Претражи Живе Речи Утехе

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић

Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија...

У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев. „Извините због мог изгледа“ — Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници? — Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ. — Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима? — То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело. — Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере? — Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате. — Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести? — Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута. Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан. — Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије? — У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести. Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће. Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе. Одговорност и озбиљност — Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије? — Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми. Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула. — Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина? — Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати? Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу. Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом. — Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење? — Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама. Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу. — Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију? — Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније. — Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу? — Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако. — У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности? — Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника. —Шта вам кажу лекари? — Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби! Извор: Православие.ру

Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес. Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја. Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе! свештеник Дражен Тупањанин парох требињски Извор: Митрополија црногорско-приморска

У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи. Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима. Ово питање се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог. Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница. Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња. Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило. Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо. Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање. Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи. Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања. Ово је једна од лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се. На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак. У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово. Превод: братство Саборне цркве, Требиње Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска

Старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу протојереј Зоран Филиповић, у четвртак, 19. марта 2020. године, кропио је и благосиљао све улице и домове Прве парохије при једном од најстаријих нишких храмова. Отац Зоран је најпре служио Јутарњу службу, а након тога је обавио чин освећења воде, чему су придодате молитве, које се читају за одагнање сваке болести и умилостивљење Господа да нам пошаље помоћ и укрепи наше здравље. Након овог чина отац Зоран је кренуо улицама своје парохије да благосиља домове. Звучни запис разговора "Ми смо ове године у једној специфичној ситуацији каква се не дешава често, хвала Богу, али на коју ми као хришћани морамо да одговоримо одговорно и да не заборавимо нашу веру и наш хришћански призив. То је један дар који се не добија лако. Он се добија на дар Духом Светим и од нашег труда зависи хоће ли тај дар у нашим срцима и у нашем животу имати правог ефекта и за нас и за наше ближње" каже отац Зоран за Радио Глас . На овај чин отац Зоран одлучио се управо јер у нашем народу постоји традиционално јака духовна потреба за молитвеним укрепљењем у овим најсветијим данима годишњег циклуса живота Цркве, кроз чин Васкршњег освећења воде, а који је по благослову Преосвећеног Епископа нишког Г. Г. Арсенија померен за дане Петровског поста. Овај благослов дат је по препоруци Светог Архијерејског Синода и у складу са мерама које је због епидемије прогласила Влада Републике Србије. "Мени је било јако тешко да било кога позовем и да се најавим, јер људи страхују и то сасвим оправдано. Ја могу да гарантујем за Светињу, али не могу да гарантујем за себе, не могу да гарантујем за своје одело, нити за друге људе са којима долазим у контакт. Због тога нисам желео да никога оптерећујем својим уласком у кућу, већ да ипак благословим све домове и да их освећеном водом обележим..." рекао је отац Зоран. Парохијани, који због новонастале ванредне ситуције нису у прилици да напуштају своје домове, са радошћу су дочекали свог пароха, који је Светом водом кропио њихове домове и благосиљао народ који се затекао на прозорима, у свом дворишту или послом на улици. Управо због благослова Владике Арсенија отац Зоран је претходног дана позвао своје парохијане да остану код својих кућа и да се одатле помоле Господу како би смо се са великим искушењем, каква је епидемија вирусом covid-19 изборили уз Божији благослов, без угрожавања ни свог, ни здравља ближњих неодговорним понашањем. Благослов Господњи отац Зоран пронео је улицама Кованлучком, Браће Игњатовића, Радничком, Словенском, Старца Вујадина, Синдикалних станова, Расадник, Старих Жел. Колонија, Нових Жел. Колонија, Барском, Мишарском, Станоја Бунушевца, Албанске Голготе, Таковском, Чачанском, Војводе Гојка између рампи, Епископском и на почетку Мокрањчеве улице. Како је за Радио Глас најавио отац Зоран, од четвртка, 19. марта 2020. године на свака два сата од 7 до 17 сати са храма Светог Николаја оглашаваће се звона ради молитвеног укрепљења и одагнања сваке пошасти. Иначе, због ограничења времена кретања, овај храм ће се до престанка епидемије затварати у 18 часова, после вечерње службе и чишћења. Извор: Радио Слово љубве

Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166

У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо

У ове дане предбожићне радости, када у граду Светог Василија десетине хиљада људи у највећем миру у молитвеним литијама свједоче и потврђују своју вјерност Богомладенцу Христу чије рођење ишчекујемо, обавјештавамо црногорску јавност да се десио незапамћен догађај у новијој историји Црне Горе. Наиме, дана 3. јануара око поднева у градском парку у Никшићу, лице У. К. је ничим изазвано пролазећи поред никшићких свештеника Слободана Јокића, Остоје Кнежевића и Мирка Вукотића упутио низ увреда и псовки, позиве на прогон и линч СПЦ и њеног свештенства и вјерника, користећи најприземније псовке. Свештеник Вукотић му је пришао ближе рекавши: „Извини брате да ли се познајемо, и који је разлог таквог агресивног понашања?“ Умјесто одговора, поменуто лице га је песницом снажно ударило у предјелу лица, од задатог ударца свештеник се једва одржао на ногама и његове наочаре су одлетјеле под оближње возило. И након овог чина нападач је наставио да упућује пријетње и псовке удаљујући се у правцу градске капеле. Бројни грађани, који су се случајно затекли на лицу мјеста су били затечени и изразили своју спремност да свједоче о овом срамном догађају. О овом криминалном чину, нападу на свештеника – службено лице СПЦ обавијештена је полиција, која је привела преступника у просторије ЦБ. Напад на свештено лице је кажњиво по КЗ ЦГ, у смислу распиривања вјерске и националне мржње и угрожавања личне сигурности. Нажалост, још једном се види, да је једнострани и непромишљени чин оваквог доношења Закона без дијалога и сагласности Цркве произвео смутњу, подигао тензије у друштву у Црној Гори, а поједини представници власти су својим изјавама и оптужбама Цркве, да Црква подстиче немире и насиље и позива на грађанску непослушност, у ствари створили атмосферу у којој је нормално и пожељно насрнути на православног свештеника. Иначе, свештеник Мирко Вукотић, парох кочански, потиче из угледне црногорске породице која је Црној Гори кроз њену историју дала значајне личности. Очекујемо оштру и недвосмислену осуду овог срамног чина од Предсједника државе, Владе и града Никшића. У Бадњој недјељи још једном позивамо на мир и братску слогу и достојанствено хришћанско понашање упућујући божићни поздрав: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије, путем фалсификованог референдума, па све до данас, вјештачка нација грађена искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције и сталним притисцима на Српску православну цркву, није успјела да заживи. Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резултат, због чега се сада на директном и веома суровом удару нашла Митрополија црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета, преко кога би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којега би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и одузета од СПЦ. Иако у својој суштини приједлог закона грубо нарушава све норме међународног права о слободи религијског исповиједања загарантованог повељом Уједињених нација и по своме садржају противи се самом Уставу Црне Горе, ипак је био одобрен од стране црногорске Владе и послан у скупштинску процедуру. Овакав потез црногорских власти био је кап која је прелила чашу стрпљења свештенства и вјерника Српске православне цркве у овој земљи који су на врло одлучан начин са Сабора одржаног у Никшићу коме је присуствовало више од 20.000 вјерника послали јасан одговор политичком режиму у Црној Гори. Све оно што се дешавало на Сабору, који је организовала Митрополија црногорско-приморска, послало је јасну поруку властима у Црној Гори да у овој земљи “српски Црногорци” и српска црква нису странци, него њени легитимни грађани који као и сви остали имају једнако право на слободу свога религијског исповиједања и право на заштиту своје имовине. У условима кризе самоидентификације једног мањинског дијела црногорског друштва, агресивних покушаја фалсификације националне свијести, Сабор у Никшићу добио је посебан значај за цјелокупно духовно јединство светосавског православља. Солидарност вјерника из Србије и Републике Српске због гоњења вјерника у Црној Гори, посвједочило је непобитну чињеницу да српска Црква као неприкосновени ауторитет остаје у епицентру духовног и културног живота цјелокупног српског народа, без обзира да ли он себе по географском предзнаку мјеста гдје живи сматрао Војвођанином, Крајишником, Црногорцем, Херцеговцем... Јединство виђено у Никшићу показало је спремност народа да кроз одбрану интереса своје Цркве брани свој национални идентитет у који је од његовог самосазнања уткана Српска православна црква са свим својим богатим културно-историјским насљеђем. Одлучност народа да се супротстави мијешању државе у црквени живот говори да је снага српске Цркве као институције одувијек била у њеном вјерном народу. И то повјерење народа темељи се на историјској улози Цркве која је у тешким и кризним тренуцима очувала свој народ и његов национални идентитет, што посебно долази до изражаја у Црној Гори, која у својој славној историји биљежи периоде када су цетињски митрополити уједно били и свјетовни поглавари. Умјесто да гради симфонијски однос са Црквом, који подразумијева заједничке активности ради стварања бољих услова за квалитетнији и сигурнији живот својих грађана, црногорске власти приједлогом скандалозног закона удариле су на сопствени народ, не размишљајући о могућим катастрофалним посљедицама које би посијале само већи раскол у црногорском друштву. Црногорски политичари треба да схвате да је њихова борба против Цркве унапријед осуђена на пропаст и неуспјех. Да је Црква Христова божанска установа коју по ријечима светога Јеванђеља ни врата пакла нису могла савладати, свједочи многовјековна историја њеног постојања. Ни 500 година турског ропства ни 55 година комунистичко-атеистичко-титоистичког режима, који је системски уништавао православну вјеру, нису успјели сломити српску Цркву. Господин Мило Ђукановић треба да има на уму примјер бившег предсједника Украјине Петра Порошенка који је након озакоњења неканонске такозване украјинске цркве доживио катастрофалан пораз на изборима. Управо је његов покушај да се мијеша у унутрашњи живот цркве био жестоко кажњен од стране његовог сопственог народа. Поруке са Сабора у Никшићу довољно су гласне да власт треба да схвати да формирање идеолошких и политичких основа лажног црногорског идентитета преко отворене дискредитације српске Цркве и сопственог народа ствара братоубилачки хаос који никоме не доноси добро. Као што никоме добро не може да донесе жеђ за влашћу која на путу ка остварењу својих интереса не бира средства, не препознаје осјећање да се у светињу не смије дирати и која је толико велика да не узима у обзир вољу сопственог народа. Нажалост, оно што је очигледно и што разара душу и срце сваког православног Србина јесте сазнање да су подјеле у српском народу још увијек присутне. (Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједникИмператорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци) Извор: Православие.ру

Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ