Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеничке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Повезане вести: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!
  2. Дана, 7. септембра, навршава се 50 година свештеничке службе архијерејског намјесника бококоторског и пароха которског, протопрезвитера-ставрофора оца Момчила Кривокапића. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу Отац Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводи одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама. Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубиоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио. Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве. Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека. На многаја и благаја љета, високопречасни оче Момо! Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић. Прота Милун је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе. Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Пред Свету Тајну Причешћа, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио овом приликом о истакнутом врлинском свештеничком животу који је водио и примјеру који тим животом даје отац Милун Фемић: ,,Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте - оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека - 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави - дјечије љубави." - нагласио је отац Далибор. ,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица - попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно." - подсјетио је он. Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада, када је нвјера у народу пробуђена, када је васкрснула у срцима људи: ,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме, да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили су на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве." Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав, да га Бог благослови. Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, свима сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић. Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никда није заборавио народ свој и цркву своју, па и у најтежим временима. ,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо, да уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом и исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду, коју ми њима не само да нећемо да радимо, него нећемо ни да помислимо да урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и да чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих." - поручио је прота Милун. ,,Било је вријеме када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе. Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља - свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава." - присјећао се отац Милун. Он је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих: ,, Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе." Он је пак нагласио да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио да је увјерен да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља: ,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе, знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави - онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље." ,,Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи, и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи, нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање прота Милун Фемић. Протојереј Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота он је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере. Он је своју службу започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови, рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе. Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година. Био је зелен и неискусан, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам. Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је њих многих, објавивши до данас чак девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица WWW.HRAMVASKRSENJA.ME У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је...
  4. На празник Успења Пресвете Богородице у студију радија Светигоре гостовао је протопрезвитер-ставрофор Милун Фемић. Повод гостовање било је 49 година од његовог рукопложења у чин презвитера. Звучни запис разговора View full Странице
  5. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ:
  6. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, прије педесет година, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ: View full Странице
  7. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије са преосвећеном господом епископима Британско-скандинавским Г. Доситејем и Бихаћко-петровачким Г. Сергијем, бројним свештенством и свештеномонаштвом, служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светог свештеномученика Прокопија, у суботу 21. Јула 2018. љета Господњег, у Горњем острошком манастиру. Литургији су молитвено присуствовали Преосвећени епископ будимски Г. Лукијан и Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, као и бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је архипастирским словом поучава Владика Сергије, који је између осталог истакао да је диван Бог у светињама својим и подсјетио да се данас прославља Свети Прокопије. -Ми данас сабрани на Светој Литургији, сабрани да се дотакнемо живога и истинитога Бога са извора благодати Божије, у Светој Чаши, Његовој светој Крви, Његовом светом Тијелу, како би и ми постали дивни заједно са Њим, јер смо пали, јер смо немоћни, јер смо сагријешили, јер нисмо могли побиједити проблем човјечанства. Тај проблем је, хвала Богу побијеђен, а тај проблем је смрт. Гријех, смрт и демон је побијеђен управо кроз Христа Исуса, што је освједочено у Његовим светим угодницима – казао је Владика Сергије и додао да је Христос освједочен посебно у Светом Василију Острошком Чудотворцу и у Светом Прокопију, а да ће бити освједочен у свима нама ако му предамо своје биће. Свети мученици су они који су слободно и смјело ишли на страдање, јер су се ослободили себе, својих жеља, ослободили су се свога гријеха и сваког прохтјева, казао је Владика Сергије. -На то нас Бог позива. Да се и ми одрекнемо себе, да како Јеванђеље каже, узмемо крст свој и пођемо за Христом, јер ако то не учинимо нећемо бити достојни ни Његових светих – казао је Владика Сергије. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали присаједнили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће. На крају богослужења сабранима се ријечима благодарности према архиојерејима који су дошли у Црну Гору поводом предстојеће хиротоније новоизабраног Епископа диоклијског архимандрита Методија Остојића, обратио Митрополит Амфилохије, који је управо на данашњи дан прије 50 година примио свештенички чин јеромонаха од Митрополита кефалонијског Прокопија, управо на празник Светог Прокопија. -Велики је Божији благослов за Српску Цркву, за Митрополију црногорску, за све православне, хиротонија новог епископа, јер су епсикопи насљедници светих апостола. Хвала Богу ти православни епископи су се данас раширили на читавом свијету, на свим континентима и ова света Литургија данас се служи на свим земаљским језицима – казао је Митрополит Амфилохије. Он је казао да архијереји Божији свједоче Бога широм свијета баш као и Свети Василије Острошки који вјековима сабира народ из разних крајева у острошку светињу. Литургија је завршена појањем „многаја љета“ Митрополиту Амфилохију. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и британско-скандинавског Доситеја, уз молитвено присуство Владике будимског Лукијана, служио је у суботу 21. јула 2018. године, на празник Светог великомученика Прокопија, када се навршило и педесет година његове свештеничке службе Свету архијерејску литургију у Горњем манастиру Острог. Звучни запис беседе Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије са преосвећеном господом епископима Британско-скандинавским Г. Доситејем и Бихаћко-петровачким Г. Сергијем, бројним свештенством и свештеномонаштвом, служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светог свештеномученика Прокопија, у суботу 21. Јула 2018. љета Господњег, у Горњем острошком манастиру. Литургији су молитвено присуствовали Преосвећени епископ будимски Г. Лукијан и Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, као и бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је архипастирским словом поучава Владика Сергије, који је између осталог истакао да је диван Бог у светињама својим и подсјетио да се данас прославља Свети Прокопије. -Ми данас сабрани на Светој Литургији, сабрани да се дотакнемо живога и истинитога Бога са извора благодати Божије, у Светој Чаши, Његовој светој Крви, Његовом светом Тијелу, како би и ми постали дивни заједно са Њим, јер смо пали, јер смо немоћни, јер смо сагријешили, јер нисмо могли побиједити проблем човјечанства. Тај проблем је, хвала Богу побијеђен, а тај проблем је смрт. Гријех, смрт и демон је побијеђен управо кроз Христа Исуса, што је освједочено у Његовим светим угодницима – казао је Владика Сергије и додао да је Христос освједочен посебно у Светом Василију Острошком Чудотворцу и у Светом Прокопију, а да ће бити освједочен у свима нама ако му предамо своје биће. Свети мученици су они који су слободно и смјело ишли на страдање, јер су се ослободили себе, својих жеља, ослободили су се свога гријеха и сваког прохтјева, казао је Владика Сергије. -На то нас Бог позива. Да се и ми одрекнемо себе, да како Јеванђеље каже, узмемо крст свој и пођемо за Христом, јер ако то не учинимо нећемо бити достојни ни Његових светих – казао је Владика Сергије. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали присаједнили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће. На крају богослужења сабранима се ријечима благодарности према архиојерејима који су дошли у Црну Гору поводом предстојеће хиротоније новоизабраног Епископа диоклијског архимандрита Методија Остојића, обратио Митрополит Амфилохије, који је управо на данашњи дан прије 50 година примио свештенички чин јеромонаха од Митрополита кефалонијског Прокопија, управо на празник Светог Прокопија. -Велики је Божији благослов за Српску Цркву, за Митрополију црногорску, за све православне, хиротонија новог епископа, јер су епсикопи насљедници светих апостола. Хвала Богу ти православни епископи су се данас раширили на читавом свијету, на свим континентима и ова света Литургија данас се служи на свим земаљским језицима – казао је Митрополит Амфилохије. Он је казао да архијереји Божији свједоче Бога широм свијета баш као и Свети Василије Острошки који вјековима сабира народ из разних крајева у острошку светињу. Литургија је завршена појањем „многаја љета“ Митрополиту Амфилохију. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Навршило се 50 година од када је на празник Светог Прокопија 1968. године у Кефалонији митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположен у чин јеромонаха. Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора View full Странице
  10. Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена. „Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он. Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста. „Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено. „Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом. „Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета. Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство. „Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Данас се навршило 30 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења и архијерејског протопрезвитера подгоричко-даниловгардског. На крају јутрошње Свете литургије у храму свештеничко братство ове светиње оцу Драгану је овим поводом поклонило крст. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин о великом јубилеју оца Драгана Митровића:Што је Митрополит за Црну Гору то је о. Драган за Подгорицу! Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић о значају лика о. Драгана Митровића за његово духовно и свештенослужитељско узрастање Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена. „Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он. Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста. „Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено. „Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом. „Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета. Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство. „Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...