Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеномученик'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 30 results

  1. Дана 17. јула 2020. године у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву, Епсикопа горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење архимандрита Наума, протопрезвитера-ставрофора Славише Симаковића, презвитера Бранка Сантрача, презвитера Саше Кремића и ђакона Будимира Кокотовића. Повезана вест: Навечерје прославе патрона Епархије горњокарловачке Након освећења славског колача и кољива у част заштитника Епископије горњокарловачке, пригодном беседом свим присутним епархиотима владика Герасим је честитао велики празник и славу богоспасаване Епархије горњокарловачке, која радосно славослови богомудрог Архијереја који веран Христу у страдању оста, мучеништва многа претрпивши, радосно у тајну вечности приступи, славословећи Бога истинитог. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. Извор: Епархија горњокарловачка
  2. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. Ризница литургијског богословља и живота: Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  3. Нови свештеномученик - милешевски игуман, отац Нестор (Тркуља) Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
  5. Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита. Служба Светом Свештеномученику Платону, Епископу бањалучком /ПДФ/ У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија ис Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иронеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића). За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.” Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару. Тропар, Глас 8: У чаши Христовој Сапричасниче и Апостолима Санаследниче, Свештеномучениче Платоне, Архипастиру Бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног, који сад наслеђујеш са паством Твојом, што ради Вере праве с Тобом постарда. И сада, Светитељу, с Новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију: да спасе род наш Православни. Кондак, Глас 3: Црква данас слави свога Архипастира, Платона славног Свештеномученика, и с њим мноштво дивних Новомученика, што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечнога Бога и Спаса нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Национална и црквена историја Срба у првој половини XVII века не може да се ослони на неко обиље извора. Ипак, интерпретације и таквих малобројних вести сасвим су различите код истраживача. Допринос туркологије и османске филологије био је у томе да донесе један низ статистичких чињеница које се уклапају у главни рам, а да драстично не мењају слику о организацији и структури Српске Правослана Цркве. Вести из српских, руских и западних извора, искоришћене су код српских историчара прве половине XX века, а данашња генерација повесничара само, са више или мање успеха и стила, препричава још тада речено. Патријарх Гаврило Рајић, зван у српским Сказанијима као Гаврило Први, јесте предстојатељ Српске Цркве, који за своје време персонификује сав трагизам српске историје, једног народа без државе, који живи у верски нетрпељивој царевини, на удару западњачког прозелитизма, у тешком геостратешком положају, са мало изгледа на успешну политичку акцију и стицање слободе. Српска црквена самосталност, загарантована турским законима, остварена Макаријевским компромисом са носиоцима османске управе 1557, била је тек национални минимум на који су Срби могли да пристану. То није значило и мирење са стањем окупације. Пример Патријарха Јована Кантула (1592-1613.) и устанака у Банату и Херцеговини (1594.), расположење једне перманентне хајдучије, сведоче како је Српска Православна Црква имала јасан концепт националне побуне, теолошки образложен и идеолошки јасно профилисан. На устаничким барјацима је икона Светог Саве, а лозинка борбе За крст часни и слободу златну важи до обнове модерне српске државе 1804. и касније у доба ослободилачких ратова. Гаврило Рајић, Патријарх који је наследио славног и постојаног Пајсеја Јањевца (1614-1647.), није познат по великим делима у управи, али је остао запамћен по великим покушајима и назнакама у својој патријарашкој делатности. По њима је чврсто уклопљен у процесе који су у српској историји препознатљиви кроз читав XVII и XVIII век. Овде на првом месту мислимо на односе са Римском црквом, исказаном кроз сусрете са латинским мисионарима, богословско-теоријским сучељавањем са заговорницима папистичке еклисиологије. Везе са Русијом, потакнуте практичним потребама изласка из тешког материјалног положаја, али и потајним надама за политичком подршком, сведочиле су о унакрсно допуњујућим токовима и темама које су изградиле повест Српске Цркве и народа. Животопис Патријарха Гаврила Рајића се раширио преко ове две теме, а у сукобу са турским властима довршило се његово житије, јер је био овенчан мученичким венцем. ЖИТИЈСКИ ПОДАЦИ Рођен је, како сведочи Пећко сказаније, у Старом Влаху, а пре него што ће постати српски Патријарх био је Епископ смедеревски и Митрополит рашки. Као рашки Митрополит предводио је обнову Манастира Св. Архангела у подножју планине Ковиљ. Успешна градитељска делатност у завичају ојачала му је ауторитет као архијереја, повећавши и поверење Патријарха Пајсеја Јањевца који у то време није зазирао и презао од радикалних кадровских решења: да свргне и лиши управе над Епархијом неуредне и неспособне епископе. Можда своју агилност Гаврило Рајић дугује и искуству парохијског свештеника, јер је познат запис кнеза штитковског Аврама Рајића из 1719. који се назива „праунуком“ Патријарха Гаврила. Уколико Гаврило није имао потомство по телу, реч је о унуку по бочној линији сродства, односно да му је Патријарх био деда-стриц. У сваком случају такви кнежеви српског друштва, били су преживели остаци средњовековног племства, потомци оне ниже властеле која је носила духовне традиције славнијег и бољег времена, као нпр. Вучетићи у Морачи, Милорадовићи у Херцеговини, Рајићи и Рашковићи са Старог Влаха, Предојевићи и Владиславићи у залеђу Дубровника, сви обновитељи и дароватељи српских манастира и цркава. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ХРИШЋАНСКИ ЗАПАД Додири са Латинима и постфлорентинском теологијом која је латинској јерархији на Балкану давала рецепте за сједињење и залечење „српске шизме“, били су за Србе изазов на стари богословски двобој. Римском Куријом покренути широки прозелитистички фронт од Боке Которске, залеђа Дубровика, затим Шибеника, Задра, Нина, Сења, па преко Жумберка, Иванић-Града до Коморана настојао је да онемогући делатност српских православних архијереја. Јерахија Српске Цркве се одстрањује, или у најблажој варијанти изолује од „рашанског патријарха у Пећи“, јер је тако лакше „Рашане“ придобити за унију. Српски Патријарх Гаврило Рајић је потпуно свестан таквих изазова, стога покушава да апологетски ојача. Папска курија је 1622. устројила познату Конграгацију за ширење вере, језуитске методе, преточене у уметност кроз нападни пијетистички барок, стоје у функцији доказивања метафизичке превласти римокатоличке теологије формулисане на Сабору у Тренту. Од тада ће реч пропаганда, један неолатинизам, остати непопуларно наслеђе европске културе. Није случајно Гаврило Рајић у Русију понео две књиге, један приручник српске историје и апологетско дело из византијске патристике. Прва књига је била Житија и повести светих српских царева и патријараха, а друга дело Нила Кавасиле Типик – изабраније многоје от 34 книг на латинскују јерес. Познати су Патријархови контакти са емисарима Западне цркве у преговорима око помирења и сједињења. Павлина Демског, Украјинца, изасланика Конгрегације примио је 1652. у Манстиру Ђурђеви Ступови код Берана. Такође, имао је дуге разговоре са призренским бискупом Франом Сојмировићем. С обзиром да је наступ западњака пре личио на уцену, а не на искрен богословски дијалог, пут сарадње није био на видику. ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И РУСИЈА Недовољно је проучен однос Патријарха српског Гаврила према руском Никону (1605-1681.), великом реформатору богослужбене праксе, идеологу Трећег Рима, Архипастиру чије су канонске и црквено-државне идеје важна етапа у историји руске цивилизације. Мало је вероватно да је српски Патријарх мењао или заступао руског Никона, како пишу неки историци, у времену када је Никон био на удару царске власти збот непопуларности својих црквених реформи. У сваком случају оно што је извесно јесте да је боравак српског Патријарха у Русији добро дошао Никону као ауторитарна потпора његовом реформаторском програму. Гаврило се потписао на Скрижаљу руског Патријарха на следећи начин: „Гаврил Божијом милошћу архиепископ пећки и патријарх српски, све гореречено тако исповедам, а тако и посведочавам и тако држим; а ако ко не верује и не држи гореречено да буде проклет, због тога и руком потписах“. Потакнут примером скопског Митрополита Симеона, који се 1641. стално настанио у Русији и Патријарх Гаврило је изразио жељу да одступи од трона и остане код руских домаћина. По оскудним вестима поручио је Сабору епископа Српске Цркве да бирају новог Патријарха. Касније је променио одлуку, упутио се ка отаџбини, али је већ његов дужи боравак код руског цара био сигнал Турцима за велеиздајничко понашање српског, Пећког Патријарха. „ПРИЂИТЕ ЉУДИ, СРБИ...“ Светост Гаврила Рајића, Патријарха српског проистиче из његове мученичке кончине. Убијен је у Бруси 1659. године, обешен између два стуба. Он је исповедник вере и страдалник за исту, јер је убијен од мухамеданског освајача и тлачитеља балканских хришћана. Сматра се светим у Српској Цркви, на основу чистог искуства и богословског сазнања. У једном запису се за Патријарха Гаврила каже „да је био у Москви у време цара Алексија ради милостиње, оклеветан (облагав) код везира дома Отоманског у Цариграду, осуђен је на смрт дављењем и целокупан светошћу својом чини многа чудеса“. Карловачко Сказаније вели да је: „Гаврило Раич Первиј от Агарјан удављенијем скончасја, от братији оболган неправедно“. Помен неправедне братије говори о раслојавању и размимоилажењу у тадашњем српском Епископату. Горе наведени кнез Аврам „из Штиткова од племена Рајића“ назива себе „унуком светопочившег Патријарха Гаврила“. О Гаврилу Рајићу, као Светом није писао Леонтије Павловић, чак ни у поглављу – Прекинути култови у својој гласовитој књизи Култови лица код Срба и Македонаца. Његове службе нема у римничком (Молитвена правила српским светитељима) из 1761. и београдском Србљаку (1861.). У најновијем издању Србљака Светог Архијерејског Синода из 1986. г., његова служба на песнички начин разрађује историјске чињенице везане за житије и патријарховање. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник српске цркве Христове... Весели се данас црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти...“. Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви, украсио своју порфиру царску, и сместио се са весељем у Царство Небеско“. Радован Пилиповић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског. Радио Светигора: Житије Светог свештеномученика Петра, митрополита Дабробосанског Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа. Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту. Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити. Митрополит Петар му је на то одговорио: Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот! Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен! Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима. Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио. Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Свети Архијерејски Синод Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, на свом заседању 29. јануара 2019. године, донео је одлуку да православног свештеника чешког порекла – оца Станислава Насадила, који је мучен и пострадао током јуна 1941. године, у усташком логору у Госпићу, унесе у диптих светих своје помесне Цркве. Јереј Станислав био је свештенослужитељ Српске Православне Цркве. Свештеномученик Станислав Насадил рођен је 20. октобра 1907. године, на територији тадашње Аустроугарске – у Лоштицама код Мохељница (данашњи Оломоуцки крај у Чешкој). Ради изучавања богословских наука дошао је 1923. године у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а поводом обнове Православља у Чехословачкој. Отпочео је школовање у Сремским Карловцима, да би га касније наставио и завршио 1928. године у Богословији у Битољу. Свештеничку службу започео је у храму Светог пророка Илије у Личкој Јасеници, у Епархији горњокарловачкој. По почетку Другог светског рата у Краљевини Југославији, отац Станислав Насадил постао је, као и многи православни, жртва усташког прогона. Ухапшен је 17. јуна 1941. године и затворен у Плашком, где је заједно са својим епископом – свештеномучеником Савом (Трлајићем) и другим свештеницима – злостављан и мучен. Затим је, неколико дана после спровођења у концентрациони логор у Госпићу, 20. јуна 1941. године, примио мученичку смрт. Српска Православна Црква прибројала га је лику светих 1961. године и литургијски га прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким и са њим пострадалим свештеномученицима 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по григоријанском календару. Ова одлука да свештеномученик Станислав Насадил буде унесен у диптих светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке подсећа, између осталог, и на значајно учешће и велику подршку Српске Православне Цркве у обнови Православља у тадашњој Републици Чехословачкој, уједно и на патњу и страдање православних Срба током усташког терора. Спомен новомученика оца Станислава Насадила у календару светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке биће 20. јуна, на дан када је одведен у концентрациони логор у Госпићу. Његово Високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки господин Георгије написао је на чешком језику, за сада, радну верзију тропара и кондака Светом Станиславу и ради на њиховом преводу на црквено-словенски језик. Икону Светог свештеника Станислава Насадила живописала је Радмила Лукетић из Београда, поводом предстојећег акта канонизације у Саборном храму светог Јована Милостивог у Кошицама, 9. јуна 2019. године. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! Ђакон Мирослав Николић Извор: Радио Беседа
  10. Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота! Ко од нас смртних може набројати и именовати све свете страдалнике који су у боју или у свирепим мукама живот свој за веру православну положили и пре Косова, и на Косову, и после Косова?! Знамо ли имена свих косовских мученика, или се сви заједно кроз једног Кнеза Лазара прослављају? Да ли су нам позната имена свих 700,000 светих српских новомученика усмрћених само у току од пет година, 1941-1945. од усташких крволока? Знамо ли имена најновијих српских мученика, људи, жена и деце, које ради вере њихове и имена српског у наше време нови Агарјани и повампирени усташи већ трећу годину зверски мрцваре и убијају у Босни и Херцеговини? А мало је познато и то да се равни и питоми српски Банат у прошлости прославио хиљадама мученика чија имена нам нису знана. Страдали су у време заувек проклетога Синан-паше, “немилосрдног крволока”, звери у људском облику, новог Ирода, мрзитеља и Христа Господа и православних хришћана. Гдегод је пролазио свој пут је обележавао набијањем Срба на колац и дерањем њихових кожа.По његовом наређењу Срби су натицани на ченгеле, набијани на колац, живи дерани. У то време је у Вршцу био Епископ вршачки већ поменути свештено мученик Теодор, човек благе нарави, скроман, милостив, богобојажљив, искрено побожан и православљу дубоко одан. Веома је волео свој српски род и силно патио због страдања којима су Срби у Банату били изложени. Тешко би му падало ако би видео да се животиње кољу и убијају, а колико га је тек болело када је био сведок турских зверстава које су чинили над његовим Србима. Није никада хтео окусити месо, већ је сво време проводио у посту и молитви. Своме ђакону је с тугом говорио: Гле, Господ ће испразнити земљу и опустети је, преврнуће је и расијаће становнике њене. И биће свештеник као народ, господар као слуга, госпођа као слушкиња, продавац као купац, који даје у зајам као који узима у зајам, који узима добит као који даје. Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити. Јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти; изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћиће главари земаљски. Престаће весeље уз бубањ, нестаће граја оних који се веселе, престаће весеље уз гусле. Разбиће се пусти град, затворене ће бити све куће да нико не улази. Тужњава ће бити по улицама… Наслућивао је да ће тешка времена постати још тежа, па се са уздахом и сузама обраћао Господу: Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје; ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше. Од множине непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, беже од мене. Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд. Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју. А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој. У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне. Покажи светло лице своје слузи своме; спаси ме милошћу својом. Господе, немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао. Живот под Турцима је био неиздржљив. Узалуд су се надали Срби да ће хришћани из европских земаља притећи у помоћ. Али све док Турци нису нападали на те европске хришћанске земље, хришћани у тим земљама нису марили за српске муке. Када је стигао глас да су се у Стамболу побунили јаничари, свештеномученик Теодор се понадао да ће се Турци повући из Баната у Турску да угуше побуну. Узбуђено и са радосном стрепњом је говорио: … звери је мало земаља и градова, блага и робова, и на Истоку и на западним странама, и у бесу сама на себе разјапљује чељусти и кида своје месо. Можемо ли се, Господе, надати да ће звер пасти и да ћемо се извући из њених адских кандзи? Доста смо, Господе, у ропству и расејањима. Нека нам се сада обрекну оне речи пророка Амоса да иду дани среће када ће орач стизати жетеоца, кад ће се повратити робље и саградити пусти градови и када нас нико неће ишчупати из земље своје. У то време долазили су свештеномученику Теодору народни прваци, и неки калуђери и свештеници, и гворили му да је сада време да се Срби дигну на устанак и протерају Турке са своје земље. Уверавали су га да ће суседни хришћани притећи у помоћ и молили га да поведе народ у бој. “Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћиће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклтеи Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!” Свештеномученик Теодор је најпре сетно ћутао, а онда их је запитао: Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади , отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве. Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове. Тако је свештеномученик Теодор смиривао оне који су хтели да подигну устанак. Али стање се све више погоршавало. Охоли Турци, а нарочито потурице су неколицини Срба-сељака у каишевима одрали кожу с леђа. Тукли су, пребијали и убијали когагод су хтели. Пијани од вина и беса убијали су и невине људе, жене и децу, и недужну стоку. Опет се народни прваци и многи свештеници и калуђери окупише око свештеномученика Теодора и са доста срxбе му говораху: Откад, по повратку са ратишта, турска војска логорује у Панчеву, такву тугу не виде Банат. Пљачкаху до голе коже и на снег извођаху наге људе и у обести паљаху куће и клаху стоку. На крају сташе нам дерати кожу с леђа, а да ништа не учинисмо. Помамише се и Турци из касаба. У пљачки су грђи од Турака. Узимају све до последњег зрна жита а да ништа не учинисмо. Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи! Тешко је свештеномученику било слушати ове жалбе и прекоре, али се бојао да подизањем устанка може народ одвести још у већу беду и страдање. Молио је народне прваке да се стрпе, да сачекају док им суседни хришћански народи не обећају да ће им притећи у помоћ ако дигну устанак. Слао је он своје веснике и у Валахију, и у Молдавију, и у Уграску, и у Аустрију, тражио од њих војну и материјалну помоћ у случају подизања устанка, али нико му се на молбе није одазвао. У тузи својој обраћао се Господу: “Колико можемо претрпети, Господе? И ја, који знам да је освета Твоја, хтео бих, што сам беспомоћнији, да устанемо на Турке. Савладавам се. Не бих да окрвавимо наше руке.” Не само народни прваци и народ, већ и многи калуђери и свештеници су отворено и одлучно захтевали да се почне са устанком. Али нико то није хтео да почне без одобрења њиховог духовног пастира и народног вође, свештеномученика Теодора. Зато су га молили и преклињали да се стави на чело устанка. Он је од њих тражио да му дају времена да се добро промисли пре него што се одлучи. Није се плашио за себе самог, али је страховао шта ће бити са народом ако устанак не успе. Дан пре него што је донео одлуку, у касну вечер, дуго се молио на коленима, молећи Господа да му укаже пут којим ће поћи. Сатима је био на коленима и зној га је свега облио, а онда је био као у заносу. Тада виде, да ли у сну, или будан у визији, велико поље прекривено поломљеним оружјем и лешевима. А онда зачу глас који му рече: “Бојиш ли се смрти, Теодоре? Зар не знаш да је ропски живот гори од смрти? Турци ти светиње изругавају, народ муче и убијају, а ти седиш скрштених руку. Докле? Видиш, ми се смрти нисмо бојали, већ смо за веру своју и крст часни животе на Косову положили. Изгубили смо земаљско царство, али се у небеском радујемо. Поведи народ свој, освети жртву нашу, испун завет косовски.” Када је дошао себи, Владика Теодор се помоли Богу, говорећи: “Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли противник до века пркосити имену Твоме? Устани, Господе, помози ми, Боже мој, јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу Твом благослов Твој”. Онда посла позив да се окупе народни прваци из разних крајева Баната, па им саопшти да се одлучио да подигну устанак и пристао да им он буде вођа. Пре него што су се разишли, благослови их и поучи: Узмите заставе својих цркава и украсите их ликом светог Саве. Као што је крсно знамење било на заставама цара Константина, тако нека се наши барјаци вију украшени ликом светога Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу. Будите храбри у боју, јер се за правду и слободу борите. Не дозволите да се озверите у боју; борите се не као неверници, већ као хришћански ратници, којима је чојство исто тако важно као и јунаштво. Авај, многи од вас ће пасти, многе од вас очи моје неће више видети…Нека вам вечни живот буде награда за смрт. Пођимо светлим и светим путем косовских јунака и послушајмо светога Кнеза Лазара који и нама поручује: “Искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу”. Тада их све благослови свештеномученик Теодор и посла их свакога у свој крај да окупе људе и да сви заједно ударе на Турке у одређени час. А када су ови отишли, свештеномученик Теодор паде на колена своја и завапи: Господе над војскама, благослови ову малу српску војску и буди јој милостив. Огради их светим својим анђелима и арханђелима да им стреле и мачеви безбожника не науде. Свети ратници и мученици, Георгије, Димитрије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилате, и сви остали мученици за веру Христову, укрепите ове ратнике за правду и слободу, да их јарост и крвожедност безбожника не уплаши или збуни. Будите са њима, борите се с њима раме уз раме. Свети Саво, ево деца твоја духовна, род твој љубљени, устаје да избори правду и слободу. Води их, светитељу, путем победа. Моли се Господу за њих и све оне који буду пали у бојевима, прими у царство небеско и настани заједно са тобом и другим српским мученицима и светитељима. Тако српски устанак у Банату поче 7.101. године од почетка света, а 1593. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа На почетку устанка Срби су извојевали неколико победа. Заузели су многа села и градове и из њих Турке протерали Лила се и турска и српска крв. Носећи барјаке са ликом светога Саве на њима, устаници су ишли из победе у победу. Турски војници су говорили да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су поверовали у светога Саву, а неки се и кришом покрстили. Почетком јуна, а 1594. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, зби се велики бој између турске војске и српских устаника из Баната. Срби су жестоко нападали а Турци се очајнички бранили. Страшан је био звек оружја, а још страшнији крици рањених . Бог и свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску. Од 11.000 турских војника једва се спасло само 1.000, а међу погинулим Турцима био је и Софи Синан-паша и још тројица бегова. До свештеномученик Теодора стизале су у Вршац победе српских устаника. Он се радовао и Господу захваљивао, али је онима који су се сувише радовали говорио: Још не верујем да побеђујемо највећу силу на свету, али се надам да дође час када сам Господ изравњава рачуне. Јер, речено је: “Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови… Ти ћеш их разгнати као дим што се разгони, као што се восак топи од огња…” Ипак, обеспокојава ме опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој. Жалостило га је што су и Срби постајали све свирепији у боју. Знао је да тако увек бива; рат потискује човека у човеку и распламсавају се најгоре страсти у њему. Својом руком је записао на једној црквеној књизи: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави.“ Уистину, није било лако српским устаницима да се уздрже од освете. Сећали су се својих попаљених кућа, поклане стоке, својих рођака и пријатеља на колац набијаних, живих драних. Привиђале су им се њихове цркве и светиње од Турака поругане и уништене. Борили су се као лавови и живи се нису предавали, јер су знали шта их чека ако се предају. Слушали су о онима које су Турци заробили, како су их мрцварили, тако да су у највећим мукама умирали. Зато су радије умирали у боју, смрћу ратника и јунака. Бојазан свештеномученика Теодора да се Господ може окренути од Срба, као да се испунила. Турци су довели силна појачања и ратна срећа се у њихову корист окренула. Турска војска која је бројала 30.000 војника, сукобила се 10. јула 1594. године са српским устаницима у близини Бечкерека. Од устаника, којих је било 4.300, спасло се једва око 300. Остатке српских чета Турци су убрзо после тога уништили у бици код Темишвара. Свештеномученик Теодор, чувши за страшнни пораз Срба и сам је пожелео да умре. Обузела га је туга за изгинулима и страх за преживелима. На унутрашњој корици јеванђеља у саборној цркви, записује: Нико више не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Нико више не зна када ће Турци напасти његов град или село. Одбране више нема. Мртви стражари код бечкерека, нашег новог Косова. Од једног преживелог устаника, који се некако рањен докопао Вршца, Владика Теодор је сазнао како се одвијао бој код Бечкерека: Две паше, темишварски и будимски, вргоше на нас тридесет хиљада – три пут већу војску него ли онда када изгибоше на истом месту код Бечкерека. Не могасмо скупити и довољну војску за битку и чувати градове и села. Бејаше нас тек нешто више од четири хиљаде, с нешто Мађара и Румуна. Остали остадоше у својим атарима да их Турци и ту не изненаде. Господ хтеде да се уистину понови Косово. У првом судару Турци одступише, и учини нам се да побеђујемо. Кажу да је то била турска варка, не би ли нас опколили. Али варке не бијаше. Узбисмо их, као и досад, док нас још држаше полет. Тада Мађари кренуше устрану да заобиђу Турке и нападну их с леђа. Помислисмо да беже и да нас , као на Косову, сустиже издаја. Снага нам малакса, и мало ко жив остаде. На крају овог сведочанства очевидца српског пораза код Бечкерека, који је свештеномученик Теодор записао на крају руком исписаног Осмогласникаиз тринаестог века, свештеномученик је дописао: “А мени, грешном, Господ не даде да погинем као цар Лазар на Косову, и окајем грехе своје. Остави ме на најгрђим мукама: гледаћу како се затире мој народ да му ни трага неће бити.” Средином јула 1594. године Банат је у потпуности био у турским рукама. Тада насташе страшни дани за Србе у Банату. Разјарени Синан-паша, који је због победа устаника на почетку устанка изгубио свој положај, одређен је од Стамбола да изврши казну над Србима. Наредио је турским војницима да немилосрдно кажњавају по селима и градовима. Разјарени турски војници, а нарочито потурице, пуни беса и жеље за осветом, нису штедели никога. Устанике које су ухватили изложили су најгрознијим мукама, а свирепо су клали и убијали и невине, оне који нису узели учешћа у устанку. Чак ни децу и жене нису штедели. Срећан је био онај кога су брзо убијали, али мало је таквих било. Највећи број људи су умирали у најстрашнијим мукама, набијани на колац, черечени на ченгелима, живи драни и на ражањ печени. Јаук и писка мученика се до неба уздизали. Опустеше села, а гробља се умножише и препунише. Тела многих побијених осташе несахрањена, па се птице грабљивице и дивље звери меса њиховог наједоше и погојише. Дим из попаљених кућа се вио и светлост сунца замрачио. Изгледало је као да је смак света отпочео. А не би доста проклетоме Синан-паши, звери разјареној, да само живе Србе убија, да им куће и цркве пали и руши. Сећајући се да су српски устаници на својим барјацима носили лик светога Саве, и знајући да је тај светитељ извор наде, чувар вере, светли путоказ Срба кроз векове, одлучи да мошти светитеља уништи, не били тако и његову успомену међу Србима избрисао. Зато нареди да се мошти светога Саве донесу из Милешеве у Београд и ту их спали на Врачару на дан 27. априла 1595. године, а пепео изгорелих моштију развеја на све четири стране. Надао се да ће тако заувек обесхрабрити Србе те се неће више дизати на устанак. Грдно се преварио, али су Срби који су били сведоци спаљивања моштију светога Саве били утучени и, заиста, многи од њих би радије поднели да су Турци њих спалили него мошти светога Саве. Крвави турски пир није престајо. Свуда беше велика жалост и беда. Запустеше многа села и градови, замукнуше црквена звона, разорене бише многе цркве и манастири, јаук и нарицање заменише некадање песме, зави се у црно цео српски Банат. У страху од турске одмазде, многи су се крили по пећинама, рововима и земуницама. Али, како се види из записа који је оставио Стефан, ђакон Владике Теодора, који му је свештеномученик Теодор издиктирао, од Турака се нису могли ни у земљу сакрити: Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети… Велики број Срба из Вршца и целог Баната су покушали да се спасу од јарости турске бекством у Ердељ, јер преживелима није било опстанка у Банату, а нарочито онима који су узели учешћа у устанку. На молбу и преклињање народа, и свештеномученик Теодор се одлучио, иако врло нерадо, да се склони у Ердељ. Тешко му је било и са сузама у очима је говорио: “Да ли за мене има икаквог спаса кад ће ми душа, далеко од мога Вршца, моје цркве и моје пастве бити као у аду. Зашто ми, Господе, ниси дао да се са онима који су живот у боју положили преселим у царство Твоје? “ Из Вршца је свештеномученик Теодор, Владика вршачки кренуо са многим преживелим Србима за Ердељ. Тамошњи кнез Батори му одреди да се настани у Темишу, где је била велика група избеглих Срба, и дозволи му да заснује српску епархију, са седиштем у Темишу. У Темишу је свештеномученик Теодор окупљао избегле Србе, храбрио и тешио оне који су туговали за својим побијеним рођацима, за попаљеним кућама и за својом родном земљом. Саветовао их је да чувају своју веру, свој језик и своју народност, и уверавао их је да ће се Господ једног дана смиловати и на њих, јадне избеглице, и на цео српски род. Говорио им је о праведном Јову и његовим страдањима. Не бојте се, браћо моја, док на правди страдате. И не клоните духом, и не ропћите на Бога. Нека међу вама нема размирица. Помажите једни другима. Богу се непрестано молите, јер сва нам је нада у Њега. Чувајте образ и поштење, будите примерни грађани ове земље која нам је дала уточиште. Нека домородци, гледајући ваш частан и поштен живот, па да мисле и говоре лепо о Србима уопште. Греха се чувајте, јер грех нас од Бога раставља, а ми без Бога ништа не можемо. Господ нека вас чува и благослови. Основане су многе српске парохије и избегли народ се окупљао око своје цркве. Владика Теодор је умешно водио Цркву, завео ред, старао се да се сва типиком прописана богослужења редовно врше. До Турака у Вршцу је доспео глас да је Владика Теодор успео да се склони у Темиш. Неко им је рекао и то да поново организује устанак и да ће ускоро на њих ударити. Они су од кнеза Баторија захтевали да им га преда и претили му да ће, у противном, напасти његову земљу. Он се на то није освртао, али нашло се неколико његових доглавника који су га наговарали да Владику Теодора преда Турцима јер су се бојали да ће Турци заиста ударити на њих зато што дају склониште Владици Теодору. Пријатељи свештеномученика Теодора су молили кнеза Баторија да не предаје овог поглавара једне православне цркве Турцима који су противници хришћанства. Владици Теодору су слали поруке да се чува, чак су и именовали своје сународнике од којих треба да се чува. Свештеномученик Теодор је њима захваљивао, а Господу Богу се свесрдно молио: Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А Ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости Твоје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постаре се од множине непријатеља мојих. Од ретких појединаца којима је успевало да се спасу и пребегну у Темиш, свештеномученик Теодор је слушао страшне приче о зверствима која су Турци вршили над Србима који су остали у Банату. Туговао је и често себе кривио за патње које је народ подносио. Тешио се надом и вером у Бога, говорећи: “Господ ће дати силу народу својему, Господ ће благословити народ свој миром”. Поједини избегли Срби, чувши за страдање њихових рођака и пријатеља који су остали у Банату, бунтовали су, па чак и на Бога роптали. Владика Теодор их је и тешио и молио да не ропћу на Бога који им је једина нада и утеха. Говорио им је: Дајте Господу, синови Божији, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу имена Његова. Поклоните се Господу у светој красоти. Храбрио је све избегле Србе да истрају у вери својој и у верности Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Обраћао им се често и говорио: Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоље ли или туга, или гоњења, или глад, или голотиња, или страх, или мач? Kао што је написано: за Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. А народ је слушао свога Владику и усрдно се молио Богу да прекрати српско страдање и у Банату, и у Србији, и свуда где има Срба. Касније, да ли наговорени од Турака или по својој личној злоби, неки Срби који су касније долазили из Вршца у Темиш, пребацивали су свештеномученику Теодору да му није стало до народа који је оставио на милост и немилост Турцима, а сам се склонио у Темиш. Њега су кривили за све патње и за смрт оних које су Турци на најгрознији начин погубили. Свештеномученика Теодора су ове оптужбе страшно болеле, а говрио је и верном народу и онима који су га оптуживали: Истину говорим, тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом светим: да ми је врло жао и срце моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен за браћу своју која су ми род по телу. И заиста, овај свети мученик је био спреман и вољан, ако би било могуће, да свој живот положи да би се прекратиле српске муке. Многи су га чули када је то говорио па су, изгледа, неки то и Турцима дојавили. Они су желели по сваку цену да ухвате свештеномученика Теодора. Били су уверени да ће једнога дана опет повести народ у борбу противу њих. Отуда нису имали мира док је он био међу живима. Турци се онда досете да га на превару ухвате. Знајући колико му је тешко падало страдање народа у Банату, пошаљу они неке Србе да му кажу да му обећавају да ће престати са мучењем и убијањем Срба ако се он врати у Вршац, а и њему обећавају да му неће ништа учинити. Свештеномученик Теодор је добро знао да су турска обећања лажна и да ће га смрт снаћи ако Турцима падне у руке. Да је бар могао бити сигуран да ће макар престати са злостављањем и убијањем Срба, не би му било жао да њега погубе. Али ни у то није могао веровати нити се у то надати. Ради тога се колебао и одлагао доношење одлуке да се врати у Вршац. Пошто се Владика Теодор није вратио у Вршац на њихов позив, Турци почеше још свирепије прогањање и убијање Срба у Банату и уништавање њихове имовине. О томе су стизали гласови до Владике Теодора и задавали му јад и муке. А једне ноћи, док се усрдно молио Богу да му укаже којим путем да крене, виде чудну визију: два војника светлом обасјана приђоше му један са леве а други са десне стране. “Теодоре,” обрати му се један од њих, “ти имаш наше име, а удостојићеш се и мучеништва, као што је и нас Господ удостојио. Не бој се, придружићеш се нама и хиљадама других мученика и поделићеш са њима и нама славу коју нам је Господ доделио. Крени на пут!” Када је дошао себи, свештеномученик Теодор је одмах схватио да су му се јавили свети мученици Теодор Тирон и Теодор Стратилат, и решио је да послуша њихов савет и да се врати у Вршац. Следећег дана позва свештеномученик Теодор своје блиске сараднике и објави им: Браћо моја и децо моја, одлучио сам да се вратим у Вршац и предам се Турцима јер је боље да умре један човек него народ да пропадне. Знам да ме чекају велике невоље, а можда и смрт. Али се ни за шта не бринем,нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад знам да више нећете видети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стадо. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом. А сви око њега почеше га молити и преклињати да се не враћа у Вршац јер га тамо чека сигурна смрт. А како он остаде при својој одлуци, настаде плач и туга велика и живога га оплакиваху као да је већ мртав. Свештеномученик их је тешио, грлио и благосиљао, а онда је, сам, без пратње, кренуо на свој пут мучеништва, као јагње на заклање… Када је стигао у Вршац и предао се Турцима, ови су се силно обрадовали. Одмах су га почели тући, пљувати, злостављати и изругавати. Можда би га турски војници којима се предао и усмртили, али њихов старешина их растера, рекавши им: “Да се нисте усудили да га тако лаком смрћу усмртите! За његова недела ми ћемо му сутра живом одерати кожу на мех!” Задрхта срце свештеномученика Теодора када је чуо ове речи. Гледао је он некада када су Турци драли живе вукове и друге животиње. Знао је он какве су то муке када се некоме ко је жив кожа дере на мех. Али не завапи нити помоли за милост љуте Агарјане. Уместо тога обрати се топлом молитвом своме Творцу: Господе, не дозволи да срце у мени клоне ! Не дај уснама мојим да од крвника милост траже. Укрепи ме да издржим страшне муке, да би муке српског народа престале. Прими мене као жртву за све њих, опрости им грехе и заштити их од свирепих мучитеља. Дај да крвљу мојом сперем грехове и њихове и моје. Пошаљи ми анђела свога да ме крепи у мукама мојим. Свети Саво, твоје су мошти спалили и пепео на све стране расули, али те из срца Срба нису могли избрисати. Нека и мене народ српски у Банату и свуда где их има памти по добру. Нека се и мојом смрћу прослави име Господње и света вера православна. Идућег дана, на тргу у Вршцу, окупила се гомила турских војника. Били су ту и многи Срби које су Турци натерали да дођу и гледају муке свештеномученика Теодора, да би се заплашили и обесхрабрили, да им ни на ум не пада да дижу устанке. Ко ће описати неописиве муке свештеномученика Теодора, епископа вршачког и банатског?! Која рука неће задрхтати описујући те муке?! Турци су поставили један подужи колац између два ракљаста дрвета и о колац везали Владику Теодора. Два џелата су му живом гулили кожу од врата надоле. Полако су засецали кожу и одвајали је од меса. Крв мученика се сливала на земљу. Свест му се мутила од бола, али Турци су га повремено поливали хладном водом тако да остане при свести, да се страшније мучи. Турци су беснели зато што није јаукао, нити за милост молио. Видело се само како му се усне покрећу, али не на јаук и запомагање, већ на молитву. Они који су били ближе могли су чути његов шапат и чули су његову молитву коју је непрестано понављао: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Боже, очисти ме грешног и смилуј се на мене. Свети Саво, укрепи ме молитвама својим. Свети великомученици, Димитрије, Георгије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилату, и сви знани и незнани мученици, не остављајте ме. Свети кнеже Лазаре, и ви косовски мученици, дајте ми снаге да издржим ове муке. Страшно је било гледати крваво месо тела са којег је кожа гуљена! Неке жене су се онесвестиле, а и многим људима се смучило. Жене Српкиње нису смеле плакати и кукати, али су се побожно крстиле и у себи молиле Господа да прекрати муке њиховог Владике и мученика. И људи се се кришом молили, а многи су у себи клели турске крволоке. А када су xелати одрали кожу свештеномученика Теодора као јагњету невиноме, растераше Србе и не дозволише да се тело свештеномученика достојно сахрани.Оставише га на месту мучења да га дивље звери поједу. Но, гле чуда, иако је у то време било много вукова који су силазили и у сам град, а и паса који су лутали улицама, и понекад нападали Турке, ниједна животиња не приђе телу свештеномученика. Напротив, вукови нападоше турске стражаре који су били остављени да пазе да неко не украде тело свештеномученика, а неколико њих и усмртише. И турски стражари, а и Срби који су издалека гледали у правцу где је било остављено тело свештеномученика, видеше блиставу светлост која је на том месту лебдела. Зато сутрадан турски командант нареди да се тело свештено мученика Теодора однесе далеко од Вршца и тајно сахрани, тако да нико не зна где му је гроб. По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу: Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш. ОПШИРНИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
  11. У Кубанској митрополији Руске Цркве у недељу је прибројан Сабору светих свештеномученик Григорије Никољски; светковаће се заједно са Новомученицима и исповедницима Руске Цркве. Одлуку је донео Свети Синод Руске Цркве на седници 4. априла 2019. Чин канонизације је обавио митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у манастиру Марије Магдалине у селу Роговскаја, 70 км северно од Краснодара. На богослужењу је певао хор тамошње богословске школе у присуству великог броја верника. Владика је у проповеди рекао да прослављење међу светима свештеника Григорија Никољског има посебан значај за Кубан. Име овог подвижника, које је било заборављено у време прогона Цркве, сада ће се свенародно прослављати у тој козачкој области и служиће као узор како се може остваривати Христово учење и у данашње време. Свети Григорије је рођен 1850.г. и рукоположен је за ђакона и свештеника 1883. године. Служио је на више места у Астраханској епархији, залажући се посебно у локалном мисионарском друштву. Често је посећивао манастир ради молитве, а од 1915. г. до свог престављења провео је у испосници Свете Марије Магдалине и био је на челу женског одељења кубанског васпитног завода. Старао се и за рањене војнике у манастирској болници. Био је ревностан пастир, учитељ и градитељ цркви. Кубан су освојили бољшевици у лето 1918. године. Убијали су свештенике и 27. јуна ушли су у манастир и утамничили оца Григорија који је управо био завршио Литургију. Тукли су га много, и када је покушавао да се прекрсти, ударили би га по рукама, а онда погубили хицом из револвера кроз уста. Извор: Српска Православна Црква
  12. У Кубанској митрополији Руске Цркве у недељу је прибројан Сабору светих свештеномученик Григорије Никољски; светковаће се заједно са Новомученицима и исповедницима Руске Цркве. Одлуку је донео Свети Синод Руске Цркве на седници 4. априла 2019. Чин канонизације је обавио митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у манастиру Марије Магдалине у селу Роговскаја, 70 км северно од Краснодара. На богослужењу је певао хор тамошње богословске школе у присуству великог броја верника. Владика је у проповеди рекао да прослављење међу светима свештеника Григорија Никољског има посебан значај за Кубан. Име овог подвижника, које је било заборављено у време прогона Цркве, сада ће се свенародно прослављати у тој козачкој области и служиће као узор како се може остваривати Христово учење и у данашње време. Свети Григорије је рођен 1850.г. и рукоположен је за ђакона и свештеника 1883. године. Служио је на више места у Астраханској епархији, залажући се посебно у локалном мисионарском друштву. Често је посећивао манастир ради молитве, а од 1915. г. до свог престављења провео је у испосници Свете Марије Магдалине и био је на челу женског одељења кубанског васпитног завода. Старао се и за рањене војнике у манастирској болници. Био је ревностан пастир, учитељ и градитељ цркви. Кубан су освојили бољшевици у лето 1918. године. Убијали су свештенике и 27. јуна ушли су у манастир и утамничили оца Григорија који је управо био завршио Литургију. Тукли су га много, и када је покушавао да се прекрсти, ударили би га по рукама, а онда погубили хицом из револвера кроз уста. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ) http://www.spc.rs/sr/sveshtenomuchenik_gligorije_nikoljski_proglashen_za_svetog
  13. На данашњи дан (2. децембра 1915. године) прије 103. године убијен је свештеномученик Викентије Митрополит скопски. Поводом дана страдања Светог Викентија, Радио “Светигора” доноси предавање монаха др Павла Кондића сабрата манастира Стањевићи, на тему „Свештеномученик Викентије Скопски +1915“ које је одржао 12. августа у манастиру Михољска превлака код Тивта. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  14. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
  15. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски за ђакона 19., а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење Епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941.), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. године одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. године и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске Цркве као свештеномученик. Извор: Српска Православна Црква
  17. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски за ђакона 19., а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење Епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941.), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. године одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. године и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске Цркве као свештеномученик. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру
  19. Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру View full Странице
  20. Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  21. У новом издању емисије Хришћански траг у продукцији Телевизије Храм наставља се прича о знаменитим личностима Богословије Светог Саве у Београду. У овој емисији реч је о новопросијавшем светитељу, Свети славном и добропобедном свештеномученику Доситеју Загребачком који је завршио београдску богословију, али био и њен професор до избора за епископа нишког. View full Странице
  22. Свети свештеномученик Доротеј Свештеномученик Доротеј, епископ Тирски. Био епископ тирски од времена Диоклецијана, па све до времена Јулијана Одступника, под којим намучен би и пострада за веру православну. Живео на земљи сто седам година, и угодивши Богу преселио се у живот вечни 361. године. Био је врло учен муж. Написао многа поучна дела на грчком и латинском језику. Нарочито је чувена његова грчко-латинска Синтагма. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Доротеју: Моли Христа Бога да спасе душе наше. Преподобни Теодор пустињак Чудотворац. Очистивши дух свој дугим подвигом у пустињи Јорданској, добио од Бога дар чудотворства. Путујући лађом за Цариград, догоди му се да лађа залута, и неста на њој воде за пиће. Када од жеђи сви путници на лађи беху близу смрти, Теодор подиже руке к небу, помоли се Богу и крсним знаком прекрсти морску воду. Потом рече лађарима да захвате из мора и пију; и кад пише, беше вода слатка. Када се сви почеше клањати Теодору, он их мољаше, да не благодаре њему но Господу Богу, који то чудо учини по своме човекољубљу. Мирно сконча 583. године. Преподобни Анувије Један од великих Мисирских монаха. Много пострадао за веру праву. Када су га пред смрт посетила три старца пустињака, он, прозорљивац, открије им све тајне срца њихова. Мирно сконча у другој половини V века. Блажени Игор, кнез черниговски и кијевски Гоњен од својих сродника, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године. Преподобни Петар Коришки Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива. Тропар (глас 1): Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење. Блажени Константин, митрополит кијевски У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха цариградског, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима, а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године, отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...