Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеномученика'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије:
  2. Данас у суботу, 8. јуна 2019. године, обављен је пренос часних моштију свештеномученика Велимира (Мијатовића) у храм св. пророка Илије у Сокоцу. Претходно су у селу Закомо у опшини Рогатица свете мошти извађене из његовог другог гроба, опране и припремљене за пренос из Закома до Сокоца. У 14:15 часова свете мошти су стигле у Соколац гдје су их дочекали Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански са свештенством и благочестивим народом. Формирана је литија која је мошти допратила до храма св. пророка Илије. По уношењу часних моштију у храм св. пророка Илије служен је канон свештеномученику, а Високопреосвећени Господин митрополит је одржао пригодну бесједу и притом истакао: .....'' Данас нам се врати на најсвечанији начин наш отац Велимир. Врати нам се из мрака његовог гроба у Закому и дође у свјетлост овог светог храма да настави са мољењем овдје гдје су његово служење прекинули безбожни комунисти, који га 1945. године убише у селу Закомо код Рогатице. Врати се у свој Соколац гдје је рођен и гдје је одрастао и страху божијем се учио. ............ На нашем свештеномученику Велимиру Мијатовићу испуни се оно што је Спаситељ оставио као своју поруку апостолима и хришћанима рекавши 'ево иде вријеме и већ је настало када ће сваки који вас убије мислити да своме богу службу чини'! Безбожни комунисте су борећи се против Христа и Цркве његове, као и протв свој отаџбине, мислили да свом безбожништву службу чине. Они су управо комунизам претворили у религију атеизма. Тој религији приносили су жртве на начин да су убијали свештенике и вјернике Цркве Христове, патриоте отаџбине наше. .............. Осим што су га ставили на свакојаке муке и страдања они су на крају његовог страдања запалили његову часну свештеничку браду......И ко може исказати сва његова страдања у скровитом Закому? Али, Бог који све зна и све види није допустио да он и његово страдање остане непознато нама и Цркви божијој. Црква га је прибројила сабору светих божијих угодника који непрестано приносе за нас молбе и мољења. ....... А погледајте још више колико је велики Бог наш. Након толико година ево овдје пред нама и међу нама је његов унук исто тако Велимир - др Велимир Мијатовић који је са својом мајком и супругом допутовао из Амстердама у Холандији како би био присутан и активни учесник овог историјског догађаја. Управо су нас др Мијатовић и његова породица подстакли да чим прије пронађемо часне мошти његовог ђеда и да их ево данас пренесемо у овај храм и поклонимо им се. .....Желимо пред свима вама, браћо и сестре, да се др Велимиру и његовој мајци, односно снахи нашег свештеномученика, захвалимо на свему што су учинили да је данас свештеномученик Велимир међу нама и са нама на начин на који је он данас постао други наш небески заштитиник и молитвеник пред престолом Господњим..............'' Извор: Митрополија дабробосанска
  3. Православна Црква чешких земаља и Словачке, у претходну недељу, 9. јуна 2019. године, канонизовала је свештеномученика Станислава (Насадила), по народности Чеха, свештеника Српске православне Цркве, пароха Личке Јасенице (Горњокарловачка епархија). Овог чешко-срспког светитеља Српска Црква је канонизовала још 1961. године. У нашој Цркви свештеномученик Станислав се прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким, 4/17. јула. У наставку преносимо вест са званичног сајта Православне Цркве у Словачкој. У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије: View full Странице
  4. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2012. године, на свом редовном прољећном засједању, а на предлог Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, прибројао реду Христових мученика 42 свештеномученика и мученика Момишићка, пострадалих у XVII вијеку. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију од тада се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прослављао њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, као и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика извршено је на Светој Литургији 19. маја 2012. у Спомен-храму Светога Саве на Врачар. Служио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије. Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице. извор
  5. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2012. године, на свом редовном прољећном засједању, а на предлог Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, прибројао реду Христових мученика 42 свештеномученика и мученика Момишићка, пострадалих у XVII вијеку. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију од тада се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прослављао њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, као и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика извршено је на Светој Литургији 19. маја 2012. у Спомен-храму Светога Саве на Врачар. Служио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије. Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице. извор View full Странице
  6. У суботу 12. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, началствовао је празничним (свеноћним) бденијем у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. У току службе, сви присутни имали су прилику да се поклоне делу моштију Светог Доситеја, који се од скоро налази и чува у Саборном храму. Одмах по завршетку бденија, у раним јутањим часовима служена је Света архијерејска Литургија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу су саслуживали: архимандрит Прокопије (Тајар) из Сирије, клирик Антиохијске Патријашије, протојереј-стврофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу, јеромонах Севастијан (Гордон), игуман манастира Крке, игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Ненад Микић, протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Миодраг Павловић, протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ манастира Раче, јеромонах Јефрем (Шекарић), јеромонах Илија (Буха), јереј Ненад Драгичевић, клирик Епархије крушевачке, протонамесник Владе Капларевић, клирик Епархије жичке, јереји Игор Аризановић и Дејан Арсић, јеромонах Пајсије (Тодоровић), јеромонах Никита (Адамовић), клирик Епархије рашко-призренске, јерођакон Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, протођакон Андрија Јелић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Немања Ристић, клирик Епархије шабачке и ђакони Далибор Мидић и Ђорђе Филиповић. Бденије и Литургију је красило предивно појање византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда, братсва манастира Сукова и студената Православног Богословског факултета из Београда. За време Свете Литургије, у чин презвитера, рукоположен је јерођакон Нектарије (Ђурић). Извор: Епархија нишка
  7. На дан Светог мученика Нестора, 9. новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, извршено је ископавање Моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. О овом догађају, светитељском лику свештеномученика Вукосава Милановића, кога је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Црке канонизовао маја 2003. године, а чији се спомен слави 22. јула, и животу у Епархији бихаћко-петровачкој разговарали смо са ђаконом преосвећеног Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, Немањом Рељићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  8. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  9. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
  11. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Приликом освећења Цркве Светог Георгија на Валу у Враћеновићима, у току Свете Литургије свечано су унешене и мошти новојављеног Свештеномученика Риста Јарамаза, који је пострадао 1942. године. Један од потомака новог светитеља је и протођакон Владимир Јарамаз који служи у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Он се у име породице Јарамаз након Свете Литургије обратио пригодном празничним словом. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. У овом несвакидашњем моливеном сабрању учествовали су многобројни присутни верници, али и широм васељене који су први пут преко радио таласа црквених емитера Радија Глас Епархије нишке и Радија Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке имали прилику да чују величанствену свеноћну службу која је трајала дуже од осам часова. Свеноћним бденијем по светогорском типику и светом архијерејском Литургијом у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, а у част Светог Доситеја који је пре мученичке кончине једно време столовао као архијереј у Нишу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење братства овог светог храма, као и многобројног свештеномонаштва и свештенства. Узвишености саборног богослужења допринели су и Српски византијски хор „Мојсије Петровић“ и монаси из манастира Суково, а славопој Господу и молитве у спомен Светога Доситеја, приношени на црквенословенском, грчком и другим језицима, уносили су додатну лепоту и ширину православној Светогорској духовности која се вернима на овај чудесан начин открива. Радио Глас Православне Епархије нишке је директно први пут преносио поменуту службу Божју, a реемитовао je братски Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, тако да је и престони град Београд имао благослов да се свеноћно бденије у свом изворном значењу - будност - испуни до раних јутарњих сати, док су путем интернета православни широм света даровани овим торжественим благољепијем управо преко веб-страница поменутих црквних емитера. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит загребачки, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941. године, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети Архијерејски Сабор га је унео у именослов Српске Православне Цркве као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведења Преосвете Богородице у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  15. Дух Свете Горе и српске царске Лавре Хиландара разливао се у ноћи 12. јануара из Епархије нишке православним светом током свеноћног бденија по светогорском типику служеног у нишком Саборном храму, уочи празника Светог исповедника Доситеја Загребачког и Нишког. У овом несвакидашњем моливеном сабрању учествовали су многобројни присутни верници, али и широм васељене који су први пут преко радио таласа црквених емитера Радија Глас Епархије нишке и Радија Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке имали прилику да чују величанствену свеноћну службу која је трајала дуже од осам часова. Свеноћним бденијем по светогорском типику и светом архијерејском Литургијом у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, а у част Светог Доситеја који је пре мученичке кончине једно време столовао као архијереј у Нишу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење братства овог светог храма, као и многобројног свештеномонаштва и свештенства. Узвишености саборног богослужења допринели су и Српски византијски хор „Мојсије Петровић“ и монаси из манастира Суково, а славопој Господу и молитве у спомен Светога Доситеја, приношени на црквенословенском, грчком и другим језицима, уносили су додатну лепоту и ширину православној Светогорској духовности која се вернима на овај чудесан начин открива. Радио Глас Православне Епархије нишке је директно први пут преносио поменуту службу Божју, a реемитовао je братски Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, тако да је и престони град Београд имао благослов да се свеноћно бденије у свом изворном значењу - будност - испуни до раних јутарњих сати, док су путем интернета православни широм света даровани овим торжественим благољепијем управо преко веб-страница поменутих црквних емитера. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит загребачки, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941. године, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети Архијерејски Сабор га је унео у именослов Српске Православне Цркве као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведења Преосвете Богородице у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Радио Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке реемитоваће од Радија Глас, Епархије нишке директан пренос Свеноћног бденија (по Светогорском типику) са Светом Литургијом, у петак, 12. јануара, од 19 ч, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, које ће служити Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...