Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свих'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 65 results

  1. После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све стране. С друге стране, кафићи, ресторани и места за забаву који су крцати у свако доба дана су раширени по целом граду. Делује да Срби проводе много више времена по таквим местима него било где. Ово је омањи списак онога што се много разликује од навикнутог: 1. Избацивање ђубрета и рециклажа су на врло неразвијеном нивоу. У Новом Саду постоје (чак не у свим деловима града) само две врсте контејнера за ђубре, за комунално и амбалажно. У амбалажне убацује се све заједно, неразврстано: метал, стакло, пластика, папир, текстил итд. Стално налазим и избачене велике делове намештаја који данима стоје на улици. Србија је рај за пластичне кесе које се немилице троше на пијаци, у пекарама, продавницама. Част изузецима и добровољцима који чисте и скупљају разбацано. Поглед на новосадску цркву (Фото А. Васиљевић) 2. Овде сада има далеко више паса него раније. Пси су свуда присутни и махом се добро понашају. Не могу ни реч против њих да кажем. Међутим, власници паса углавном не покупе природне остатке својих љубимаца после обављања свакодневних потреба. Кад шетам морам добро да гледам где корачам. Част изузецима али чини ми се да је Нови Сад све прљавији град. 3. Превише мириса и превише музике. Људи су превише напарфемисани. Кад се сви ти мириси помешају, свакако не одају осећај чистоће. На многим местима музика је прегласна. Тржни центри су загађени прегласном музиком која извире из свих продавница, као да се сви надмећу ко ће пустити гласније. Тако је и многим кафићима и ресторанима. Немамо сви исти укус и нека врсте музике је атак на наша чула и стрпљење. 4. Мобилни телефони имају овде статус божанства. Заиста ме не интересује шта ко нема у фрижидеру, где је ко оставио чарапе и остале приватне стварчице. Сваки разговор и посао се прекида ако се телефон огласи. Људи причају свашта и свуда, прегласно не обазирући се на место и остале око себе. 5. У Јапану сам годинама радила као просветни радник. Никада нисам видела да баке, деке или родитељи носе ђачке торбе својим унуцима и деци. Тамо се од малих ногу учи и спрема на разне врсте терета. Како се изборити са животним теретом кад одрасту, ако не могу сами да носе свој школски терет? 6. Заменица Ви нестаје из српског језика. Многи које уопште не познајем, продавци, поштари, радници у разним делатностима обраћају ми се са ти. Уместо довиђења често ме испрати ћао, а уместо шта желите је шта хоћеш. Није да ми посебно смета, чудно је и оставља утисак недостатка кућног и школског васпитања. Јутро у Новом Саду (Фото Танјуг - Ј.Пап) 7. Вози се хазардно. У једној руци је волан, у другој мобилни или цигарета, поглед ко зна где, а брзина потпуно неприлагођена. Кочи се на буквално десетак центиметара од пешака, многи нервозно јуре као да их на крају пута чека вечна срећа, обилазе на раскрсницама на условно, а стрпљење је овде непознаница. Затоје трубљење главни начин комуникације међу возачима. 8. Постоји посебна група коју овде називају „шалтеруше”. Опет част малобројним изузецима, моје искуство са њима је поражавајуће. У свим установама где постоје правила облачења за посетиоце (која ја подржавам) запањујуће је да многе запослене изгледају као да су стигле на посао директно из лудог, ноћног провода. Почев од неприкладне гардеробе, изреза до струка, предебелих вештачких трепавица које им вуку капке према доле и онемогућавају скроз отворене очи, до офарбаних и окићених канџи које им не дозвољавају да правилни користе тастатуру на компјутеру. Није ни чудо да су документи које добијам често са грешкама. Шалтеруше обавезно раде „мултитаскинг”: приватно телефонирање, испијање кафе или јогурта, жвакање нечег, ћаскање са колегама и то све у исто време док сређују неки докуменат. Ако су боље расположене одвалиће неку шалу која је потпуно непримерна месту или дати неки дубокоумни савет који нисте ни тражили, а оно због чега сте дошли није урађено добро и потпуно. 9. Оно што је посебно другачије овде и што је постојало и пре четрдесет година кад сам отишла у иностранство, а што је сад још више присутно је магична реч „веза”. Оно што мени није успело да решим регуларним путем, уз сва прибављена и исправна документа и све урађено на време, други су решили под одмах преко везе. Веза је јача од свих закона, прописаних и моралних. Срећом, ја могу да преживим без веза, али се питам како је свим оним људима којима је живот у питању, а немају везе, нити оне невидљиве, а челичне, нити оне које се стављају у коверте. Новосађанка на клупи са цигаретом (Фото Бета - Д.Г.) 10. Оно што посебно смета неком ко долази из земље где се поштују закон, ред и неузнемиравање околине је пушење. Чак и у кафићима где где је забрањено пушење, многи користе електронске цигарете и убеђују ме да се не осете и да нису штетне. Бити непушач у Србији није нимало лако. Предност се увек даје пушачима који никако не могу да схвате колико дим смета онима који не пуше. Списак површних ствари би могао да се још протегне, а о дубинским разликама је потребно далеко више времена, места, стрпљења и озбиљних анализа. Ово није напад на мој град и људе у њему, већ опажања неког ко је био дуго изван града и коме је жао да гледа како град расте, а стагнира и чак иде уназад у неким аспектима. Што се тиче навикавања, на многе ствари не да не могу да се навикнем, заправо не желим да се навикнем и трудим се да се не навикнем, јер навикавање често може да буде део притајане предаје. Весна Белушевић, Нови Сад, Србија Izvor: Politika
  2. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора
  3. У Црмничком селу Лимљани, у Цркви Светог Јована Крститеља Пророка и Претече коју су мјештани подигли 1872. године и посветили овом, како га Господ назива „највећем од жена рођених“, данас је служена Света служба Божија. Литургију је служио настојатељ Манастира Светог Николе у Доњим Брчелима јеромонах мр Никон Кокотовић. Саслуживали су му парох црмнички јереј Слободан Лукић и ђакон Павле Божовић. За пјевницом су одговарале сестре из манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Пред Свето причешће присутним вјерницима обратио се отац Слободан Лукић: „Драга браћо и сестре, благодарни смо Богу великом што нас сабра данас у овај Свети храм, да узнесемо молитве, пјесме и овај литургијски принос. И свако сабрање литургијско, као што је и ово наше данашње, јесте икона будућега Царства небескога, јесте пројава Цркве у цијелој њеној пуноћи. Као што Христос рече „Гдје су двоје или троје сабрани у Моје име, ондје сам и ја са њима“, тако и ми данас сабрани овдје у Христово име, у Божије име, узнесосмо хвалу Богу и тако пројависмо да смо жива Црква. То и јесте циљ нашег хришћанског живота, да чинимо Цркву, да живимо литургијским животом, црквеним животом по заповјестима Христовим. Јер ако то чинимо, онда ћемо да будемо заиста хришћани у правом смислу ријечи. На тај начин ћемо чувати и градити себе, и градити и чувати нашу Цркву. И сва трагедија човјечанства овога свијета, све ове невоље, недаће, несреће, зло које се дешава, јесте управо то што је човјек одступио од Христа, од Његових заповјести и од Цркве Божије, и што је потамнио Лик Божији који је у њему. Јер сваки човјек, свако од нас је створен по Лику Божијем. Као икона Божија. И нама је задато да тај Лик чувамо, да га остварујемо и да будемо што подобнији Христу Богу. И зато ми на овај начин сабирајући се у Цркви Христовој која је небоземна и у којој у Духу Светоме нема никаквих граница, нема простора и времена, и у којој смо ми у заједници, како једни са другима који смо сабрани овдје, тако и у заједници са свим члановима Цркве, како живим, тако и оним упокојеним који су отишли, прешли границу живота и смрти. И зато се ми сабирамо у Цркви Божијој да пројавимо, остваримо то јединство на које смо призвани и на тај начин чувамо Лик Божији у нама и тако чувамо себе који смо храмови Духа Светога и чувамо светиње које су нам повјерене. Ево и данас знамо шта се дешава, да је наша Црква пред великим искушењем. Управо због тога што је један дио оних којима је Бог дао да буду власт, тиме што су се удаљили од Бога, што су заборавили Лик Божији који је у њима, донијели су један закон, боље речено безакоње, којим се настоји, не само да се одузме црквена имовина, него да се одузме од нас оно што нас је чинило вјековима хришћанским православним родом. И зато је наш најбољи одговор ово. Сабирање на Свету литургију и на ове свештене и чудесне литије које проходе, ево из недеље у недељу, села и градове Црне Горе. Јер као што видимо овај храм у коме се налазимо, заиста чудесан храм посвећен Светом Јовану Крститељу и да је негдје у неком већем мјесту, у неком граду, не би био мали. И зато ми је веома драго и срце ми се радује што вас видим у оволиком броју овдје. А мислим да је ово највеће сабрање у овом Светом храму можда у назад 50 или 60 и више година, можда од прије Другог свјетског рата. И зато је ово најбоља прилика. Нека ово буде почетак једне снажније литургијске, духовне, обнове овога мјеста и цијеле Црмнице. Јер, ево, обнова храмова у неком грађевинском смислу је скоро завршена. Сваки храм у Црници је Богу хвала обновљен и зато је на нама, да будући да смо обновили тај спољашњи храм, зидове храма, унутрашњост, треба да обнављамо себе, да се сабирамо што чешће у овом светом храму, да узносимо пјесму и хвалу Богу и да тако будемо чувари онога што нам је повјерено. Јер овај храм као и сви други храмови који су грађени, које су градили ваши преци, су грађени, или из неке велике муке која је снашла неког човјека, па је он дао прилог да се црква изгради, или због нечега лијепог што му се у животу десило, па опет приложио и уградио себе у храм. И ти преци ваши који су градили овај храм су оставили вама да га чувате. А тако исто је и ваш задатак, задатак свих нас, да овај храм сачувамо и предамо нашим, вашим потомцима. Нека би Бог дао да се благослов овог Светог храма због нашег сабрања усели у све ваше домове, да вас Бог чува, да сте живи и здрави и Богом благословени. Не дамо Светиње!“ Породица Горана Божовића, чији је син данас саслуживао на Светој литургији, поклонила је храму крст који ће стајати на врху звоника. Сабрање је након Свете службе настављено у порти храма, гдје су домаћини припремили богато послужење. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У недељу, 02. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох прве парохије боровонасељске, јереј Синиша Мићановић, парох друге парохије боровонасељске и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим рекао је у својој богонадахнутој беседи да је ”литургијска заједница потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку како би живећи по њима стицао небеске врлине и тако задобио венац вечне славе... Када се Христос усели у наше срце целокупно наше тело постаје храм Светога Духа, то је наше назначење у овом животу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Након свете архијерејске Литургије коју је данас 28.12.2019 године служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру одржано је овогодишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Прилог Радио-Светигоре На почетку сабрања присутнима се обратио митрополит Амфилохије који је и благословио почетак овог сабрања. Након митрополита присутнима се обратио професор богословског факултета светог Василија Острошког у Фочи Владимир Ступар који је говорио на тему „Служба Љубави“. На крају сабрања присутним вјероучитељима се обратио ђакон Павле Божовић који је том приликом протумачио тачке недавно донешеног дискриминаторног закона о слободи вјероисповјести а које се тичу наставе вјеронауке и дјелатности вјероучитеља. Извор: Радио Светигора
  6. „Држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, каже Шијаковић. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Звучни запис разговора Професор београдског Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић рекао је да су последњи догађаји у вези са доношењем Закона о слободи вјероисповијесте објашњење због чега годинама, већ деценијама нема закона о вјерској слободи у Црној Гори. У разговору за Радио-Светигору Шијаковић је рекао да је у процедури закон чији би прави назив требао да буде Закон против Српске православне цркве. „То је један негативан, рестриктиван и дискриминаторски правни акт, који нам, будући да је очигледно такав, даје објашњење због чега до сада законских решења није било. Неко је чекао моменат да овакав закон, боље рећи антизакон донесе. Истовремено је то начин да власт у Црној Гори честита Српској православној цркви, а прије свега Митрополији и Епархији будимљанско-никшићкој осамсто година постојања на том простору. То је њихов начин да упуте честитке за овај велики јубилеј“, каже он. Кад је, каже Шијаковић, у питању законодавство које регулише положај Цркве и уопште вјерску слободу, те ствари су у нормалном свијету већ одавно прилично униформисане. „Постоје стандарди којих су земље дужне да се придржавају, наравно, уз поштовање своје традиције. Овдје немамо ни говора о поштовању тих стандарда, а још мање о поштовању сопствене традиције. Један нормалан закон о слободи Цркве и о вјерској слободи требало би да садржи четири фундаментална начела, која су врло једноставна. Прво је начело вјерске слободе, слободе вјероисповиједања – да нико не утиче на индивидуално, колективно и корпоративно право на слободу вјере. Друго фундаментално право је неутралност државе. Држава по овим питањима треба да је неутрална. И управо то значи да је модерна, демократска држава – секуларна држава. То значи да она не улази у простор сакралног него се та држава креће у простору секуларног, а простор сакралног препушта црвама и вјерским заједницама. Ми видимо да Црна Гора није неутрална држава по овом питању“, објашњава Шијаковић. Шијаковић подсјећа да је треће фундаментално начело једнаки правни третман или паритет када су у питању све цркве и вјерске заједнице. „Видимо такође, да овдје није такав случај, јер неке цркве и вјерске заједнице имају специјалне уговоре са Владом Црне Горе. Митрополија је више пута нудила да и сама потпише уговор, исти онакав какав је Црна Гора већ потписала са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом, али је наилазила на административно ћутање, на администратину опструкцију“, објашњава професор Шијаковић. Четврто начело је, каже он, право на самоодређење. „Црква или вјерска заједница има право да сама одређује свој идентитет, да сама себе организује и да сама управља својим организмом и вјерским пословима. Овдје видимо да то апсолутно није случај. Дакле, у савком случају се ради о кршењу фундаменталних норми, фундаменталних људских права, јер вјерска права су срж људских права“, наглашава Шијаковић. Додаје да када ми као вјерници тражимо поштовање наших вјерских права, онда треба да знамо да смо ми уједно и грађани и да као грађани тражимо и од државе очекујемо да јемчи наша грађанска права. „А вјерско право је срж свих наших права и наше слободе. Видимо да постоји чврста намјера да се то наше грађанско право и вјерско право и слобода погазе“, тврди професор Шијаковић. Шијаковић напомиње да је у крви овдашњих властодржаца такозвано револуционарно право, односно неправо. „Једино у Црној Гори већ од Другог свјетског рата власт нити се мијењала нити је мијењала своју природу, нити своје амбиције. У демократском друштву бисмо очекивали да, након периода комунизма, власт врати имовину онима којима је ту имовину отимала, прије свега Цркви. Јер, Црква има специфичан статус у закону у свим земљама, јер се црквена имовина рачуна као нека врста јавног добра које Црква посједује, којим управља и које није нека приватна својина нити својина која се отуђује итд… Тим прије се увијек даје предност у реституцији црквеној имовини. У Црној Гори не само да то није учињено него имате један апсурдан закон који је донешен о реституцији из ког је искључена Црква. Дакле, доносите закон да вратите имовину која је отета, а експлицитно кажете да то не важи за Цркву. Умјесто да се донесе закон о реституцији црквене имовине, не само Православној цркви него и Римокатоличкој и Исламској заједници као традиционалним на простору Црне Горе, ево видимо намјера је да се доноси нови закон којим се најављује, једноставно речено – отимање оне имовине која није отета. И не само то, него отимање оне имовине коју је Црква успјела да у међувремену увећа, умножи, обнови. Ово је апсурд и ово не постоји ни у једном законодавном систему. Чак и револуционарно право је било блаже и искреније, да тако кажем, и прихватљивије него што је ово како се најављује“, упозорава Шијаковић. Чим неко каже да је држава пројекат, наглашава Шијаковић, то значи да њени пројектанти државу схватају као сопствену имовину. „Они заправо пројектују неки свој простор којим желе да апсолутно владају. И онда долази до оваквих девијација. Сигурно да у свему овоме што се дешава око ово овог закона има идеолошких елемената, има и једне несигурности уопште у томе шта значи управљати једном земљом и непознавања шта је то држава. Јер, ми смо имали прекиде у неком историјском континуитету, па се то изгубило из свијести људи шта то уопште значи држава и која је улога државе. Врло једноставно речено, држава има улогу, сврху, смисао да гарантује мир, да гарантује владавину права, да штити имовину, да јемчи праведност међу људима и да људи у таквој држави имају осјећање просперитета. Овдје немамо те елементе задовољене. Овдје држава која треба да гарантује мир опстаје на томе што вам гарантује конфликт. И мени се понекад чини да се само испитује конфликтни потенцијал који може да се изазове, а не да се држава стави у функцију својих грађана“, примјећује он. Подвлачи да држава има смисла једино ако је сви њени грађани доживљавају као опште добро, јер је држава брига за јавне ствари које припадају свима нама, а не приватно власништво неког ко хоће на том приватном имању да ради своје пројекте. Коментаришући ћутање других традиционалних цркава и вјерских заједница у процесу доношења Закона о слободи вјероисповијести, Шијаковић напомиње да су друге Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори заштићене или се осјећају заштићенима уговорима које су склопиле са Владом Црне Горе. „Неки од тих уговора имају већи а неке мањи степен заштите. Вјероватно да постоје увјеравања да се закон неће примјењивати и односити на њих, па онда се не осјећају тангиранима у довољној мјери да би се супротставиле једном оваком закону“, каже он. У вези с тим Шијаковић посебно подвлачи да наша Црква наступа начелно и универзалистички. „И то је оно чиме ми можемо да се поносимо и чиме ми свједочимо своју вјеру. Наиме, ми све што тражимо за себе – тражимо и за друге. И сваку ситницу и детаљ и крупницу коју заговарамо да имамо на њу право, ми тражимо и за друге. И ја мислим да је то једна позиција, не само морално узвишена и не само у складу са нашом вјером, него једна позиција која говори о нашој толеранцији, о нашем уважавању других, о нашем поштовању других вјера и наших сународника, наше браће… Јер, сви смо ми ту повезани, безброј је веза међу нама, тако да, без обзира како год да се понашају други, ми треба да истрајавамо на овом универзализму, на једном општехуманом ставу да ништа не тражимо за себе што не тражимо и за све друге“, наглашава Шијаковић. Шијаковић такође наглашава да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка и друге епархије наше Цркве у Црној Гори већ годинама, па и деценијама нуде разне правне акте, предлоге закона, уговора држави. „Наша Црква је организовала неколика врхунска међународна скупа на тему вјерских права и слобода. Ти скупови су публиковани и то је ванредно драгоцјена грађа и у теоријском и у практичном смислу кад је ова област у питању. А кад се, с друге стране, окренемо на то шта је чинила Влада Црне Горе за све то вријеме, не можемо показати ни један-једини акт, ни један потез. Није пружен ни мали прст, а камо ли рука да се у заједничком дијалогу, сарадњи и комуникацији дође до једног цивилизованог и нормалног демократског правног акта. Црква ни на који начин, а и ни једна вјерска заједница, није учествовала ни у једној фази израде овог закона“, истиче Шијаковић. Закључује да је тај процес обављен уз игноранцију Цркве и уз један одиозан став према њој. С тим у вези истиче да земље ЕУ, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камо ли о питању вјерског законодавства. „Овдје чак ни о томе није било никакве сарадње, а камо ли о неким другим важним питањима од јавног интереса. Ово је антуиевропско понашање, антидемократско, антицивилизацијско… То су чињенице. Видјећемо куд ће све то да нас одведе“, упозорава Шијаковић Шијаковић је на крају разговора за Радио-Светигору рекао да је дужност свих нас да 21. децембра будемо на великом црквено-народном сабору око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу. „Позива нас наша Црква, позива нас Свети Василије Острошки, слава му и милост, позива нас наша историја, наши преци, позива нас наша савјест, позива нас наше право да будемо слободни људи, слободни грађани… А слободе без вјерске слободе нема. А овај законски акти има једну изричиту намјеру – да погази вјерску слободу и да угрози нормалан живот Цркве. Слобода је један идеал, и томе нас, уосталом, учи и наш Господ: да будемо слободни и да као слободни људи станемо испред Њега. Према томе, дужност је свих нас да се том позиву одазовемо и да на тај начин одговоримо и позиву наше савјести, наше грађанске савјести и наше вјерске савјести“, закључио је Шијаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не... View full Странице
  8. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не...
  9. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. На дан када наша света Црква празнује спомен на Обновљење храма Светог великомученика Георгија, у Шипикову је одржан молебан за изградњу храма Светог пророка Илије. Молебан је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларинон уз саслужење надлежног пароха јереја Михајла Гаврића и свештенослужитеља Саборног храма у Зајечару. Молитвено учешће узео је градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, помоћници градоначелника, чланови Градског већа, начелник Градске управе, директори појединих јавних предузећа и установа, као и верни народ села Шипикова. Након молебана, Преосвећени владика Иларион је са градоначелником г. Ничићем обишао обновљени асфалтирани пут, у дужини од три километра, од улаза на територију Зајечара из правца Неготина до излаза из Шипикова. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  11. Рођење Пресвете Богородице као храмовна слава свечано и радосно прослављено је у Тополи. Својим присуством и служењем свете архијерејске Литургије славу је увеличао Преосвећени епископ шумадијски Господин Јован. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник орашачки протојереј – ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Мирослав Поповић, протојереј – ставрофор Милун Алексић, протојереј – ставрофор Слободан Богојевић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесници Бранимир Товиловић и Слободан Радивојевић, јереј Никола Симић, јерођакон Силуан из манастира Григоријат са Свете Горе, протођакон Иван Гашић и ђакони Урош Костић, Александар Бабић и Стеван Илић. Чтецирали су господин др Марко Петровић, Ђорђе Петровић и Милан Михаиловић. Певали су чланови Певачког друштва “Србски православни појци”. Пред окупљеним верним народом и славским званицама у својој беседи владика Јован говорио је о важности и значају овог празника за сав људски род. Наиме, празник Рођења Пресвете Богородице је празник из кога су проистекли сви други празници јер нам је Пресвета Богомајка родила Спаситеља. “Од данас почиње Црква, јер је Црква у Христу, а Христос у Цркви,” рекао је владика и нагласио да је “Пресвета Богородица наша заштитница и наша молитвеница јер је Она Мајка Божија, али и мајка свих нас”. Зато је довољно да јој се обратимо кратким речима молитве: “Пресвета Богородице, спаси нас!” и Она ће нам помоћи. Смисао овог празника открићемо пажљивим читањем и слушањем речи тропара који се данас пева: “Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост целоме свету, јер из Тебе сину Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни”. Након Литургије Преосвећени владика, свештеници и верни народ кренули су у литију улицама Тополе. Испред Општине пресечен је славски колач, а затим код Споменика пострадалим војницима из Првог Светског рата одслужен је мали помен. Испред Карађорђеве цркве након тога пресечен је славски колач. На Литургији владика Јован одликовао је Орденом Светих Новомученика крагујевачких Првог реда архијерејског намесника опленачког и в.д. намесника рачанског протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, који је на данашњи дан прославио јубилеје – 50 година брака са супругом Гвозденијом, 50 година матуре у карловачкој Богословији, 50 година од рукоположења (на Малу Госпојину у Саборном храму у Крагујевцу 1969. године проту је у свештенички чин рукоположио блаженопочивши епископ шумадијску Валеријан). Поред 50 година свештеничке службе, прота Миладин је и 38 година архијерејски намесник. Поводом црквене славе и ових јубилеја прота Миладин је са својом породицом ове године био домаћин црквене славе и за све госте припремио свечани ручак у ресторану “Излет” у Тополи. Извор: Епархија шумадијска
  12. Ликови српских светитеља налазили су се на барјацима спремним за литију од цркве Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу до Часног крста на Прекој Калдрми. Тако је започело прослављање осам векова самосталности Српске Православне Цркве на нивоу архијерејског намесништва земунског. Свечани дочек Епископа сремског г. Василија у порти цркве уприличен је нешто после 9 часова. Благосиљајући свештенство и верни народ, Епископ сремски г. Василије се упутио у дивно уређени храм да би началствовао светом Литургијом. У величанственој Литургији Преосвећеном г. Василију саслуживали су протојереји-ставрофори: Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски; Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, Милутин Илић, парох јаковачки; протонамесници Ђорђе Ковљен, парох у цркви Преноса моштију Светог оца Николаја у Белегишу, и Јеремија Старовлах; јереј Ненад Катић, старешина храма у Петровчићу, као и протођакон Слободан Вујасиновић. За певницом су поред свештенства појали Србски православни појци. У празничној проповеди на крају торжественог литургијског сабрања вернима се обратио Епископ сремски Василије: „Све молитве, сва јутрења и вечерња богослужења, сва молитвословја, сви канони и прописи су у припреми највећег дара Божјег – то је света Литургија у којој се приноси бескрвна жртва самога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тако се у овоме храму безмало две стотине година врши света Литургија. Замислите колико је село тада било када је смогло снаге да подигне овако леп храм! Замислите колико је Литургија овде испојано, колико је молитава Богу упућено, колико је суза проливено и колико је радости овде доживљено. Нека је на здравље и спасење молитва. Посебно ми је драго што смо се нашли данас у овоме храму. Хвала вам на труду и љубави и што сте дошли да се заједно помолимо Господу. Ми смо православни хришћани и као светосавски народ треба да се окренемо Богу и манемо свих идеологија овога света. Зато смо данас заједно: да прославимо осам векова самосталности наше Српске Православне Цркве и да осветимо Часни Крст на Прекој Калдрми у славу овога јубилеја. После свете Литургије организована је свечана литија од цркве Светог Јована Претече и Крститеља до Преке Калдрме.Велелепни Часни крст висине 12 метара, ширине 9 метара, тежине 68 тона, подигнут је 29. децембра 2018. године на Прекој Калдрми. Са благословом Епископа сремског Василија радови на изради Часног крста и темеља су почели 2016. године трудом и залагањем протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског, и добротвора. На предњој страни Крста урезано је Распеће Христово, док су на полеђини урезане речи: Овим побеђуј! Тело Крста ширине 1,5 метара израђено је од тешких материјала и лаког бетона. Материјал за израду крста увежен је из Белорусије. Подвиг прегалаца у изради и подизању крста, окупљених око г. Зорана Арамбашића под будним оком уметника Милана Кочијашевића, за свако је дивљење. Литију су чинили популарни бајкери - мотоциклисти који су носили знамења са ликовима светитеља српских, кочије са вернима, непрегледна аутомобилска колона. Пут до Часног крста био је под пратњом више полицијских аутомобила. Нешто око поднева Епископ је извршио чин освећења Часног крста уз саслужење проте Милета Јокића, старешине храма Светих Ћирила и Методија у Бусијама, и протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског. После чина освећења обратио се владика Василије који је заблагодарио свима на труду у подизању крста и између осталог казао: „Увек је на великим раскршћима бивало знамење крсно, кроз читаву историју српског народа. Српски народ је крстоносан народ - као што је Христос носио свој крст на Голготу, тако и наш народ носи свој крст и свако од нас понаособ. Молимо се непрестано Богу да наш овоземаљски крст буде много лакши и упутнији, много знаменитији него оних који Бога немају и који своје знамење не носе. Овај монументални крст је први знак у Срему, али ако да Бог, подићи ћемо још већи крст на Фрушкој Гори, да буде знамење свим Србима. Пре 32 године умолио сам патријарха Павла да дође на Фрушку Гору и одржи парастос за све посејане кости и проливену крв на просторима разапете и мученичке Епархије сремске. Изволео је да одржи помен за све страдалне и данас постоји знамење где се тај свети човек молио за све који су пострадали. Зато су оваква наша знамења и обележја од изузетнго значаја у нашем народу и итекако важна за све хришћане овога света: ова земља треба да буде препознатљива по крсном знамењу, јер је хришћанска, света, мученичка. Сваку стопу и свако парче земље треба да обележимо крсним знамењем. Да заједничарење протекне у најбољем реду старали су се свештеници Страхиња Голијан, Драган Гвозденовић и са њима Ненад Катић. Дан је завршен свечаним концертом у Бојчину на коме су, после слова о Светом Сави епископа Василија, наступили хорови, певачке групе, драмски уметници. На крају вечери, архијерејски намесник земунски прота Слободан Радојчић захвалио је свима за помоћ и подршку за обележавање осам векова Српске Православне Цркве, а посебно Епископу сремском и председнику Градске општине Сурчин г. Стевану Шуши. Учешће у сабрању узели су и представници Војске Србије. У години када српски народ обележавамо велики јубилеј 800-годишњицу самосталности Српске Православне Цркве, на нивоу архијерејског намесништва земунског у недељу, 15. септембра 2019. године, у Бојчину је организована свечана академија. Културно духовно саборовање верног народа уследило је после литургијског сабрања у цркви Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу и освећења Часног крста на Прекој Калдрми. Пажња свих посвећена је великом историјском догађају који се збио 1219. године. Слово о Светом Сави и величини његовог дела казивао је Епископ сремски г. Василије: „Да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку? Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у Архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног. Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас.“ После Епископа, на летњој позорници под покровитељством Градске општине Сурчин наступио је Свештенички хор намесништва земунског којим диригује мр Предраг Стаменковић као и здружени црквени хорови из Сурчина и Јакова, хор Свети Владимир из Батајнице и Црквени хор Орлићи из Батајнице. Драмски уметници Лепомир Ивковић, Драгана Суџук и Миљан Прљета казивали су рецитал о Светом Сави. У програму су наступили и народна уметница Светлана Стевић Вукосављевић, Србски православни појци, појачка група „Родослов“, етно група сестре Михајловић и Илић из Јакова. На самом крају уметничког програма публику је одушевило својом игром и песмом Културно-уметничко друштво „Диоген“ из Сурчина. За свесрдну помоћ и подршку у организовању обележавања осам стотина самосталности Српске Православне Цркве, Епископу сремском г. Василију, председнику Општине Сурчин г. Стевану Шуши и фирмама, са бине летње позорнице је заблагодарио архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић. У публици су били представнци градских власти, просветних установа, јавних преудзећа свештенство и монаштво из неколико намесништава Епархије сремске, архимандрит Макарије фенечки, архијерејски намесници шидски Радомир Мишић и старопазовачки Миле Јокић, пријатељи и сарадници земунског намесништва и јавне личности из престоног града. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. На празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом служена је Света литургија. У литургијској бесједи протојереј-ставрофор Драган Станишић је указао на актуелност јеванђелске приче о страшном страдању праведника – Претече и Крститеља Господњег Светог Јована, кроз данашње страдање српског народа на Косову и Метохији. Он је поручио да је Свети Јован претеча свих тих наших мученика. „Спомен страшног чина, одсјечена глава Јована Крститеља на тањиру у рукама Иродијаде, а у царском дворцу, око ње, сви пијани. Сами цар Ирод жали Јована, али игра и плес Иродијадине кћерке засјењују све што је поштовао код пророка и каткад слушао. Јован му је говорио да не може имати жену брата својега и Иродијада је била бијесна због тога“, подсјетио је прота Драган. Појаснио је да данашње Јеванђеље цијелу причу обзнањује поводом Иродове недоумице и томе ко је Исус – да није Јован којег је посјекао!? „Кроз ову помисао несрећног цара, пројављује се страх сваког злочинца, кроз све епохе, у свим крајевима, да ће крв проливену на правди Бога платити најстрашнијом цијеном, како се то десило и Ироду и Иродијади.“ Слушајући ову причу, истакао је свештеник Драган, не можемо, а да не споменемо и злочинце који су у новије вријеме из удобних свјетских палата тражили да се у Жутој кући у Албанији сијеку главе Србима и „на тањиру“ доносе органи – како би своја болесна тијела из самртног ропца усправили. „Свети Јован је претеча свих тих наших мученика, који се сада појављују као младенци Христови, за које се џелати се питају: да није то онај чије срце, бубрег, јетру носих и главу му посјекох. Свети Јован Крститељ са својом посјеченом главом нас подсјећа да у овом свијету гдје се све више истичу изопачености, треба неко да каже: Шта то радите, не можете узимати све што хоћете и уништавати! Наша вјера је вјера Јована Крститеља и Црква се не боји да свједочи и брани оно што је Божије, што је Христово“, поручио је на крају пастирског слова протојереј-ставрофор Драган Станишић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. На празник Успења Пресвете Богородице одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао старјешина овог Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић уз саслужење: протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Непосредно пред свету Тајну причешћа сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је говорио о узвишеном животу Пресвете Богородице која се са правом назива највећом у роду људском, будући да нико тако у историји рода људског није слушао и држао ријеч Божију и њоме живио: „Ријечи су Господње:Блажени су они који слушају Ријеч Божију и држе је. А ове ријечи се највише односе управо на ону чији празник Успења, Уснућа прослављамо. Јер ако је ико у историји рода људског слушао, држао Божију ријеч и живио њоме – то је Пресвета Владичице наша Богородица.“ Он је у свом даљем обраћању подсјетио да је Господ Пресвету Богомајку удостојио највеће тајне и највећег догађаја: „А то је да преко ње и њеног тијела Господ и Спаситељ наш Исус Христос дође у овај свијет. Да узме људску природу ради нас и нашега спасења да би ми могли да живимо Богом, да се сједињујемо Богом, као и да би Бог могао да дође међу нас и да нас научи и покаже да имамо могућност да Га дотакнемо, да живу ријеч од Њега слушамо и да нам остави по Свом Вазнесењу Цркву Своју као мјесто сједињења са Њим, и Тијело и Крв Његову – Свето причешће да се Њиме сједињујемо.“ Зато је Богородица тако слављена и велика у историји спасења рода људскога. Зато јој је посвећено толико храмова, толико чудотворних икона њених има, као и мјеста и имена њених, толико пјесама – химни испјеваних, и у календару Цркве толико њених празника, казао је отац Мирчета и додао: „Зато је свака хришћанска душа воли и имену њеном се радује, зато што она никога не оставља неутјешенога, ко јој са вјером, са љубављу и са молитвом приступа.“ У наставку свог пастирског слова указао је на то да ми овим празником прослављамо три велика догађаја: ,,Пресвета Богородица се удостојила да роди Спаситеља свијета, не зато што је била другачија од свих људи, него зато што се цијелим својим животом трудила да живи по Богу, да слуша ријеч Божију и да је држи! Зато се и показала њена величина и слава, управо на празник који данас прослављамо – на њено Успеније. А ово је највећи празник Пресвете Богородице, најсвечаније се прославља, зато имамо и пост установљен уочи овога празника. У овоме празнику славимо три догађаја: њено уснуће, њено васкрсење и њено вазнесење.“ Даље је отац Мирчета појаснио да у овом празнику видимо да када је дошло вријеме да Богородица напусти овај свијет она је уснула, упокојила се, међутим, она која је Мајка Божија, која се најприсније сјединила са Христом који је од ње примио тијело људско, није могла бити задржана у смрти, није је смрт могла побиједити! Него је она силом њеног Сина и њеним Сином – васкрсла и узнијела се на небеса. Отац Мирчета је још указао и на то да овај велики празник Пресвете Богородице није само њен празник, већ је празник свих нас: „Овај празник је велики зато што је он празник Пресвете Богородице, али велики је и зато што је ово празник свих нас, зато што оно што је Христос учинио, што се збило са Пресветом Богородицом, та слава очекује и свакога од нас, само ако држимо ријеч Божију и ако њоме живимо! Ето нам поуке овога празника! Ето шта значе и колико оне Христове ријечи из Јеванђеља: Блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ У даљем излагању децидно је отац Мирчета навео да је ријеч Божија неодвојива од Цркве Његове будући да је Црква тијело Христово и заједнице Христова, те је нагласио да је ријеч Божија садржана у Цркви, али је подсјетио и да је Црква Божија, заједница у Христу управо и мјера тога колико ријеч Божију држимо и њоме живимо: ,,Смрт не може побиједити оне који слушају ријеч Божију и држе је! А ријеч Божија је у Цркви Његовој. Ријеч Божија је ријеч Христова. А ријеч Божију, ријеч Христову, држи Света црква Христова, као тијело Његово, као заједница Његова. Зато је важно да хришћани увијек слушају Цркву. Јер Црква не говори мудрост једног човјека или мудрост више људи, него нас Црква поучава Божијом мудрошћу, коју нам је Бог дао ради нас и нашега спасења и која је провјерена животом светих људи – Пресвете Богородице и свих светих од ње па до данашњих дана.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да ријеч Божију држе они који је слушају, али и они који њоме живе. Дакле они који живе оним што нас учи Црква, а Црква нас учи да требамо живјети Светим тајнама: крштењем, покајањем, миропомазањем, вјенчање, причешћем и свим оним другим врлинама које наша Црква проповједа и којима нас учи: „Људи хришћани су увијек они људи који свијетле на сваком мјесту свога живота том свјетлошћу Јеванђеља и ријечи Божије. Требало би увијек да се препознаје хришћанин – човјек Божији, онај који држи ријеч Божију, ма гдје год ишао. Да људи кажу ово је неки посебан човјек. Не посебан зато што љепше изгледа, или што се љепше облачи, него посебан зато што има љубави, што је најбољи међу нама, а најбољи је зато што вјерује у Христа, што се моли Богу, што иде у цркву, што поштује и што се учи Божијем закону јер га у своме животу држи.“ Отац Мирчета је на самом крају Свете литургије, најавио да ће у недјељу, 1. септембра у 8 часова, свештенство Саборног храма одслужити током Литургије и молебан за почетак нове благословене школске године, те је позвао све родитеље и дјецу да дођу и присуствују тог дана у што већем броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода. Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити. И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима. Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти. Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот. Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу. Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском. Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали. Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском. Извор: Православие.ру
  16. У суботу, 03. августа 2019. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, служен је парастос жртвама страдалим у војној операцији Олуја 1995. године. Парастос је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење братства Саборног храма. Молитвеног учешћа су узели и представници Срба у Хрватској предсједник Српског народног вијећа Борис Милошевић, Амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, предсједник СДСС Милорад Пуповац и други. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  17. -Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  18. Псковско-печерски Успенски манастир је једна од најомиљенијих обитељи Руске Цркве. Она проноси светлост Православне Цркве све од 15. века и једини је манастир у Русији који је преживео смутне године безбожног комунизма. У четврту недељу по Духовима, 14. јула 2019. године, манастир је прославио један од главних храмовних празника - празник Свих псковско-печерских светих. Божанском Литургијом је началствовао митрополит псковски и порховски Тихон са архиепископом монтреалским и канадским Гаврилом из Руске Заграничне Цркве. После Литургија уређена је литија која је водила од Саборне цркве Светог Михаила до Успенске цркве, када су многи поклоници имали прилику да посете обновљену келију Светог Симеона (+1960), где је раздељена тек објављена књига о његовом животу и учењу. Овај празник је установио бивши патријарх руски Пимен, који је једно време био игуман манастира и саставио Акатист у част ових светих. Црква у част Свих псковско-печерских светих подигнута је на једном манастирском брежуљку, а празновање Сабора ових светих отпочело је 1994. године. Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)
  19. Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла. Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане. У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада. Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован. Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла. На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима. Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба. Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је на празник Светих Козме и Дамјана, у недјељу, 14. јула са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у Кумбору. Владика је Литургију служио поводом стоте годишњице од освећења овога храма. У литургијској бесједи рекао је да Господ поручује свим генерацијама до краја свијета и вијека да ће се спасити само они људи који у себи буду нашли простора да га оставе за Бога, имајући повјерења у Христа. „Вјера у Христа је повјерење у Њега да је све оно што је рекао и све оне заповијести које је дао, да је све то истина. А темељ цјелокупног духовног живота цијеле заједнице, а самим тим и појединца и свих нас појединачно јесте вјера као прва заповијест“, рекао је Владика диоклијски. Објаснио је да је Господ своју проповијед започео ријечима: Покајте се и вјерујте у јеванђеље. „То је почетак сваког духовног добра и напретка. Јер, само они који оставе простора да дође Дух Свети, поред мноштва наших брига, страхова и стрепњи, жудњи и жеља које се налазе у нашој души и нашим мислима, добоће рјешење за све своје проблеме“, казао је он. Владика Методије је додао да рјешење проблема није у комбинацији наших способности и вјештина. „Рјешење је присуство Христа Бога нашега. Гдје је Он дошао и гдје је Његова ријеч дошла, или гдје се Његова ријеч примила, било то овдје у овоме светом храму, или у нашој души, ту ће доћи благослов Божји и ту ће доћи Царство небеско и свако друго рјешење свакога проблема“, казао је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора
  22. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  23. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  24. Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”. Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...