Претражи Живе Речи Утехе

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице

Srpskom narodu menjaju lični opis Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa. Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom. Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo. * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu? - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži. Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni. * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost? - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod. * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani? - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve. Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako? - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću. * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument? - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju. * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji... - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom. Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu. * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve? - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali. Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor. * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta? - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti. Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije. NEĆEMO SVETLE PRIMERE * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo? - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata... CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu? - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva. http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis

Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама. Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању. Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције. Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху). Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве. За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам. За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става. Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине. Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер. Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола. Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес. Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света. Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10). У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве. Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога. * Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти. Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године. О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца, Београд, лета Господњег 2019. Презвитер Оливер Суботић парох жарковачки, главни уредник Православног мисионара и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ Извор: Поуке орг View full Странице

Исповест Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли. Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена. Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво. Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.

Отац Миајло Бацковић: На Секулину химну не устајем јер сам прави антифашиста На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје Једина званица која је сједјела током интонирања актуелне химне Црне Горе на свечаној сједници у Петровцу поводом ослобођења Будве, био је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје. „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога штој естеЦрнаГора“, рекао је отац Миајло Бацковић. „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога што јесте Црна Гора“, рекао је отац Миајло Бацковић. линк

Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради

На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“. Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго. Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве. На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање. Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент. Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини. На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“? Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис). У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници? Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили. Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику. Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља. На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим? Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори. Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига. Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим. Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова. Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији. „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“ Извор: Теологија.нет View full Странице

Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице