Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'све'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 133 results

  1. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Пренос моштију Светог оца Николаја, храмовске славе манастира Врањина са свештенством Свету службу Божију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Након литургије, Владика је предводио Литију око храма, одслужио помен оснивачима, ктиторима, добротворима и приложницима ове древне светиње, као и њеним, почетком фебруара трагично пострадалим поклоницима Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и Нини Кумбуровићима. Потом је благосиљао славски колач манастирског храма. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је у овом свијету, у свеукупној Божјој творевини, а и у нама људима све у знаку Свете Тројице. „Све у себи носи тај печат тројичности. Сунце које нас грије, и оно је тројично. Ваздух и вода и земља, и то је тројичност без које не би било живота на земљи. Људска природа има ум, осјећање и вољу. И то је тројичност. Душа и тијело и ум човјеков, и то је тројичност коју је Бог уградио у људску природу. Зато и служба Божија, којом прослављамо Бога, и она је у знаку благосиљања царства Оца и Сина и Духа Светога, у знаку часнога крста кога стављамо на своје биће у име Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и данашњи празник тројичан. „Прво прослављамо преполовљење Христовога Васкрсења кроз које се припремамо за прослављање Свете Тројице – Тројичинадне. Друго, прослављамо пренос моштију Светога оца нашег Николаја Мирликијског, чији живот је такође сав био у потовању и знаку и љубави према Оцу и Сину и Духу Светоме. А треће што овдје, у овој древној светињи немањићкој обиљежавамо, то је осамсто година од стварања наше помјесне Цркве – Жичке архиепископије, Пећке патријаршије и наше Зетске епископије, Зетске митрополије 1219/20. године“, подсјетио је он. Нагласио је да је Врањина једна од првих светиња у којој су боравили свети епископи овога апостолско-светосавког трона. „Да би се та Зетска митрополија на крају зауставила, ево већ пет стотина година на Цетињу, гдје су велике светиње сабране – рука Светога Јована Претече, дио Часнога Крста на коме је разапет Господ, икона Мајке Божије филеримске коју је сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, мошти Светога Петра Цетињског Чудотворца и Светога Петра Ловћенског Тајновидца“, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да је Ловћенски Тајновидац, пред упокојење на страмцу свога стрица Светог Петра Цетињског, Црну Гору предао Светој Тројици. Додао је да се Свети Петар Други потом попео на Ловћен гдје је и након упокојења поново разапет. „И данас су мошти његове на распећу. Ено га утамниченог у оном зиндану паганском, вапије својим Црногорцима да га врате у његову цркву, да обнове цркву Светог Петра Цетињског, његовога стрица, да би он скинуо проклетство са Црне Горе“, казао је Владика. Владика је најавио почетак обнове манастирског конака на Врањини, који је својевремено подигао краљ Никола. Од кума данашње манастирске славе Небојше Станковића, кумство за наредну годину је примило подгоричко Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић. Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка... Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено. Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно. Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан. То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност. Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место. Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли. Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна.
  4. obi-wan

    Све у животу

    Vasa razmisljanja i stavovi o raznim zivotnim dobima, stecena iskustva koja zelite da podelite sa ostalima, nedoumice koje vas tiste i traze odgovore, recju - sve sto bi bilo vezano za zivot kao celinu i kao iskustvo. Filosofska tema. Znam, na prvi pogled otrcano i izlizano, ali who knows, mozda bude stvarno dobrih i korisnih saveta i razgovora.
  5. Митрополит Амфилохије на Његушима: Да васкрсне све свето и честито што су његовали Петровићи мај 6, 2019 у 12:05 | Mитрополија Актуелности, Догађаји, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Ђурђевдан, крсну славу светородне лозе Петровића, са цетињским свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Георгија у Ераковићима на Његушима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да су Господа и оне који су Његови омрзнули у Његово вријеме и да тако траје до данашњега дана. „И Господ, име Његово и наука Његова и личност Његова непрекидно су на распећу. Али то распеће Његово, оно завршава са васкрсењем“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тако бива и са Његовом Црквом и са народом Његовим. „Непрекидно је на распећу народ Божји, Црква Христова кроз вјекове и зато и јесте Његова. Али Црква у себи носи и квасац вјечнога и непролазнога живота, бесмртности, квасац васкрсења. Бива разапињана, али непрекидно васкрсава и васкрсава и људе и земаљске народе својом силом Божанском“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да су и Његуши кроз историју, са светородном лозом Петровића били на непрекидном распећу. „Али, из овог мјеста се и квасац силе Христовог васкрсења и љубави Његове непрекидно обнављао. И обнавља се и до данашњег дана. У знаку тог распећа је и овај свети храм Светог великомученика Георгија, који, ево, с помоћу Божјом и љубављу добрих људи васкрсава. Обнавља се задужбина родитеља Светога Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Посвећена је крсној слави Петровића, коју данас прослављамо – Светом великомученику Георгију“, подсјетио је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је и живот Светог Георгија у знаку распећа Христовог, али и у знаку силе Његовог васкрсења. „Он је међу свим земаљским народима један од дивних свједока распетога Христа својим распећем и својом силом побједителном. Нема мјеста на земаљском шару гдје нема неки храм њему посвећен, нарочито широм благословене Русије, која је у знаку Светог великомученика Георгија. Ево, васкрсава овај храм и дај Боже да преко њега васкрсне све оно што је свето и честито, што су његовали Петровићи овдје на Његушима и у цијелој Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач и жито. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења у цркви Светог Георгија Петровићима и свим данашњим његушким свечарима честитао крсну славу. Потом је у Његошевој родној кући благосиљао славски колач светородне лозе Петровића. „Нека је благословена слава овога светога дома и свих домова Петровића. Нека би Господ све вас вратио својим огњиштима, заједно са принцом Николом. Бог нека благослови све Његуше и све данашње свечаре широм свијета. Тамо гдје су били истински и прави људи, огњишта се никад не угасе“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су у Његошевој родној кући, у част Ловћенског Тајновидца, своје стихове казивали чланови Удружења књижевника Црне Горе. Стихове из „Горког вијенца“ уз струне гусала је пјевао Јован Лакићевић. Митрополит Амфилохије говорио је и о оскрнављеном Ловћену и порушеној Његошевој гробној црквици на њему. Рекао је да је Ловћенски Тајновидац данас ухапшен и утамничен у бетонски зиндан. „Сад је на Ловћену Мештровић. Броз и његови послушници одавде срушили су цркву на Ловћену. Све дотле док се на Ловћен не врати Његошева црквица, његово архитектонско ремек дјело, и док се он не врати у своју цркву, док не изађе из зиндана, из тамнице, нема спаса Црној Гори. Оног тренутка кад је срушена црква на Ловћену, обурдана је Црна Гора. И све дубље и дубље тоне у пропаст. Али, неће се тиме завршити. Вратиће се Црна Гора себи“, казао је Митрополит Амфилохије Светковина на Његушима завршена је у острошком скиту у Дугом долу славском трпезом хришћанске љубави. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић
  6. 1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве? Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ. Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага. Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности. Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја. Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу. 2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа? Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину. Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну. Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову. Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини! 3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда. Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин. Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља. 4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима? Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање. 5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином. Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе. Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима. Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу. 6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима. То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине! У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика. Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом. У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника. 7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада? Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима. Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове. 8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу? Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима. Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије. Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад. Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини. 9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе? Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“. На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори. Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи. Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима. 10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини. Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком. На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола. Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор. 11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност? У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“. Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама. Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1). А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима. Извор: Епархија бачка
  7. Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година. „Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа. „Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу.
  9. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу. View full Странице
  10. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је у Велику среду 24. априла Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, уз саслуживање свештеног братства Храма Васкрсења Христовог и молитвено учешће бројних верника. У сусрет Васкрсу, Празнику над празницима, када се сваког дана сабирамо на богослужењима у храмовима, Епископ Милутин указао је на значај одласка у домове Божје на земљи. „Христос је у сваком од њих, у пуноћи са нама када му бескрвне жртве приносимо. Сви који долазе на Свете Литургије, осећају да је то живот. Да је то једино на овоме свету што има вечну вредност. Све друго је пролазно“, рекао је Преосвећени који је позвао народ да што чешће долази на богослужења. Ускоро ће се наизменично по седам дана служити Литургија сваког дана у ваљевским храмовима. То је велики благослов како за свештенике који служе, тако и за верни народ који у богослужењу учествује. Извор: Радио Источник
  11. Председник Републике Србије г. Вучић обишао 9. априла 2019. године радове на обнови Саборне цркве Свете Тројице у Мостару. Преоседник Вучић је новинарима рекао да је црква у Мостару једна од највећих и најзначајнијих светиња у бившој Југославији, која је на ужасан начин уништена 1992. године када је срушена и спаљена. -Поносан сам на то што су Србија и Републике Српска дале пуни допринос за обнову овог храма. Хвала на указаној части да Србија колико може помогне, рекао је председник Србије и подсетио да је Саборна црква Свете Тројице саграђена 1873. године и била највећи српски православни храм до изградње храма Светог Саве на Врачару. Председник Србије је истакао да је храм важан за Србе у Мостару, њих четири до пет хиљада који данас живе у том граду, за целу источну Херцеговину и цео српски народ, али и значајан и за Бошњаке и Хрвате јер говори о томе да можемо да живимо заједно и да поштујемо једни друге. Истакао је да је Србија издвојила значајна средства за обнову храма и да ће своје обавезе да испуни. -Надам се да ћемо пре краја 2020. године моћи да присуствујемо отварању овог величанственог храма, где ће осим осликвања, сви радови бити завршени. То је дивна вест за све Србе где год да живе, рекао је председник Вучић и најавио да ће Србија у наредне две недеље уплатити додатних 1,5 милиона евра за цркву у Мостару. Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије захвалио је на помоћи Србији и Републици Српској јер без те помоћи, како је рекао, храм не би био, сада већ, скоро завршен. -Имамо чврста уверења да ће храм 2020. године бити потпуно завршен. Нама остаје да, осим што волимо Бога, волимо све људе, своје по вери, али и све друге, све националности, све припаднике осталих вера. Тиме ћемо најбоље посведочити да смо прави хришћани, рекао је владика Димитрије. Председавајући Председништва БиХ г. Милорад Додик изјавио је да Саборна црква Свете Тројице у Мостару има несумњив значај за Србе на простору БиХ и подсетио да је храм био брутално срушен што је била порука да Срби ту немају шта да траже. -Имамо шта да тражимо овде. Та окупљања око важне ставри као што је ова представља наше опредљење да нашу историју и културу не предајемо тако лако забораву как неки други мисле, рекао је г. Додик обраћајући се новинарима заједно са председником Србије после обилска радова на храму. Истичући да говори у име Републике Српске, нагласио је да је захвалан председнику Вучићу што је прошле године издашно помогао храм и додао да је сада на њему и г. Вучићу да обезбеде остала средства да би обнова цркве била завршена у предвиђеној динамици. -Србија и Република Српска су издвојиле средства за обнову, сада већ видимо напредак. Преузели смо обавезу, председник Вучић и ја, да та средства обезбедимо, рекао је г. Додик и оценио да је положај Срба у Мостару и Федерацији уопште неповољан, истакао да се доносе одлуке против српског народа, а да веће присуство Србије и Републике Српске у БиХ говори о томе да воде рачуна о свим сегментима живота својих сународника. Извор: Српска Православна Црква
  12. Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка
  13. Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску. - Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе? - Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва. Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум. Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема. Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“. Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове. - Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како? - Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу. Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла. Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља. - И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа? - Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски. Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време. Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу. Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“ Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман. Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник. Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“. Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“ Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“. Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати... То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама. - Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби... - Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма. И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“. Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо? Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини. Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне. - Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору. Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем разговарао је протојереј Вадим Кузмич Извор: Православие.ру
  14. Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У политичким манипулацијама и интересним обрачунима са Бошком Обрадовићем, Жељко Митровић је успео да увреди све "небеограђане". Глава боли од разних препуцавања, боли и од ових што владају као да им тата преписао тапију и од "Двери" и Обрадовића и од свих који људе на улицама аутоматски повезују са било којом килавом политичком опцијом. "Још од времена Џоа Багеристе,ови и други чачански дјилкоши стално би да газе Београдјане!Више не праве питање да ли је у питању багер,булдожер или камион.Марш бре сељачине из нашег града!СРБИЈА ФАШИСТИМА НИКАДА УЛТИМАТУМЕ НИЈЕ ПРИХВАТАЛА!П.С.Ми Београд почистисмо,Чачани а ви?", пише Митровић на Тwиттеру. Врло брзо је добио одговор какав заслужује. "Урбаном БеограЏанину, Жељку Митровићу, У нади да ћете разумети језик нас, сељака, који не само да смо погазили већ и преорали Ваш Београд, шаљем дубоко извињење. За све сте у праву. Ако се осврнем у прошлост, мајор Драгутин Гавриловић, чувеним говором нахушкао је војнике да изгину при одбрани Вашег Београда, а у тој лудости да удари на далеко јаче Аустријске јединице и сам је тешко рањен. Не разумем зашто је узурпирао Ваш град чак из тог маленог, сељачког Чачка. Фашисти са Западне Мораве су, да Вас подсетим и Ратко Митровић, Филип Филиповић, Драгиша Мишовић, Раденко Мандић, а Милош Минић се дрзнуо да стане и на чело престонице, као градоначелник. Не знам колико волите поезију, али обавезно сакријте од деце дела Бранка В.Радичевића и Владислава Петковића Диса. Овај потоњи је такве попут Вас, опевао у поеми "Наши дани". Не, немојте се срамити указаном чашћу, то је ипак невешто писало једно неуко сељаче пре готово 100 година. Извините и за сав примитивизам којима су Пуриша Ђорђевић и Радмила Бакочевић бојили ваш бели град, а Вама је ипак највише бео, ако ме разумете… Жао ми је што глумци попут Соње Савић, Миодрага Радовановића – Мргуда и Димитрија Илића нису оставили трага у кинематографији колико Ваше Курсаџије. Не знам да ли у сијасету Вашег медијског царства постоји и н-ти канал Пинк спорт, али се кладим да сте чули о пореклу и неуспелим каријерама Драгана Кићановића, Радмила Мишовића, Уроша Трипковића, Жељка Обрадовића, Владе Јовановића… Као рокер, шта сте и могли научити од ђилкоша са Мораве, Боре Чорбе. Свакако није ни дорастао дубокоумним сингловима чији сте Ви власник - "Причај ми гадости" и "Мајмуне" . Као врсног бас гитаристу зашто би Вас занимао начин на који неки тамо провинцијски, Јими Хендриx, музиком виртузно преноси емоције. Ипак, ваљало би се поклонити његовом величанству, Радомиру Михајловићу Точку. Браћи Теофиловић такође. Знате, једном сте нас баш уплашили. Говорили сте да су Вас тровали свастика и зет, мада више сумњам на Амиџића због оних гадости којима кажњава скоро скроз голе госте, али никад довољно огољене за нацију гладну туђег веша. Чистог или прљавог, свеједно. Надам се да Ваша фамилија није прибегла најсуровијој методи – излагању реалитy садржају дуже од 15 минута или пак музици коју форсирате. Ми смо већ контаминирани ружичастим смећем, јер могуће да као сељаци и не разумемо квалитет којим нас обасипате и сав тај ушмркани гламур. Или нас, пак доживљавате као фамилију, где се љубав изражава тровањем. Како видим, Ваша ружичаста деца, високофреквентних тонова и тих тако модерних ђанизованих имена су стасала за Арену, да лавовски бране нови талас урбанизације Београда који су Вам сељани попут Мирослава Илића, Добривоја Топаловића, Милана Бабића годинама урушавали. Заиста сам згранута чињеницом да се чак и ђилкошкиња, Вера Матовић, осмелила да купи вишемилионску вилу у Вашем комшилуку, а са собом усели и дела Саве Шумановића, Уроша Предића и Паје Јовановића. С правом се љутите што дишете исти ваздух, Дедињски! Бити Београђанин је стање ума, а тад ми се некако увек прикаже Ваша слика како величанствено, заувек масне косе, диригујете Дверима испред здања Пинк империје. Покојни Триван се и помало љубоморно, реторички питао: "Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао "срећу" да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина?” ПОГЛЕДАЈТЕ И (НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале Не знам за водењак Ваше мајке, али верујем, да се већина Ваших суграђана поноси скупином академика, интелектуалаца и експерата које сте окупили у идиличном санаторијуму локалитета Шимановци. Ту сте прибавили, њима за љубав, много уметничких дела из читавог света. Надам се да нисте ентеријер оскрнавили и сликама Надежде Петровић, јер та провинцијалка је живот изгубила као добровољна болничарка на фронту, уместо да се држала четкице и штафелаја…Ни сама не знам зашто јој је Иван Мештровић, у знак велике части и пријатељства, излио бисту која данас краси плато испред Гимназије. Можда се чудите, али ђилкоши имају и школе, а ова је баш толико стара, да је чак основана и две године пре Прве Београдске. Питате нас да ли смо очистили наше село, па смо збуњени да ли да избришемо и историјске чињенице. Рођени брат Стефана Немање, Страцимир, још у 12-ом веку, подигао је краљевски манастир, данашњу цркву Св. Вазнесења Господњег. Четврта у рангу српских Богомоља, подигнута као владарска задужбина још пре Хиландара, Жиче и Студенице, три пута је кроз историју претварана у џамију, али су је мештани враћали православним коренима. О том пркосу Вам причам, сазданом чак и у највећем фикусу на Балкану, незваничном симболу Чачка који већ 48 година неустрашиво и храбро одолева зубу времена. Ако сте неким случајем религиозни, молите Бога да Патријарх српски Иринеј не помисли да је и он дошао да гази Ваш град. И један пријатељски савет, немојте се замерати Шумадији, јер као што је Синиша Ковачевић негде написао "Вода којом се гаси Милановац, Крагујевац и Чачак, неким чудом се претвара у бензин. Питајте Турке, Аустријанце, Немце.." ПОГЛЕДАЈТЕ И Смрт Београда у неколико слика и уз помоћ булдожера Мада, да вам за крај нешто објасним. Те несретне 2000-е, Џо, није багером газио Београђане, већ систем у коме сте Ви били кандидат за посланика на листи СПС-ЈУЛ. Један момак, коме сте Ви отац, није правио разлику међу светлима на семафору, нити се питао да ли да заустави свој пребрзи џип, али јесте прегазио 17-огодишњу Андреу Бојанић, и замислите чуда, није био у затвору. Нека деца ових дана јесу, јер су одбила да газе свој образ и достојанство. Деветнаест година касније, опет један Чачанин, предводи Београђане против Ваше БеограЏОВАНије. Градови метрополе или они који претендују да то постану су уникатни по енергији људи који њима циркулишу и хендикепу да своје становнике пребрајају по географској ширини пуцања водењака њихових мајки. Београд је далеко од перфектног града, али га у тој несавршености савршено обожавам. Али, ако сте Београд Ви, Ваш систем вредности и Ваша телевизија, још поносније ћу истицати да сам сељанка из Чачка, тврдог акцента и још поносније удата за Београђанина, који оно што није могао да бира, не износи као свој људски квалитет. Уосталом, ни Ваш син није могао да бира тату, нити начин одгоја. Бирао је можда само модел БМW-а." Извор: https://noizz.rs/kontra/pismo-urbanom-beogradzaninu-zeljku-mitrovicu/h5ce40x?fbclid=IwAR2p0BHVlL0UlldwFd2aJDZfGpRA51gwUE2fniKlJWKK3I2INm2cZE7Fch8
  16. У недељу Пачисту, дана 24. марта 2019. године, свету архијерејску Литургију у вуковарском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој литургијској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије! На крају свете Службе рекли смо ”Благодат нека буде са вама… ”. У овој недељи прослављамо светог Григорија Паламу кроз чији нам је исихастички покрет и откривена Тајна данашњег празника. Благодат Божија, она таворска светлост коју су видели апостоли силази на сваког човека. Свети Григорије Палама нам открива тајну мистичког богословља – како се Бог даје овоме свету. Људски ум не може да разуме преображену светлост, али људска душа ако је преображена може кроз општење са самим Богом да осети Тајну Божанства. Кроз благодатне енергије које нам се дају кроз Тело и Крв Христову ми општимо са Живим Богом. Прошле недеље прославили смо победу Православља над свим јересима, та победа је била утеха за нашу Цркву. Победа Православља била је пре свега везана за победу над иконоборством – јереси која је учила да се хришћани, клањајући се иконама, клањају материји од које су те иконе створене а не изображеном лику. Наша света Црква је богомудро указала да то није материја и да се, иако се прави од материјала, ми клањајући се икони поклањамо заправо светитељу који је на њој изображен. Иконе се сликају по Христовом праобрасцу, јер је Он Прволик свих изображених светитељских икона. Кроз данашње свето Јеванђеље по Марку могли смо чути какву веру као хришћани требамо да имамо. Требамо да имамо веру која ће нас сјединити са Богом и са ближњим. Као народ Божји, у светој и великој Четрдесетници, требамо непрестано да потврђујемо своју веру, да живимо у Тајни Цркве – у Тајни Тела и Крви Христове. Ту је пуноћа нашег живота у Христу. Ту се преображавамо и тако преображена наша душа може гледати светлост Христову, сусрећемо се са Господом на најлепши и најприснији начин. Црква нас позива на покајање. Често ћемо чути: ”Нисам ја грешан, нисам грешио, шта имам да се кајем?” . То је само људска себичност која мора да се превлада да би се човек могао преобразити. Христос се усељава у душу покајника. Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању. У животу Цркве постоје различити методи који једног човека враћају на јеванђелски пут. Епитимије и забране постоје да би се човек кроз њих кајао. Црква није та која ислеђује, него нас на те начине упућује да следимо пут покајања, пут којим треба да ходимо. Прве речи новозаветног Откровења су ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Суштина нашег живота је управо у покајничком лику, а не у живљењу у себичности, у којој једни другима не можемо погледати у лице. Сви смо једни другима браћа, потребни смо једни другима како бисмо имали заједницу у Христу. Требамо тиме да изграђујемо божанску љубав, да милујемо једни друге као што све нас Бог милује. Без обзира колико грешимо и колико је тешко бреме које носимо. Овај прелепи храм светог оца Николаја је заиста мученички храм, храм који заслуђује свако поштовање, који је симбол Васкрсења и симбол једног заједничког живота. Као православни требамо да сијамо том Тајном Васкрсења и Вечног Живота. Овај свети храм је пример тога - страдао је, био порушен и разорен, али је Бог дао да засија у пуноћи и свој својој светлости. Стога се радујемо и надамо се. Отац Саша покренуо је акцију да се овај храм употпуни и да буде на понос нашег народа, али и целокупне заједнице у Вуковару. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин. Отац Саша Кузмановић захвалио се свом Епископу на пастирској бризи и љубави, а радост заједничарења настављена је за трпезом у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. Данас се на Цетињу одржава сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске која је почела Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Вископреосвећени је казао да се ријеч Светог Игњатија Богоносца да је једна Света саборна католичанска и апостолска црква Божија тамо гдје епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим служи Свету литургију, остварује кроз сву историју до нашег времена: „Нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи Света служба Божија, гдје нису присутни епископ, презвитер, ђакон и народ Божији. Свако у Цркви Божијој приноси себе и своје дарове живоме Господу постајући заједничар Христов, по ријечима апостола Павла, заједничар у Његовој вјери, нади на вјечни и непролазни живот, носећи бремена једни других и тако испуњујући закон Христов.“ Владика је објаснио да се заједништво остварује у Цркви Божијој православној и да свако, према дару своме, учествује у великој Светој тајни, тијелу Христовом – Цркви Божијој, па и наша епископија, која данас има сабрање Епархијског савјета и управног одбора – тијела у којима су присутни епископ, презвитери, ђакони, припадници царског свештенства народа Божијег, настављајући то свето дијело које је Христос утемељио: „Већ 800 година, од времена Светог оца нашега Саве па до данас, овдје се наставља то свето дијело – заједница Божија. Проповиједа се име Христа Бога нашега, крштавају се душе у име Оца и Сина и Духа Светога, примају Тијело и Крв Господњу, и постају заједничари живога Бога и заједничари једни са другима. Сва покољења постају једно тијело Христово обједињени око Христа Господа.“ Појаснио је владика да је у Цркви Божијој све у знаку сабрања и сабора, јер је Црква, била и јесте, по својој природи Саборна католичанска, и тако ће бити до краја свијета и вијека. Данас се, као што се догађало у свим временима, у нашој Митрополији сабирају епископ, презвитер, ђакон и народ Божији на Свету службу Божију, на дјелање дјела Господњега, како у парохији, гдје постоји парох, народ, Црквена општина, тако и у манастирима, гдје су игуман (игуманија), настојатељ (настојатељица), монаси и монахиње….. „Било је оних времена када су демонске силе безбожне покушавале да разоре то заједништво Цркве Божије, али Црква се увијек изнова обнављала, и њене вјековне установе су увијек изнова функционисале на прави истински начин“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је и на страдање Цркве на овим просторима, нарочито за вријеме и послије Другог свјетског рата, када је убијен Митрополит Јоаникије и више од 120 свештеника, када је на правди Бога, Митрополит Арсеније (1954. године) затворен и осуђен на 11 година затвора: „Мислили су безбожници да ће уништити Цркву. Међутим, Црква Божија поново је почела да се обнавља, да васкрсва. И данас, ево обновљено је и наше свештенство, и наше монаштво, и наш народ поново се враћа Цркви, а коме би ако не би Христу Богу, Његовој истини вјечној доброти, мудрости, љубави“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. Звучни запис беседе „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога. „То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он. Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Извор: Радио Светигора
  19. Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска
  20. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је данас Свету архијерејску Литургију у храму Светог Козме и Дамјана у нишком насељу „Никола Тесла“. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, протонамесник Дејан Милошевић, јереј Бобан Миловановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је се обратио присутнима пригодном беседом. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Епархија нишка
  21. Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег. Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP) У питању је вечна судбина масе света на огромном простору. Не може им баш свако помоћи. „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише. Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима. Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише. Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом. Хох теологи. Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“ А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла. Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера. За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква. Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама… Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама. И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника. Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа. Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…) Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини. Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст. Епископ Максим Васиљевић Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње. Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће? На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу. Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим… Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј. И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни. И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.) Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим. По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима. У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову. Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини. На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне. За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор. Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019. Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље. Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици. У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији). Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје. Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац. Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље. У закључку Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада. Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ. Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“. Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха. Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини… Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх. У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго. По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив. За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград. На крају једна лична нота Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд. Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем. То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије. Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини… Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg
  22. Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање према ономе, што ће неизмењиво да се деси. Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију. Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца. Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима. СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/
  23. Верни народ Цркве Преподобне мајке Параскеве у Јагодини има неколико разлога да буде радостан у ове дане. Сама чињеница да је Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио ову заједницу 17. фебруара 2019. године и увеличао јој прославу Светог Исидора Пелусиота и Недеље о Митару и Фаријсеју, довољан је разлог за радост. Ипак, још много је разлога за овакво расположење међу верницима у Црквеној општини Свете Петке у Јагодини. Звучни запис беседе Разлог за радост је што је ово први пут да заједница дочекује свог архијереја са новим старешином Цркве, протонамесником Срђаном Кандићем, парохом из Драгоцвета. Он је однедавно на месту протојереја-ставрофора Миодрага Матића, пређашњег старешине цркве, који је на дужем боловању. Још један разлог за радост је то што је Преосвећени владика Јован на Малом входу Свете Литургије благоизволео доделити право ношења орара чтецу Срђану Милутиновићу, председнику ове Црквене општине. Овом чашћу која је указана господину Срђану, још једном је показано колико је велико и важно његово прегалништво на њиви Господњој и истакнута важност лаичке службе за сваку црквену заједницу. У својој беседи, Његово преосвештенство је навео највеће хришћанске врлине међу којима је смирење, и како насупрот њој стоји гордост као најгори грех. Говорећи на тему еванђеоске параболе о Митару и Фарисеју, Преосвећени владика је говорио о фарисејству и лицемерју као рак рани данашњег друштва и наше Свете цркве. “Данас нас Црква учи кроз ово Јеванђеље да се чувамо фарисејства и лицемерства. Јер Господ ништа у Јеванђељу, браћо и сестре, тако не осуђује као што осуђује фарисејство и лицемерство. А фарисејство и лицемерство, нажалост, данас је, чини ми се, итекако актуелно и препознатљиво је свуда. И фарисејство и лицемерство препознатиљиво је, браћо и сестре, нажалост опет кажем, и у храмовима, и на улицама, и у породици, и у друштву, на свим местима и на свим, браћо и сестре, људским контактима, када долазе до контаката. Но, онај човек који има смирења, он одмах препознаје онога другога који тога нема. Онај који живи по заповестима Божијим, по заповестима Цркве Божије, који испуњава Јеванђеље, који живи вером у Бога и веру претвара у дела, како то често говорим, тај препознаје онога другога човека који му прилази, с којим намерама – да ли су искрене. А данас нам треба... Увек! Али данас, чини ми се, посебно, та искреност, браћо и сестре. А искрености нема без поштења. А на поштењу се зидају све хришћанске врлине. Као што на непоштењу, све се руше хришћанске врлине”. Беседу Преосвећеног владике верни народ је примио са одушевљењем. И отуда још један разлог за радост у заједници. Последња радост је што је након причешћа великог броја деце и других верника, Преосвећени владика у име Свете Цркве у Шумадији доделио Архијерејску захвалницу господину Ненаду Милојевићу из Јагодине, за преданост коју је показао у украшавању Цркве Светог апостола Јакова у селу Дубока крај Јагодине. После свете службе, коју су својим појањем украсили Србски православни појци из Београда, уследила је вечера љубави. Извор: Епархија шумадијска
  24. Поводом шесте годишњице од упокојења архимандрита Луке (Анића), Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара, са свештенством Свету архијерејску литургију са парастосом у манастиру Дајбабе у Подгорици. Звучни запис беседе У архипастирском слову, владика Јоаникије је казао да је Свети Јован Златоусти био узор свакоме хришћанину и да су његовим путем ишли многи а да је један од оних који су кренули тим путем Христових апостола, Св. Јована Златоустога, Св. Саве и Св. Василија Острошког, и наш отац Лука. „Тај пут јеванђељски, апостолски, довео га је у Црну Гору гдје је и велико његово дјело. Љубио је Цркву Божију, свету вјеру православну, спреман од своје младости да жртвује све на овом свијету ради Христа Господа, попут Светог апостола Павла који је говорио да све оне предности које је имао у свијету су трице и кучине, и све оставља да би Христа задобио.“ Владика је нагласио да је отац Лука био и на путу и мјесту, раније упућен из свога родитељскога дома, да стекне и име и славу у овоме свијету, али нашао је нешто вредније и значајније. На добром наслеђу, темељу који је понио из свијета, прије свега лијепо васпитање од својих честитих родитеља, саградио је велику и свијетлу грађевину од чисте и свете вјере, чистог осјећања, љубави, доброте, милосрђа и осталих врлина које су красиле његов монашки, свештенички свијетли и свети лик: „Били смо дуго саобраћа Цетињског манастира код нашег Митрополита Амфилохија, нашег игумана и духовника. Отац Лука је имао осјећање за људе и никада није узимао за зло човјеку чак и кад је био непријатељски расположен, спреман да учини свако зло. Сретао се са таквим људима и његова људскост, чистота срца и дубље осјећање за човјека, многе је препородила и направила вјерујућим. Такве, најгрубље, оне за које бисмо рекли да су непријатељи Цркве, он је приводио Христу и чинио од њих дјецу Божију, синове Оца нашега Небескога, праве истинске хришћане.“ Наглашавајући да је отац Лука био способан да нађе и открије у изгубљенима оно што је божанско, да и они тога постану свјесни и да се тако препороде, Преосвећени владика је рекао да је то његово саосјећање са ближњима било Христово саосјећање и да је зато било тако дјелотворно. Нагласио је да је љубав оца Луке према монашком животу била изузетна, да је много читао и памтио светоотачку, монашку, аскетску литературу: „А знао је да поучи зато што је оно што је читао – ријеч Божију, светоотачку, монашку и свештеничку, претварао у живот. Трудио се да оно што говори то и свједочи својим животом. Радост је ширио око себе.“ Иако ми жалимо и мислимо да је отац Лука кратко поживио на овоме свијету и да је прерано отишао, владика је казао да Бог другачије на то гледа: „Он је оставио свијетли спомен и велико дјело, тако да је његов живот испуњен овдје на земљи. И наставио је, причестивши се божанскога живота још овдје на земљи, да вјечује са Христом, да сацарује са Христом у Његовоме вјечном и непролазном Царству.“ Епископ Јоаникије је рекао да нам у овим данима много значи кад имамо овакве примјере међу нама, као што нам значе и примјери прије ове генерације, као што је био Преподобни Симеон Дајбабски, велико свјетило православља. Истакао је да није случајно што је у манастиру Дајбабе отац Лука нашао покоја, свој мир и вјечни покој поред моштију Светог оца Симеона Дајбабском, ктитора ове свете обитељи. Истичући да се за оца Луку чуло и много даље од Црне Горе, владика је казао да смо повлашћени што је он овдје међу нама: „Гдје год одете по земљином шару да учествујете на молитви по православним светињама, од Палестине до Русије, до Грчке и Америке, чућете од многих за оца Луку. И они су га смјестили у своје срце и чувају његов спомен. Па има ли, драга браћо, ишта љепше од тога него се сјетити онога који није са нама овдје, како ми то говоримо, а заправо јесте.“ Појаснио је да је блаженог спомена отац Лука дубље и ближе са нама сада када је у наручју Христовоме, него док је био са нама тјелесно присутан, јер се обогатио Христом у вјечном Царству Његовоме. Навео је да је свједочанство да је био човјек Божији, истинити монах, свештеник и духовник, то што га се радо сјећају православни хришћани, нарочито монаси и монахиње широм православља. Истичући да нијесмо баш у свему разумјели оца Луку докле је био са нама, владика је казао да га сада боље разумијемо. „Он је радио оно што је било најважније и најпрече, јер све пролази и све се распада, све црв нагриза, али духовност, вјеру, чистоту духовну не нагриза црв, нити се распада, него је вјечно богатсво свих оних који љубе Господа. Драги наш оче Лука, почивај у миру, и кад овдје дођемо, да се окупимо око твога гроба, ти нас обасјај твојом љубављу, милосрђем, твојим дубоким осјећањем. Нека те Господ награди за све твоје трудове, за твоју сапатњу са ближњима, за твоју неизмјерну љубав. Нека те Господ прими у Његово вјечно наручје да просављаш Његова свето име са свима светима у Царству вјечном и непролазном“, казао је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. **** Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе упокојио се у Господу у 54. години земног живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године. Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука. Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произведео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе. У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...