Претражи Живе Речи Утехе

Јеромонах Јеротеј Ковиљац одржао је предавање 8. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Јеротеј је говорио на тему Свето Писмо и монаштво. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 1. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Бранислав је говорио на тему Свето Писмо и Свети Оци. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују. 2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог. 3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну. 4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова. 6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Бранислав Илић одржао је предавање 3. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Бранислав је говорио на тему: Свето Писмо и Литургија. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, а у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, у недељу, 3. новембра 2019. У 19:00 часова у Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: СВЕТО ПИСМО И ЛИТУРГИЈА Предавач: Бранислав Илић, катихета Плакат у PDF формату Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Милован Крстић одржао је предавање 20. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Милован је говорио на тему: Свето Писмо и Свето Предање. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је данас, 6. октобра 2019. године, предводио торжествено молитвено сабрање у првом седишту Српске Православне Цркве и њеног првог Архиепископа, Светога Саве - манастиру Жичи. Светом Литургијом наша Помесна Црква започела је тродневну централну свечаност обележавања 800 година своје самосталности. На литургијском сабрању у манастиру Жичи Патријарху Иринеју саслуживали су сви Архијереји СПЦ, бројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено присуство мноштва свештенослужитеља, монаха и монахиња и благочестивог народа из бројних Епархија наше Цркве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у изузетно надахнутој и поучној беседи подсетио најпре све сабране да је управо "овде, у Жичи, пре осам векова почела историја Српске Цркве и српског народа". Говорећи о Стефану Немањи односно св. Симеону Мироточивом и његовом сину Светоме Сави, Патријарх Иринеј је рекао да су "мудри св. Симеон и Сава знали шта српском народу треба, а то су самостална Црква и самостална држава" и подвукао да је управо у томе и тајна нашега опстанка - "Ову државу и темеље наше Свете Цркве поставили су свети људи", рекао је Свјатјејши. Његова Светост је рекао да баш данас овде треба нагласити да се ми "морамо вратити нашој истини и путу Божијем, јер бољег и сигурнијег пута од тога нема" и додао да и поред свих страдања које је наш српски народ поднео и подноси и данас, "Бог није оставио народ свој управо због велике вере и наде које наш народ у Господа има", истакао је Патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је благодарећи Господу посебно подвукао да морамо да извучемо само један закључак, врло важан а то је - јединство. "Јединство народа у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно. Јединство у Цркви, вери, љубави и свему ономе што краси род хришћански и што је красило народ наш". Патријарх је указао и на лоше појаве у Срба данас: подељеност, посвађаност, стављање личних интереса изнад осталих, а "ако овако наставимо не знам каква ће нам бити будућност" рекао је између осталог Свјатјејши Патријарх српски Иринеј. "Порука данашњега великог догађаја", рекао је Патријарх Иринеј, "јесте да наставимо да живимо онако како смо кроз векове опстајали, а то је оно што Господ од нас жели: да се Богу и Цркви и вери својој вратимо, и љубави једни према другима и према свим другим народима" закључио је Његова Светост у беседи коју у целини можете чути испод ове вести. По завршеној беседи, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позвао је једнога од сабраних Епископа наше Свете Цркве, Преосвећеног Владику нишког Арсенија, да прочита Посланицу коју је Свјатјејши са свим архијерејима СПЦ упутио у част великог јубилеја. ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ: Извор: Радио Слово љубве УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота. У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети. А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота". А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак. Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека. А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег. И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба. Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе. Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете. Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију. Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни. Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ борисоглебски г. Сергије, који је на дан Усековања главе св. Јована Претече и Крститеља богослужио у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју РПЦ у Београду, за Радио "Слово љубве" говори о својим утисцима током деветодневне посете српским светињама у Србији и Црној Гори и истиче да је то "за све нас велико укрепљење". Your browser does not support the HTML5 audio tag. "За мене су мисли св. Николаја охридског и жичког веома значајне", каже Епископ Сергије и додаје да ће "руски и српски народ бити верни Христу само ако сачувају Православну веру". Речи Епископа Сергија за наш радио забележила је гђа Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, којој је у преводу Владикиних речи помагао професор др Предраг Миодраг. Посету српским светињама Епархије борисоглебске на челу са Преосвећеним Епископом Сергијем, организовала је званична поклоничка агенција СПЦ "Доброчинство". Извор: Радио Слово љубве

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 03. августа у 19:00 часова предавање је одржао господин Раде Булајић на тему: ”Свето Писмо као основа образовања и васпитања”. Извор: Манастир Острог

Своје кратко излагање о Светом Писму почео бих речима великог учитеља Цркве, светог Јована Златоуста, великог и духоносног тумача Светог Писма, који је у својим делима протумачио скоро све књиге како Старог тако и Новог Завета. Он каже: «Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лута». А на другом месту каже, продубљујући и проширујући претходну тврдњу: «Богаташ (Лк. 16,19) је пророчке књиге и закон Божији сматрао за бајке и празнословље, но када је сишао у ад све је схватио». Ове наведене тврдње светог Златоуста говоре да је за верујуће хришћане у Светом Писму откривен пут спасења, јер нас Закон и пророци Старог Завета, као и новозаветно Јеванђеље приводе Оваплоћеној Речи и Логосу Божијем Исусу Христу (Јн. 1,1). Са друге стране, пример безумног богаташа (Лк. 16,19) јасно показује да није довољно спољашње познавање науке Светог Писма, јер то само по себи не спасава. Свето Писмо спасава само оне који слушају Реч Божију и држе је (Лк. 11, 28). По учењу Светог Писма, записана реч Истине има вечно и непромењиво значење, јер је Сам Господ Христос рекао, да ће небо и земља проћи, али речи моје неће (Мт. 24, 35). У Светом Писму свет се генерално карактерише као реалност која у злу лежи (1.Јн. 5, 19). Та би се тврдња са правом још више могла рећи за данашњи свет, јер иза њега стоје безбројне невине жртве, многобројна и разнолика безакоња, па је и сама земља натопљена крвљу праведника, која вапије тражећи правду Божију (Рим. 1, 17). Међутим, управо том и таквом свету данас је најпотребнија Реч спасења, као једина реч која може дати истинску наду и истинску утеху и мир Божији савременом човеку и човечанству. Многи од отаца Цркве су тумачећи књиге Старог и Новог Завета указивали на погубни феномен спољашњег познавања закона Божијег, вере и Светог Писма. Такво познавање Светога Писма никада није приводило човека ка Богу, па то ни данас не чини. Спољашње познавање речи и духа Светога Писма задржава веру људи на уснама (Мк. 7, 6), док у срцу њиховом нема места за Господа да би ту главу склонио (Лк. 9, 58). Данашњем свету су управо преко потребни истински сведоци (мартири) Светога Писма као живе и истините науке Васкрсења, а то су они људи који животом сведоче реалност Светог Писма. Њихов живот је надахнут Духом Светим, па отуда ни њихова проповед није слово које убија (2. Кор. 3, 6), већ реч која васкрсава, препорађа и охристовљује сваког човека са којим се сусретне. У Посланици светог апостола Петра (2. Пет. 3,16) говори се и о томе како је божанска мудрост записана у Светом Писму тешко разумљива и да је многи изврћу на своју сопствену пропаст. Свети апостол Петар је овим речима јасно указао на појаву јеретика у раној Цркви, али и са друге стране на потребу да Реч Божија у Светом Писму буде тумачена у Духу Светом и Духом Светим (1. Пет. 1,12). Отуда се у православном искуству тумачење Светог Писма увек заснивало на тумачењу отаца Цркве. Оце Цркве је Бог подигао и поставио у овоме свету као светиљке и градове који на гори стоје (Мт. 5, 14). Они су својим богонадахнутим тумачењима Светога Писма открили верујућима дубоке тајне вере у које и анђели Божији желе да завире (1. Пт. 1, 12). Данас сви говоримо о општем проблему секуларизације света, као и о евидентној доминацији материје и материјализма над духовним вредностима. Да се то искушење секуларизације не би увукло и у библијско тумачење спасоносне Речи Божије, чувају нас свети апостоли и свети богоносни Оци. Они нам записаше и прповедаше речи Светог Писма, да њима живимо и да се њима спасавамо. То потврђује и свети Атанасије Велики, учитељ јединствене Цркве, речима да нам је Свето Писмо у Цркви дано ради спасења, а не ради људске науке, нити философије. По јевнђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Мисија Цркве и проповед Светог Писма је заповест коју су апостоли добили од самог Господа Исуса Христа: «идите научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа» (Мт. 28, 19). Она траје и у наше време и трајаће до свршетка света и века. Проповед Светога Писма се чак повезује и са апокалиптичким пророштвом о Другом доласку Христовом, који ће се збити када се Реч Божија буде проповедала свим градовима Израиљевим (Мт. 11, 1). По речима светог Симеона Новог Богослова, Свето Писмо је записана Жива реч Живога Бога, која је со и светлост овог света (Мт. 5, 14), Најдубљи унутрашњи и духовни смисао Светога Писма открива се свету у свој својој пуноћи, у животу и Литургији Цркве. Литургија Цркве, као долазеће Царство Божије, је оно што, по речима Господњим, првенствено треба да иштемо и ка чему треба да стремимо, а остало ће нам се све додати (Мт. 6, 33). У Светом Писму нам је откривен тај спасоносни литургијски дијалог Бога са човеком и човека са Богом, што потврђују и речи блаженог Августина: «у молитви ми беседимо са Богом, а у Светом Писму Бог беседи са нама». Ово кратко излагање о свеспасоносној речи Божијој, која је записана у Светом Писму, а упућена свим народима свих времена, завршио бих речима преподобног Аве Јустина Ћелијског: «Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост, јеси ли гневан - укроћење, јеси ли сладострастан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге». Текст за Скупштину Римокатоличке цркве - Рим 5-21. 10. 2008. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит Амфилохије на Његушима: Да васкрсне све свето и честито што су његовали Петровићи мај 6, 2019 у 12:05 | Mитрополија Актуелности, Догађаји, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Ђурђевдан, крсну славу светородне лозе Петровића, са цетињским свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Георгија у Ераковићима на Његушима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да су Господа и оне који су Његови омрзнули у Његово вријеме и да тако траје до данашњега дана. „И Господ, име Његово и наука Његова и личност Његова непрекидно су на распећу. Али то распеће Његово, оно завршава са васкрсењем“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тако бива и са Његовом Црквом и са народом Његовим. „Непрекидно је на распећу народ Божји, Црква Христова кроз вјекове и зато и јесте Његова. Али Црква у себи носи и квасац вјечнога и непролазнога живота, бесмртности, квасац васкрсења. Бива разапињана, али непрекидно васкрсава и васкрсава и људе и земаљске народе својом силом Божанском“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да су и Његуши кроз историју, са светородном лозом Петровића били на непрекидном распећу. „Али, из овог мјеста се и квасац силе Христовог васкрсења и љубави Његове непрекидно обнављао. И обнавља се и до данашњег дана. У знаку тог распећа је и овај свети храм Светог великомученика Георгија, који, ево, с помоћу Божјом и љубављу добрих људи васкрсава. Обнавља се задужбина родитеља Светога Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Посвећена је крсној слави Петровића, коју данас прослављамо – Светом великомученику Георгију“, подсјетио је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је и живот Светог Георгија у знаку распећа Христовог, али и у знаку силе Његовог васкрсења. „Он је међу свим земаљским народима један од дивних свједока распетога Христа својим распећем и својом силом побједителном. Нема мјеста на земаљском шару гдје нема неки храм њему посвећен, нарочито широм благословене Русије, која је у знаку Светог великомученика Георгија. Ево, васкрсава овај храм и дај Боже да преко њега васкрсне све оно што је свето и честито, што су његовали Петровићи овдје на Његушима и у цијелој Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач и жито. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења у цркви Светог Георгија Петровићима и свим данашњим његушким свечарима честитао крсну славу. Потом је у Његошевој родној кући благосиљао славски колач светородне лозе Петровића. „Нека је благословена слава овога светога дома и свих домова Петровића. Нека би Господ све вас вратио својим огњиштима, заједно са принцом Николом. Бог нека благослови све Његуше и све данашње свечаре широм свијета. Тамо гдје су били истински и прави људи, огњишта се никад не угасе“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су у Његошевој родној кући, у част Ловћенског Тајновидца, своје стихове казивали чланови Удружења књижевника Црне Горе. Стихове из „Горког вијенца“ уз струне гусала је пјевао Јован Лакићевић. Митрополит Амфилохије говорио је и о оскрнављеном Ловћену и порушеној Његошевој гробној црквици на њему. Рекао је да је Ловћенски Тајновидац данас ухапшен и утамничен у бетонски зиндан. „Сад је на Ловћену Мештровић. Броз и његови послушници одавде срушили су цркву на Ловћену. Све дотле док се на Ловћен не врати Његошева црквица, његово архитектонско ремек дјело, и док се он не врати у своју цркву, док не изађе из зиндана, из тамнице, нема спаса Црној Гори. Оног тренутка кад је срушена црква на Ловћену, обурдана је Црна Гора. И све дубље и дубље тоне у пропаст. Али, неће се тиме завршити. Вратиће се Црна Гора себи“, казао је Митрополит Амфилохије Светковина на Његушима завршена је у острошком скиту у Дугом долу славском трпезом хришћанске љубави. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић

У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. Your browser does not support the HTML5 audio tag.

Молитва Цркве је увек библијска - тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божје присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужeња и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сe испунила, али и књига свeга отвореног „на путу" у Царство Божје. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенiји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јe у Трећи и Шести час. „Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божје делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати. Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно - од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити. Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана

Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква

Родно село 44. патријарха Српске православне цркве постаће свето место ходочашћа за православну омладину целокупне васељене. Епархија Пакрачко-славонска наумила је да ту, у Кућанцима код Доњег Михољца, опреми музеј посвећен Гојку Стојчевићу (1914–2009) и Задужбину патријарха Павла. То нам приповеда свештеник Драган Гаћеша (34), парох православцима у том делу Славоније у Хрватској. Долазио је у Чачак три пута од летос, јер су овде, по замисли професора универзитета др Драга Милошевића, недавно приређени први „Дани патријарха Павла”, који се замонашио 1946. године недалеко одавде, у Благовештењу кабларском, и сваког Петровдана и Павловдана долазио у свој постриг. И Кућанци су ономад, на дан упокојења Павловог (15. новембар) светом службом и академијом означили сећање на омиљеног српског човека и калуђера. Млади поп језгровито описује да столује у Слатини („Није више Подравска, већ само Слатина”), па вели: – У Слатину сам дошао пре тачно седам година, покривам девет парохија, а то је укупно тридесет села и два града. Живим у Слатини, ту имам цркву и парохијски дом. Храм је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. Остале парохије које су ми поверене су: Горњи Михољац са селима Новаки, Капинци и Шпанат; Воћин са селима Кометник, Секулинци, Добрићи, Смуде, Мацуте, Ћералије, Ријенци и Бокане. Некада су Смуде и Мацуте биле засебне парохије, а сад припадају Воћину, због недостатка народа. Миклеуш са селима Петровац, сада Борик, Чачинци и Красковић; Доњи Мељани са селима Бистрица, Цабуна, Ново Кусоње, Доње Кусоње и Горње Кусоње; Слатина са селима Лукавац, Козице и Бакић; Кућанци са селима Крунославље, Магаденовац и Брезовица; Капелна са селима Блање, Боцковац, Гложђе, и град Доњи Михољац – прича Драган Гаћеша за „Политику”. И додаје, сетно: – Целокупна парохија коју опслужујем броји 560 домова, то је око 1.500 наших људи. На простору парохије коју ја сад сам служим 1991. године била су десеторица свештеника. А како живи православни народ у том делу Хрватске? – Најчешће су то пензионери, има доста земљорадника, али и социјалних случајева. Индустрија и фабрике више не раде, па се људи сналазе по пиланама и мањим фирмама. А велики број њих нашао је срећу у земљама Европске уније. На питање долазе ли православци у цркву, свештеник одговара: – Па, онако. Нема омладине која би се опет учила да живи са црквом. Долазе само о већим празницима у приличном броју, обичним недељама има их само неколико на светој литургији. Али брину о својим коренима. Колико је то могуће, уче своју децу ко су и шта су. Имамо и веронауку при храму Светих апостола у Слатини и трудимо се да им покажемо да су хришћани и православци. Попа у Чачку увек дочекају пријатељи Дејан Тутуновић и његова супруга Мирјана (девојачко Ловрић), која је рођена у Кућанцима. А како му је тамо где живи? – Морам овако јавно признати да нас у Слатини нико не дира и да до сада нисам имао никаквих проблема од стране хрватског народа. Са градским представницима имам коректан однос, а исто тако и са римокатоличким свештеницима. И посебно истиче: – Од кад је на челу Епархије пакрачко-славонске владика Јован ствари су кренуле набоље, обнавља се и физички, а и духовно. Многи храмови су добили обновљен лик. Првенство наше епархије су Епископски двор у Пакрацу, Саборни храм Свете Тројице, манастир Јасеновац и Кућанци, родно имање патријарха Павла, и храм Светих апостола Петра и Павла, где је крштен. Храм у Кућанцима завршавамо, ових дана долази камени иконостас који је дело академског вајара Митра Петковића из Београда. Још недостаје да се уради горње место и епископски трон. Постоји и парохијска кућа, коју такође завршавамо и обнављамо, а која нам служи да угостимо ходочаснике и народ после светих богослужења. Значајна окупљања на молитви у Кућанцима су 13. јула, на Павловдан, када је и храмовна слава, Усековање, 11. септембра, када је рођен патријарх Павле и 15. новембар, дан његовог упокојења. – Иначе, свету литургију у Кућанцима служим једном месечно. Кућанчани воле цркву и долазе на света богослужења. Родно имање патријарха Павла, на вест да га локалне власти дају на продају, купио је 2009. године Милија Костић, привредник из Чачка, за 15.000 евра, и поклонио га Епархији славонској. тв храм