Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светском'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Први светски рат званично је почео 28. јула 1914. када је Аустроугарска објавила Србији рат, пошто је српска влада одбила да прихвати захтеве Аустроугарске. По броју жртава, Велики рат је шести најсмртоноснији сукоб у историји. 1. Непосредан повод за избијање Првог светског рата био је Сарајевски атентат у коме је Гаврило Принцип усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију који су били у посети Сарајеву. Међутим, прави узрок лежи у затегнутој војно-политичкој ситуацији између великих европских сила којима је само био потребан разлог да запуцају. 2. Недељко Чабриновић, осамнаестогодишњи припадник организације Млада Босна, један је од седам чланова који су спремали атентат на Франца Фердинанда. Први атентатор који је срео поворку са аутомобилима био је Мухамед Мехмедбашић, међутим није преузео никакву акцију јер је, како је касније тврдио, иза њега стајао полицајац и плашио се да ће бити ухваћен. Ред је дошао на Недељка који је бацио ручну бомбу, међутим, возач трећег аутомобила, у ком је био царски пар, приметио је то и нагло убрзао, а бомба је десет секунди касније експлодирала испод точка четвртог аутомобила и ранила два човека који су били пратња. Тада је Чабриновић прогутао цијанид и скочио у реку Миљацку међутим, његов покушај да одузме себи живот није био успешан: цијаниду је истекао рок, а Миљацка је била дубока десетак центиметара. Убрзо је ухапшен и наводно је изговорио: Ја сам српски херој. Гаврило Принцип можда не би имао прилику да пуца на Франца Фердинанда да је возач престолонаследника и његове супруге био обавештен о промени путање. Пар је наставио улицом Франца Јозефа кад их је спазио Гаврило који је стајао у близини једне кафане. Возач је схватио да треба да иде другим путем и кренуо да окрене ауто, а Принцип је то искористио и са метар и по удаљености пуцао пиштољем у Франца Фердинанда и Софију. Царски пар остао је на месту мртав. Недељко Чабриновић, Данило Илић и Гаврило Принцип на суђењу 3. Прва жртва у Првом светском рату био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у рукама придружио четницима Јована Бабунског и страдао од непријатељског метка у Савамали која се тада налазила на граници са Аустроугарском. 4. Најмлађи учесник у Првом светском рату и најмлађи подофицир свих времена био је Момчило Гаврић из Трбушнице код Лознице који је у рат ушао са осам година. Његову породицу побили су припадници хрватске домобранске 42. дивизије, а он је смрт избегао јер у то време није био код куће. Пошто је остао без икога, пронашао је српску војску која га је прихватила у своје редове. Момчило Гаврић је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Био је учесник Солунског фронта где је и рањен. После церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника. Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић. Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године. Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић/ Фото: Ристо Шуковић, објављена у „У борби за ослобођење 81914-1918), Сарајево 5. Српска хероина Милунка Савић отишла је у рат маскирајући се у мушкарца, а њен пол је откривен тек кад је рањена. Први светски рат Милунки је донео титулу најодликованије жене у историји ратовања, Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је девет пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали српском Јованком Орлеанком. Упамћена је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Милунка Савић рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. (или 1892.) у селу Копривница у близини Новог Пазара и била је најстарије дете Раденка и Данице Савић који су поред ње имали још троје деце: Миону, Славку и Милана. Пошто је у октобру 1912. године објављен Указ о мобилизацији, Милунка је одлучила да притекне у помоћ отаџбини. Како војска није примала жене, одлучно одлази у Београд са исеченом косом и увезаним грудима и пријављује се под именом Милун Савић. Скоро годину дана се борила преобучена у мушкарца, а њен пол су открили болничари кад је рањена у Брегалничкој бици. Године 1914. Аустроугарска објављује Србији рат и Милунка се добровољно јавља на служење отаџбини. У Великом рату се посебно истакла као део чувеног Гвозденог пука. У Колубарској бици показала је изузетну способност као бомбаш и ту за вишеструко херојство добија Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године тешко је рањена у главу у Македонији и тако повређена се повлачила преко Албаније, да би се након неколико месеци опоравка спремна вратила на Солунски фронт и учествовала у биткама за слободу. Посебно занимљива чињеница је да је у бици на Црној реци успела сама да зароби 23 бугарска војника. За своју храброст Милунка је награђена највишим одликовањима, међу којима су два француска ордена Легије части и медаља Милош Обилић. Једина је жена у историји која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. 6. Прва победа Савезника у Првом светском рату одиграла се око планине Цер у августу 1914. године. За победу српске војске најзаслужнији је генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије који је након битке унапређен у чин војводе. Убрзо после ове битке композитор Станислав Бинички написао је чувену српску патриотску песму Марш на Дрину. 7. Церска битка остаће упамћена и као прва битка која се водила и у ваздуху. Дотад су се борбени авиони користили највише у извиђачке сврхе и за бацање граната на трупе на земљи, а Церска битка била је савршена прилика да се испроба ваздушна борба. Српски авијатичар Миодраг Томић полетео је са аеродрома у селу Јевремовац да би се изнад Мишара срео са аустроугарским пилотом. Непријатељ је почео да испаљује ватру, а како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. После тог догађаја сви авиони српске и аустроугарске војске били су опремљени митраљезима, чиме је отворено ново поглавље у историји рата. Миодраг Томић, командант Аеродрома Београд/ Илустровани лист, 1928. 9. Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Процењује се да је у рату изгинуло од 1.100.000 до 1.300.000 људи што је чинило једну трећину укупног становништва или 60 одсто мушке популације. 10. Крај Првог светског рата донео је и крај четири велике силе: Аустроугарске монархије, Отоманског царства, Руског царства и Немачког царства. 11. Од 2012. у Србији се 11. новембар обележава као Дан победе у Првом светском рату. Тог дана 1918. године генерали двеју зараћених страна потписали су у једном железничком вагону у француском граду Компијену примирје, чиме је у пракси завршен Велики рат. Овај датум обележава се специјалним амблемом који се састоји од зелене траке која подсећа на Албанску споменицу и једног љубичастог цвета имена Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је ретка и угрожена врста која расте само у Србији, Македонији и северној Грчкој. Ову биљку је у околини Ниша пронашао др Сава Петровић 1884, а описао ју је Јосиф Панчић. Цвет, који је име добио по краљици Наталији Обреновић, има једну одлику: чак и кад се потпуно осуши, довољна му је кап воде да би оживео, баш као што је био случај са Србијом у Првом светском рату. Наталијина рамонда/Фото: commons.wikimedia.org Извор: http://hronograf.net/2017/11/11/dan-pobede-11-zanimiljivih-cinjenica-o-prvom-svetskom-ratu/
  2. Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.
  3. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина.
  4. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. View full Странице
  5. У знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у 11 сати на снагу ступило примирје, у свету се обележава Дан примирја у Првом светском рату. Већна слава нашим славним прецима, нашим див јунацима! Извор: Телевизија Храм View full Странице
  6. Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије. Уз интонирање химне Републике Србије и подизање заставе, обележавање Дана примирја је својим извођењем пропратио и оркестар Гарде. Извођењу почасне артиљеријске паљбе присуствовали су бројни грађани Београда.
  7. Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије. Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије. Уз интонирање химне Републике Србије и подизање заставе, обележавање Дана примирја је својим извођењем пропратио и оркестар Гарде. Извођењу почасне артиљеријске паљбе присуствовали су бројни грађани Београда. View full Странице
  8. Kako je Tango Six među prvima i potvrdio, 20. oktobar na Batajnici biće zanimljiv, sigurno drugačiji od koncepta Otvorenog dana. Ministar odbrane Aleksandar Vulin jutros je potvrdio da će akro-grupa ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga „Striži“ leteti iznad vojnog aerodroma Batajnica 20. oktobra. Događaj koji će se zvanično zvati „Sloboda 2017“ prema Vulinu sadržaće još jednu interesantnu vazduhoplovnu tačku domaćih lovaca. Kako Tango Six saznaje, u pitanju će biti air-policing demonstracija koja, na ovaj način postavljena, do sada nije prikazana javnosti. Složićete se da nije poenta da vam otkrijemo detalje – bitno je doći, videti uživo. Vidimo se na Batajnici!
  9. СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године.
  10. СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године. View full Странице
  11. Ваздушне снаге су биле одлучујући фактор који је успорио нацистички напад на СССР 1941. и након четири године рата донео апсолутну победу над Трећим Рајхом. Та победа без сумње не би била могућа без храбрих пилота. „Руска реч“ се присећа десет совјетских авиона који су упропастили Хитлерове планове. Јак-3 Јак-3 / Јуриј Корољов/РИА Новости Тип: Ловац Јак-3, побољшана варијанта авиона Јак-1, био је наоружан са два митраљеза Березин УБС 12,7 мм и једним топом ШВАК 20 мм. Био је у могућности да развије брзину од 655 километара на сат. Произведено је 4.858 примерака и 1944. године је постао авион који је оборио највећи број ловаца Луфтвафеа. Према књизи „Познати борци Другог светског рата“ Вилијама Грина, немачка авијација је својим јединицама на источном фронту препоручила да „избегавају окршај испод 5000 метара са ловцима Јаковљева, којима недостаје хладњак уља испод кљуна”. Познати француски пук „Нормандија – Неман“, који се борио у СССР-у, користио је авионе Јак-3 од 1944. и са њима однео 99 победа од својих 273. Марсел Алберт, капетан ове јединице, сматрао је да је Јак-3 супериоран у односу на најпознатије у то време P-51 Mustang и Supermarine. Иљушин Ил-4 Тип: Средњи бомбардер Робустан и ефикасан уређај. Произведено их је више од 5.000, и сви ови авиони су били кориштени у тактичким продорима линије фронта. Ил-4 је могао да понесе до 1.000 кг бомби и 1.500 јединица испод крила. Такође се највише користио као противбродски и противподморнички авион у Црном и Балтичком мору. Управо је он био додељен Северној флоти и заједно са другим моделом Иљушин ДБ 3, имао је част да 7. августа 1941. учествује у првом нападу на Берлин пошто је прелетео 1765 км непријатељске територије. Тупољев Ту-2 Ту-2 / wikipedia Тип: Средњи бомбардер Један од најзначајнијих аеронаутичких дизајна Другог светског рата, Ту-2, захваљујући својој брзини и издржљивости те фиксним фронталним аутоматским пушкама ШВАК 20 мм, оборио је пуно немачких авиона, бацао на непријатеља до 4.000 кг бомби. Након бомбардовања румунских фашиста у бици за Стаљинград, кориштен је против немачких тенкова у Kурску, у операцији „Багратион“ у Белорусији 1944. године. Kористио се у операцијама у Румунији, Мађарској, Пољској и бици за Берлин, а касније, након почетка рата против Јапана, у Манџурији. Занимљиво је да је овај авион пројектовао познати конструктор Андреј Тупољев за време боравка у конструкторском бироу ЦКБ-29 НКВД, односно у затвору. Петљаков Пе-2 Тип: Лаки бомбардер Брз, лако управљив, ефикасан и отпоран, можда су му зато совјетски пилоти дали надимак „Пешка“ (пијун). Његовог дизајнера Владимира Петљакова, који је затворен 1937. и такође радио у горепоменутом ЦКБ-29, ослободио је Стаљин, запањен могућностима авиона. Пе-2 је могао да развије брзину од 580 км/ч. Посада се састојала од пилота, навигатора и артиљерца. Био је наоружан са два митраљеза 7,62 мм ШКАС на носу и репу, а 1942. године је добио и митраљез Березин УБ у куполи. Неки бомбардери су били опремљени бацачима граната са падобраном ДАГ-10. Осим тога, Петљаков Пе-2 био је способан да понесе до 1.600 кг експлозива. Немачки пилот оборен изнад Бабрујска (Белорусија), извесни А. Мудин, рекао је да је Пе-2 један од најбољих совјетских авиона: „То је брз авион, добро наоружан и опасан по непријатеља”. Иљушин Ил-2 Ил-2 / Фјодор Левшин/РИА Новости Тип: Ловац бомбардер Авион пресудан за победу СССР-а против немачке војске. Имао је два митраљеза Березин 12, 7 мм, два ШКАС-а од 7,62, два топа 23 мм Вја-33с, носио 600 кг бомби, и ракете РС-132 и РС-83. Руски пилоти су му дали надимак „летећи тенк”, а Немци „Beton Flugzeug” (бетонски авион) и „Schwarz Tod” (црна смрт). За време рата укупно је произведено 36.183 авиона, што га чини најбројнијим моделом у историји војне авијације и једним од најбројнијих у читавој историји авијације. Идеја за совјетски јуришни авион настала је 30-их година. Ил-2 је дизајнирао Сергеј Иљушин 1938. године. Сам Иљушин је предложио Стаљину необичну за то време идеју „летећег тенка“, те тражио дозволу за дизајн и конструкцију. Идеја је одобрена и наручена су два прототипа. Лавочкин-5 Лавочкин-5 / wikipedia Тип: Ловац Ла-5 је у почетку био далеко слабији од најбољих авиона Луфтвафеа, али се касније показао врло корисним у окршајима на малим висинама. Најбољи резултати су постигнути испод 3.000 метара. Укупно је произведено 9.920 ових авиона. Неки су опремљени са три аутоматске пушке Б-20. Познати совјетски пилот Алексеј Маресјев летео је на њему након ампутације ногу. Петљаков Пе-8 Пе-8 / Wikipedia Тип: Тешки бомбардер Једини тешки бомбардер са четири мотора изграђен у СССР-у за време Другог светског рата био је у могућности да понесе до 5.000 кг експлозива и бомбардовао је Берлин још у августу 1941. 93 авиона су се нашироко користила у свим врстама мисија – од бомбардовања мостова преко Волге у зими 1941. до железничког чвора Орша за време Kурске битке 1943. године. 1942. године на једном Пе-8 совјетски министар спољних послова Молотов је полетео у САД кроз ваздушни простор под контролом Луфтвафеа, да би се састао са тадашњим америчким председником Рузвелтом и преговарао о отварању новог фронта против нацистичке Немачке. Јаковљев-9 Јак-9 / Wikipedia Тип: Ловац Једномоторни авион са ниским крилом. У годинама Другог светског рата је произведено 16.769 ових авиона. Први је испоручен у октобру 1942. године, а убрзо су Јак-9 послати у Стаљинград. Јак-9Т, опремљен противтенковским топом Нудељман-Суранов НС П-37, нашироко се користио против непријатеља у Црном мору. Занимљиво је да су неки авиони Јак-9 кориштени за пратњу америчких Б-17 и Б-24 који су извршавали задатке у Румунији. Пред крај рата он је био први совјетски авион који је срушио немачког ловца Messerschmitt Ме-262. Тупољев ТБ-3 Тип: Бомбардер ТБ-3 је наизглед био застарео за борбе 40-их година (1930. је био први бомбардер са четири мотора који је користио конзолна крила). У Другом светском рату су га користили као теретни авион. Парадоксално, али више од 500 старијих ТБ-3 преживели су „покољ“ совјетског ратног ваздухопловства од стране Луфтвафеа у раним фазама инвазије и брзо су почели да их користе у ноћним нападима. Од тада учествују у великим биткама код Смоленска, Москве, у опсади Лењинграда, Стаљинграда и Kурска. Поликарпов По-2 По-2 / Wikipedia Тип: Вишенаменски авион Један од авиона који се највише производио у историји авијације – 33.000. Надимак му је „Kукурузник“ пошто је користио као запрашивач усева. Kада су Хитлерове трупе прешле руску границу, у земљи их је било 13.000, које су брзо прилагодили за ноћне мисије и пропаганду, јер су носили микрофоне и звучнике. Надежда Васиљевна Попова, јунакиња Совјетског Савеза, члан 588. пука за ноћно бомбардовање, легендарне јединице познате Немцима као Nachthexen (Ноћ вештица), једном приликом је избројала 42 поготка у њен По-2! Хаиме НОГЕРА
  12. Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке и Савез потомака ратника Србије 1912-1920. „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ – изложба славним прецима у част У склопу обележавања јубиларних година Првог светског рата и Видовдана, у Крипти Храма Светог Саве у Београду 23. јуна 2017. године, са почетком у 19 часова, биће отворена изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, у организацији: – Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и – Савезa потомака ратника Србије од 1912. до 1920. Београд Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ За време Првог светског рата, до тада највећег сукоба у историји човечанства, наша отаџбина јe поднела огромне жртве за своју слободу. Посебно место припада такозваном „обичном, малом човеку“ из народа. Раме уз раме војници, грађани, сељаци, мушкарци и жене уградили су у темеље слободе своје наде, страхове, снове, молитве, осећања – коначно – и своје животе. Овом изложбом откривамо неке од тих прича, са циљем да на достојанствен начин одамо почаст светлим примерима несебичног жртвовања предака који су нас заувек задужили. Изложба приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје, а који су поносни потомци – грађани Србије и Срби у региону и расејању послали у част својих предака и уврстили у „Албум сећања“. На изложби ће, поред фотографија са пројекта Албум сећања на наше претке из Првог светског рата бити приказане и у форми видео материјала фотографије, аутобиографски списи, дневници, писма војника, разгледнице и друга документа од историјског значаја, која су прикупљена у оквиру пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, покренутог 2014. године од стране Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја и у сарадњи са Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова. Изложба ће бити отворена за посетиоце до 06.јула 2017. Добро дошли! https://www.facebook.com/events/1974845652749812/ http://sozbg.rs/dogadjaj/izlozba-album-secanja-na-nase-pretke-iz-prvog-svetskog-rata/
  13. Пре 76 година нацистичка Немачка напала је Совјетски савез, а данас је руско министарство одбране декласификовало и објавило документа у којима су заповедници Црвене армије анализирали катастрофални почетак Другог светског рата и велики успех нацистичке војске у почетним недељама операције „Барбароса“. Совјетски генералштаб је 1952. године затражио је од генерал-пуковника Александра Покровског да прикупи војну и историјску грађу, укључујући сведочанства учесника, о стању армије пред и током почетка нацистичке инвазије. У оквиру истраживања, Покровски је прикупио сведочанства преживелих официра, који су били заповедници у три западна војна округа и одговорни за одбрану границе. Једно од питања које је поставио било је о томе у каквом је стању била припремљеност совјетске војске уочи немачког напада, како су одговорили на инвазију и да ли су заповедници задржали контролу над трупама у почетним данима. Одговори су показали диспаритет између многих јединица, од којих су многе биле лоше опремљене да изврше своју дужност, док су неке ипак успеле да изврше противнападе. Неки официри су рекли да је постојао мањак увежбаних офирицира и опреме, мањак комуникационе опреме и транспортних капацитета. Правци немачког напада 22. јуна 1941. године Баграмјан, који је предводио операцију одбране специјалног војног округа „Кијев“ 1941. године, био је прилично задовољан брзином распоређивања артиљерије, као и повлачењем борбених авиона пре инвазије, чиме је велики број њих, како каже, спасен уништења. Међутим, генерал Пјотр Собеников из балтичког војног округа присетио се сасвим другачијег стања. „Колико нас је инвазија изненадила најбоље показује чињеница да је артиљеријски батаљон, који је железницом пстигао у станицу Шулај у зору 22. јуна, мислио да је бомбардовање наших аеродрома била вежба“, написао је Покровски. Ваздухопловне снаге балтичког округа скоро су потпуо уништене у нацистичком нападу, чима је совјетска војска на том делу фронта остала без ваздушне подршке. „Морам да напоменем да сам у ноћи 22. јуна примио стриктно наређење начелника штаба на фронту Кленова да повучем трупе са границе и напустим ровове. Наређење сам одбио. У ваздуху се осећала изузетна тензија и страх од изазивања рата“, истакао је Покровски. Руско министарство одбране скинуло је ознаку тајности са стотина стране архивских докумената уочи 76. годишњице од почетка операције „Барбароса“, односно инвазије нацистичке Немачке на Совјетски савез. У почетним недељама операције „Барбароса“, највеће војне операције у историји, Вермахт је на фронту дужине 2.9000 километара забележио велике победе над Црвеном армијом, често брзним маневрима и тенковским пробојима окружујући браниоце. Координација између нацистичких копнених снага и авијације била је изузетно добра, што им је омогућило да често врло брзо сломе одбрану. Са друге стране, почетак рата у Црвеној армији одликовао је мањак комуникације између штаба и фронта, лоше командовање, као и општа неприпремљеност. За два и по месеца, од 22. јуна до почетка септембра, Вермахт је пробио дубоко у територију Совјетског савеза. Нацистичко напредовање успорено је доласком јесени и обилних киша, а потпуно заустављено одбраном Москве. Зимском контраофанзивом, совјети су успели да натерају Немце на повлачење, али се фронт убрзо поново стабилизовао. Немци никада више нису успели да предузму толико офанзиву, мада су 1942. године без успеха покушали операцијом „Плаво“ да заузму кавкаска нафтна поља и Стаљинград, а 1943. године предузели су операцију „Цитадела“, али су поражени код Курска. Међу документима могу се пронаћи и мемоари појединих припадника совјетских снага о првим сукобима са припадницима немачке војске. Оригинале списа можете погледати овде. http://22june.mil.ru/ RTS/RT/Sputnik
×
×
  • Create New...