Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештенства'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Правни експерти Епархије будимљанско-никшићке Владимир Лепосавић и Дамјан Ћулчафић огласили су се саопштењем поводом тамничења Владике Јоаникија и никшићких свештеника. Њихопво саопштење преносимо у цјелости: “Притворско задржавање владике Јоаникија и седам протојереја и свештеника је незаконито. Злоупотребљена је важна и добро позната одредба из члана 175 и 488 Законика о кривичном поступку која прописује услове под којима се може одредити притвор и задржавање до 72 сата. Ниједан од алтернативно прописаних услова ове одредбе није исупњен. Владика и свештеници нису ни сада ни икада раније избјегавали да се одазову на позив било ког државног органа. Лишење слободе није неопхопдно да би се несметано водио поступак нити је дјело које им се ставља на терет запријећено казном затвора од десет година или тежом. Њихов идентитет није непознат, не крију се и не постоји опасност од бјекства, тим прије што су државне границе затворене. Они не могу да измјене доказе или трагове дјела, јер су сви елементи догађаја забиљежени и доступни јавности. Такође, не могу да утичу на свједоке догађаја, јер је истих више од пола милиона само у Црној Гори. Коначно, не постоје „околности“ да би осумњичени поновили дјело – ако се зна су се претходно придржавали мјера, да су позивали вјернике управо на поступање у складу са конкретном Наредбом Владе, да су о начину примјене преосталих привремених мјера повели дијалог са јавним властима и да се традиционално, животно важно јавно сабирање поводом дана Светог Василија Острошког – Слава му и милост! – догађа једном годишње. Судови су протеклих дана и седмица већ „обарали“ одлуке о одређивању притвора које су се темељиле на околностима да дјело може бити довршено или поновљено. Још прије двије седмице, Суд је укидао овакве одлуке о притвору наводећи да има у виду чињеницу да из Института за јавно здравље свакодневно извјештавају о „повољној епидемиолошкој ситуацији“ у земљи, као и да је „већ дошло до попуштања мјера“, док је за остале највљено скоро „ублажавање или укидање“ чиме се друштво враћа у „нормалне животне токове“. Остале чињенице које су судови недавно узимали у обзир када нису дозвољавали да оптужена лица неосновано бораве у притвору тичу се „неосуђиваности“ оптужених и тога што се иста сврха може постићи „другим блажим мјерама“. Зашто, дакле, оваква примјена права важи за све, али не и за владику и свештенство? Да ли једино Црква не смије да рачуна на „враћање у нормалне животне токове“? Да ли је владавина права спала само на привремене мјере у укидању чија би доследна примјена значила да Црну Гору треба претворити у један велики затвор и ухапсити цијело њено слободно становништво? Са сваким новим часом трајања оваквог притворског задржавања владике Јоаникија и осталих седам свештеника, расте безакоње које се спроводи према њима и штета коју ће подносити сви. Владимир Лепосавић Дамјан Ћулафић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски протојереј-ставрофор Драган Митровић прочитао је, заједно са подгоричким свештеницима Бранко Вујачићем и Јованом Радовићем марковданску молитву на мјесту гдје се налазе остаци древног манастира Светог апостола и јеваннђелисте Марка, на локалитету Дрпе Мандића у Подгорици. Иако ове године због пандемије корона вируса није одржана обновљена Марковданска литија, свештенике је, по устаљеном обичају, у име староподгоричке породице Ђечевића, која је сачувала сјећање на ову велику древну светињу, поздравио Мирсад Ђечевић. У исто вријеме, јаке полицијске снаге су вјернике спречавале да уђу у подгоричке храмове. На наше питање због чега вјерницима бране да уђу у храм и пред црквом Светог Ђорђа под Горицом и пред саборним храмом Христовог Васкрсења добили смо истовјетан одговор: Питајте пи-ар службу Управе полиције. Полицајац Далибор Живковић нам је помало изазивачки овако одговорио док су се поред нас према шеталишту на Горици кретале колоне грађана, без држања “социјалне дистанце”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поука о поштовању свештенства, изречена у цркви Кишињевске митрополије 16. маја 1910. године. Свом душом својом поштуј Господа, и свештенике Његове уважавај (Сир. 7: 31) Међу разноврсним службама нема више и идеалније службе од свештеничке службе. Свештеници су Христови службеници, наследници апостолске власти и служења. Господ је о свештеницима рекао: Онај који вас слуша, Мене слуша; а онај који вас одбаци, одбацује Мене (Лука 10,16), а на другом мјесту је рекао: Онај ко прими онога кога Ја пошаљем, прима Мене (Јован 13: 20). Дакле, ако хришћанин слуша свештеника, онда он слуша и Самог Христа; који прима свештеника, прима Самог Христа. Потребно је поштовати сваког свештеника, свако духовно лице, без обзира на његов чин и положај. Зашто правити разлику између оних који су добро обучени и образовани свештеници и простих који су готово презрени. Коначно, и апостоли су били прости – рибари и сиромашни људи по изгледу су били јадни. Свештеници су носиоци великих Божјих идеја, они у себи носе благо Божје милости, они извршавају свете Божје тајне. Свештеницима је заједно с благодаћу дата таква власт какву нема ниједна земаљска влада. Њима је дата велика моћ да затворе грешнике у паклу и да их изводе из њега, да затворе врата раја и отворе их. Спаситељ је рекао: Заиста, вам кажем, оно што вежете на земљи биће везано на небу; и шта год разријешите на земљи, биће разријешено на небу (Матеј 18:18). Када сам још био гимназијалац, много прије но сам постао свештеник, увијек сам дубоко поштовао свештенство; сматрао сам срећним тренутак када бих срео свештеника и узео његов благослов, а ако бих се још удостојио благослова архијереја, тај дан сам сматрао даном посебне милости Божије. Свештенство је најтежи, најтрновитији и најодговорнији пут служења на земљи. Нема тежег и немирнијег пута. Наравно, мислим на идеалне свештенике, пастире с призвањем. Много од вас, браћо, зависи олакшавање тешког свештениковог посла. Поступајте према свештеницима тако да би они с радошћу могли вршити своју службу, без уздаха због својих потреба и без посебне бриге о породици. Спаситељ је рекао: Ко вас напоји чашом воде у Моје име, јер сте ви Христови, истину вам кажем, неће изгубити награду (Марко 9: 41), као да тиме указује на тешку ситуацију пастира, која је повезана с њиховим служењем. За једну чашу хладне воде понуђену јереју Божјем, нико неће изгубити награду. То је најсиромашнија класа људи, то су вјечите луталице, они попут Христа сију оно што је вјечно, добро, разумно. Опет, наравно, мислим на идеалне пастире. Нигдје у тако тешким условима нема свештенства, као међу православним народима и државама. Не да се хвалим, али као примјер и наук навешћу вам да је у рјешењу тог проблема моја домовина – Црна Гора на првом месту. Вољом омиљеног владара Николе Првог и апостолским напорима неуморног архијереја – митрополита Митрофана, свештенство Црне Горе је у потпуности обезбијеђено, прима солидну плату и тако је ослобађено од тешких материјалних брига, те може да мисли само на своје пастирске дужности. Добра одлука и добра иницијатива владара Црне Горе и узорна и енергична радна способност апостола и првосвештеника Цркве у Црној Гори могу послужити као примјер за рјешавање истог питања, које је одавно нерјешиво за друге владаре, синоде и митрополите, православне државе и народе. У Русији и другим православним државама свештеник живи од милостиње, као просјак. Зато често постоје неспоразуми између стада и пастира, а пастирски ауторитет пада. Многи мисле да давањем свештенику заслужену награду за извршење вјерских потреба, они на тај начин чине неку врсту милостиње. Зар не знате да је радник достојан хране (Матеј 10: 10)? Неки од вас који ме слушате често кажу: „А како о. Мардарије ништа не узима?“ Да, не узимам ништа, увијек одбијам и одбијаћу материјалну награду за службу јер мени и не треба ништа, ја сам сȃм, али шта је са свештеницима који имају породицу, који одгајају по неколико дјеце коју треба облачити, хранити и издржавати. Знам неколико веома тужних примјера. Навешћу вам један. Недавно се у Кишињеву вјенчао млади пар из парохије. Свештенику нису дали прописани хонорар рекавши да немају, а увече на свадби, хотелу у којем су имали свечану вечеру дали су 200 рубаља. Ето каквих случајева има код нас. Сами просудите. Стадо даје пастиру много мање од онога што је добило преко њега; јер му даје земаљске ствари а преко њега прима небеске; оно даје пропадљиво, али прима непропадљиво – вјечно, даје оно што је потребно тијелу, али прима оно што је потребно души; душа је важнија од тијела. Стога, поштујте своје свештенике као дистрибутере вјечне Божје милости. Бојте се Бога и поштујте Његово свештенство. Дајте свештеницима оно што им припада са задовољством, јер они раде за вас, а радник је достојан своје хране. Из књиге јеромонаха Мардарија (Ускоковића) «Завјет руском народу», 1912. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска
  6. Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести. Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави. Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У другу суботу Часног поста, када наша Света Црква прославља sвету преподобну мученицу Евдокију, Његово Преосвештенство Eпископ крушевачки Господин Г. Давид служио је Литургију светог Јована Златоустог у крушевачком насељу Мудраковац. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Мирослав Николић, јереји Иван Матић, Раде Радивојевић и Слободан Мирковић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Душан Маговац. Апостол је прочитао и чтецирао богослов Никола Николић. Пре свете Литургије, протојереј-ставрофор Драгиша Јовановић исповедио је свештенослужитеље крушевачког Намесништва. Потом, у црквеној сали одржан је братски састанак где су свештеници заједно са Владиком веома живо разговарали на тему поста и причешћа, износећи парохијске праксе и искуства о овом веома важном питању за литургијски живот. Извор: Епархија крушевачка
  9. У Подгорици се данас одржава Светосимеоновски сабор, у славу Божију и у част Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, родоночалника светородне лозе Немањића, на којем су сабране десетине хиљада вјерника из разних крајева Црне Горе. Прилог Радио-Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светковина је почела Светом архијерејском литургијом у саборном храму Васкрсења Христовог. Началствовао је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској. Саслуживали су му петнаесторица архијереја Српске и Украјинске православне цркве: Архиепископ охридски Митрополит скопски г. Јован, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, господа Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент и загребачко-љубљански Порфирије, господа Епископи будимски Лукијан, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, захумско-херцеговачки Димитрије, баришевски Виктор, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. У току литургије, вјерни народ је цјеливао мошти преподобног Симеона Дајбабског. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Архиепископ охридски Митрополит скопски г. Јован говорио је о покајању. “Данас је Недјеља праштања, истовремно и недјеља покајања. Сваки тренутак у човјековом животу је недјеља праштања и покајања. Црква је успостављена и живи и на том критеријуму покајања, али и на том критеријуму опраштања”, рекао је Архиепископ охридски. Додао је да сада, кад нам се отвара пут ка Пасхи Господњој, долази Света четрдесетница, ми треба да се држимо критеријума који је благословио толике нараштаје. “Критеријума који је спровођен много пута до сада, а који морамо наставити и ми прво пролазећи кроз то сами, а послије позивајући и остале да слиједе тај пут. Увијек у Цркви оно што нас надахњује је то што је на крају, у Есхатону”, рекао је он. Ово што се код вас дешава, додао је он, надахњује све народе. “Долазимо издалека да подржимо ваше истовремно покајање и праштање. Покајање јер није исто као и раније, а праштање онима који не знају шта је покајање позивајући истовремено да слиједите та два покајања да бисте остварили будућност овдје на земљи и у Царству небсеком”, поручио је Архиепископ Јован. У току Литургије у презвитерски чин је рукоположен ђакон Владимир Милуновић, координатор Добротворног фонда Митрополије црногорско-приморске “Човјекољубље”. Након причешћа десетинама хиљада вјерника обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да смо се данас у овај свети дан сабрали око имена Божијег, око Христа Господа, око Тијела и Крви Његове, да се причестимо Његове љубави, Њега као Бога љубави. “Ова Црква Божија већ двије хиљаде година сабира се на Тајној вечери од првих апостола па до наших времена, примајући Тијело и Крв Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што значи примајући Њега као Бога љубави који је дошао не да Му служе него да служи и да живот Свој положи за народ Свој.” Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да данас имамо посебну радост да смо добили благослове Блажењејшег Онуфрија и његових митрополита из Украјине, Кијевске Руси, благослов Светога Владимира, сверуског и свеправославнога. Подсјетио је да је отприлике у исто вријеме када је Свети кнез Владимир крстио Русију, Свети Јован Владимир жртвовао себе за Цркву Божију, за народ свој, и да је благослов кијево-печарских подвижника присутан и кроз мошти Светог Симеона Дајбабског који је кијевски ђак, тамо је замошен: “Овдје је сусрет и Кијева и Подгорице и старога града Светога Симеона, Светога Јована Владимира, кијево-печарских подвижника, Момишићких новомученика. Велики Божји дан и дар. Посебно се радујемо Блажењејшем Митрополиту Кијева и све Украјине, нашем Онуфрију”, рекао је он. Поздравио је и пожелио дободошлицу свим архијерејима који су дошли од Будима града до Загреба и Љубљане, нарочито Архиепископа охридског Јована који је донио благослове Светога Наума и Климента. “Тако да се овдје сусрећу и сусретаће се свеци и са југа и са истока, и са запада и сјевера у име васкрслога Христа Господа. То јесте Црква Божија која нема граница, ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака. већ је све једно – човјек Господ Исус Христос”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да од премијера и предсједника Црне Горе очекује да повуку безбожни, антицрногорски, антиевропски, антисрпски и антивасељенски закон, ради њиховх образа. “И да побиједи братска љубав. Надамо се да ће повући закон, ако желе да сачувају образ. Ако хоће да изгубе образ и душу и буду најсрамнија група која је владала Црном Гором, онда могу и тако”, поручио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су подгорички храм освештали Цариградски и Московски патријарх и изразио наду да ће они “поново доћи да поберу маслине које су засадили у знак мира и братске љубави и слоге”. Митрополит Амфилохије је у предстојатељу Украјинске православне цркве поклонио реплику чувене Подгоричке чаше, која је пронађена у Подгорици у 4 веку, чији оригинал се налази у Санкт Петербургу. Реплика је рађена 2013. поводом освећења подгоричког саборног храма. Поклонио му је и мало архијерејско одјејаније, ручни рад сестринства манастира Дуљево. Обраћајући се вјерном народу, Блажењејши Митрополит Онуфрије је срдачно честитао преподобног Симеона Мироточивог. “Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивања Епископије зетске данашње Митрополије црногорско-приморске. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима”, казао је предстојатељ УПЦ. Подсјетио је да су о љепотама Црне Горе писали многи познати пјесници и писци. “Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим свједочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца према Богу и Његовој светој Православној цркви”, казао је он. Додао је да у Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска. “Која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, као и многе друге. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон Мироточиви, отац првог архијереја Српске православне цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу”, казао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. Нагласио је да са сигурношћу тврди да је “светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске правосклавне цркве”. “Он и данас, као и за овоземаљског живота, наставља да се моли за свету Српску православну цркву, за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху”, рекао је он. Нагласио је да за 800 година од дана утврђења епископија у Црној Гори, које је утврдио Свети Сава Српски, било јмного радосних и тужних догађаја. “Па ипак, сви ти догађаји су утврђивали ваш богољубиви народ у истинитог вјери у Бога, у нади у заштиту светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, кроз помућење и раздјељење у јединственом тијелу Христовом. Кроз многе вјекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убијеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије – ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и светом крсном входу”, рекао је он. “Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свим светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим Црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека се, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију”., закључио је Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије који је мИтрополиту Амфилохију предао дар за Патријарха српског г. Иринеја – икону светитеља кијево-пречерских, са честицама њихових светих моштију. Митрополиту Амфилохију је поклонио икону Светог Владимира, свештеномученика кијевског који је пострадао од бољшевичких револуционара. Потом је булеваром Светог Петра Цетињског, предвођена Блажењејшим Митрополитом Онуфријем и осталим архијерејима према манастиру Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду кренула Светосимеоновска литија. У литији је свети кивот са моштима преподобног Симеона Дајбабског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. -Епископ Иринеј: „Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубавˮ- Следујући напоменама из Типика, ове године престони празник храма Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику торжествено је прослављен у Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године. Звучни запис беседе Молитвена прослава почела је у навечерје празника служењем свечаног бденија, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, парох при храму на Телепу, уз саслужење свештенства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке. На дан празника светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протопрезвитера Јована Милановића, ректора Богословије Светог Арсенија Сремца, презвитера Станка Лакетића, професора наведене Богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У славу Божју, а у част преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем умилни славопој Господу узнео је хор ученика Богословије из Сремских Карловаца, сведочећи и актуализујући речи црквеног песника да „мислимо као да на небу стојимоˮ. После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Иринеј, говорећи о значају правилног разумевања еванђелске перикопе о Страшном суду, која нас, на савршен начин, уводи у завршницу припреме за Четрдесетницу. Суд Божји је једнак и праведан не на наш људски начин, већ на нама надуман начин тако што своју бескрајну, за нас непостижну љубав нуди свима, све закриљује њоме. Они који су отворили своја срца за ту љубав они је показују у свом живљењу са ближњима. Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубав, истакао је владика Иринеј. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принела породица Вуксановић из Ветерника. По литургијском отпусту, у име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма. Отац Бранислав је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеним архијерејима Иринеју и Исихију, као и свештенству и верном народу који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму. Свечаном славском сабрању у храму Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Добротом и љубављу овогодишњих кумова, празнична радост настављена је трпезом хришћанске љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Верни народ Новог Сада, предвођен својим Архијерејем, молитвено је прославио 7. јануара 2020. године празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић. Прослављање је отпочело Великим повечерјем и Јутрењем празника Божића, које је служио презвитер Ненад Вујасин, уз саслужење ђакона Слободана Ђурђића. Звучни запис обраћања Епископа Иринеја Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихијa и братства Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протојереј-ставрофор Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. Током свете Литургије појао је хор Саборног храма Свети Георгије. Литургији су присуствовали господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. По завршетку Литургије, владика Иринеј је честитао присутнима празник Христовог Рођења. Нека Господ, својом љубављу, избави наш народ, нашу Цркву и сав свет од невоља које су се надвиле над нама, и да Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, и на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Слава свештеника града Ниша, Сабор српских светитеља, свечано је прослављена 16. септембра 2019. године благосиљањем славског колача од стране Епископа нишког Г. Г. Арсенија у храму Светог апостола Петра и Павла у селу Јелашница на територији општине Нишка Бања. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је у обраћању свештеницима Епархије нишке честитао крсну славу и истакао значај заједништва које се пројављује окупљањем око славског колача и чаше вина који указују на Онај хлеб и Оно вино који су предложени на Светој литургији. Овогодишњи домаћин овог сабрања презвитер Игор Стојковић, парох јелашнички, је славски колач за идућу годину предао презвитеру Милану Крстићу, пароху орљанском. Слава свештенства града Ниша се у овом граду прослављала још од прве половине XX века када су међу првима домаћини славе били свештеници Јанко Јанковић и Светомир Станковић. Након периода прекида прослављања славе, 80 – их година прошлог века, са благословом тадашњег Епископа нишког Иринеја, нишке проте Живота Јанковић и Божа Станковић, обнављају обележавање крсне славе свештенства града Ниша. Првих неколико година по обнављању прослављања славе Сабора српских светитеља домаћин славе је био тадашњи Епископ нишки а садашњи Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Извор: Епархија нишка
  14. Катихета Бранислав Илић: О завршетку другог циклуса емисијâ "Светотајинско богословље" СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ Од фебруара 2018. године програм радија Беседе постао је богатији за једну нову емисију благодарећи којој наши уважени слушаоци могу да се упознају за основама Светотајинског живота у Цркви Христовој. У првом циклусу, у оквиру двадесет емисија, обрађене су следеће теме: О Светим Тајнама уопште (три емисије); Основе Свете Тајне крштења (једна емисија), последовања пре Свете Тајне крштења (једна емисија), припрема за Свету Тајну крштења (четири емисије), тумачење чина Свете Тајне крштења (четири емисије). Основе Света Тајна брака (једна емисија), Тумачење чина Свете Тајне брака (пет емисија), Брачне сметње (једна емисија). Дакле, први циклус емисија „Светотајинско богословље“ био је усмерен на тумачење Свете Тајне крштења, уз посебан нагласак на припрему и тумачење данашњег последовања овог тајинства, али пажња је била исмерена и на све детаље везане за Свету Тајну брака. О чему је било речи у другом циклусу емисија „Светотајинско богословље“, који је почео у септембру прошле година, а закључен је у среду 24. јула, разговарали смо са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем. Разговор водила: Драгана Машић Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота
  15. Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику. Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“. Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945. Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови. Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“. После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар. По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Свете Петке у Рушњу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, протојереј Драган Ђокић, јереји Намања Симић и Љубомир Петронијевић, ђакони Владимир Руменић и Драгољуб Лукавац. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдско-посавског исповедали су протојереји-ставрофор Томислав Јовановић и Игњат Товаревић. Уследио је братски састанак у новообновљеном Парохијском дому.
  18. Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици. Извор: Српска Православна Црква
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
  20. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, у четвртак, 28. марта, у Храму Преображења Господњег на Жабљаку, Литургију пређеосвећених дарова којом је почело братско сабрање свештенства и старјешина манастира Епархије будимљанско-никшићке. У архипастирској бесједи владика Јоаникије је казао да се за највећи празник – Васкрсење Христово, припремамо постећи, молећи се Богу, исповиједајући своје грехове, тражећи Божју милост и човјекољубље. То је потребно свакој хришћанској души, као и свештеницима код којих се народ исповиједа. „У ово вријеме, огромна је одговорност на свештеницима, наравно, увијек је била, али, данас, посебно. Пале су све идеологије овог свијета, пале су политике, економија је пропала, макар код нас, и штошта још. Унижене су просвета, медицина, све се, нажалост, претворило у грабеж. Гдје је мјесто Цркви у свему томе? Мјесто Цркви је, увијек, са Христом, а Христос Господ највише је имао саосјећања са народом који пати, са грешницима и праведницима. Зато наши свештеници треба да састрадавају са народом у многим његовим патњама. Наш народ је дезоријентисан, ко ће му отворити прави пут ако не Црква Божја“, рекао је Преосвећени Епископ. Хришћани не треба да очекују да живе у изобиљу и радости земаљској, ако тако мисле онда су далеко од Христа, истакао је владика, додајући да у овом свијету, у коме има тешкоћа, патњи, неправде, неразумијевања и сваке пакости треба да идемо за Христом. „Овај свијет, као што говори псалмопјевац, у злу лежи, макар нам тако, понекад, изгледа, али, хришћани, увијек, налазе оно што је добро у својој души, у свом срцу и у души и срцу ближњих својих. Добро, које је у овом свијету, посијао је Бог и насадио га у сваку душу и мало треба да оно засвијетли, као злато које нађемо у неком блату. Тако у сваком човјеку има добра и оно ће да засвијетли ако га дотакне вјера, ако га дотакне Божја благодат, ако му дамо прилике да засвијетли, ако не закопамо наш дар у страсти или неку другу таму, а те таме има много“, бесједио је владика будимљанско-никшићки. Поручио је да се народ данас, највише ослања на Цркву, јер је народ осјетио гдје је ослонац. Ослонац је у Богу, не у људима, а сви ми, и свештеници и хришћани, поуздани смо уколико смо ослоњени на Бога. „Када смо ослоњени на Бога, када се у Њега надамо, Њему служимо, онда се све патње, несреће у овом свијету лако преброде, излазимо свијетлог образа пред народ, пред Цркву своју и пред лице Божје“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Обављена је редовна годишња исповијест свештенства Епархије будимљанско-никшићке, коју су вршили протојереј-ставрофор Радојица Божовић, свештеник у пензији и архимандрит Арсеније, игуман манастира Косијерево. У наставку је одржан братски састанак свештенства Епархије, у Парохијском дому, на Жабљаку. На самом почетку сабрања духовно слово је одржао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о значају свештеничког позива нарочито данас, када је друштво у коме живимо у озбиљној кризи која га потреса. Неопходно је да се са проблемима суочавамо као прави људи, уз послушање и самопрегоран рад на Њиви Господњој, и тада ће и Црква одољети бројним искушењима, која доноси собом живот у савременом друштву. Анализирано је стање у Епархији, с освртом на кључне догађаје који су обиљежили претходну годину, као и на градитељске активности на храмовима који су у изградњи или је у току њихова обнова. Након извјештаја архијерејских намјесника, никшићког протојереја-ставрофора Слободана Јокића, бјелопољског протојереја-ставрофора Дарка Пејића и беранско-андријевичког протојереја-ставрофора Драгана Ристића, приступило се разматрању актуелних проблема са којима се сусреће Црква. Највише ријечи је било о пастирском раду свештенства и о духовном стању у којем се налази вјерни народ. Размотрене су, такође, могућности унапређења јеванђељске мисије, подвлачећи нарочито значај парохијских заједница. Посебна пажња је посвећена новонасталим појавама, које диктирају тенденције савременог начина живљења, да се Света тајна крштења безмало везује за прослављање рођендана и слично, гдје се види да људи не познају светотајинску природу крштења, као новог рођења за живот вјечни. Ту појаву прати и све чешћа пракса да се људи сахрањују „у кругу породице“, чиме се битно нарушава не само црквена димензија упокојења и молитве за покојнике већ прије свега и древни народни обичаји о испраћају преминулих. Наглашено је да свештенство мора у живој ријечи и непосредним контактима са вјерницима што више упознавати исте о традиционалном начину живота на овим просторима који су дубоко хришћански утемељени. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У понедељак, треће седмице Часног поста,12/25. марта 2019. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, протa Слободан Марковић поучио је свештенство о значају свете Тајне покајања, пожелевши сабранима свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Васкрсења Христовог. Прота-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Извор: Епархија бачка
  22. Свештеници Епархије аустријско-швајцарске, које је предводио Преосвећени Епсикоп г. Андреј, сабрали су се од 24. до 27. фебруара 2019. године на семинару у селу Бозе покрај Милана. Боравак свештеника организовало је гостољубиво братство и сестринство духовне монашке заједнице Бозе, која традиционално организује годишње симпосионе на теме православне духовности. Епископа Андреја и свештенство, испред монашке заједнице Бозе, поздравио је игуман Лучијано Маникарди. Вишедневно сабрање Епископа и свештенства започело је молитвом која је означила почетак великог дводневног семинара, током кога су предавања одржали Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и проф. Србољуб Убипариповић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Семинар је такође укључио братске разговоре и саветовања. После предавања владике Порфирија и проф. Убипариповића, уследиле су дуге дискусије о парохијском животу, о лику савременог свештеника и о темама из литургијске парохијске праксе. Током тродневног семинара, владику Андреја, свештенство Епархије, као и предаваче владику Порфирија и проф. Убипариповића поздравили су умировљени бискуп Луиђи Бетадзи, који је у току грађанског рата и бомбардовања Београда (1992-1999) у више наврата посетио Српску Цркву, надлежни бискуп Роберто Фаринела, као и оснивач монашке заједнице Бозе игуман Енцо Бијанки. Тродневно сабрање свештенства Епархије аустријско-швајцарске закључено је разговорима свештенства са епископом Андрејем о актуелним питањима црквеног живота у Епархији, а затим и братским дружењем у прелепој природи која окружује подножје планинског масива Пијемонта. Извор: Српска Православна Црква
  23. Дана 21. фебруара 2019. године одржан годишњи братски састанак свештенства Митрополије дабробосанске. Састанак је одржан у Парохијском центру при храму Светог великомученика Георгија у Источном Новом Сарајеву - Миљевићима. Високопреосвећени Митрополит дабробосаснки г. Хризостом информисао је свештенство о стању у Митрополији и позвао свештенство да са стрпљењем и посвећеношћу служи Господу, Цркви и народу Божјем. У извјештајима архијерејских намесника и свештенства констатовано је да се све већи број Срба исељава што ће имати непосредно велике последице по саму Митрополију. Истовремено, констатована је све већа градња нових и обнављање старих храмова и парохијских домова. Ово се тумачи тиме да српски народ кроз градњу нових и обнављање старих храмова жели да очува и појача повезаност са својим огњиштима, местима свог порекла и са својом Митрополијом. Митрополит Хризостом говорећи о узроцима и последицама расељавања сугерисао је свештенству да енергичније преузме и социјалну димензију деловања у својим локалним заједницима на начин да буде позитиван партнер у решавању проблема са којима се суочавају њихови парохијани, а у циљу уклањања узрока исељавања. У наставку заседања Високопреосвећени Митрополит упознао је свештенство о плановима и програмима обележавања 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве и Дабробосанске митрополије као и 500-годишњице Горажданске штампарије. Протојереиј-ставрофори проф. др Владислав Топаловић, архијерејски заменик, и проф. др Дарко Ђого известили су епархијско свештенство о наведеним годишњицама. Утврђени су садржаји и термини обележавања јубилеја о чему ће свештенство бити детаљно обавештено. Митрополит је посебно говорио о изради јубиларног Шематизма Митрополије дабробосанске и позвао свештенство да се активно укључи у израду истог. Посебна тачка дневног реда била је посвећена свештеномученицима и новомученицима Митрополије дабробосанске. У скопу те тачке дневног реда разговарало се о локалном култу свештеномученика, њиховим житијама и иконама, о ексхумацији њихових часних моштију и постављања у храмове ради поклоњења и слављења. Митрополит је позвао свештенство и верни народ да направе планове и програме одласка на поклоњење месту страдања Свештеномученика митрополита дабробосанског Петра на Велебиту. Конкретно је договорено да се у току 2019. године изврше ексумације светих моштију свештеномученика Велимира Мијатовића, Марка Поповића и других чија су гробна места позната. Извор: Српска Православна Црква
  24. Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег. Не бој се земаљских велможа Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара. *** Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила. *** Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему. *** Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку. *** Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство. *** Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум. *** Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела. *** Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе. Имати душу чистију од сунчевих зрака Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то. *** Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења. *** Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2). *** Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши. *** Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...