Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свету'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 89 results

  1. Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.
  2. У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог. Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво. Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека. Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји. Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује. Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот. Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости... Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија. ”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим. У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија. У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши. Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини. Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире. Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”. Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег. Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан! Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ. Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења. Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу. Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”? Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима. Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа: ”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46). Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама. Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда: ”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот. Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10] Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог. Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”). Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање. ”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”. Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”. Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем. --------------------------------------------------- [1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23. [2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ??? [3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23. [4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105. [5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65. [6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50. [7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31. [8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982. [9] Подвлачења су наша (прим. аут.) [10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125. Извор: Српска Православна Црква
  3. У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог. Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво. Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека. Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји. Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује. Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот. Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости... Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија. ”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим. У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија. У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши. Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини. Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире. Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”. Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег. Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан! Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ. Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења. Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу. Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”? Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима. Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа: ”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46). Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама. Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда: ”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот. Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10] Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог. Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”). Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање. ”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”. Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”. Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем. --------------------------------------------------- [1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23. [2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ??? [3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23. [4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105. [5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65. [6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50. [7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31. [8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982. [9] Подвлачења су наша (прим. аут.) [10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор
  5. На празник Преподобне мати Параскеве Свете Петке, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Вјерном народу празничним словом обратио протојереј Предраг Шћепановић. Отац Предраг је између осталог говорио о значају овог великог празника у нашем народу као и о значају суштинског прослављања крсне славе. “Није довољно да славимо Свету Петку традиционално, него треба да се и запитамо какав је био њен конкретан живот, њено житије. Треба да се запитамо, каквим је она то врлинама угодила Богу да је Бог толико прославио у свијету да се милиони људи годишње поклањају њеним светим моштима у Румунији – граду Јашију“, рекао је он. Он је и подсјетио све присутне да је Света Петка велика помоћница, заступница и заштитница свих оних који је душом призивају и прослављају као своју крсну славу : “Она јесте заштитница жена, монахиња и дјевојака, али је и заштитница свих нас који свим срцем и душом призивамо њу, који је славимо као своју крсну славу. Нека би Бог дао да њени пост и молитва буду и нама путоказ у овоме свијету који у злу лежи, у свијету који је прогласио човјека за само-идола, у овоме свијету у коме харају болести, разводи бракова и многе друге девијације.” Он је додао да је веома битно да се вратимо Христу који је истински лијек бесмртности и угодницима Божијим који су нам истински путокази правога живота. “Дај Боже да се вратимо извору исцјељења – да се вратимо Христу лијеку бесмртности и светитељима који су путокази наши да са овога пута Христовог не зађемо. Што је тамнија ноћ овога свијета, то су сјајније звијезде, а једна од тих звијезда у сазвјежђу Божијих светитеља је и преподобна мати наша Параскева – Света Петка”, поручио је свештеник Предраг Шћепановић. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће сјутра, 28. октобра, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Свету Архијерејску Литургију са свештенством и вјерним народом служити Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерикански г. Кирило. Током Архијерејске литургије Владика Кирило ће рукоположити свог клирика – рођеног Колумбијца : ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Борис Мусић извор View full Странице
  6. ризница богословља

    Патријарх српски Иринеј стигао на Свету Гору

    После доксологије у Протатској цркви, у згради Протата уприличен је свечани пријем. Из Кареје, Патријарх српски г. Иринеј упутио се ка Светој српској царској лаври манастиру Хиландару где га је дочекао хиландарски игуман архимандрит Методије са братијом. Хиландарски монаси отпојали су Многољествије Патријарху српском. Уследило је топло слово добродошлице игумана хиландарског архимандрита Методија. Патријарх српски г. Иринеј обишао је обновљени манастирски конак и присуствовао вечерњем богослужењу. Извор: Телевизија Храм Повезане вести:
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 1. октобра 2018. године на Свету Гору. Стигавши на Свету Гору, Његова Светост Патријарх г. Иринеј прво је посетио Кареју где су га свечано дочекали чланови Свете Епистасије као и гувернер Свете Горе г. Константинос Димча. После доксологије у Протатској цркви, у згради Протата уприличен је свечани пријем. Из Кареје, Патријарх српски г. Иринеј упутио се ка Светој српској царској лаври манастиру Хиландару где га је дочекао хиландарски игуман архимандрит Методије са братијом. Хиландарски монаси отпојали су Многољествије Патријарху српском. Уследило је топло слово добродошлице игумана хиландарског архимандрита Методија. Патријарх српски г. Иринеј обишао је обновљени манастирски конак и присуствовао вечерњем богослужењу. Извор: Телевизија Храм Повезане вести: View full Странице
  8. Свештени Синод Руске Православне Цркве донео је одлуку да прекине молитвено помињање цариградског патријарха Вартоломеја. Митрополит Онуфрије, поглавар Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије позвао је народ Украјине да чува чистоту вере православне. Из Јерусалима, Патријарх Теофил истиче да су православни данас подвргнути посебним испитима, али да због тога не треба да губе наду. Шта је актуелно – говоре протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски и презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  9. Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена « ја сам Хришћанин».
  10. У интервјуу за руски тв програм „Русија 24“, Митрополит волоколамски г. Иларион Алфејев је изјавио да тренутна ситуација прети да подели Православље. Васељенска Патријаршија је донела историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима. Римокатоличка Црква је променила став по питању смртне казне. Јавно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра у Милану. Митрополит кишњевски г. Владимир позвао је на молитву за ослобођење земље од малих богиња. Шта је актуелно? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и презвитер Марко Бубуљ, настојатељ храма Светог пророка Илије у Челареву. Емисија је емитована 10. септембра 2018. године. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  11. У Православној Цркви се 1. септембар обележава скоро 30 година као "Дан очувања творевине". Турска намерава да отвори Исламски центар на Халки; Глумац Џонатан Џексон посетио је Свету Гору како би уручио дар од своје освојене Еми награде; Његово Краљевско Височанство Принц Чарлс од Велса упутио је финансијску помоћ за обнову румунских цркава и културног наслеђа. Овога лета разарајући пожари су задесили Грчку. Шта је актуелно? У емисији Актуелно у хришћанском свету говоре протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски и презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  12. ризница богословља

    Митрополит Хризостом посетио Свету Гору

    Повод за посету био је велики Богородичин празник Успенија Пресвете Богородице којем је посвећена Протатска црква у Кареји а у којој се налази и чува чудотворна икона Пресвете Богородице Аксион Естин. Пре доласка у Кареју, Високопреосвећени г. Хризостом посетио је 26. и 27.августа 2018. године манастир Хиландар. Дана 27. авуста 2018. године стигао је у Кареју. После пријема од стране Протоса Свете Горе и чланова Свештене управе Митрополит је служио свеноћно празнично бденије и у продужетку свету архијерејску Литургију уз саслужење бројних представника светогорских манастира, скитова и келија. После свете архијерејске Литургије уприличена је светогорска трпеза љубави за све приспеле на празнично сабрање. Том приликом Митрополит је одржао пригодну бесједу и захвалио Свештеној управи на позиву истакавши његову вишедеценијску везу са Светом Гором које траје од априла 1976. године. У поподневним часовима, Високопреосвећени Митрополит је начелствовао вечерњем богослужење и општем парастосу за ктиторе Протатског храма Успенија Пресвете Богородице цареве Никофора и Јована, киао и за све уснуле у Господу који се подвизаваше у Светој Гори. Извор: Српска Православна Црква
  13. Поводом Успенија Пресвете Богородице, славе Протатске цркве у Кареји, Митрополит дабробосаснки г. Хризостом посетио Свет Гору Атонску. На позив Свештене општине атонске из Протата - Кареје, а са благословом Патријараха константинопољског Вартоломеја и српског Иринеја, Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, у пратњи јеромонаха Серафима Глигића, сабрата манастира Добрунска Ријека, г. Јована Бабића, посетио је Свету гору у периоду од 26. до 29. августа ове 2018. године. Повод за посету био је велики Богородичин празник Успенија Пресвете Богородице којем је посвећена Протатска црква у Кареји а у којој се налази и чува чудотворна икона Пресвете Богородице Аксион Естин. Пре доласка у Кареју, Високопреосвећени г. Хризостом посетио је 26. и 27.августа 2018. године манастир Хиландар. Дана 27. авуста 2018. године стигао је у Кареју. После пријема од стране Протоса Свете Горе и чланова Свештене управе Митрополит је служио свеноћно празнично бденије и у продужетку свету архијерејску Литургију уз саслужење бројних представника светогорских манастира, скитова и келија. После свете архијерејске Литургије уприличена је светогорска трпеза љубави за све приспеле на празнично сабрање. Том приликом Митрополит је одржао пригодну бесједу и захвалио Свештеној управи на позиву истакавши његову вишедеценијску везу са Светом Гором које траје од априла 1976. године. У поподневним часовима, Високопреосвећени Митрополит је начелствовао вечерњем богослужење и општем парастосу за ктиторе Протатског храма Успенија Пресвете Богородице цареве Никофора и Јована, киао и за све уснуле у Господу који се подвизаваше у Светој Гори. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. У току Свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу dipl. ecc, који је, док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крстењу дао име Евпл, по данашњем светитељу. Владика се на крају Литургије обратио пригодном бесједом у којој је казао да је данашња Литугија велики благослов за дом Владимира Кадагандома. „Дом Божији од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили Свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови Свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је жртва Христова – жртва за спасење свијета. „Ми свједеочимо ту Христову жртву и проповиједамо Господа на свим земаљским језицима и призивамо све народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога да држе све оно што је Господ заповиједио. А Он нам је обећао да ће бити са нама у све дане до свршетка свијета и вијека“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је ово и за њега велики Божји благослов. „Што ме је Бог удостојио да дођем у ову древну земљу, међу овај древни Божји народ и да овдје служим ову службу Божју заједно са вама. И да добијем моје кумове: Владимира, Анастасију, Рафаила и Евпла. Нека Бог благослови и подари свако добро, и земаљско и небеско, свима житељима овога дома, здравље душе и тијела. И благослов Божји да почива на овоме граду и свему народу у њему“, закључио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је, подсјећамо, јуче у Куску, древној престоници Инка, крстио вишечлану породицу Кадагандом у чијем дому је данас служио Свету литургију. протођакон Владимир Јарамаз/Рајо Војиновић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Данас на светог апостола и архиђакона Евпла Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је служио Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су му јеромонах Рафаило (Чепрњић), протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. У току Свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу dipl. ecc, који је, док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крстењу дао име Евпл, по данашњем светитељу. Владика се на крају Литургије обратио пригодном бесједом у којој је казао да је данашња Литугија велики благослов за дом Владимира Кадагандома. „Дом Божији од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили Свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови Свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је жртва Христова – жртва за спасење свијета. „Ми свједеочимо ту Христову жртву и проповиједамо Господа на свим земаљским језицима и призивамо све народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога да држе све оно што је Господ заповиједио. А Он нам је обећао да ће бити са нама у све дане до свршетка свијета и вијека“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је ово и за њега велики Божји благослов. „Што ме је Бог удостојио да дођем у ову древну земљу, међу овај древни Божји народ и да овдје служим ову службу Божју заједно са вама. И да добијем моје кумове: Владимира, Анастасију, Рафаила и Евпла. Нека Бог благослови и подари свако добро, и земаљско и небеско, свима житељима овога дома, здравље душе и тијела. И благослов Божји да почива на овоме граду и свему народу у њему“, закључио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је, подсјећамо, јуче у Куску, древној престоници Инка, крстио вишечлану породицу Кадагандом у чијем дому је данас служио Свету литургију. протођакон Владимир Јарамаз/Рајо Војиновић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899
  17. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним.   Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић.
  18. Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Остаци цркве у Акаби Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић. View full Странице
  19. Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: Теологија.нет View full Странице
  20. Румунска Православна Црква наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве; Шта је диптих помесних Православних Цркава и на којем месту се налази Српска Православна Црква? Индонежанска полиција саопштила је да је шесточлана породица одговорна за самоубилачке бомбашке нападе на три храма у Сурабаји. У емисији говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Шта је актуелно у хришћанском свету? Прилог смо преузели са интернет странице Радија Беседе View full Странице
  21. Треба напоменути да је келија св. Марка била предвиђена за боравак блаженопоч. александријског патријарха Петра VI шприликом тада предвижене посете, а који је погинуо при паду хеликоптера 2004. године у својој 55. години живота. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×