Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свету'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 112 results

  1. Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.
  2. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  3. На Празник Рођења Богомладенца Христа-Божић, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, служио је свету божанствену Литургију у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу. Епископу Давиду саслуживали су: архијерејски намесник крушевачки - протојереј-ставрофор Будимир Којић, старешина Саборног храма - протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереји-ставрофори Љубиша Милошевић, Драгиша Јовановић, Цветан Топличанин, Милан Вељковић, протојереји Ненад Радосављевић, Александар Ерић, Перица Стојић, јереј Ненад Драгичевић и протођакони Андрија Јелић и Јован Миленковић. У олтару су прислуживали теолози, вероучитељи и богословци наших парохија. На Литургији је одговарало појачко друштво саборног храма, теолози и богословци. По прочитаном Јеванђељу, Епископ је верницима честитао најрадоснији празник - долазак Сина Божијег у свет, рођење Богодетета Христа. Овогодишњу посланицу Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја и свих Архијереја Српске Православне Цркве упућену свештенству, монаштву и верном народу, прочитао је старешина саборног храма - протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић. Велики број верника и деце приступио је светој Тајни причешћа. Након одслужене свете Литургије, на платоу испред самога храма, уприличен је мали културно уметнички програм и подељена је Чесница свим присутним верницима. Епископ Давид је поздравио децу и све присутне, међу њима: г. Братислава Гашића, градоначелника, г-ћу Јасмину Палуровић, заменицу градоначелника, г-ћу Весну Лазаревић, представнике војске Србије, представнике градских културних и просветних установа. Чесницу са три ЗЛАТНИКА је традиционално припремила пекара НАНА из Крушевца. Програм је организовала Туристичка организација града Крушевца, а у програму је учествовала епархијска етно група Божури царева града. Извор: Епархија крушевачка
  4. Рођење Господа Исуса Христа је свеопшта, свечовечанска радост. У овом свету се дешава највеће чудо Божије милости. Бог постаје човек! Он, Господ Благи, Спаситељ Исус, постао човек, очистио Трпезу Божију у овом свету од греха од смрти, од наказности и ужаса ђавољег и основао Цркву своју. Његовом рођењу радују се и небо и земља, радују се на небу анђели Божији. Као оно пастири Витлејемски који у тамној Јудејској ноћи угледаше непознату светлост изнад пећине у којој склањаху своја стада и чуше пој небеских појаца, пој који људско ухо не чу, а који до њих допираше из правца пећине, занети и задивљени оним што видеше и чуше, рекоше један другоме: Хајдемо до Витлејема да видимо то што се догодило (Лк 2,15). На Бадње вече, свештенство престоног града Крагујевца, окупило се, како би, као што су некада мудраци кренули у сусрет Богомладенцу Христу, и они кренули у сусрет и своме Епископу благовестили рађање Онога пред ким трепти васељена. Епископ је традиционално заједно са свештенством унео бадњак у Епископски двор. Након уношења бадњака и поуке о значају празника Телесног рођења Господа Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је заједно са свештенством Саборног храма служио празнично бденије, уз присуство мноштва верника. После завршеног бденија Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, и председник Црквене општине Саборног храма, Господин Мирослав Брковић, испред Саборног храма принели су бадњак на ватру, Владика Јован је премазао бадњак медом и залио вином и уз песму Дечијег хора Саборног храма, свима пожелео срећно Бадње вече, речима: Мир Божији – Христос се роди! Јер сви ми окупљени око бадњака као једна духовна породица, треба да будемо окупљени око Христа Богомладенца у миру, слози и љубави. На сам дан празника Рођења Господа Исуса Христа, верни народ града Крагујевца је осетио близину и топлину Витлејемске ноћи на свечаној Божићној Литургији коју је служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење протојереја – ставрофора Зорана Крстића, ректора Богословије Свети Јован Златоусти и братства Саборног храма. Посланицу Његове Светости патријарха Иринеја, прочитао је протојереј Срећко Зечевић. Свом верном народу желимо срећан Божић, желимо мир Божији и људски, мир Богочовечански, мир небоземни. Благословено свима и наступајуће ново Лето доброте Господње, које нека свима буде лето мира, слободе, и време добре воље. Извор: Епархија шумадијска
  5. Празник Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа свечано је прослављен у целој богоспасаваној Епархији милешевској, а посебно је свечано прослављен у милешевској Световазнесењској обитељи, у којем је Божанском Литургијом началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, уз одговарање милешевског сестринства предвођеног игуманијом мати Аквилином. Верници милешевског краја који су се молитвом, постом, подвигом и врлинским животом припремали да дочекају Богомладенца Христа, приступили су чаши Христовој из које су се причестили Пречасним Тајнама Његовим. Преосвећени се у беседи поводом Божића придружио честиткама Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих Епископа наше Свете Цркве, уз подсећање да Син Божији почиње живот на земљи као бескућник, рођен је у пећини, не беше места за Њега у обичним домовима у којима живе људи, не беше места за Њега у царским палатама, и да данас на Овај Празник центар васељене нису велике престонице света, моћних земаља, него једна обична пећина, Витлејемска пећина, јер је у њој рођен Цар васељење, Цар свих времена, свих векова, најмудрији и најмоћнији, чијим се законима земља држи, опстаје и траје, Његовим законом љубави, правде и доброте, свим оним што је учинио. Радост Божића Преосвећени Епископ Атанасије је поделио са децом и у догађају ломљења божићне чеснице испред Саборног храма у Пријепољу. Извор: Епархија милешевска
  6. Најмлађи храм у Ваљеву, Храм Светог Нектарија на ушћу реке Градац у Колубару, био је место нарочите свечаности првог божићног јутра. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање ваљевског свештенства и дивно појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“, под управом Вање Урошевић. Хора, који ће уз благослов Владике Милутина, од данас стварати при саборном Храму Васкрсења Христовог и Храму Светог Нектарија, што је међ’бројним верницима изазвало одушевљење. Радосним поздравом „Христос се роди – ваистину се роди“ сведочимо сви заједно да се Христос заиста родио. То је предиван поздрав, који је Црква установила, а све што је она установила прелепо је за сваког човека, породицу, народ… Свети Владика Николај нас учи да рећи „добар дан“, не значи много. Јер, дан неком може бити добар, а неком не. Поздрав „помаже Бог – Бог ти помогао“ је најлепши поздрав, а за Божић, како нам Црква говори, поздрављамо се са „Христос се роди – ваистину се роди“, беседио је Епископ Милутин. Када то кажемо, ми осетимо да припадамо космосу, да нисмо сами на овоме свету и сведочимо да је Господ Христос рођен. У Светом писму је записано да је Бог тако заволео свет да је и Сина Свог јединородног дао да сваки који поверује у Њега има живот вечни. Зато, браћо и сестре, не бојите се греха. Исповедајмо се, ако сагрешимо, јер ако верујемо у Христа, довољно је да уђемо у живот вечни. Каква радост! То никад нико није рекао, ниједан државник, нити фараон, нити владар света… Ми ћемо умрети на овом свету, али чекамо свеопште васкрсење, када ће нас Господ васкрснути са душом и телом. Зато је и дошао – да уништи грех и да нам прокрчи пут ка Царству небеском и ето огромне радости – део је божићног слова Владике Милутина. Нема веће тајне од тога да је Бог постао човек. Нема чудесније тајне да друго лице Свете Тројице постане човек. Не по вољи мужа, већ по вољи Духа Светога и најсветије Марије Дјеве. „Не питај како, никад нећеш моћи да досегнеш ту тајну“, говори Свети Отац Јустин. Та тајна је надразумна, превазилази моћи нашег разума. Бог постаје човек и отвара историју новог света, нове ере, доноси вечни живот и Свету Цркву, поучавао је Владика Милутин. Он је посебно указао на значај Свете Литургије, кроз коју је Господ са нама. Радујмо се што смо данас овде, у овом лепом храму. Научимо се да благодаримо Господу за све, како је говорио Свети Владика Николај. Подсетивши на речи Светог апостола Павла да је љубав „свеза савршенства“, ваљевски архијереј указао је на то да у сваком човеку треба да видимо икону Христову и да му у складу са тим прилазимо.Никако да замерамо, нити мрзимо, јер тако не можемо ући у Царство небеско. На крају литургијског сабрања, верницима је дељена Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, као и нови, божићни број часописа „Покровски благовесник“, којег издаје Храм Покрова Пресвете Богородице. Извор: Епархија ваљевска
  7. Литургију, у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима, у понедјељак 7. јануара 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва и молитвено учешће многобројног вјерног народа. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и архијереја Српске Православне Цркве. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступили су бројни вјерници, који су се постом и молитвом припремали да дочекају велики празник Рођења Богомладенца Христа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Његово Преосвештенство Епископ врањски Пахомије началствовао је Светим богослужењима у навечерје празника Рождества Христовог, као и на сам дан празника Светом архијерејском Литургијом, у Саборном храму Свете Тројице у Врању. Извор: Епархија врањска
  9. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, у бесједи након божићне Литургије у Саборном храму у Бијељини, позвао је људе да праштају и да воле једни друге. "Док имамо љубави у себи ми смо у Богу и Бог је у нама", рекао је владика окупљенима на божићно јутро у Храму Рођења Пресвете Богородице. Он је позвао вјерни народ да сваки дан живи као да је Божић и нагласио да је Бог постао човјек да би ми постали богови по благодати и то је суштина овог празника. "Божић је празник који је спасење читавога свијета, показује нам пут спасења али не намеће се и не узима слободу људима", поручио је владика Фотије. Оно што је новина, што је Господ Исус Христос донео у овај свет – јесте закон љубави, јер је Бог љубав, и онај ко у љубави пребива, у Богу пребива", порука је епископа зворничко тузланског Фотија вјерницима. Међу многобројним народом окупљеним у Саборном храму били су и градоначелник Бијељине Мићо Мићић и народни посланици из Семберије. Литургију је пратио свјетски прослављени Хор "Србадија". Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа почео је празничном вечерњом службом у 18 часова у Саборном храму у Требињу. Послије вечерње службе организована је свечана литија улицама града, те је на градском тргу извршено налагање бадњака. Свечана прослава настављена је служењем Свете Литургије у поноћ. Свету Литургију служио је старјешина храма протојереј-ставрофор Младен Жуловић. У 5 часова служено је јутарње богослужење, а затим у 6 часова Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г. Димитрије, уз саслужење умировљеног Епископа ЗХиП Г. Атанасија, свештенства и ђакона овог храма. Послије Свете Литургије преломљена је чесница, а потом је празновање настављено у парохијском дому за трпезом љубави. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија,братства Саборног храма. Посланицу за празник Рођења Христова, Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (3)- На литургијске прозбе одговарао је хор Саборног храма, ,,Свети Георгије". Светој Литургији присуствовали су градоначелник града Новог Сада господин Милош Вучевић са сарадницима, као и господин др Радивоје Стојковић, директор Гимназије ,, Јован Јовановић Змај", у Новом Саду. Извор: Епархија бачка
  12. На велики празник Рођења Христовог, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су свештенослужитељи Саборног храма. Уз верни народ који се окупио да прослави Божић, празничној Литургији су присуствовали и г. Милан Бандић, градоначелник Загреба са сарадницима г. Душком Љуштином, г-ђом Богданком Вулпе и г-ђом Јеленом Павичић Вукичевић, г. Милорад Пуповац, председник Српског народног вијећа, и г. Борис Милошевић, саборски заступник српске националне мањине. Божићну посланицу Српске Православне Цркве прочитао је архиерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 7. јануара 2019. године, на радосни празник Рождества Господњег - Божић, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог кнеза Лазара, крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, настојатеља храма Светог Саве, у празничном сабрању су, поред многобројног благочестивог народа престонице, присуствовали: престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, први потпредседник Владе и министар спољних послова г. Ивица Дачић, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, апостолски нунције Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, предстваници традиционалних Цркава и верских заједница и чланови дипломатског кора. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, настојатеља храма Светог Саве, Његовој Светости Патријарху саслуживали су протојереји-ставрофори Предраг Пузовић, Владимир Вукашиновић и Стојадин Павловић, протојереј Ненад Јовановић, протођакони Радомир Перчевић и Стеван Рапајић и ђакон Радомир Врућинић. После свете Литургије, на Светосавском платоу испред храма Његова Светост је заједно са многобројним верницима преломио божићну чесницу коју су, за житеље престонице, припремили вредни чланови Уније пекара Србије. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 7. јануара 2019. године, у поноћ, Божићну Литиргију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Поред многобројног верног народа престонице, светој Литургији је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарсву правде Републике Србије др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква
  15. У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос је литургијски прослављен празник Рождества Господа Исуса Христа, а централну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. На Литургији је појао храмовни хор „Свети апостол Марко“ под управом Људмиле Радовић. У току Литургије Владика је у чин презвитера рукоположио ђакона Леку Вујисића и миропомазао новокрштеног дјечака Матију. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја Српске православне цркве. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је честитао Божић сабраном вјерном народу, посебно дјеци. Митрополит је рекао да нови презвитер Цркве Божије Лека Вујисић наставља дјело својих предака, међу којима је и последњи ректор Цетињске Богословије прије него што су је укинули комунисти Михаило Вујисић. Додао је да црногорска власт не признаје обновљену Цетињску богословију, иако је она већ изњедрила више од двадесет генерација богословаца. „Није то ни чудо, јер су они наследници оних који су укинули Богословију, убили Митрополита Јоаникија и преко стотину и двадесет свештеника након Другог сјетског рата. Они који су васпитавани на духу богоубиства и братоубиства само настављају ту политику“, казао је Митрополит Амфилохије. Казао је да су бројни гриjехови садашње црногорске власти, а да су од њих три најизраженија: стварање лажне цркве, признање лажне државе нa Косовu и Метохији и увођење санкција Русији. „Сад стварају и своје цркве. Можете мислити који је то стид и срам за Црну Гору, за Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да безбожници и продане душе стварају неке своје цркве. Стид и срам је што они данас измишљају некакву своју аутофекалну цркву, да опрости ова светиња. Од отпадака црковних праве цркву, од оних који не служе Богу Христу него себи и својим интересима. То је стид и срам данашње Црне Горе, односно оних који су на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он се осврнуо и на најаву власти да ће отимати црквене храмове саграђене прије 1920. године. „Они би да отму храмове, проглашавајући их за државне. То је још једно безумље“, рекао је он. Према његовим ријечима, велики је гријех и одрицање наше власти од Косова и Метохије и предавање Метохије, за чије ослобођење су погинули многи Црногорци, у руке оних који су стид и страм за часни албански народ – разбојницима и енверхоџистима. „То је стид и срам власти, а не Црне Горе, јер Црна Гора то не прихвата“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Трећи гријех, по Владичиним ријечима, су санкције Русији. „Велики је стид и срам да је Црна Гора владике Данила, Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Тајновидца ловћенског увела санкције светој Русији“ казао је Митрополит Амфилохије и додао да Црна Гора никада није могла и не може без Русије. Дјеца с вјеронауке при подгоричком храму извела су празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Празник Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа свечано је прослављен широм Епархије нишке. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. Епископу Арсенију је саслуживало братство храма уз појање црквено певачке дружине Бранко. Данашњој светој Служби присуствовао је и градоначелник града Ниша г. Дарко Булатовић. Непосредно пре причешћа верних, који су испунили храм, отац Бранислав Цинцаревић је прочитао Божићну посланицу Његове Светости Патријарха српског Г. Г Иринеја. Велики број вернога народа који се постом и молитвом припремао за овај сверадосни празник приступио је светим Тајнама Христовим. Након свете службе у просторијама владичанскога двора, Епископ је уприличио пријем за господина градоначелника, свештенство и вернике. Извор: Епархија нишка
  17. Рођење Христово литургијски је прослављено у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. Богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон Вучићевић, настојатељ манастира Даљска водица, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Владика осечкопољски г. Херувим је беседећи излио своју радост и љубав на све сабране желећи повереној му пастви да у својим срцима и душама носе Богомладенца како би благодат Божија међу њима увек била присутна. Радост се посебно осетила за манастирском трпезом за којом су сабрани сведочили јеванђелску радост и љубав. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-поетровачки г. Сергије предводио је Свету архијерејску Литургију у катедралном Храму Светих Апостола Петра и Павла на Празник Рождества Христовог-Божић, 7. јануара 2019. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић и ђакон Немања Рељић. Преосвећени Владика је на почетку свете евхаристије рукопроизвео у чин чтеца богослова Алексу Ковачевића. Након што је прочитана Божићна посланица Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја Владика Сергије се придружио поздравима и благословима поглавара Српске Цркве и додао да се испуњење благослова који нам доноси Богомладенац огледа у данашњем примању Тијела и Крви Његове на које нас Он свакодневно позива. Ми често падамо у искушења разних облика, а једно од њих јесте и то да се својевољно одричемо овог највећег благослова и Божић као празник остављамо на маргинама бадњака и Бадњег дана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  19. Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, началствовао је 7. јануара 2019. године, на радосни празник Рождества Господњег – Божић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу су саслуживали свештенство Саборног карловачког храма: протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милидраг Стокановић, презвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. Божићну посланицу Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше Свете Цркве, прочитао је протопрезвитер Милидраг Стокановић. Његово Преосвештенство Епископ г. Герасим, на крају торжественог Евхаристијског сабрања, честитао је верном народу празник Рождества Господњег, зажељевши свако добро од Витлејемског Богомладенца Господа нашег Исуса Христа. Извор: Епархија горњокарловачка
  20. Божићно јутро у Шибенику обележила је заједничка молитва верних људи овога краја у шибенском Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију, а овај дивни празник присутним верницима је започео уз речи овогодишње Божићне посланице. Након Свете Тајне Причешћа у парохијском дому приређено је пригодно послужење. Извор: Епархија далматинска
  21. Најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа – Божић, молитвено је прослављен у Острогу. Божићну Литургију у цркви Свете Тројице служила су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Никита и јерођакони Атанасије и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања Светог Јеванђеља прочитана је Божићна посланица Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су постили Божићни пост, који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници уз послужење и појање Богомладенцу Христу. Извор: Манастир Острог
  22. Славословљу пастира, свих старозаветних праведника који очекиваше Дан Христов и свих новозаветних проповедника овог Великог дана Незалазне Светлости, Предназначеног Циља и Архетипа иконолошког назначења човековог, присајединили су и сви сабрани под сводовима Светосавског храма у Краљеву. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ноћ као из дивних Божићних прича које носимо у сећањима још од детињства, као да је хтела да нас подсети да Господ ове године жели да нас изненади. Дошао је и огрејао срца наша призором пахуља чистих баш као бесемено Рођење Његово које прослављамо. Да је Чехов био са нама могао је приповетку нову да напише, па да опет са лица оних који излазе из Цркве са Свете службе Божије засија нека необична светлост, коју је описао можда и незнајући да су се око ње водили велики богословски спорови вековима уназад. Ту светлост пројавило је и литургијско сабрање око Епископа жичког Г. Јустина. Кроз словесну службу и псалмопој велегласни свештени Принос је узнет, а Духом Светим нам дариван на освећење душа и тела. Стаза поста овде је нашла свој циљ. У Чаши Христовој причасници су постали многи наши парохијани који нису пожалили ноћног сна како би дочекали Избавитеља рода људског кога нам по речима празничног кондака “Дјева данас рађа“. Речи Божићне посланице Архијереја СПЦ приближиле су умовима нашим Тајну надумну, “другу заједницу“ (Свети Максим Исповедник) пресаздатељну и далеко преславнију од прве творачке добродетељи, којом смо осењени у овој посве необичној ноћи када се небо на земљу спустило да Син Божији међу нас сиђе. ХРИСТОС СЕ РОДИ! провозгласио је наш Архијереј Јустин, а из многих срца се излио отпоздрав: ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  23. ризница богословља

    Презвитер Велимир Врућинић: Божић - Светлост свету

    Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Велимир Врућинић, парох при храму светих Кирила и Методија у Новом Саду, одржао је предавање у суботу, 29. децембра 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу. Тема петог по реду, а уједно и последњег предавања, које је организовано у оквиру циклуса предавањâ током Божићног поста, била је: Божић - Светлост свету. Поздравно слово и добродошлицу предавачу, као и присутнима, упутио је домаћин, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Отац Велимир је говорио о значају празника Христовог Рођења и великом, спасоносном делу Христовом, Који је, унижавајући себе, узвисио човека и читаву творевину, сједињујући их у Себи и чинећи их боголиким. Извор: Радио Беседа
  24. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог. Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво. Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека. Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји. Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује. Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот. Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости... Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија. ”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим. У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија. У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши. Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини. Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире. Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”. Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег. Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан! Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ. Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења. Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу. Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”? Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима. Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа: ”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46). Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама. Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда: ”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот. Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10] Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог. Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”). Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање. ”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”. Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”. Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем. --------------------------------------------------- [1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23. [2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ??? [3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23. [4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105. [5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65. [6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50. [7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31. [8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982. [9] Подвлачења су наша (прим. аут.) [10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125. Извор: Српска Православна Црква
×