Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеник'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 104 results

  1. О. Георгије Калчију (1925-2006) "Тог васкршњег јутра, нисам се окренуо лицем до зида ...Био је затворски стражар ... Ако сте икада видели лепог ђавола, овај човек је заиста био леп ђаво ...Засигурно, би је то младић, танак, висок плавих очију, потпуно анђеоског лика. Врло лепог лица, лепо и увек уредно одевен у својој униформи. Други су долазили мање уредни. Он је увек био врло чист, врло елегантан. Али он је имао необјашљиву окрутност. Нисам могао да разумем; како може неко са таквом фигуром и са таквом анђеоском лепотом да буде толико окрутан? Ако овај човек неби батинао 5 до 6 затвореника у својој смени он се вероватно неби осећао добро. И генерално, у затвору, под терором, страхом, лакше је да подносиш своју тортуру него да слушаш другу особу која подноси мучење. Када чујеш вику...Већина оних који су премлаћивани су општи затвореници, јер неколицина нас смо били политички.. Ови људи су урлали приликом батинања. Ми неби ни реч изустили, нисмо никада пустили глас. Они су јаукали, и наша машта би почела да ради, замишљајући страшне ствари. То је била тако тешка духовна тензија, да би пожелео да доћу и мене премлате уместо њих, само да неби више слушашо јауке других.
  2. Мој Свети Симеоне, и да немамо никога у роду нашем на кога би се угледали, твој образ био би нам довољан. Ако желим да имам веру ревносну, веру Христову,у тебе гледам Свети Симеоне ревнитељу вере православне, чувару Истине и предања светих Отаца. Ако желим да будем родитељ у тебе гледам Свети Симеоне, истински родитељу, и дивим се твојој бризи, и жртви, и мудрој поуци за децу твоју и децу рода српскога. Ако желим да будем витез, у тебе гледам Свети Симеоне и дивим се твојој крепкој десници што подиже и сачува међе отачаства нашега. Ако желим да будем градитељ светиња, у тебе гледам Свети Симеоне, јер ти нам подиже Свету Студеницу, мајку свих српских цркава, украс наших душа у векове. Ако хоћу да будем монах, у тебе гледам Свети Симеоне, смирени оче што остави славу земаљску и као небопарни орао узлете изнад слабости овога света. Ако хоћу да будем свет, у тебе гледам Свети Симеоне, у тебе гледам...и видим Христа! свештеник Вукман Петровић Извор: Српска Православна Црква
  3. Srpskom narodu menjaju lični opis Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa. Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom. Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo. * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu? - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži. Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni. * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost? - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod. * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani? - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve. Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako? - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću. * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument? - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju. * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji... - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom. Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu. * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve? - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali. Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor. * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta? - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti. Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije. NEĆEMO SVETLE PRIMERE * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo? - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata... CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu? - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva. http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis
  4. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике. А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам. - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц". Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи. - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник. Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе. - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан. А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене. - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић. Граде цркву у затвору Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави. Извор: Блиц
  5. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.
  6. Данашње Јеванђеље говори о човеку који је заузима прилично висок положај у друштву римске провинције (иако је он сам био малог раста), али је свим срцем желео да види Исуса, па је учинио нешто чега би се неко његовог статуса вероватно застидео: попео се на дрво, да би могао да уочи Исуса, јер због мноштва народа које се окупило није могао да га види. Прича се не завршава ту, јер Христос препознаје Закхејев труд и позива га по имену. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време. View full Странице
  7. Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања. Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“ Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету. Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе. Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24) Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26) Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. „Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17) Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом. Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама! Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»! Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом. Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора: „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787). Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова – ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!! Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже? „Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“ Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве: «Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.» И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо: «Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.» Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена: «Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!» Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније: «Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!» Мислите о томе!!! Свештеник др Угрин Поповић ВИДОВДАН https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM
  8. Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан
  9. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити.
  10. Једна од најпознатијих и најцитиранијих прича из Новог Завета је она о Исусу и богатом човеку. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити. View full Странице
  11. Предлажемо да погледате одличан одговор на једну од првих ствари које можете чути од атеиста када се поведе разговор о Богу, вери, религији уопште. Врло логичан и јасан одговор на стереотип којим атеисти мисле да дефинитивно затварају уста саговорнику. извор
  12. Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!
  13. На овонедељној литургији чита се јеванђеље о излечењу згрчене жене. Одломак, зачало из Јеванђеља по Луки. Глава 13, 10-17. О чему се ради у овонедељном јеванђељу? Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти! View full Странице
  14. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  15. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl
  16. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла 25 угледних Пољака 20. века, између њих православног свештеника и војника, Шимона Федороњко. Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl View full Странице
  17. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве
  18. 'Одлука просветних власти Црне Горе да из наставе буду избачена дела великана српске књижевности је скандалозна и штетна, али нисам њоме изненађен'', изјавио је ексклузивно за Радио Слово љубве свештеник и доктор права Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Џомић сматра да поновне најаве усвајања контроверзниог закона о верским правима и слободама покрећу питање зашто би било која секуларна држава полагала право на имовину коју и сама назива црквеном. разговор о укупнпм положају Срба и СПЦ у Црној Гори у светлу најновијих проблематичних одлука подгоричких власти, чућете на Радију Слово љубве у уторак од 10 часова. 07.11.18 - Dzomic prilog.mp3 радио Слово љубве View full Странице
  19. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру
  20. Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. Пре нешто више од пет година, после седам деценија дисконтинуитета, војни свештеници су поново заузели своје место у јединицама Војске Србије. Том најзначајнијем догађају у обнови духовног живота у војсци, претходило је готово десетогодишње настојање да се нормативно-правно регулише та делатности као предуслова за васпостављање Верске службе. Припадницима Војске Србије 2013. године коначно је омогућено да своје верске потребе могу да задовоље и за време војне службе у касарни, на терену па чак и за време ангажовања у мировним мисијама. О искуствима у досадашњем раду војних свештеника разговарамо са капетаном Ђорђем Стојисављевићем, војним свештеником у Команди 1. бригаде Копнене војске.
  22. Пре нешто више од пет година, после седам деценија дисконтинуитета, војни свештеници су поново заузели своје место у јединицама Војске Србије. Том најзначајнијем догађају у обнови духовног живота у војсци, претходило је готово десетогодишње настојање да се нормативно-правно регулише та делатности као предуслова за васпостављање Верске службе. Припадницима Војске Србије 2013. године коначно је омогућено да своје верске потребе могу да задовоље и за време војне службе у касарни, на терену па чак и за време ангажовања у мировним мисијама. О искуствима у досадашњем раду војних свештеника разговарамо са капетаном Ђорђем Стојисављевићем, војним свештеником у Команди 1. бригаде Копнене војске. View full Странице
  23. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  24. На празник Свете првомученице Текле, Преподобног Симона Монаха и Светог краља Владислава, у недељу 19. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Скеланима, уз присуство великог броја вјерног народа. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  25. – Шта кажу лекари? – Дете се налази на граници између живота и смрти. Све се десило изненада. Симптоми нису јасни. Нема дијагнозе. Његова судбина је у Божијим рукама. – Има ли цркве у вашем селу? Посећујете ли је? – Цркве има, али ја у њу не идем. Мене цело село познаје. Нарочито жене. Дешавало се да зађем у наш храм, а све жене крену да ме прате: те какву сам свећу узела, те коме ћу је запалити. Живцирам се. Идем у другу цркву. У граду. – Дуго радите у дому здравља? – Дуго, почела сам одмах после факултета. Познајем скоро све овдашње породице. Знам која има каквог мужа, децу, са каквим се проблемима сусреће, колико је абортуса извршила. – А да ли сте сами спроводили абортусе? – питао сам директно. – Не. Има већ три године како сам престала. Доста је било. Ја то више не радим, али сам принуђена да их шаљем у градску болницу, – поникла је главом и окренула се ка прозору. – Ни лекове у том циљу не преписујете? – Ни њих. Ту сам се ја помало осоколио. Та жена је једини гинеколог у целом округу са неколико хиљада насеља, која је сакупила храбрости да престане да ради абортусе. Цена те одлуке је висока. Нећеш добити ни диплому, нити проћи стажирање ако не направиш ниједан абортус. Стога се сваки медицински радник у области гинекологије неизбежно суочава са гласом своје савести. Апсолутна већина њих – дезавуираних на медицинском факултету од стране њихових професора који су поникли у комунизму где је све врвело од абортуса – просто ућуткују тај глас у себи када својим очима угледају абортирано дете током операције. Како године пролазе, њихове душе се покривају леденом опном цинизма и срца таквих гинеколога, која су некад осећала живот у мајчинским утробама, постају безосећајна попут камена. Моја сапутница је била изузетак од тог општег правила. Она је одлучно, упркос мишљењу колега и медицинске јавности, пробудила у себи остатке савести и ослободила се из те ђавољске замке. Такви, као она, су узели подвиг на себе. Они су хероји нашег доба. Хтео сам да се исправим у став мирно и затегнем горње дугме на оковратнику. – А хормоналну контрацепцију такође не преписујете? – То преписујем. А шта је у томе лоше? Она спутава овулацију. До зачећа не долази. То је и у упутству за лек написано, – уверено је одговорила. Нажалост, на читавом свету не постоји хормонална контрацепција која би могла у потпуности да заустави овулацију. То је апсурд. Како би жена елиминисала овулацију и обманула своју Богом даровану природу, она треба да прими огромну количину хормона, што би изазвало озбиљне проблеме у њеном организму. На пример, увелико би почеле да јој расту длаке на лицу, као код мушкараца, и друго. Не постоји хормонална контрацепција без абортивног ефекта. Иако чак и на кутијама лекова може писати супротно. То је лаж и маркетинг глобалних фармацеутских компанија. Цела истина о хормоналној контрацепцији се може наћи на медицинском сајту: http://contracepcia.com/, са којим сам упознао несрећног гинеколога. Бедна жена је седела погнуте главе у шоку од тих података. У души се мучи савест, у очима сузе покајања, а речи пуне разочарања. Ћутали смо. – Каквим именом ћемо крстити дете? – упитао сам, разумевајући да је неопходно да пожуримо у ургентни центар. – Молим?.. Име? – ослободила се својих тешких мисли и оживела. – Оче, сами изаберите. «Ето, опет… – помислио сам. – Опет на мене пребацују одговорност». Већ сам једанпут изабрао име за крштење детета у ургентном. – Не, ја то не могу, ви сте мајка, – рекао сам одлучно. – Оче, инсистирам, – рекла је докторка још одлучније и њен сурови поглед ми је ставио до знања да би било бескорисно спорити даље. Претпостављам да је тиме што је препустила свештенику да изабере име детету хтела да покаже скрушење пред Богом и да на свој начин посвети свог малишана Свевишњем. – У реду. Хајде онда да га назовему по свецу. Кога данас Црква прославља? – ушао сам у православни календар на телефону. – Аха. Ето, на пример, Великомученик Теодор Стратилат. Слажете се? – Да, слажем се, – потврдила је тужна мајка, док смо се пели на спрат где се налази интензивна нега. Потом су уследиле честе исповести, сузе и причешћивање Светим Тајнама, усрдно посећивање богослужења у нашој болничкој капели, стални записи за проскомидију о тешко болесном дечаку Теодору, њено усредсређено молитвено лице. Она је свог дечака измолила од Бога. До тог тренутка су Феђу већ превели из интензивне неге у болничку собу. Истини за вољу, дијагнозу још нису поставили. Посећивао сам их неколико пута, причешћивао дечака. Очекивало се дуго лечење, али опасности по живот више није било. Почели су да се опорављају. А потом су нестали. «Слава Господу! Значи пустили су их из болнице», – схватио сам и изнова се порадовао великом човекољубљу Божијем! Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...