми се молимо за нашег сабрата блажењејшег Митрополита Онуфрија и многострадални народ Украјине“, рекао је Патријарх јерусалимски. Додао је да је свијету глобализације један од главних циљева уништење Православне цркве. „Пипци глобализације покушавају да продру у тијело Цркве да би је тако уништили. То се догађа широм свијета, укључујући и Украјину. Мијешање политике у послове Цркве, представника једне Цркве у послове друге под утицајем политичара – то су знаци тога процеса. Држите се свога предстојатеља, не само да би нашли спокојство у његовим молитвама, него да бисте били његови помоћници и самолитвеници, њему подражавајте у чврстини вјере“, казао је Патријарх Теофил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Патријарх јерусалимски Теофил III позвао је вјернике Украјинске православне цркве да у условима „посебних испита“ не губе наду и да се држе свога предстојатеља – Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Украјинска православна црква саопштила је да се делегација украјинских ходочасника, предвођена Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, крајем прошле недјеље у Јерусалиму сусрела са Патријархом Теофилом и да је Патријарх ово рекао током тога сурета. Патријарх Теофил је, према саопштењу, рекао да су православни народи данас подвргнути посебним испитима, али да због тога не треба да губе наду. „Мир и успостављање јединства долазе само кроз Цркву и нашу молитву. Примјер за то је Јерусалимска црква, чије је присуство овдје током многих вјекова непромјенљиво чудо. Нестале су велике империје, а Црква живи. Ми се молимо за нашег сабрата блажењејшег Митрополита Онуфрија и многострадални народ Украјине“, рекао је Патријарх јерусалимски. Додао је да је свијету глобализације један од главних циљева уништење Православне цркве. „Пипци глобализације покушавају да продру у тијело Цркве да би је тако уништили. То се догађа широм свијета, укључујући и Украјину. Мијешање политике у послове Цркве, представника једне Цркве у послове друге под утицајем политичара – то су знаци тога процеса. Држите се свога предстојатеља, не само да би нашли спокојство у његовим молитвама, него да бисте били његови помоћници и самолитвеници, њему подражавајте у чврстини вјере“, казао је Патријарх Теофил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. JESSY

    Отворимо врата свога срца

    И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили. Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас. Архимандрит Емилијан http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2018/03/blog-post.html
  13. Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“. И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили. Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас. Архимандрит Емилијан http://hramsvetijovan.blogspot.rs/2018/03/blog-post.html View full Странице
×
×
  • Креирај ново...