Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј Предраг Шћепановић поручио је вечерас са Молебана за Косово и Метохију у подгоричком Саборном храму да овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми имамо пост и молитву. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице

Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице