Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'све'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 200 results

  1. Молебан за спас светиња у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, 23. фебруара, служио је и литију градским улицама предводио протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани са Косова и Метохије. У крсном ходу је учествовао велики број Барана, међу којима је традиционално био велики број дјеце. Испред Саборног храма Светог Јована Владимира вјерном народу благослове косовско-метохијских светиња и Епископа рашко-призренског г. Теодосија је пренио протосинђел Андреј. Он је подсјетио да владика осјећа шта је суштина борбе у Црној Гори и свесрдно је подржава. Говорећи о везама Дечана и Црне Горе, исказану и кроз химну Онамо, ‘намо коју је написао краљ Николе, о. Андреј је казао да су Дечани имали игумане из Паштровића, и дан данас монахе који су родом из Црне Горе, „и сви као један се молимо за вас и вашу борбу.“ „Увјеравам вас да се за вас моле и сестре из Грачанице и Пећке патријаршије, да се испред кивота новопројављене светице Босиљке мученице, моле свештеници и сва народ. Једно смо у Христу, а кад је нама било најтеже долазио је, прије свих, Митрополит Амфилохије да нас посјети и укријепи.“ Он је казао да је 1998. године дечанска обитељ била забарикадирана и у сталној неизвјесности шта би се могло догодити, а први који их је посјетио био је Митрополит Амфилохије, који је на тај начин посвједочио своју вјеру која не тражи ништа, а којом се човјек предаје у руке Божије. Његов примјер слиједили су и владика Јоаникије, свештенство и вјерни народ. Позвао је све који нијесу долазали да буду гости манастира „да једни друге тешимо заједничком вјером и тиме покажемо и свједочимо да смо једно у Христу.“ Примјетивши да је у Бару копија Пећке Краснице, отац Андреј је подсјетио да је народ ову чудотворну икону из Пећке патријаршије у тешким, али и добрим временима, носио литијски кроз град и да су се тада дешавала чудесна исцјељења: „Пећка Красница, као некада у Пећи, поново благосиља литију и поново је благослов Пресвете Богородице над људима. А благослов Мајке Божије се познаје по томе каква је ово литија и какви су њени учесници. Познаје се по достојанству и жељи, не да се некоме науди или да се увриједи, него да достојанствено покажемо да нас има и да нећемо дозолити да неко насрће на оно што је сама сржа нашега бића.“ Литија је отворена за све и има мјеста за свакога јер Господ је дошао да спаси све људе и сва колена, казао је протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани, и поручио: „Истрајте овако како сте почели, останите достојанствени и мирољубиви, одлучни и истрајни и одбранићемо светиње.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. фебруара, на Задушнице, са свештенством Свету заупокојену службу у Цетињском манастиру уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени је у литургијској бесједи казао да је у ријечи Господњој: Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи велика и света истина да је све у овом свијету пролазно јер је створено из ничега, и као такво опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој: И рече Бог и би. „Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, је оно што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.“ Ријеч Божја, вјечни логос Божији јесте Друго лице Пресвете Тројице коју исповједамо исповједајући Симбол вјере, поучио је сабране владика Амфилохије и појаснио да је ријеч Божја присутна у нама, примила нашу људску природу и преко ње смо као бића пролазна и ништавна, постали вјечни и непролазни, бесмртни. И та ријеч којом се земаљско царство преображава у вјечно и непролазно царство је управо она која нас је призвала да се покајемо, примамо у себе ту силу божанску како би за добили Царство небеско, које је међу нама и у нама. „То је оно на чему почива све што постоји и чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.“ Нагласио је да је памћење Цркве Христове заправо Божије памћење и пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање и не заборавља ни једну душу. Задушнице су дан када се појављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све наше претке и савременике који су се упокојили. „Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни“, бесједио је Архиепископ цетињски и додао да зато у Симболу вјере исповиједамо и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела. Објаснио је да су људске душе у њедрима Божјим и живе у вјечности, али да ће опет доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела у вјечном Царству Божијем. „Наравно они који овдје живе том речју Божјом и надахњују се Духом Светим, испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква никога не заборавља и да се свега сјећа, нарочито на ове празнике свете Задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели. „Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење свете Задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство“, казао је на крају јеванђељске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице. Звучни запис беседе Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда. Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”. Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори. Извор: Радио Слово љубве
  4. Епископ ваљевски Милутин: Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње! Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 16. фебруара 2020. године молебан, а потом је предводио величанствену литију, у којој је молитвено учествовало више хиљада Обреновчана, од храма Силаска Светог Духа на Апостоле до храма Српских Светитеља. После Ваљеваца, верници посавског намесништва дигли су глас против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести и једнодушно изговорили: Не дамо светиње!. Ћелијске монахиње предвођене игуманијом Гликеријом носиле су икону Светог Јустина, као и делове његових чудотворних моштију. Беседећи, испред храма Силаска Светог Духа на Апостоле, где је служен молебан, ваљевски архијереј је рекао да протести и литије нису борба против црногорске власти него борба против закона безаконог. Молебан и литију у посавском намесништву заједнички су организовале Црквена општина Обреновац и градско руководство на челу са градоначелником Мирославом Чучковићем, који је присуствовао молебном сабрању. Међу сабранима је био и в. д. директора Електропривреде Србије г. Милорад Грчић. Многобројни верници држали су иконе, међу њима је било и деце, као и оних који су дизали увис фотографије блаженопочившег патријарха Павла. Дирнут, владика Милутин је подсетио на речи патријарха Павла: „Боље да умремо као људи него да живимо као нељуди“. Преосвећени је нагласио да немамо непријатеље у Црној Гори, него само завађену браћу. „Тамо је Сатана непријатељ“, рекао је Епископ, додајући да се наставља борба за одбрану светиња мирна, достојанствена, молитвена, јер власт неће да попусти, да није дошло до позитивног решења током разговора који су вођени између Епископског савета и премијера Црне Горе. „Овај закон не поштујемо јер је овај закон безакон. Власт га се држи јер хоће да уништи православље. Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње“, казао је ваљевски архијереј, подвлачећи притом да литије и молебни нису борба против власти, него борба против дискриминаторског закона. Позивајући народ да достојанствено хода обреновачким улицама и да не узвикује никакве политичке пароле, јер литија није политички скуп, владика Милутин је посведочио да смо хришћани и да чује онај ко треба да чује да је Христос пут, истина и живот. „Он ће победити. Зло се неће одржати. Ако смо са Богом, не бојимо се“, ускликнуо је Владика упитавши: „Чије су светиње у Црној Гори? Ко их је градио? Какве тапије се траже од Светог Симеона, од Светог Василија, од Петровића, од Његоша сјајног? Да ли то неко хоће да позове Светог Василија да да тапију? Не може, он је у вечности! Али, ако он дигне глас, ако прокуне, не смем ни да помислим шта ће бити. Шта ће тек поручити Свети Петар Цетињски који је у једној руци држао Крст, у другој мач?!, запитао се Преосвећени који је потом подсетио на дирљиву причу о болесној мајци која води сина на литије, бодрећи га да се не предаје, а који је пита докле ће ходати. Једва говорећи од бола, она му говори да може он то. „Мајка учи сина да буде Обилић, да буде јунак, да чува своју веру, цркву, а не да цркве гради са онима који не знају ни шта је то“, рекао је Владика. „Наша вера је гоњена. Господа су безумници разапели на Крсту. Свети отац Јустин у својој беседи на Велики петак говори: „Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла?“ Три века су Римљани гонили хришћане. Апостол Павле је рекао да ко хоће побожно да живи у Христу, биће гоњен. Не заборавите, Црква је најјача кад је гоњена. Надвладала је комунизам, надвладала је свако зло“, закључио је Епископ Милутин, још једном узвикнувши: „Не дамо светиње у Црној Гори, не дамо светиње на Косову и Метохији!“ Након одслуженог молебна, епископ Милутин је предводио литију од старе до нове обреновачке цркве. Поред ћелијских монахиња, предвођених игуманијом Гликеријом, у литијском входу су учествовали свештеници посавског намесништва, преподобни монаси, али и неколико хиљада Обреновчана који су певали патриотске песме, међу којима се посебно истиче незванична химна протеста у Црној Гори: „Не дамо светиње!“. По завршетку сабрања, ћелијске монахиње су отпојале тропаре Светом Николају Српском и Светом Јустину, архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић захвалио је Обреновчанима који су дигли глас против неправде, показавши да су свим срцем и душом уз своју браћу и сестре у Црној Гори, док је владика Милутин благословио све сабране пожелевши им свако добро од Господа. Извор: Епархија ваљевска
  5. Порука новог броја образника Светигоре, који је тематски највише прилагођен Божићу и Савиндану, јесте порука из главе цијела народа Црне Горе: Не дамо светиње! То је глас оних који љубе своју отаџбину, међу њима оних од којих „нема ништа љепше и чудесније на земљи“ – дјеце, чији су литерарни радови и цртежи најбожићније украсили овај број. Kao и њихови осмијеси на фотографијама снимљеним ових дана на чудесним литијама. Вијенац фотографија, које су историјски свједок васкрснућа вјере и наде и љубави у људима, уплетен је у средиште часописа с мотом: О чудесно, животворно, Божанствено Православље! Ја видим свијетли образ твој! Бескрајна Божја љубав је предмет објављенe Божићне посланице Српске православне цркве и Божићне поруке митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег. Бескрајна се љубав Божја објавила рођењем Исуса Христа. О тој најрадоснијој објави у својим доживљајима Божића казују Свети Јован Дамаскин и протојереј др Александар Шмеман. „Пре свега је Бог“, изричит је епископ др Данило Крстић. Нас је с Богом упознао Свети Сава. А овај број је понајвише светосавски. Светосавље као философија живота српског народа јесте, поред осталог, и почетак права код Срба. „Правна свест у Срба има корен у Цркви“, каже проф. др Марко Павловић у истоименом тексту. Ако је прошли број највише залазио у науку, овај број додирује право, које „потврђује личност као највишу вредност цивилизације“, ријечима др Жарка Видовића из текста „Свети Сава и римско право“. У новом броју прочитаћете како је др Владета Јеротић видио хришћанство и хришћанина у XXI веку, како је Радован Биговић доживио политику нашег доба, како владика Атанасије Јевтић тумачи првенство Петрово и „примат” римског папе и његов пад у раскол. А ту је и интервју са владиком Атанасијем „Отвaрање прозора”, преузет из специјалног издања „Дуге” (април 1986), посвећеног религији и Цркви у Југославији. Како остати у завјету објашњавају Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић у тексту „Шћепан Мали и тајна безакоња“, а Павле Евдокимов у есеју „Слобода и ауторитет“ истиче да „социјална правда налази своје оправдање једино у Христу кроз кога сведочи о љубави Оца“. Само се љубављу пјева „Истинска песма“, рекао би Свети Порфирије Кавсокаливит у својим поукама које су чиста поезија. Засигурно су мисаона поезија и редови Беле Хамваша „Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац“. „Ко хоће да буде хришћанин, треба најприје да постане пјесник“ да свједочи љепоту пјевајући је, као што је, сликајући је, свједочи игуманија Ефимија Тополски. Њене репродукције икона заокружиле су овај колаж Светигоре. А ви, вјерни читаоци, ријечима Светог Дамаскина: „Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да духом заиграмо (од радости)!“ Јер ово је вријеме Духа Светога. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. са свештенством, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Јеванђеље које се данас читало, истина, не стоји на самом почетку Јеванђеља по Луки, али стоји на почетку Великог и спасоносног поста прије Васкрсења Христовог, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, бесједећи сабраном вјерном народу. Иако још није почео тјелесни пост и, иако се у овом јеванђељу не говори на афирмативан начин о посту, али се, додао је Владика, указује се на нешто што претходи сваком добром дјелу, нарочито посту и молитви, а то је покајање. „Покајање значи преумљење, односно враћање човјека из заблуде, из лоше навике, са погрешног пута на прави, Божји пут. Често се каже, кад се човјек врати са лошег пута или из заблуде, да је дошао, вратио се оном правом себи. Прилика је за све нас да се вратимо на прави пут Божји“, рекао је Владика, осврнувши се затим на данашњу јеванђељску причу о митару и фарисеју. „Данашње јеванђеље говори о два човјека, а они представљају човјечанство, уопште. Један за себе мисли да је правденик по свему и то праведник пред Богом. То није мала ствар и он за то има оправдања: извршава Мојсијев закон, и, каже, пости два пута у недјељи и још понешто добро чини. Он је са тим задовољан, мисли да је све извршио и то му је мало, па благодари Богу што није као остали, па набраја све грешнике овог свијета, додајући: Хвала Ти Боже што нисам као овај овдје, цариник, који је, по свему судећи, био грешан човјек, али је ушао у храм “, бесједио је Његово Преосвештенство. Тобожњем правденику, фарисеју, који се труди да извршава све заповијести, али их, указао је Владика Јоаникије, споља извршава, те заповијести се нијесу дотакле његове душе и његовог срца. „Он их извршава, скоро, механички и од тога вајде нема, а нарочито вајде нема кад се почне хвалити. Иако човјек, заиста, учини одбор дјело, када се почне хвалити скоро све упропасти, помрачи се сва слава тог његовог добра, а камоли кад се узвисује над ближњим својим. То је велики гријех“, истакао је Епископ Јоаникије. Додао је да Господ Исус Христос говори у својој поуци ученицима својим: Овај који се хвали својим врлинама, тај не доби ништа, заправо, не отиде оправдан, изгуби много, иако је ушао у храм, јер је ушао како не ваља. „А овај други јесте грешан, али исповједа своје гријехе и не мисли ни о коме другом, нарочито не да се узвисује над било ким. Доста му је његовог гријеха, спознао је колико га оптерећује тај гријех, његову савјест и душу и он се каје. Мисли о себи да је лош човјек, лош карактер, али се хвата за Онога Који га може исправити, Њему се обраћа из дубине свог срца: Боже, милостив буди мени грешноме“, поучавао је Владика. По ријечима Епископа Јоаникија, овај човјек се каје искрено, не да би га неко видио; он само види свој гријех и хоће да га се ослободи. „Ко зна какве је гријехе учинио цариник, јер му се даје прилика да узме оно што није зарадио, да ожалости многе, да отме, подвали и ко зна шта све друго да учини, он зна да се покаје и искрено се покаје. Зато што је био искрен и што се смирио, а посебно зато што је добио вољу да се поправља, јер се обраћа Богу са искреношћу, из дубине срца, вапи да га ослободи од његовог гријеха, да му да снаге да убудуће чини добро и правду, Бог снисходи њему и каже: Овај грешник изађе из храма оправдан. Бог га погледа, помилова, награди“, бесједио је Преосвећени Владика Јоаникије. Ово јеванђеље, навео је Владика, чита се када почиње припрема за Часни пост зато што нам се, већ, сада, указује како треба постити. Треба да се покајемо, то је духовни пост, а тјелесни пост је, поручио је он, добро средство за очишћење душе и тијела. „Међутим, ако нема духовног, душевног поста, ако се душа не уздржава, ако не пости од зла, од самопревазношења, хвалисавости, пакости према ближњима онда постио, не постио неће добро бити. Православни пост се врши са покајањем, молитвом, чињењем добрих дјела и тај пост је, заиста, спасоносан“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  7. У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом. Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест. Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега. Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности. У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору. Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
  9. Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У недељу 2. Фебруара, литија је у Будви кренула након одслуженог молебана у храму свете Тројице, и кренула ка Старом граду до храма свете Петке. Након крсног хода присутнима се обратио протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
  11. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска
  12. У уторак, 21. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и јерођакон Јован (Прокин). Звучни запис беседе За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирали су вероучитељ г. Борко Богићевић и г. Илија Арсенијевић. Верницима је Владика протумачио јеванђељску причу о неплодној смокви истакавши да сваки човек, као и цела твар, има своје назначење: “Бог се јави браћо и сестре! На првим страницама Библије читамо како је Бог створио видљиви, невидљиви, биљни, морски свет, и на крају је створио човека, као круну свега створеног. И све што је Бог свторио дао је човеку да човек све то приводи Богу. И човек је одговоран за сву ту творевину. Зато ћемо видети код светог апостола Павла где каже како творевина уздише што човек не ради на спасењу, а све што је Бог створио, створио је да буде спашено. Свака твар у овоме свету има свој Богом дани циљ и има своје назначење. Ево сада смо овде чули једну предивну причу о смокви, како је Господ пролазио тим крајевима и огладнео, што нам говори да је Бог истинити Бог и истинити човек, да има и божанску и човечанску природу. И када је пришао смокви на којој није нашао рода, иако баш и није било време смоакава, али твар треба да живи тако да у сваком тренутку очекује Спаситеља и да у сваком тренутку треба да да плод. Назначење смокви је да рађа смокве, назначење анђела је да слуша Бога, назначење човека је да се уподобљава Богу. Све што се човек више уподобљава Богу, то све више подстиче и друге да се уподобљавају Богу. Ми хришћани не смемо мислити само на себе и само на своје спасење. Свако је од нас одговаран за све и сви су одговорни за свакога. Ако ми своје назначење не испуњавамо, онда смо бесплодни, имамо само спољашњи изглед човека, а унутра немамо. Као и смоква, која је имала лишће, али није имала плода, није имала Бога. Не испуњава ли своје назначење, онда свака твар потпада под осуду, јавно или тајно. Бог је човеку дао разум да помоћу Божјом спозна тајну и овога и онога света. Све је Бог учинио тако, Богочовек је дошао у овај свет да целу творевину, а на првом месту човека, врати своме назначењу. Назначење човека је да се уподобљава Богу. Он даје силе и крепости да човек све своје немоћи исцељује. Човек треба да се наоружава силом Божјом, да тражи помоћ Божју. Али не можемо ништа учинити ако се не молимо. Дакле, браћо и сестре, пример смокве и пример у светy јесте да смоква служи човеку, а човек Богу. Како човек служи Богу? На много начина, али ниједан начин не може се остварити ако човек не служи Богу вером. Вера значи да човек свим својим силама треба да живи Богом и ради Бога. Све што је Бог учинио, учинио је ради нас и ради нашег спасења. Бог се објавио и јавио, да схватимо, да не оглувимо на Божје јављање. Бог се и данас јавља на овој Литургији. Имаш ли тако јаку веру да чујеш то Божије јављање? Онај ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји. Бог награђује оне који у Њега верују. Бог награђује оне који рађају дела. Чим ослаби вера, онда све у човеку слаби. Ми вером спознајемо Бога, а не знањем. Дакле, да имамо на уму ову данашњу јеванђељску причу и наше назначење, и то да ћемо дати одговор Богу. Када испуњава своје назначење, човек постаје Бог по благодати. За све што желимо да испунимо, треба да тражимо помоћ Божију и силу Божију која може све да исправи што човек упропасти. Наше је само да направимо први корак, да пружимо руку и да прихватимо ту стално испружену руку Божију, а онда ће нас Бог водити и руководити”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 12. јануара, на празник Светих Богоотаца, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару након које је преводио свенародну литију улицама Бара. У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Апостол Павле, од гонитеља хришћана, постао један од дивних свједока Христа распетога и васкрслога, подсјетивши на његове ријечи да Јеванђеље његово није од човјека, него од откривења Божијега: „Његово свједочанство је одјекнуло широм Азије, стизао је и на Балкан, до Италије, до Рима гдје је мученички пострадао заједно са Апостолом Петром. Два дивна свједока јављенога имена Божијега, откривења Божијега, свједоци Христа рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“ Истакао је да се ових светих дана када прослављамо рођење Богомладенца, прослављајући Њега, сјећамо Витлејемске пећине у којој се Господ родио и гдје га је повила Пресвета Дјева и дивне пјесме коју су пјевали анђели и чобани: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. „Одјекује та пјесма и данас широм свијета, прослављање имена Божијег, и у исто вријеме призивање мира на земљи. Мир небески кога се и ми сјећамо на свакој служби Божијој када кажемо: Мир вам, мир свима. Сви одговарају: И духу твоме. Мир небески од Бога, не овај земаљски који данас јесте а сјутра није. Мир који је Бог саздао и дарује људима и земаљским народима. Мир који долази од Бога и обједињује небо и земљу, Бога и људе, и људе међу собом, и призива на јединство и добру вољу све људе и земаљске народе.“ Даље је казао да је то блага вијест Христова – Јеванђеље које су апостоли примили откривењем ходећи заједно са Господом, слушајући Његову ријеч, а послије њих и њихови наследници до наших времена: Сви они ходећи по читавом свијету проповједају мир Божији, Христа распетога и васкрслога, Његово рођење, проповједају и свједоче Његово распеће и васкрсење: „Све у Цркви Божјој, од Христа па до данас и до краја свијета и вијека, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, Христовог рођења. И храмови који се граде су у знаку Христовог распећа и васкрсења. Зато је и овај храм у знаку Крста часнога, као и све оно што се у њему догађа. Сви који су кроз вјекове били Христови, доживљавали су исту судбину коју је доживио Христос. Он је распет и рекао је: Ако Мене гонише и вас ће гонити, ако Мене примише и вас ће примити… тако је било, тако је и данас.“ Говорећи о мученицима који су кроз вјекове Христа свједочили и за Њега пострадали, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се осврнуо на свешетномученике који су пострадали 1941. и 1945/1946. године из рода нашега, међу којима је и Митрополит Јоаникије, коме се ни данас гроб не зна: „У том знаку страдања, гоњења и прогоњења је и Христос и Црква Божија кроз вјекове до наших времена. Зато се немојте чудити што се и у ово наше вријеме повампирује тај антихришћански – безбожни дух код нас, и иде до тога да ови наши који владају, који су обезбожени, наследници оних који су побили свештенике послије рата, хоће да одузимају храмове и да их дају својој безбожној власти.“ Нагласио је Архиепископ цетињски да су храмови подизани у славу Божијега имена, а да их је подизао народ не за богаћење и прослављање себе, већ имена Божијега, да би се богатили вјечним људским достојанством: „Увијек је било, а има их и данас који се боре за пролазно земаљско царство и клањају земаљском богатству, и у то име скрнаве прије свега људско достојанство, одричући се вјечнога достојанства које је Бог подарио човјеку и људској природи, тиме што је Бог примио на Себе људску природу. Човјек кроз Свету тајну крштења прима тај квасац вјечнога и непролазнога живота, вјечнога достојанства.“ Истичући да је то оно што Црква дарује људима и свим народим, владика Амфиилохије је казао да се они коју су са Христом тога не одричу, нити су се икада одрицали, него остају да буду свједоци тога и таквога достојанства, и да је то тако и данас: „Посебна је радост да се у нашој Црној Гори пробудило то осјећање у народу. Читава покољења су васпитавана у духу безбожништва, титоизма, лењинизма и марксизма. Међутим, оно што је Божије је неуништиво. Божија љубав, Божија истина и доброта, вјерност вјечноме људскоме достојанству, ево се пробудила и у Црној Гори. Народ излази широм Црне Горе на путеве и друмове, да се поклони имену живога Бога, да посвједочи своје вјечно, непролазно људско достојанство и да чува Божије светиње, чувајући светиње своје душе и тијела.“ Закључивши да се историја Цркве Божије, која је историја Христовога распећа и васкрсења, и рођења Његовог, поново понавља у читавом свијету, Високопреосвећени Митрополит је поручио да се она посвједочује и понавља посебно у Црној Гори: „И то је оно чему се радују Свети Божији људи, Свети апостоли и пророци, Свети мученици до најновијих свештеномученика и мученика. И нека би Господ и нама подарио ту вјеру у вјечно, непролазно достојанство човјеково и људске заједнице, и нека би ова божићна пјесма Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, одјекивала и у нашим срцима, нашем животу. И нека би ми ту истину свједочили другим људима и земаљским народима и данас и сјутра и у вјекове вјекова, амин!“ Након Литургије, Његово високопреосвештенство г. Амфилохије је преводио свенародну литију улицама града под Румијом, као вид молитвеног отпора дискриминаторном и неуставном закону о слободи вјероисповијести. Током литије, послије читања Јеванђеља, у центру града Митрополит Амфилохије се обратио сабранима и казао да нас Храм Бога Оца, Сина и Духа Светога са Румије благосиља и призива на божанску, христолику, богочовјечну љубав која не тражи своје и не рађа мржњу и злобу међу људима, већ се жртвује и служи, обједињује све људе и земаљске народе: „То је љубав коју свједочи ова Црква Божија и коју свједочи ова литија молитвена кроз овај град. Љубав према свима који живе у овоме граду, љубав која се само дарује другима са поштовањем и истинском и правом љубављу Божјом, оном љубављу којом воли Бог овај свијет, све људе и земаљске народе, и призива их да постану заједничари те божанске Христове љубави.“ Истичући да је Храм Свете Тријице на Румији симбол те и такве љубави, Митрополит је нагласио да они који хоће да сруше тај храм, заправо хоће да убију љубав у људским срцима, и вјечну неразориву заједницу: „Сви они који су противници истинске љубави и братске слоге и слободе, хтјели би да сруше тај храм. Дабогда Бог срушио њихову мржњу, злобу и одрицање од те љубави, и дабогда Господ и у њима пробудио ту и такву љубав и према храму на Румији и према свим храмовима који су подигнути у у славу те и такве божанске љубави.“ Митрополит Амфилохије је посебно нагласио да је ова литија свједочанство те и такве љубави према свима и свакоме, нарочито према житељима овога града без обзира на њихову вјерску и националну припадност: „Ово је љубав која грли све и сва, која се никога не одриче, само се одриче мржње, злобе, гријеха, раздора мећу браћом, људима. То је љубав којој ми служимо, којој појемо, којој вршимо ову дивну литију данас кроз овај свети и благословени град. Нека би та Христова љубав, Бог као љубав објединио и озарио срца свих житеља овога града и Црне Горе и читавога свијета и свих земаљских народа, јер су сви позвани на ту и такву љубав и да сви постану један земаљски Христов народ који се бори за вјечно и непролазно људско достојанство.“ Благословећи овај град и све његове житеље, посебно дјецу, владика се помолио да Господ умножи у њиховим срцима Божију љубав – богољубље и братољубље, као би се искројенила сва мржња, јер је то призвање свију нас. На крају литије, у којој је учествовало више хиљада Барана, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, прочитао је јучерашње саопштење и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, након чега је Митрополит Амфилохије поручио да то није само порука епископа већ народа: „Ако је ова наша световна власт народна, онда је дужна да чује глас овога народа који признаје и државу и власт и све, али не може да прихвати ненародне, противнародне, безбожне, братоубилачке, братомрзачке законе да се по њима управља Црна Гора.“ Подсјетио је да су садашњи властодршци наследници оних претходника који су за народ конфисковали црквену имовину, а која до данас није враћена Цркви, али су саградили стотине предузећа и дали хљеб народу, која су ови њихови наследници опљачкали, приватизовали: „И мало им је то, већ хоће и храмове Божије да опљачкају, оскрнаве, одузму од народа, јер су то народни храмови од памтивијека. Народ их је градио и призван је да чува те храмове и светиње. Надамо се да ће ови који су на власти, ако заиста поштују народ, чути глас народа и одбацити те безумне законе, који су закони безакоња каквих нема нигдје у Европи. Дај Боже да се и они опамете, да их народ врати памети и разуму. А прво што треба да ураде је да врате оно што су њихови претходници одузели, опљачкали од народа и Цркве Божије.“ Посебно је нагласио да властодршци у име народа отимају и постају милионери, као и да се види и зна колико је богатих, а колико сиротиње у Црној Гори, истичући да ови на власти себе поистовјећују са државом: „Ви нисте држава, нити сама ја Црква. Ја сам по милости Божијој у овом тренутку Митрпополит ове Цркве, али Црква Божија је овај народ, а и држава је оно што припада цијелом народу, а не само појединцима које је вријеме избацило да буду на челу те државе. Надамо се да ће Бог да их уразуму, да чују глас народа, ако хоће да буду народна власт. “ Констатујући да међу учесницима литије има и оних који су гласали за ову власт, Митрополит је казао да су их они гласали да служе, а не да отимају од народа, и да поштују законе домаће и међународне и вјековне. Поручујући да су ове литије које се ових дана организују широм Црне Горе, али и свијета, литије љубави, Митрополит је казао да добија писма подршке за борбу против зла, мржње, богоубиства и братоубиства, и отимачине. „Тај дух да се искоријени из наше државе и народа, и да заблиста дух љубави Христове која се жртвује за ближње своје, љубави према свима и свакоме“, поручио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након литије улицама града под Румијом. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Овим радосним поздравом све вас, који Нас гледате и слушате, срдачно поздрављамо поводом нашег великог и радосног празника Божића. Поздрављамо сво свештенство, свештеномонаштво и монаштво наше богоспасаване митрополије Дабро-босанске, све благочестиве и Православне хришћане. Поздрављамо браћу римокатолике који су већ прославили Божић. У празничном озрачју са великом љубављу и поштовањем поздрављамо браћу муслимане и јевреје који заједно са нама дијеле Авраамовско наслијеђе вјере у једног Бога, и све људе добре воље – независно које су религије или вјере. Христос се једном Роди у тијелу да свакога од нас појединачно и све заједно сједини са Собом и са Богом Оцем и са Духом Светим. То је суштина тајне Христовог Рођења. Превјечни Бог Логос сједини се са човјеком у времену и простору и постаде човјек. Зато ми хришћани увијек и непрестано пјевамо: С' нама је Бог, разумите народи! Управо само име Богочовјека Христа које је анђео господњи открио Богородици јесте Емануил, а што преведено значи С' нама је Бог. Осим поздрава и честитке упућујемо вам поруку охрабрења да вјерујете и да знате да је Господ Исус Христос рођен у Витлејему Јудејском и да је Он истински Бог и истински човјек. Али не било који ,,бог“ неке религије, већ Онај Који Јесте, који је за себе казао Ја Сам Онај Који Јесте. Рођење Онога Који Јесте ми славимо и свима вама то јављамо. Христовим Рођењем све се промјенило. Гле, све ново настаде, ново вријеме, нови човјек, Нови Савез, Нова Заједница – Црква, коју Господ на себи као на темељу и крајеугаоном камену сазида. Знајући то, браћо и сестре, имамо много разлога: да будемо радосни- умјесто да смо жалосни, весели – умјесто да смо тужни. Бог је с' нама и Он нас избавља од чамотиње овога свијета и времена. Вријеме у којем живимо, прилике и околности у којима јесмо, тешке су и обесхрабрујуће, али не губимо наду и вјеру у помоћ божију. Боље сутра управо је Божић, - празник који нас на то не само потсјећа, већ и позива да вјерујемо и да се надамо, и да не допустимо да нас зли људи и зла времена обесхрабре. Божић је универзални празник - сваке творевине и сваког човјека, свих људи и свих времена. Зато га честитамо свима и свакоме! Нашавши се пред овом великом и широком тајном божије љубави, покажимо и ми љубав према ближњима и даљњима. Покажимо да јесмо са Христом Господом као што је Он са нама у свом безграничном давању Себе за овај свијет и сваког човјека. Пјевајмо и узвикујмо: Слава Богу на висини! Мир на земљи! Међу људима добра воља! Да управо тако, дајмо славу Богу, а поштовање човјеку – ближњем и даљњем. Земљи припада мир, јер је земља богомдани заједнички простор у којем смо сви једнакоправна дјеца божија. Немири су резултат злог дјеловања људи, који злоупотребљавају слободу коју им је Бог дао. Треће што Бог преко светих анђела поручује јесте да међу нама људима буде и влада добра воља. Без добре воље међу људима нема ни мира на земљи, нити славе Богу на висинама. Радосна вијест, коју анђели објавише овом пјесмом, јесте управо Рођени Христос. Све је у Њему, и слава и мири добра воља. Славећи овај велики празник примимо Рођеног Богомладенца Христа у срца своја, у куће и домове своје, у своје породице и наше заједнице. Застанимо за тренутак од ове наше свакодневне журбе и пресаберимо се. Размислимо: ко смо и што смо и куда идемо!? Божић није само славља ради. Божић је позив на промјену, да Њиме постанемо бољи људи, богатији вјером, јачи љубављу и надом. Изнад свега испунимо се добротом, којом нас Он обогати. Божић је духовни препород. Христос се Роди да све нас Собом и у Себи препороди! Опет и поново апелујемо да нам Божић не протече искључиво у разноразним манифестацијама и у материјалним задовољствима, већ себе богатимо вишим и узвишеним вриједностима, које нам Бог увијек и непрестано доноси и даје. Посебно апелујемо на све људе, браћу и сестре, да себе и свој живот ускладимо са Богомладенцем Христом. Подјеле и завађе, зли језици и горке ријечи које свакодневно слушамо и читамо нека исчезну из наших комуникација. Умјесто тога, допустимо љубави и доброј вољи да надвладају наше разлике и завађе, како оне из прошлости, тако и ове садашње. Мислимо и говоримо различито, јер смо различити, али не допустимо да наше различитости буду испуњене мржњом и нетрпељивошћу. Све је већ виђено и чувено! Смијемо ли пред Божић остати на својим мрзовољама и непријатељствима? Не може нико да каже да љуби Бога којег не види, а да мрзи на човјека – брата свога којег види пред собом.Питаће Бог сваког од нас – а гдје ти је брат твој? Небрига за човјека давно је превазишла своје оквире и прерасла у небригу за народ, за државу, за отачаство. Такав однос према човјеку, према народу и према држави чини нас све заједно и несрећнима и забринутима. Свима који имају уши да чују нека чују: не заборавимо да је човјек непроцјењива вриједност и да се због њега Сам Бог оваплотио. А гле, ми сваки дан гледамо како се та богочовјекова слика обезврјеђује, и из дубине наше несрећне реалности чујемо вапаје: Докле Господе!? Зато, са теретом одговорности коју носимо позивамо све одговорне и апелујемо да се ово и овакво стање промијени. Нека нам овогодишњи празник Христовог Рођења - Божић буде свима срећан и благословен, и да у њему видимо пут вјечног живота и нашег спасења. Мир божији – Христос се роди! Срећна нам Нова 2020. година! Митрополит дабробосански Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска
  16. НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! 30. децембра 2019. Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ. Зашто ради то што ради? Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа, више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор. Владици Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic). Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”. Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан. Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора. Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи. Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе. Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник. У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ. Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама). Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином. Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку. За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети. Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена! Григорије Микић Извор: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације
  17. У недјељу 28. по Духовима, недјељу Праотаца (Материце) дана 26. (9) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је Бихаћ и предводио свету архијерејску Литургију у параклису светих жена Мироносица. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Далибор Ненић парох бихаћки, протопрезвитер Бојан Митрић парох прве парохије петровачке, протонамјесник Јован Бањац парох друге парохије петровачке, презвитер Немања Балабан парох крењеушко-вођенички и протођакон Немања Рељић. У својој литургијској бесједи Епископ се обратио омилијом у којој је протумачио параболу о Господаревој вечери повезујући је са светом Литургијом на коју Господ позива све, но ипак има оних који налазе многе изговоре да би приступили Христу и сјединили се са њим. Тада ће Господ призвати све оне друге са „тргова и улица“ и тако ће напунити Царство Своје, а они позивани биће бачени у таму најкрајњу. Послије свете Литургије Владика је подијелио поклоне најмлађим члановима литургијске заједнице, а трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  18. Овога јутра поздрављам сву Црну Гору и сав народ у Црној Гори ћивотом Светога Петра Цетињскога, највећег Црногорца у историји, законодавца, помиритеља у своје вријеме и, надамо се, помиритеља и у ово наше вријеме свих који живе у Црној Гори. Прије два дана свеукупно свештенство Црне Горе, и монаштво, било је пред Скупштином Црне Горе са поруком управо Светога Петра Цетињскога, на којој је он заснивао и своје дјело, а та порука је гласила да је у имену Божјем суд и правда. Овај народ наш, народ црквени православни, је такође ових дана под великим кијаметом исто то поручио. Десетине хиљада су биле код моштију Светога Василија Острошкога… И Свети Василије Острошки је такође позивао својим благословом, својим моштима на мир, на братску љубав и на слогу, и на закон истински и прави. Нажалост, тај глас, Божји глас, глас Божјих светих људи, глас народни, глас Цркве Божје, није услишен од стране представника садашње државе на челу са другом Милом Ђукановићем. Он је главна личност свега што се данас догађа у Црној Гори. Заборавио је, очевидно, ону ријеч Божју, ријеч Петра Другог Ловћенског Тајновидца која гласи: Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом. Друг Ђукановић је наставио, очевидно, политику топуза која је започета 1941. године, а настављена 1945. године. Насиље које је вршено над Црквом Божјом, над овим ћивотом Светога Петра Цетињског, оно је настављено под другим видовима до наших времена, и то насиље тријумфује у оном предвиђеном закону о слободи вјероисповијести. У суштини је то безакоње незапамћено у новијој историји Европе. И зато, ја сам поново слободан да, овдје поред ћивота Светога Петра, и са његовог ћивота, позовем све Црногорце, све људе који живе у Црној Гори, без обзира каквој они идеологији, патрији припадали, како се национално осјећали – да их позовем на мир, на братску слогу, на љубав, јер је то једино што је у овом тренутку потребно овдје свима нама. А у исто вријеме да позовем друга Ђукановића да одустане од закона топуза, од тог безакоња које би данас требало да се изгласава у Скупштини Црне Горе. Јер, треба да има у виду да је управо то разлог онога што се данас, противно моме благослову, догађа у Црној Гори. Он је главни узрочник тога што се данас догађа у Црној Гори. Он, са својом политиком и идеологијом титоистичко-бољшевичком, изазвао је праведни гњев народа. Данас се доноси закон под блокадом читавог града, под насиљем у којем је ангажована сва полиција Црне Горе да би се под тим насиљем добио закон о слободи вјероисповијести. Ово је позив другу Ђукановићу и свима који су спремни да потписују то безакоње да се макар у последњем тренутку отријезне, да одустану од тога злочина, од тога дјела које изазива проклетство над Црном Гором, над свима житељима Црне Горе – проклетство и Светога Петра Цетињскога и проклетство Светога Василија Острошкога. То је једини нормални пут, јер ово што се данас догађа у Црној Гори, догађа се пред лицем читаве Европе. И поруке које смо од Европе добили, прочитали, оне су и поруке Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Цариградског Патријарха, Руске Цркве, Папе римскога, поруке Свете Горе. То су биле поруке љубави, поштовања истинског закона и законитости. Онај који није услишио те поруке, он данас доноси то своје безакоње под насиљем, под блокадом читавог града. И ако мисли да се на томе гради будућност Црне Горе, онда је он друг, јер су на томе градили другови, они који су у своје вријеме убили наследника Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија са преко 120 свештеника. А колико је тек вјерника побијено, хришћана, Црногораца, одавде па све до Старе Градишке, тамо гдје је први пут пјевана химна проклетог Секула Дрљевића, Павелићевог министра, која је сад званична химна Црне Горе. У том духу се гради будућност Црне Горе, на тим темељима, на темељима братоубиства, и тога духа братоубиства. На томе се гради слобода. Надам се у Бога да ће се отријезнити они који су на власти, а и сви други, да се будућност не гради на насиљу и на безакоњу. Будућност, не само Црне Горе, него будућност Европе и свијета се гради на вјечним законима правде Божје, истине Божје, љубави Божје. И зато је ово позив данас, и онима који су на власти и свима другима, да кренемо тим путем мира, путем братске љубави и слоге. Вријеме је послије толиких невоља и несрећа које су нас пратиле да кренемо тим Божјим путем, јер једино тако можемо нешто урадити као ово покоољење. И да не изгубимо из вида – на првом мјесту нека зна друг Мило Ђукановић! – да коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! То је оно што поручује Ловћенски Тајновидац, који је истим тим духом насиља и злочина, ено, ухапшен на Ловћену, и којим је срушена његова црква. Као што нам и сад припремају закон којим се отимају цркве Дакле, обурдала се ловћенска црква Светог Петра, обурла се и истинска, његошевска, светопетровска, световасилијевска Црна Гора. Хоћемо ли наставити то обурдавање наше душе, наше савјести, хоћемо ли наставити нашу срамоту, срамоту пред Европом и пред свијетом? Ја се у Бога надам да ће нас овај данашњи дан и мошти Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког све призвати разуму и мудрости да кренемо истинским и правим, Божјим и људским путем, путем закона Божјег, путем изворних људских закона, путем братске слоге и братске слободе, братскога мира и свега онога што је Богу и истинском Божјем народу мило и угодно. Дај Боже, и Свети Петре Цетињски! Помогни и спаси све нас и уразуми нас твојим светим моштима и твојим светим присуством и у Скупштини Црне Горе и ван ње – учини и сада оно што си учинио док си био и ходио по овој земљи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Модерна и савремена држава има улогу и обавезу да гарантује мир, владавину права, штити имовину свих, јемчи праведност међу људима и да сви грађани у таквој држави имају осјећање просперитета и сигурности. Код нас се догађа другачије – државна власт која треба да гарантује мир управо својим чињењем производи конфликт. Чини се да је из те потребе да се грађани држе у сталној напетости настао и закон о слободи вјероисповјести, оцијенио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за „Дан“, тврдећи да опасан и злонамјерно припремљен закон о слободи вјероисповјести не заслужује да се о њему расправља у црногорској Скупштини док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Високопреосвећени је указао на чињеницу да у припреми закона није испоштован ни један европски, демократски принцип: „На првом мјесту, донесен је без неопходног дијалога. Земље Европске уније, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камоли о питању вјерског законодавства, што је била и основна препорука Венецијанске комисије.“ Истиче да је Митрополија дала изузетан допринос и уложила велики труд не би ли се дошло до таквог дијалога: „Између осталог, доставила је 27. новембра Влади Црне Горе Примједбе на Предлог закона, чврсто утемељене на препорукама Венецијанске комисије и Смјерницама ОЕБС/ОДИХР и Венецијанске комисије за оцјену законодавства о слободи вјероисповијести из 2004. године и Смјерницама истих органа о правном субјективитету вјерских заједница и заједница увјерења из 2014. године. Није на њих добила никакав одговор, као што није добила одговор на хиљаде примједби на Нацрт закона из 2015. године.“ Указујући да овај закон обилује многим правним преседанима, који имају за последицу и кршење Устава као највишег правног акта једне државе, владика каже да је као такав – дискриминаторски – наишао на ширу осуду, не само Православне цркве, већ и припадника других цркава и вјерских заједница, посланика и бројних личности и организација из јавног и друштвеног живота Црне Горе, чак и многих грађана који гласају партије на власти. „Помјесне Православне цркве на челу са Васељенском патријаршијом и Руском православном црквом својим званичним ставом препознали су овај закон као дискриминаторски и антиправославни. Чак је и Света столица изнијела јасан став да закон донијет без дијалога и договора са свим црквама и вјерским заједницама неће бити прихваћен. Слична оцјена долази од највећих међународних адреса“, рекао је за „Дан“ Митрополит Амфилохије и подсјетио да је прошлог мјесеца амерички амбасадор за међународне вјерске слободе Сем Браунбек такође нагласио да закон треба усагласити са потребама свих вјерских заједница, а не да се просто само «изгура». Због свега наведеног, као и због бројних других недостатака које овај предложени закон садржи, једино исправно решење, за све којима је стало до будућности, мира, стабилности и међурелигијског склада и братског суживота у Црној Гори јесте да се он, овакав какав је, повуче из процедуре: „Овако опасан, недобронамјеран и злонамјерно припремљен закон не заслужује да се о њему дискутује и расправља у Скупштини Црне Горе док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори, у складу са мишљењем Венецијанске комисије и са највишим међународним стандардима. Православна Црква упорно држи врата отворена за стручан, транспарентан и свеобухватни дијалог заснован на позитивном искуству савремених, секуларних држава у Европи и свијету, чувајући принцип једнакости и равноправности – све што тражимо за себе, тражимо и за друге“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије за „Дан“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. „Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина! Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа. „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења. Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности. Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“ Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами. Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру. Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање. Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима. Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “ Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У недељу 25. по Духовима, када молитвено прослављамо Светог свештеномученика Климента Римског и Оданије Ваведења, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Тополи. Епископу су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протонамесници Слободан Радивојевић, Александар Петровић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски Православни Појци”. Звучни запис беседе На светој Литургији присуствовали су и принц Михаило Карађорђевић, директор задужбине “Краљ Петар I” господин Драган Рељић, чланови Црквеног одбора општине Тополске на челу са председником господином Будимиром Стаматовићем, ученици основне и средње школе у Тополи са вероучитељем господином Александром Алексићем и велики број верника. После прочитаног одломка из Светог Јеванђеља које нам говори о Милостивом Самарјанину беседио је владика Јован. У беседи је рекао: “Данашња јеванђелска прича коју смо чули толико је дубока и поучна да се свако од нас може у њој пронаћи. Свако од нас у овој причи може проверити своју веру у Бога, своје милосрђе и осећања према другим људима и на првом месту да провери своју љубав. Јер све из љубави бива, а из љубави све је истинито, чврсто и јако. Све оно што није из љубави, неискрено је и неистинито и непоштено. Након заамвоне молитве, владика Јован пресекао је славски колач у славу Божију а у спомен Светог свештеномученика Климента Римског чији спомен данас вршимо. Овогодишњи свечар испред удружења “Чувара Карађорђеве славе” био је протонамесник Александар Петровић са својом породицом. Црквена општина тополска уприличила је свечани ручак у ресторану “Старо вино” у Тополи. Извор: Епархија шумадијска
  23. Говорећи на почетку емисије о Божићном посту који је у току, отац Гојко наглашава да је потребно да се парохијани што чешће обраћају својим парохијским свештеницима, тражећи разговор са њима и иначе, а посебно у дане поста. Звучни запис емисије „Овај Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“- каже отац Гојко. Отац Гојко осврнуо се и на своју недавну посјету Епархији западноамеричкоj. На питање наших слушалаца како најбоље вјерници могу помоћи својој цркви у одбрани светиња, отац Гојко позива на Свету литургију која ће бити служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор, у суботу, 21. децембар у 9 часова. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. Отац Гојко одговарао је потом и на остала питања наших слушалаца на која ћете одговоре наћи ако одлушате ову душекорисну емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  24. У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском. Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје. Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском. Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо. Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу. Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом. Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници. Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...