Претражи Живе Речи Утехе

Овим путем обавештавамо јавност да се извесни Огњен Јевтовић из села Субјел код Косјерића лажно представља на друштвеним мрежама као православни свештеник појављујући се у свештеничком одјејању (службеном оделу/мантији). Иако је преко надлежног свештенства упозораван да ово не чини, наставио је са истим. На овај начин, својим непримереним понашањем и скарадним песмама, именовани наружује достојанство Цркве и свештенства доводећи јавност у заблуду. Наглашавамо да реч није о православном свештенику, већ о лицу које се лажно представља као свештеник. Због тога ће против њега бити предузете правне и канонске мере. Из канцеларије Епископа жичког Епархија жичка: Обавештење за јавност поводом појављивања снимака лажног свештеника на друштвеним мрежама - Епархија жичка EPARHIJA-ZICKA.RS Овим путем обавештавамо јавност да се извесни Огњен Јевтовић из села Субјел код Косјерића лажно представља на друштвеним мрежама као православни свештеник... View full Странице

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS

Лични подаци Име и презиме: Зоран Ђуровић. Датум и место рођења: 12. 11. 1968. Бар, Црна Гора. Професија: Свештеник, теолог, уметник и професор. Брачни статус: ожењен, три детета. Адреса: via Cristoforo Colombo 22/12, 00048 Nettuno (Rома). Web site: www.zorandjurovic.com Е-mail: zoran5@interfree.it Tелефон: +39-0698-80-283. Студији - Гимназија, смер дизајн (сликарске дисциплине и разне врсте дизајна: индустријски, графички, модни и ентеријер) у Подгорици, Црна Гора. - Диплома из теологије, задобијена на Богословском факултету СПЦ у Београду. - Постдипломске студије из Историје философије (ментор Слободан Жуњић) при Философском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза. - Од 2002 студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma. - Магистарски степен у теологији и патристичким наукама у јануару 2007, при поменутом институту, са тезом насловљеном: La condizione originaria dell'uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di Adamo. Vocabolario e questioni. - Јуна 2010. одбранио докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, на истом институту под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор и актуелни председник) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована. - Познати језици: a) стари: грчки, латински, старословенски, јеврејски, сиријски; b) модерни: српски, италијански, енглески, шпански, француски (и словенски језици: руски, бугарски etc.). Професионална активност - Ђакон од 1992. у Београду. - Професор византијског сликарства од 1994. на Универзитету за Треће доба у Београду. - Свештеник и парох од 1996. у Смедереву (епархија Пожаревачко-Браничевска) све до 2002. - Реализовао различите личне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији, Црној Гори и, на крају, у Италији. - Публиковао многе стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама. - Током 2001. реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја, у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево. - Његова сликарска дела поседују: Papa Giovanni Paolo II, кардинали: Fiorenzo Angelini, Tarcisio Bertone, Gianfranco Ravasi, Tomáš Špidlík, владике (in primis Stanislav Hočevar, београдски надбискуп, Игњатије Мидић, Иринеј Буловић), свештеници-уметници (Marko Ivan Rupnik, Giampiero Maria Arabia), свештеници-научници: Аngelo di Berardino, Franco Monteverde, Remo Piccolomini и личности из културе (нпр., Erri De Luca, Massimo Cacciari). У највећем делу је изводио фреске и иконе у црквама у Лацију: Centro Ecumenico Internazionale per la Riconciliazione (Lavinio), Chiesa del Corpus et Verbum Domini (Lavinio), Santa Maria in cielo (Villa Claudia), Santi Pio ed Antonio (Anzio), Santa Barbara (Nettuno). За Istituto Patristico Agostiniano насликао је различите иконе великих димензија: за председникову канцеларију, за секретаријат и за библиотеку. Вредне су помена и иконе већих димензија реализоване за San Giovanni in Laterano (Centro diocesano per il diaconato permanente, diocesi di Roma) и цркву Santi Gioacchino e Anna (Torre Maura, Roma). Са супругом Сузаном, Бојаном Јуришићем и Милутином Ђуровићем реализовали су преко 1000 илустрација за Библију на руском, пројекат под дирекцијом Angelo Colacrai, ssp, SOBICAIN-PUG. Бави се превођењем, писањем научних студија, осликавањем цркава у Италији, предаје на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Са супругом сарађује са Centro Aletti, чији директор је Марко Рупник. Публикације a) Књиге - Црквени канони. Синопсис, Београд 1997. - Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо, општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Nello Cipriani. Кура, превод, ноте и индекси З. Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008. - La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, (Excerpta ex dissertatione ad Doctoratum in Theologia et Scientiis Patristicis), Romae 2010. - У припреми: Св. Григорије Чудотворац, Сабрана дела; Св. Григорије Ниски, Житије Св. Григорија Чудотворца. - У припреми: Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар. (Из ове књиге објављен први чланак: Mк. 1, 1, у Tеолошки погледи 1-3 (2010) 49-56). - У припреми: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи. b) Чланци - Лик и Прволик, Беседа 1-4 (1993) 227-231. - Ранохришћанска Paideia, Теолошки погледи 1-4 (1995) 121-182. - Tеофан Грк, у Danube-the river of collaboration, интернационални конгрес научника подунавских земаља, Београд (2001), прешт. у Саборност 1-2 (1998). - Православље за почетнике, Смедеревска Седмица (2000-2001). - Србијани (стрип у наставцима), Смедеревска Седмица (2000-2001). - St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, Philotheos 7 (2007) 218-231. - Sant’Agostino: Non posse peccare, Philotheos 9 (2009) 99-127. - Le acrides di Mt. 3, 4: 'locuste' o 'vegetali'? Саборност (Теолошки годишњак) 2 (2008) 43-59. - Теорија иконе св. Григорија II, Папе римског, Живопис 2 (2008) 29-46. - Схватање иконе код Светог Григорија Великог, папе римског, Живопис 3 (2009) 153-187. Приложена су и 2 папина писма (13 и 209) у латинском оригиналу и српском преводу. - Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), ed. Богољуб Шијаковић, Београд (2010) 167-183. - Исус Назарећанин: иконоборачки аргумент против представе Исуса са дугом косом, Иконографске студије 3 (2010) 23-49. - Карпократијани, две јереси? Отачник III/2 (2009) 173-179. Приложени оригинални текстови из Климента Александријског и Иринеја Лионског, преводи и коментари (54-67). - Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика, Иконографске студије 4 (2011) 123-135. - Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора, Српска теологија данас (2011), ed. Б. Шијаковић, Београд (2011) 100-111. - Канон LXXXII трулског сабора, Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, Искусство христианского мира (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је у истом зборнику чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), 412-427. - Мозаичка уметност Марка Рупника између Истока и Запада, Иконографске студије 5 (2012) 281-293. - Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. - Giovanni Crisostomo tra Agostino e Giuliano di Eclano, Богословље (2013). - Константин Велики у списима светог Августина, Иконографске студије 6 (2013) 149-164. - Мито светог Кирила Александријског, Теолошки погледи, XLVI (2/2013) 395-406. - Припремљено за штампу: L’ortodossia di Paolo nella Chiesa orientale: излагање са симпосиона: Il testimone assente. Paolo di Tarso, nella storia e nella cultura fra oriente e occidente, Cosenza 8-10 marzo 2010 (Università della Calabria, Centro Interdipartimentale di Scienze Religiose, direttore Benedetto Clausi). c) Преводи са грчког на српски - Св. Герман Константинопољски, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [Paul Meyendorff, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy]. - Св. Tеодор Студит, Треће побијање иконобораца, у Саборност 1-2 (1988), 39-70 [Catherine P. Roth, St. Theodore the Studite, On the Holy Icons, (прев. само Third Refusal of Iconoclasts)]. d) Преводи са других језика - Е. М. Кариера, Антропички принцип, Теолошки погледи, XLVI (1/2013) 215-228 [Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, La Civilità Cattolica I (2002) 435-446]. - У штампи: Yves Congar, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954, прев. и увод са Сузана Ђуровић. - У штампи: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma: Città Nuova, 2004. - У припреми: Origene. Dizionario: la cultura, il pensiero, le opere, a cura di Adele Monaci-Castagno, Roma, Editrice Città Nuova 2000. - У припреми: Luca Bianchi (ed.), Sant’Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Padova 2011. e) Прикази - XII међународни конгрес у организацији Међународног института за истраживање Исусовог лика: Исусов лик у лицима људи, Рим 11-12 октобар 2008, Понтификални Универзитет Урбанијана, in Живопис 3 (2009) 363-369. - Св. Авустин, О блаженом животу, in Отачник 1 (2009) 294-297. - У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.

Православна Црква Чешких земаља и Словачке прибројаће лику светих 9. јуна 2019. године свештеника Станислава Насадила кога су усташе убили 1941. године. Ова света Црква обавиће чин причислења светима свештеномученика 20. века Станислава Насадила, који је пострадао мученичком смрћу у логору у Госпићу 1941. године. Овај свештени чин обавиће се на Божанској Литургији у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице и Светог Јована Милостивог у Кошицама у Словачкој 9. јуна 2019. године. Богослужењем ће началствовати митрополит Растислав уз саслужење архијереја из Србије, Пољске, Украјине и Грчке. Спомен на свештеномученика Станислава богослужбено ће се убудуће прослављати 20. јуна, што је и дан његове мученичке кончине. Новомученик Станислав је рођен 20. октобра 1907. у Лоштицама, у ондашњој Чехословачој. Похађао је Карловачку и Битољску богословију 1923 – 1928, а као парох служио је у Личкој Јесеници у Хрватској. У току Другог светског рата он је са хиљадама православних из НДХ страдао од усташа. У јуну месецу са својим надлежним архијерејем, потоњим свештеномучеником Савом Турлајићем, ухваћен је и мучен од стране усташког злочинца Јосипа Томљеновића, а касније је у концентрационом логору у Госпићу убијен чекићем. Његово тело је пронађено у јами у Јадовну. http://www.spc.rs/sr/crkva_cheshkih_zemalja_slovachke_kanonizuje_sveshtenika_stanislava_nasadila

Његово Преосвештенство Епископ Источноамерички Г. Иринеј, благоизволео је да у недељу, 7. априла 2019. године, на светли празник Благовести, служи Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Парми, Охајо. Ово је уједно била и прва Литургија на тлу САД на којој су служили припадници Верске службе Војске Србије, а са њима су саслуживали и православни припадници Националне Гарде државе Охајо. У склопу Програма државног партнерства Републике Србије и америчке Савезне државе Охајо, од 2006. године када је потписан Споразум о статусу снага (Status of Forces Agreement – SOFA), поред активности у цивилном сектору, војно-војна сарадња је оцењена као веома квалитетна и врло разуђена-на више поља. Сарадња се огледа пре свега у области школовања и усавршавања официра и подофицира, размене и обуке јединица, заједничких вежби, преношењу искустава у формирању подофицирског кора, помоћи војске цивилним структурама у случају елементарних и других несрећа и непогода и развоју капацитета за учешће у мултинационалним операцијама. Најинтензивнија сарадња реализује се традиционално у септембру сваке године када је Војска Србије домаћин бројне делегације Националне гарде Охаја с командантом на челу. Један од кључних аспеката сарадње са Националном гардом Охаја је заједнички пројекат изградње Центра за обуку јединица за учешће у мултинационалним операцијама у бази „Југ“ и извођење заједничких вежби и обуке. Посебно место заузимају активности цивилно-војне сарадње, које се реализују од 2009. године у оквиру пројеката „Хуманитарна асистенција“, у оквиру којих припадници НГ Охаја и Војске Србије заједнички раде на реновирању објеката од друштвеног значаја под покровитељством Европске команде САД. Свакако, треба истаћи и сарадњу Верске службе Војске Србије са Верском службом НГ Охаја, која је претходних година резултовала са неколико посета које су православни свештеници НГ Охајо учинили нашим, где су се, у Врању, Прањанима, на Опленцу, капели на ВМА, Генералштабу и другде, више пута служиле заједничке Литургије. На позив америчких домаћина и главног војног свештеника НГ Охаја пуковника Ендрјуа Аквина, у периоду од 4. до 10. априла, у посети САД се налази делегација Верске службе Војске Србије предвођена пуковником Сашом Милутиновићем и Главним војним свештеником мајором Слађаном Влајићем, те капетаном Александром Затезалом, војним свештеником Команде РВ и ПВО и заставником Гораном Јокановићем, помоћником Главног војног капелана Војске Србије. Делегацију наше војске је примио и Командант НГ Охаја генерал мајор Џон Харис. Припадници војносвештеничке службе наше војске су посетили и Национални Музеј ветерана у Коламбасу, а у Саборном храму Светог Саве у Парми крај Кливленда, служена је Литургија, где су први пут на територији САД, служили и војни свештеници наше војске. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић) уз саслуживање старешине храма, јереја Драгослава Косића и војних свештеника ВС, мајора Слађана Влајића и капетана Александра Затезала, као и војног свештеника НГ Охаја, потпуковника Џејмса Сејзмора. за Поуке.орг: Милан Ракић фото: Саша Милутиновић via ФБ, Епархија Источноамеричка СПЦ, OCA, NGO, USARMY, USAF, DVIDSHUB, MCAUSA, Војска Србије Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

На сајту РНИДС-а можете потпуно бесплатно преузети књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво" View full Странице

Да ли у епархијама Српске православне цркве у Србији и региону има довољно свештенослужитеља. Бригу задаје образовање и преданост клирика ГДЕ год има православних Срба, служе и наши свештеници. Молимо се да што пре буде више и једних и других. Овако, у најкраћем, у београдској Патријаршији одговарају на питање има ли Српска православна црква довољно свештеника и монаха. Последњих година често се чују примедбе верника да су цркве у одређеним деловима Србије остале без клирика, па обреде обављају свештеници из других, удаљених парохија. У седишту СПЦ не негирају да у појединим крајевима, углавном слабије насељеним, недостаје свештенослужитеља, али објашњавају да црквени “кадровски план”, упркос нешто слабијем тренду прилива нових људи у мантијама, генерално одговара потребама верника. - Већина епархија СПЦ у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини добро је попуњена свештенством - наводе у Патријаршији. - Ситуација је нешто неповољнија у појединим деловима Босне и Херцеговине, као и у Хрватској. У тамошњим парохијама мање је верника, па у помоћ прискачу колеге из околних. Духовне службе у СПЦ, према расположивим подацима, обавља више од 2.500 свештеника и око хиљаду монаха. Највећи број њих је у епархијама у Србији, где је уз олтар око 2.000 клирика, као и већина монаштва. Упућени у црквена збивања наглашавају да је број свештеника задовољавајући, али да је већи проблем њихово образовање и преданост задужењима. Већина клирика има завршену тек средњу школу, док је диплома Богословског факултета привилегија само ужег круга, чије су парохије махом у већим градовима - Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Подгорици... Образовању свештенослужитеља у Цркви последњих година поклања се све већа пажња. Необразовани попови, са другим или трећим степеном стручне спреме, оличавали су време комунизма, када је потреба за кадром била већа него што је било кандидата. У већим и угледнијим епархијама, каква је на пример Архиепископија београдско-карловачка, данас готово сви новорукоположени клирици имају високо образовање. Међу њима није мало ни магистара, као ни доктора наука. Монашење у манастиру Бешенову 2016. године, прво после више од 80 година,Фото: Д. ДОЗЕТ Свештеничко звање често се преноси са колена на колено. Међу младим богословима велики део чине деца из свештеничких породица. Постоје чак и фамилије са дугим богословским педигреом који датира у прошлост и по стотину година. - Све је видљивији проблем са монаштвом, будући да све мање младих долази у манастире - каже саговорник “Новости” из врха СПЦ. - Међу њима је мало образованих и калуђера са искуством, који би могли да преузму важне црквене задатке. То би могао да буде велики проблем, јер се епископи који истински управљају Црквом бирају из круга монаха. Епископ би требало да има највише теолошко образовање, да има искуства са цивилном администрацијом и законима, говори стране језике, али и да има потребну ширину и општу културу. У монашком реду, међутим, таквих је све мање. Колико мањак монаштва може да прерасте у велики проблем говори и чињеница да се у врху СПЦ већ размишља шта треба учинити са манастирима који остану без обитељи. Једна од могућности јесте и њихово прерастање у неку врсту духовно-историјских центара, али без монашког братства као главног стуба манастира. Божићна литургија у Саборној цркви Фото: З.Јовановић - Није први пут да прилив монаштва опадне - објашњавају у Цркви. У прошлости се то дешавало више пута, а у појединим моментима овај проблем је доводио у питање и сам опстанак значајних манастира. Хиландар је примера ради после Другог светског рата остао готово без калуђера, а слично се крајем осамдесетих година догодило и са манастирима на Косову и Метохији. ДРЖАВА ПЛАЋА ДОПРИНОСЕ МАТЕРИЈАЛНИ положај свештеника СПЦ, као и других конфесија, поправљен је 2012. године када је држава преузела плаћање доприноса за пензијско осигурање, чиме је решен један од њихових највећих проблема. Он је посебно оптерећивао клирике у сиромашним епархијама и на селима, који су често треће доба дочекивали на рубу егзистенције. Доприноси за пензије свештеницима традиционалних цркава државу кошта око три милиона евра годишње. Ђаци са професором у дворишту Богословије у Призрену ПЕТ БОГОСЛОВИЈА СВЕШТЕНИЦИ СПЦ образовање стичу у средњим богословским школама. У Србији ради београдска Богословија Светог Саве, нишка Света Три јерарха, карловачка Свети Арсеније Сремац, крагујевачка Светог Јована Златоустог и Богословија Светих Ћирила и Методија у Призрену. Богослови се школују и у средњим школама на Цетињу, у Фочи и манастиру Крка у Далмацији. Дипломе ових образовних установа сваке године стекне више стотина младића, од којих већина бира свештенички позив. линк