Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светој'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 61 results

  1. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  2. Презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, одржаo је у недјељу, 15. децембра, у парохијском дому при Цркви Светог Николе у Старом Бару предавање на тему „Витлејемска радост“ на којем је казао да је Божићни пост, припремни период за сусрет са Богомладенцем у празнику Његовог рођења, добра прилика и благословен период у коме требамо да себе преиспитамо и измјеримо према Божићу, истини и радости коју он носи. Отац је казао да је Божић најрадоснији хришћански празник, али да треба да се запитамо да ли доживљавамо радост тог празника на начин на који би требало, да ли смо уопште свјесни шта значи та радост коју носи Божић: „Рођење Сина Божијег, Његов долазак у свијет представља, да тако кажем, вансеријски догађај, потрес, како каже Свети Јован Дамаскин, послије којег започињемо ново искуство нашег односа са Богом.“ Говорећи о слободи коју нам Божић дарује, отац је подсјетио да је Адам скривио Богу, отпао од Бога, нарушио и обезвриједио слободу коју му је Бог дао и зато је у доласку Бога на овај свијет, поново обновљена та слобода. „Само у тој истини да у Богу, Његовом доласку на земљу, у сусрету са Њим, имамо слободу, можемо да се суочимо са изазовима које је Црква имала непрекидно, а које и ми данас имамо. Ових дана се сусрећемо са парадоксом када људи, којима је Бог дао да врше власт, желе да донесу закон којим се гарантује слобода вјероисповједања. У самом називу тог закона лежи један парадокс. Треба да се пропише закон који ће да омогући да слободно исповједамо вјеру, а Божић је тај закон који нам даје слободу да вјерујемо, из кога цијела Црква црпи своје постојање и мисију.“ Истиче да се сваки аспект црквеног живота темељи на Божићу, доласку Бога у овај свијет: „Ту црпимо своју слободу и вјеру, богослужење, тако да све ово што нам свијет нуди као слободу су сурогати слободе вјере, јер ништа не може да замјени слободу коју нам доноси овај празник за који се припремамо.“ Истичући да је Христос – Црква гоњена од самог почетка свог постојања и да ће тако бити у све вјекове њеног постојања, отац је казао да су хришћани позвани да живе у овом свијету, али не од свијета. „Наш идентитет је у Христу Богу – Светој Тројици, будућем вијеку, али настављамо да живимо у овом свијету, свједочимо и позвани смо да својом вјером преображавамо овај свијет. И црквено-народни сабори су окупљања око Христа, то је суштина. Црква и овим сабором само потврђује своју суштину, и у свим искушењима, прогонима каква год да су, само потврђује, свједочи оно што она јесте – Тијело Христово, сабирање око Христа, његових јаслица онако како смо призвани да радимо“, поручио је свештеник Слободан Лукић, парох црмнички. Предавање оца Слободана „Витлејемска радост“ одржано је у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „Исток са висине“ које организује Црквена општина Бар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске. У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање. 2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу. 3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали. 4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито. 5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу. 6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.
  7. На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.
  8. У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану. Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти... Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне. Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”. Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање. Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља. У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо. Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”. На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева. Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане. Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву. Извор: Епархија шумадијска
  9. На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  11. Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“ Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању. Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића. Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке View full Странице
  12. Пошто је света православна Црква јуче прославила празник великог старца 20. века Светог Силуана Светогорца, место његових подвига на Светој Гори поново је отворено и освећено. Свети Силуан је био на послушању дуги низ година у млину у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Међутим, у новије време млин је дуго времена био запуштен, пише украјински историчар и истраживач Свете Горе Сергеј Шумило. „Дуги низ година млин је стајао у запуштеном и јадном стању, али сада је обновљен“, пише Схумило. Млин је био "на ивици потпуног уништења", али је сада спасен. Он такође пише да се сада при млину налази монашка ћелија, црква Светог Силуана и музеј у коме посетиоци могу да сазнају о условима у којима је радио велики светац, како је млин радио и тако даље. Бивши гувернер Свете Горе Костас Димас помогао је да манастир обнови млин после више година, и присуствовао је на освећењу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија данас су у манастиру Високи Дечани Свету Литургију певали чланови надалеко чувеног Грчког византијског хора (Ελληνική Βυζαντινή χωροδία) који је у нашој средини познат по свом оснивачу и дугогодишњем руководитељу хора покојном Ликургу Ангелопулосу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Хор је предводио садашњи хороначалник Јоргос Константину заједно са ковиљским јеромонахом и протопсалтисом оцем Јеротејем који је својевремено учио византијско појање у Атини од г. Ангелопулоса. Иначе, овај хор је дао огроман допринос обнови предањског православног појања не само у Грчкој већ и у целом свету и наступао је у многим земљама. Ове године хор је у организацији и на позив Фестивала средњовековне музике "Medimus" https://medimusfestival.com/ певао у атријуму Христа Спаса у Призрену, а данашњи дан издвојен је за учешће у Св. Литургији у манастиру Високи Дечани који је служио архимандрит Сава, игуман манастира уз саслужење, протојереја-ставрофора Радивоја Панића (привременог пароха бриселског), архимандрита Илариона и дечанских јеромонаха. Данашњој литургијској радости поред монаха манастира и монахиња из Ђаковице присуствовали су верници из више крајева Србије и Црне Горе, посебно са Косова и Метохије. Занимљиво је да су се на литургији нашли и гости из Италије, група волонтера који у организацији нашег монаха Италијана Бенедикта Скарфија са Сицилије бораве као волонтери у Великој Хочи и Косовском поморављу организујући културно-уметничке активности за наш верни народ. Литургији су присуствовала и два фрањевца из Италије који су већ више пута у свом манастиру пружали гостопримство нашим студентима приликом екскурзија у Италију и који су заинтересовани за православну традицију кренули у ходочашће пешке по светињама Српске Православне Цркве. На крају Св. Литургије присутнима се обратио игуман манастира, користећи прилику да и на грчком језику изрази захвалност Византијском хору који је увеличао данашњу евхаристијску радост. Отац Сава се сетио и покојног Ликурга Ангелопулоса који је неуморно радио на промоцији византијске црквене музике у Грчкој и целом свету и пренео ово богатство многима којима оно није било познато. Игуман јуе поздравио и госте из Италије изразивиши радост што Св. Краљ Стефан окупља људе добре воље из целог света. На послужењу у манастирској трпезарији хористи из Грчке отпевали су и пар химни на латинском у стилу древног римског појања које је реконструисао покојни Ликург Ангелопулос у сарадњи са Марселом Пресом и његовим хором. То је певање веома слично византијском које је преовладавало у древној православној римској Цркви посебно у 7 и 8. веку када су неки од папа били грчког и сиријског порекла. Радост данашњег евхаристијског сусрета настављена је у манастирској трпезарији заједничком трпезом љубави. Хористи из Грчке потом су посетили Пећку Патријаршију и кренули пут Атине. У прилогу достављамо 9 видео записа са појањем хора "Ангелопулос" који су постављени на јутјуб каналу манастира Високи Дечани. Реч је о следећим деловима: Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  14. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Овде налази се женски манастир светих Марте и Марије, а слава овог места позната је већ неколико векова. Ходоцасници доносе овде крстове – знакове захвалности, али и проблема. Због тога ово место зове се „Гора крстова”. Такође је овде чутотворни источник воде. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле се увде десетине хиљада верника. Много од њих дошло је у пешачким ходочашћима из разних делова Пољске: неки су прошли 15 километара, а неки чак и 160. Између њхих много младих људи – они су такође помагали сестрама спремати Свету Гору за празнике. Сви, само ако здравље је дозволило, по обичају прошли су 3 пута на коленима око главне цркве манастира – Преображења, певајући празнични тропар. Свечаности почеле су бденијем 17 августа уочи празника иверске иконе Богородице – у манастиру налази се њена чудотворна копија за Свете Горе Атос. Раније налазила се овде чудотворна икона Христа Спаса, ипак не стала и до данашњег дана не зна се, где је. Али сачувао се значај празника Преображења Господњег, који код народа зове се „Спас”. Осамнестог августа биле су служене две Литургије и освећење воде. Увече поцели су целебрације поводом празника Преображења Господњег. Дошли су овде сви епископи Пољске Православне Цркве осим двојце из Бразила. Такође присуствовао је митрополит Нектарије из Грчке Православне Цркве и један свештеник из Кеније. У 18 почело је бденије. У 23 одслужен је парастас и акатист за умрле. Током ноћи служене су биле 3 Литургије. У 10 сати почела је главна Литургија, којој је предводио поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава. На служби били су присутни политичари различитих странака. У пољској државној телевизији био је директан пренос значног дела Литургије – два сата. Liturgia Święta Przemienienia Pańskiego 2019 BIALYSTOK.TVP.PL Telewizja Polska S.A Пошто у септембру припада 80 година од почетка Другог светског рата, у току којег Пољаци су били једна од највише православних нација, а Пољска Православна Црква је скоро уништена (такође због промене граница), на Литургији проглашене су биле специјалне молитве за умрлих за веру и Отадзбину, а такође о све добро за савремену Пољску. Ове молитве биле су прочитане на пољском – у већини парохија Пољске Православне Цркве користи се црквенословенски, и само нека читања и молитве су на пољском у осталим заједницама. После Литургије одржана је литија око цркве Преображенја и освештање воћа. Извори фотографија: orthodox.pl; cerkiew.pl Аутори фотографија: Mikołaj Mendrycki; Tomasz Grześ
  15. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле су овде десетине хиљада верника. Света Гора Грабарка сматра се срцем пољског православља. Овде налази се женски манастир светих Марте и Марије, а слава овог места позната је већ неколико векова. Ходоцасници доносе овде крстове – знакове захвалности, али и проблема. Због тога ово место зове се „Гора крстова”. Такође је овде чутотворни источник воде. Највеће свечаности сваке године обележавају се од 17 до 19 августа, значи за празнике иверске иконе Богородице и Преображење Господње (по старом календару). Такође ове године стигле се увде десетине хиљада верника. Много од њих дошло је у пешачким ходочашћима из разних делова Пољске: неки су прошли 15 километара, а неки чак и 160. Између њхих много младих људи – они су такође помагали сестрама спремати Свету Гору за празнике. Сви, само ако здравље је дозволило, по обичају прошли су 3 пута на коленима око главне цркве манастира – Преображења, певајући празнични тропар. Свечаности почеле су бденијем 17 августа уочи празника иверске иконе Богородице – у манастиру налази се њена чудотворна копија за Свете Горе Атос. Раније налазила се овде чудотворна икона Христа Спаса, ипак не стала и до данашњег дана не зна се, где је. Али сачувао се значај празника Преображења Господњег, који код народа зове се „Спас”. Осамнестог августа биле су служене две Литургије и освећење воде. Увече поцели су целебрације поводом празника Преображења Господњег. Дошли су овде сви епископи Пољске Православне Цркве осим двојце из Бразила. Такође присуствовао је митрополит Нектарије из Грчке Православне Цркве и један свештеник из Кеније. У 18 почело је бденије. У 23 одслужен је парастас и акатист за умрле. Током ноћи служене су биле 3 Литургије. У 10 сати почела је главна Литургија, којој је предводио поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава. На служби били су присутни политичари различитих странака. У пољској државној телевизији био је директан пренос значног дела Литургије – два сата. Liturgia Święta Przemienienia Pańskiego 2019 BIALYSTOK.TVP.PL Telewizja Polska S.A Пошто у септембру припада 80 година од почетка Другог светског рата, у току којег Пољаци су били једна од највише православних нација, а Пољска Православна Црква је скоро уништена (такође због промене граница), на Литургији проглашене су биле специјалне молитве за умрлих за веру и Отадзбину, а такође о све добро за савремену Пољску. Ове молитве биле су прочитане на пољском – у већини парохија Пољске Православне Цркве користи се црквенословенски, и само нека читања и молитве су на пољском у осталим заједницама. После Литургије одржана је литија око цркве Преображенја и освештање воћа. Извори фотографија: orthodox.pl; cerkiew.pl Аутори фотографија: Mikołaj Mendrycki; Tomasz Grześ View full Странице
  16. О Светој Тајни Покајања говориће нам протојереј-ставрофор Јован Илић, парох трећи при храму Светог Пантелејмона у Нишу. Шта је Света Тајна Покајања, који се се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не, са каквим духовним расположењем би требало да одлазимо на исповест? Ово су само нека од питања на која смо одговорили у емисији Пирг, а која нам говоре зашто је важна Света Тајна Покајања за сваког верника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  17. У петак, дана 09.08.2019. године, на празник светог великомученика Пантелејмона, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Мирковцима поводом празновања храмовне славе на мирковачкој водици. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Миленко Гребић, парох у пензији, протојереј Бранислав Полимац, парох сремскочаковачки, протонамесник Сава Симић, парох сремсколазачки, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовештени Владика изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња слава овде у Мирковцима, под овом столетном липом, покрај овог дивног храма посвећеног светом мученику Пантелејмону. Велики је благослов када год служимо свету Службу и када се сабирамо око Тела и Крви Христове. Онда знамо да смо на путу наше вере, на путу Распећа и Васкрсења, то је суштина нашега живота – Тајна наше вере. Једино тако можемо творити дела достојна човека – ако живимо у Цркви и сабирамо се око Тела и Крви Христове. Ако тако чинимо знаћемо да следимо пут светитеља и да у овом веку у којем живимо желимо да имамо заједницу са Христом. Показаћемо да желимо бити следбеници учења Господа Исуса Христа, његових апостола, па све до нашега времена сви наши дивни светитељи, свештеници и архијереји који су својим трудом покушавали да посеју семе Јеванђеља у нашем роду. Данас прослављамо једног таквог светитеља, светом мученика Пантелејмона, који је живео почетком 4. века и својим животом посведочио људском роду тога века самога Христа у себи. Али не само роду тога века него и данашњем роду чији смо и ми део. Његово житије није сведочанство само онога времена, него је сведочанство кроз све векове и сва времена. Свети Пантелејмон је био незнабожац који није познавао Тајне путева спасења, није познавао Тајне Христовог учења. У сусрету са својим учитељем Ермолајем спознао је веру Христову, крстио се и постао велики проповедник Јеванђеља Христовога. Чинио је многа чудеса и тиме задивио своје џелате који су га хтели убити јер је хришћанин. Био је проповедник Јеванђеља, носио је Крст Христов, био гоњен, али никад се није одрекао своје вере и свога печата дара Духа Светога. Увек је био и остао на путу Распећа и Васкрсења. Као хришћани ми се морамо распети да бисмо задобили Васкрсење. Наш пут у духовном смислу је распеће. Човек се у овом свету увек распиње јер је свет обремењен грехом. Свако наше настројење и усмерење ка добру подразумева нашу жртву, наше распеће. Распињемо се јер желимо живети у заједници са Христом. Разапети смо сваки пут када у овоме свету следимо Крст Христов, а распињемо се за Онога у Кога верујемо. Верујемо у Христа који нас сабира у Цркву, позива нас на богослужења и присутан је у Светој Чаши. То је пуноћа живота свакога хришћанина. Када год се причестимо задобијамо дарове и употпуњујемо оне дарове које само задобили светом Тајном крштења. На светој Тајни крштења задобили смо дарове живота, наде и истине. Када све то саберемо и одузмемо – то је Христос. Око Христа се све обједињује, све се са Христом сједињује и са Њим добија своју пуноћу. Свети великомученик Пантелејмон је следећи учење Христово задобио венац вечне славе. Задобио је управо оно за чим је кренио, а кренио је за Христом. Свети Пантелејмон је разапео себе, разапео је своју природу да би задобио венац вечнога живота. Цар Максимилијан, без обзира на чудесна исцељења и благодатне дарове, разапиње светог Пантелејмона и ставља га на највеће муке. У тренутку његовог страдања није хтео да се одрекне Христа. То значи да требамо имати чврсту веру попут светог великомученика Пантелејмона, да никада не посустајемо у тежњи да будемо људи чисте вере. Требамо да чувамо нашу веру, веру која није осведочена само једним делом и једним светитељем, него са мноштвом дивних светитеља у васцелом хришћанском свету. Следећи животе светитеља уподобљавамо се самом Христу и следимо пут Христов – пут Јеванђеља и Васкрсења. Заиста је велика радост што смо сабрани у овако великом броју. Јуче смо били на Доброј Води где се сабрао велики број наших верника. Данас смо овде. То је велики благослов Божји и значи да наш народ иде Христовим путем, да иде путем своје Цркве и слуша речи Јеванђеља. На тај начин се ми обожујемо и задобијамо једну другу димензију, димензију охристовљеног човека. Ако живимо у Цркви Божјој и следимо тај пут онда смо ми охристовљени људи, људи који знају свој пут и усмерење. На тај начин смо једни другима браћа и сестре како нас и учи Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Све посланице светог апостола Павла увек почињу са „браћо“. Свети апостол Павле тако говори обраћајући се свом сабраном народу кроз све векове. Сви смо браћа у Христу Који је нас Пастироначалник, Учитељ Стада. Кроз свако читање светог Јеванђеља присећамо се Христових речи и учимо се да будемо на путу Васкрсења. Стога нека је благословен данашњи празник и нека је благословен наш народ од сада и кроз све векове! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова", и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен". Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег - хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота. Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије" (1Кор. 12, 25). Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота" (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи" (Јн. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Извор: Српска Православна Црква
  19. Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова", и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен". Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег - хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота. Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије" (1Кор. 12, 25). Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота" (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи" (Јн. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Извор: Српска Православна Црква
  20. Катихета Бранислав Илић: О завршетку другог циклуса емисијâ "Светотајинско богословље" СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ Од фебруара 2018. године програм радија Беседе постао је богатији за једну нову емисију благодарећи којој наши уважени слушаоци могу да се упознају за основама Светотајинског живота у Цркви Христовој. У првом циклусу, у оквиру двадесет емисија, обрађене су следеће теме: О Светим Тајнама уопште (три емисије); Основе Свете Тајне крштења (једна емисија), последовања пре Свете Тајне крштења (једна емисија), припрема за Свету Тајну крштења (четири емисије), тумачење чина Свете Тајне крштења (четири емисије). Основе Света Тајна брака (једна емисија), Тумачење чина Свете Тајне брака (пет емисија), Брачне сметње (једна емисија). Дакле, први циклус емисија „Светотајинско богословље“ био је усмерен на тумачење Свете Тајне крштења, уз посебан нагласак на припрему и тумачење данашњег последовања овог тајинства, али пажња је била исмерена и на све детаље везане за Свету Тајну брака. О чему је било речи у другом циклусу емисија „Светотајинско богословље“, који је почео у септембру прошле година, а закључен је у среду 24. јула, разговарали смо са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем. Разговор водила: Драгана Машић Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота
  21. АКАТИСТ светој великомученици МАРИНИ - ОГЊЕНОЈ МАРИЈИ празнује се 17 . (30.) јула Кондак 1. Теби, храброј невести Христовој, која си изабрана да неизрециву славу Божију објавиш својим величанственим страдањем, усрдну молитву узносимо и зовемо те да погледаш и на нас недостојне, и да нам помогнеш да се од греха очистимо, да душе врлинама оброжимо и у Царство Небеско уђемо, како би могли да ти кличемо: Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Икос 1. Ти не беше рођена као Хришћанка, али када си чула тихи глас Господа Исуса Христа, твоје срце се разгоре неизмерном Божанском љубављу, и ти си, света великомученице Марина, све своје биће Њему предала. Страдања која си поднела, не одрекавши Га се пред мучитељима, задивила су и Анђеле, и не могу људским речима да се искажу. А ти си све муке неустрашиво издржала и удостојила се да примиш величанствени венац славе Небеске. Зато те ми, удивљени твојом неисказаном храброшћу, од свег срца овако величамо: Радуј се, јер си огањ Христове љубави у свом срцу запалила! Радуј се, јер си младост своју Христу Богу предала! Радуј се јер си се мучеништвом за сву вечност прославила! Радуј се, јер си светли храм Духа Светога постала! Радуј се, јер си се чистотом душе Анђелима уподобила! Радуј се, јер си неувенљиви венац мучеништва од Господа Христа задобила! Радуј се, јер си Цркву Божију величанствено мучеништвом украсила! Радуј се, огњу Христове неугасиве љубави! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 2. Твоји родитељи, света Марина, беху високородни и узвишени славом овога света, али су били помрачени многобожачким веровањем и нису знали за истинитог Бога. Зато ти ниси као остала хришћанска деца слушала умилне речи о Ономе Који највише воли децу, о Господу Исусу Христу, и теби крај колевке није имао ко да пева анђелску песму: Алилуја! Икос 2. А би нешто и горе од тога, света Марина, јер твој отац Едесије беше идолски жрец у Антиохији. Али пошто ти остаде без мајке као дете, он те предаде једној дојиљи на село, и која иако не беше Хришћанка, ипак је у твоју нежну душу улила доброту и љубав, тако да ти израсте лепа телом, али још више душом, чекајући женика коме ћеш поклонити своје срце. Зато ти кличемо овако: Радуј се, јер те је Бог избавио из таме многобожачке! Радуј се, јер си приљежно васпитана у доброти и љубави! Радуј се, јер кроз тебе Господ Христос пројави Своју бескрајну славу! Радуј се, светла и чедна девице Христова! Радуј се, нежни цвете Раја Христовог! Радуј се, Анђеле у људском телу! Радуј се, Христова светла голубице! Радуј се, огњена птицо Небеска! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 3. У то време се подиже страшно гоњење на благоверне Хришћане, који се кријаху од мучитеља по пустињама, горама и пећинама, а неки и по селима. Имајући велику рервност за Господа Христа, они су и даље поучавали неверне о светој Вери Хришћанској, појући радосно: Алилуја! Икос 3. И тада, по премудром промислу Божијем, и до тебе, дванаестогодишње девојчице, света Марина, дође глас о Цару Небеском, Господу Исусу Христу, Који је дошао у свет, и кроз Пресвету Богородицу постао Човек, не престајући да буде Бог, да би спасао од вечне греховне смрти све оне који са љубављу пођу за Њим, испуњавајући Еванђеље Његово. И као небеска муња, у твом срцу бљесну неописана љубав према том Царевићу, да ти свим бићен пожеле да будеш само Његова невеста. Због те љубави према Сину Божијем, и ми те с љубављу овако величамо: Радуј се, јер те је Господ Христос љубављу Небеском у срце ранио! Радуј се, јер си Га жарко заволела! Радуј се, јер ти је Тајна Неба откривена! Радуј се, јер си чувши за Господа Христа све земаљско одбацила! Радуј се, јер си благодаћу испунила срце своје! Радуј се, јер си постала слушкиња Господња! Радуј се, јер си Вечни Живот задобила! Радуј се, јер твоје житије умиљењем надахњује Хришћане кроз векове! Радуј се, огњена Христова девственице! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 4. И та Небеска љубав, љубав Божија, љубав неисказана, тако силно затрепери тобом, невесто Христова, Марина свеславна, да ти ништа друго не размишљаше, нити говораше, него само о Богочовеку, Господу Исусу Христу, Чије си Еванђеље срцем и душом заволела, и Коме си радосно појала: Алилуја! Икос 4. И мада још ниси била крштена, јер не беше свештеника да те крсти, ти си, света Марина, храбро и без стида почела пред свима да исповедаш Веру Хришћанску. Слушајући да су многи мученици примили свето крштење кроз своју проливену крв, ти си пожелела, да као и они, пролијеш своју крв за Господа, и будеш убројана у мученице Његове. Удивљени твојом пламеном вером, ми ти кличемо: Радуј се, јер ти је Господ Христос био почетак и крај! Радуј се, јер си Еванђеље Његово свим срцем заволела! Радуј се, јер си и живот била спремна да положиш за свога Господа! Радуј се, огњени сасуде девствености и чистоте! Радуј се, јер твоје иконе украшавају храмове Божје! Радуј се, јер си од Бога изабрана за величанствени подвиг мучеништва! Радуј се, јер си безброј Небеских дарова примила! Радуј се јер си без страха исповедала Господа Христа! Радуј се, огњена зрако Божанског огња! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 5. На крају и твој отац, жрец многобожачки, дознаде да слободно исповедаш Веру Хришћанску, и да презиреш његове богове, па те тако силно омрзну, да те и није више сматрао за своју ћерку. А ти, голубице светла, Марина света, сва окренута Богу, непрестано појаше: Алилуја! Икос 5. Када ти би петнаест година, света Марина, ти изађе у поље да видиш стадо свога оца, и тада те срете епарх Олимврије, љути мучитељ Хришћана. Видећи те тако лепу и чедну, он се толико занесе, да помисли да те узме за жену, па стаде да те испитује којег си рода, нудећи ти све сласти земаљске, али ти то све сматраше за ништа, не желећи ни да чујеш за његове понуде. Величајући твоју љубав према Небеском, ми величамо и тебе овако: Радуј се, јер си због Господа Христа и родитељску љубав презрела! Радуј се, јер си се гнушала лажних богова свога оца! Радуј се, јер иако беше нежна као срна, ниси се уплашила мучитеља! Радуј се, јер те ништа није могло одвојити од љубави Христове! Радуј се, јер си се уподобила мудрим девојкама! Радуј се, јер си светлошћу Божијом испуњена! Радуј се, јер си неизмерно волела Онога Који воли цео свет! Радуј се, јер си се Господу Христу свим бићем предала! Радуј се, огњена Небеска заштитнице Хришћана! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 6. Тада ти, целомудрена девице Марина, храбро пред епархом исповеди да си Хришћанка, и да си већ обручена другом Женику, Господу Исусу Христу, Који ти је обећао небројено лепша блага, која никада пропасти неће, и да те у Његовим брачним ложницама чека таква сладост и лепота, која се не може упоредити са свим лепотама овога света, па умилно запева: Алилуја! Икос 6. Чувши да си Хришћанка, епарх одмах нареди војницима да те воде у град, али да се односе према теби са чашћу, света Марина, јер си га задивила својом лепотом и мудрошћу, па је мислио да ће те, претећи ти мукама, лако заплашити, и узети себи за жену. А ти, чедна слушкињо Господња, мољаше Бога у себи да ти да снаге да све претње и предстојеће муке храбро издржиш, како би примила неувенљиви венац мучеништва. Зато ти овакве песме узносимо: Радуј се, јер си умом била у Вишњем свету! Радуј се, јер си као робиња Христова окове радосно примила! Радуј се јер си победоносно ишла ка своме страдању! Радуј се, јер си жртву непорочну Господу Христу принела! Радуј се, светла грлице Небеска! Радуј се, славна девице Христова! Радуј се, чисти изворе бестрашћа! Радуј се, невино јагње Господње! Радуј се, огњу који сажиже демоне! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 7. Дошавши у град, сурови епарх најпре принесе жртву својим поганим боговима, па похвата још многе Хришћане и баци их заједно да тобом у тамницу, света мученице Марина. А ви, пламеном љубављу благодаристе Богу, Који вас је избавио из многобожачке таме и довео пред врата мучеништва, радосно појући до зоре: Алилуја! Икос 7. Следећег дана епарх устроји свечано суђење пред народом и најпре нареди да доведу тебе, света великомученице Марина, јер откако те виде, беше страсно обузет твојом лепотом и мудрошћу. И онда те стаде наговарати да се одрекнеш Господа Христа и принесеш жртву његовим боговима, јер ће му бити веома жао да мучењем упропасти твоје младо тело. А ти, девице Христова, храбро стајаше пред њим, молећи Господа да ти помогне у ономе што те чека. Зато ти кличемо овако: Радуј се, јер си неустрашиво стала на судилиште пред мучитеља! Радуј се, јер си храброшћу посрамила ђавола! Радуј се, јер си се подвигом уподобила Господу Христу! Радуј се, јер си желела само Рајске красоте! Радуј се јер си украшена многим врлинама! Радуј се, јер си Богоблажена невесто Господња! Радуј се, свеславна мученице Христова! Радуј се, јер и неправославнима чудесно помажеш! Радуј се, огњена молитвенице за грехе наше! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 8. Тада ти, света Марина, гласно, да сав народ чује, поче да говориш епарху: „Ја сам се научила исповедати Небеског Оца и Јединородног Сина Његовог и Пресветог Духа, Јединог Истинитог и Живог Бога, и Њему се клањати и приносити жртву хвале, а твојим боговима, злим дусима, никада нећу принети жртву, нити им се поклонити“ – па гласно ускликну: Алилуја! Икос 8. Епарх поново покуша да те претњама одврати од Господа Христа, али како ти остаде непоколебљива у својој одлуци, испуни се јарошћу, па нареди да те скину голу и бију прућем. И ти би дуго мучена, о великострадалнице Марина, да су потоци крви истицали из твога тела. Неки од народа те наговараше да принесеш жртву идолима, да би сачувала своју младост, а многи плакаше за тобом, а ти си се тихо молила Богу Који ти је давао благодатну снагу да издржиш оно што је обичном човеку неиздрживо. Зато ти благодаримо овако: Радуј се, јер си се из љубави жртвовала за Господа Христа! Радуј се, јер се ниси поклонила многобожачким идолима! Радуј се, јер си се једино Господу Христу клањала! Радуј се, јер тело твоје прими тешке ране за Господа Христа! Радуј се, јер си се уподобила највећим мученицима Његовим! Радуј се, јер си идолску обману разобличила! Радуј се, јер си се мученичком крвљу као хаљином обукла! Радуј се, јер си за Христа умрла, да би с Њим вечно живела! Радуј се, огњезрачни храме Духа Светога! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 9. Када слуге на трен прекинуше са мучењем, епарх ти рече: „Ово је почетак твога страдања, Марина, и ако останеш упорна у непокорности, доживећеш још веће муке“. А ти му, великомученице Христова, храбро одговори: „Чини што год хоћеш. Ја не обраћам пажњу на муке и мени помаже Господ Исус Христос, јер је једино Он Бог, и само Њему треба узносити хвалу и појати: Алилуја! Икос 9. Има ли на свету беседника који би умео да искаже твоје свето страдање, о великомученице Марина, јер као и твога Господа некада за Крст, и тебе тада приковаше клинцима за мучилишну даску, и гвозденим трозупцима почеше да кидају твоје пречисто девојачко тело, са кога отпадаше комади меса. Тада ти мучитељ поново рече да принесеш жртву његовим боговима а ти му храбро одговори: „Ако поштедим своје тело, како ће се онда душа моја овенчати славом у Царству Небеском“. Стојећи неми пред твојим неисказаним страдањем, чујемо како Анђели уместо нас тихо поју: Алилуја! Радуј се, јер се ни у највећим мукама ниси одрекла Господа Христа! Радуј се, јер мучитељи као најљуће звери кидаше твоје тело! Радуј се, јер си храбро издржала мужествени подвиг! Радуј се јер се тобом хвали сабор девственица! Радуј се, јер си својом крвљу Небеске одежде истакла! Радуј се, јер си страдањем обложила своју душу! Радуј се, јер си славом неизрецивом узвишена! Радуј се, дјево, Небеском добротом испуњена! Радуј се, огњена заштито од злих духова! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 10. Једва живу, затворише те у дубоку и мрачну тамницу, где бацају осуђенике на смрт, и ти, о света мученице Марина, из дубине срца завапи ка Господу: „Вишњи Боже, Теби са страхом све Силе Небесне предстоје, погледај и на мене смирену, непотребну и недостојну слушкињу Твоју, и дај ми снаге да савладам непријатеље моје, и да се у мени прослави Свето Име Твоје, јер само Теби доликује да се поје анђелска песма: Алилуја! Икос 10. Када наступи ноћ, сва тамница се затресе, и у некој тамној светлости појави се ђаво у виду огромне страшне змије. Ужасно шиштећи она се окоми на тебе и као да те својим огромним чељустима прогута, а ти, о великомученице Марина, савладавши страх, осени се крсним знаком и змија се распаде, тада се отвори кров тамнице и обасја те неописана Небеска светлост, и ти угледа велики Крст и на њему белу голубицу која ти рече: „Радуј се, Марина, јер си победила врага и дошао је дан твоје радости да се уселиш у Небеске дворе Христове“. И чудесном силом Божјом ти за трен постаде исцељена и здрава као и пре мучења. А ми, задивљени твојим подвигом, овако те песмама величамо: Радуј се, јер си страшног демона крсним знаком одагнала! Радуј се, јер је неприступна светлост просветлила твоју душу! Радуј се, јер ти је Господ чудесно све тешке ране исцелио! Радуј се, јер се тада испуни неописаном радошћу! Радуј се, јер си потоке крви за Господа Христа пролила! Радуј се, јер си њима демонске замке уништила! Радуј се, јер си се крвљу за Господа Христа увенчала! Радуј се, јер си благодаћу и врлинама била испуњена! Радуј се, огњена исповеднице Господа Христа! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 11. Другог дана те изведоше поново на судилиште, и када те угледа исцељену, о света Марина, епарх се страшно зачуди, па будући да беше помраченог ума, рече како су се његови богови смиловали на тебе, исцеливши те, и како и ти треба да будеш многобожачки жрец као и твој отац. А ти му, светла голубице Христова, рече да је безуман, јер је једино Свемоћни Лекар, Господ Христос, имао силу да те чудесно исцели, иако беше сва у ранама, па радосно запева: Алилуја! Икос 11. Окорели епарх нареди да те поново муче, света Марина, па те слуге његове палише огњем по грудима и бедрима, да ти тело постаде црно као угаљ. Тада ти повика: „Господе, удостојио си ме да прођем кроз огањ, удостој ме и да прођем кроз воду светог крштења“. Побеснели мучитељи те тако изгорелу бацише у велико буре да те удаве. Али тада се затресе земља и конопци којим беше везана се разрешише, а слуге од страха побегоше, и опет над тобом синуше зраци неисказане Небеске светлости. Саосећајући се са тобом у страдању, ми ти појемо: Радуј се, непобедива великомученице Христова! Радуј се, јер чудесним исцељењем избезуми мучитеља! Радуј се, јер се огња ниси уплашила! Радуј се, јер си Божијом силом у мучеништву крепљена! Радуј се, дивна дјево међу мученицама! Радуј се, јер си демоне учинила својим слугама! Радуј се, јер си за мало временог мучења вечна блага наследила! Радуј се, јер си мученички сабор благољепно украсила! Радуј се, огњена зрако љубави Божије! Радуј се, света великомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 12. Тада се опет појави она светла голубица носећи златан венац у кљуну, и над тобом сину огњени стуб, света Марина, на чијем врху беше предиван Крст, и сви чуше глас: „Мир теби, Невесто Христова Марина! Сада ћеш примити венац Небески од твога Господа“. И ти опет, чудом Божијим, изађе из воде потпуно здрава. Видећи то, многи и многи повероваше у Господа Христа, па их мучитељи одмах посекоше, и они душама отидоше у Царство Небеско, појући: Алилуја! Икос 12. Избезумљени епарх видећи да ти не може ништа, нареди да ти мачем одсеку главу. Пошавши на место погубљења, ти позва присутни народ да позна Јединог Истинитог Бога, Господа Исуса Христа, и да одбаци веровање у мртве идоле. Тада се поново затресе земља, и јави ти се Сам Господ, великомученице Марина, а ти се испуни неисказане радости, говорећи џелату да брзо изврши што му је наређено. И када те мучитељи посекоше, Твој вољени Женик, Господ Исус Христос, узе твоју свету душу, и однесе је у светла Небеска насеља, да се вечно радујеш у њима. А нас свегрешне, твој свети и светли подвиг надахњује да те овако величамо: Радуј се, јер ти се Господ Христос пред смрт величанствено јавио! Радуј се, јер је душу твоју на Своје руке радосно примио! Радуј се, јер си златан венац мучеништва на своју главу примила! Радуј се, јер си својим подвигом подстакла многе да исповеде име Христово! Радуј се, јер си се у Небеске обитељи уселила! Радуј се, јер твоје свете мошти реке исцељења точе! Радуј се, јер имаш силу да изгониш демоне из поседнутих људи! Радуј се, украсу Цркве Христове! Радуј се, огњена осветнице хулитеља светиње! Радуј се, света велокомученице Марина, разгори и наша срца огњем Божанске љубави! Кондак 13. О, света Марина, величанствена страдалнице Христова, принеси ову молитву твоме и нашем Господу, просећи од њега свеблаге милости и за нас убоге и јадне, и замоли Га да нам све грехе опрости, душу очисти и приведе бестрасном животу, како би до краја земног живота, и кроз сву вечност, радосно појали: Алилуја! (Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.) МОЛИТВА светој великомученици МАРИНИ – ОГЊЕНОЈ МАРИЈИ О, света мученице Марина, ти си била живи огањ вере у Господа Исуса Христа, и због те вере си радосно и без страха пострадала, и удостојила се да добијеш венац мучеништва од Самога Господа. Твојим светим подвигом ти си за сва времена показала да се могу победити наши највећи непријатељи спасења – тело и ђаво. Зато ти је Господ подарио велику благодатну моћ да нам помажеш у многим невољама, а посебно у борби са злим демонским силама. Због тога, ми свегрешни и немоћни, приступамо ти, света Марина, и просимо твоју благодатну помоћ. Помози нам да и ми победимо наше тело, које нас на безброј начина вара, и коме у сваком захтеву попуштамо, грешећи непрестано. Својим молитвама Господу, учини да устанемо из блата у којем се ваљамо и да се очистимо од свих телесних нечистота кроз дубоко и искрено покајање, како би могли да поставимо добар почетак на путу спасења. Али те још више молимо да нам помогнеш у овој тешкој и крвавој невидљивој борби коју водимо са духовима злобе, и који су нас преварили и увукли у многе грехе, а да ми тога често нисмо ни свесни. Зато својим светим молитвама са Небеских висина одагнај све демоне који плету замке око нас и одводе са пута спасења. Они су својом злобом и лукавошћу у нама посејали и гордост, и себичмост, и мржњу, и завист, и злобу, и властољубље, и сластољубље, и среброљубље, и све друге страсти, које су се у нама одомаћиле, и постале као нека наша друга природа. Зато својом огњеном молитвом, мученице Марина, одагнај све те бесове који су се устремили на нас, и помози да и ми устанемо против њих једним новим животом, кроз Цркву Христову, кроз покајање, кроз врлински и непорочан живот. Помози да се и у нама распали неугасиви огањ љубави Божје, којим си ти тако силно горела, па да са трепетом будимо над сваким својим делом и мишљу, и да душу оградимо непрестаном молитвом и Богомислијем. Тада ће демони бежати од нас са страхом и неће моћи много да нам нашкоде. Нека би, твојим светим молитвама, тако проживели до краја земног живота, стално стремећи ка Вишњем свету. А када једном са душама пређемо у царство духова, помози да слободно прођемо крај злих војски сатанских, и да се удостојимо да са радошћу уђемо у светлост Царства Небеског, где све војске Анђела, и свих Светих, међу којима и ти лучезарно светлиш, света Марина, непрестано славе Пресвету и Животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у векове векова. Амин.
  22. Причао ми је један стари капетан брода: „Тада смо имали бродове са једрима. Нисмо се бојали отвореног мора, зато што су једра држала брод и он се поигравао са таласима. Многе тешкоће смо сретали када смо прилазили копну. А када смо одводили будуће монахе на Свету Гору, знали смо да их нећемо поново узимати. Губили смо их, нису поново излазили ван, као што се умрли не враћају назад када их односе на гробље.“ Он је Свету Гору окарактерисао као гробље, као гроб, у који када неко уђе, не излази ван. И имао је право. Можемо да кажемо да је Света Гора једно гробље мртвог семења, из кога је исклијао један другачији живот и цветање. Света Гора је нешто што те најдубље потреса и привлачи. Нешто што има везе са смрћу и животом. Кандидат за монаха долази на Свету Гору. Остаје у слободи. Жели да види шта се са провођењем времена на овом месту у њему догађа. Реакције су различите, сходно личностима и трагањима њиховим. Ако имаш призив за тај живот, ту логику, место и климу, остајеш. Долази до твог пострига. Биваш приведен од свог Старца Светом Жртвенику, коме припадаш, коме посвећујеш живот свој. А Свети Жртвеник, света Трпеза, јесте пресвети гроб Христов, одакле излази Женик, као из светле брачне одаје. И волиш један Гроб. И припадаш Гробу, јер волиш живот. Прва жеља старих светогораца једном новом, младом монаху је: „Добро трпљење“ (καλή υπομονή). То трпљење, то да свесно останеш под (=потчињен), јесте благослов који у себи крије велику динамику, јер те привлачи путу свесног умирања, погребења у „земљу добру“, где се ослобађа, активира динамизам скривен и сабијен у теби. И клија семенка твога бића која даје „плод стоструки“[1]. Да би се то десило семенка твог бића треба да је жива, да има елеменат који може да издржи у процесу живоносног умирања и треба да дође твој час, да семенка сазри, да човек постане свестан да је то једини пут његов. Да другачије не може бити. И пролази време, да би дошао час. А коначни час је толико страшан, да бисмо сваку жртву учинили да га заобиђемо, да га избегнемо. Другачије, међутим, не може бити, него да испијемо горку чашу смрти. Проучавање смрти је проучавање живота. Оно што видимо пред собом да се неизбежно приближава јесте смрт. Оно што постоји у нама јесте жеђ за вечним животом. Будући да си заволео овај пут монашког живота и подвига, идеш даље, почињеш да се погребаваш, да живиш умирање и да се храниш животом неуништивим и радошћу која не пролази. Када се крштаваш „у смрт“[2] Исусову, облачиш се у Христа[3] и добијаш име. Када постајеш монах, примаш друго крштење и добијаш ново име. Поредак пострижења говори ти сву истину о животу подвига који те очекује. Говори ти о неизрецивој радости и весељу које ћеш достићи пошто прођеш кроз бескрајне муке и неочекивана искушења. Описује ти сасвим јасно „све што је тужно и тешко у радостотворном животу по Богу“. На крају све доводи до једне провере где је све под претњом, у кризи која често превазилази логику и издржљивост твоју. У том часу крајње недоумице и напуштености, ако свесно свим бићем својим кажеш: „Нека буде воља Твоја Боже мој, ма колико ме то стајало“, тада се сав мењаш. Облачиш се у Христа. Место мења име. Постајеш други (= ин, инок). „Они пак који потрпе Бога обновиће снагу, залепршаће крилима као орли, ходе и не умарају се“[4]. Тада доживљаваш последице оне жеље „добро трпљење“. Осећаш да си цели живот проживео да би дошао до тог тренутка. И до тог места. Тај тренутак је муња и вечност. Тада немаш никаквих недоумица. Не присећаш се ничега, нити шта очекујеш. Божанска посета је наједном избрисала поделу на прошлост и будућност, чинећи све једним сада преплављења и преиспуњености. Непокретан си. Стојиш запрепаштен, пун изненађења, отворених чула, тако да сав постајеш једно чуло. Све вреднујеш другачије. Налазиш богатство, славу и рај тамо где други виде пропаст коју би требало избећи. Христос на Крсту и као умрли положен у Плаштаницу (у Надгробном Плачу) бива препознат као „Цар славе“. Од тада задовољан си када си презрен. Радујеш се понижаван. Биваш помогнут када те отписују. На плочама срца твога исписује се један нови закон, као што је написан на каменим плочама на гори Синају. Нови закон љубави који си лично примио, запечатио те је као „печат дара Духа Светога“[5]. На себи носиш монашку схиму – крст са исповедањем победе: ИС (=Исус), ХС (=Христос), НИКА (=победа). Ф (Φώς=светлост), Х (Χριστού=Христова), Ф(Φαίνει=просвећује), П (Πάσι=све и свја), Т (Τόπος=место), К (Κρανίου=лобање), П (Παράδεισος=рај), Г (Γέγονε=постаде). Од тада другачије ходиш. Носиш то искуство као проливање крви. Носиш умирање које те је донело у живот. Не излазиш ван гроба. Храниш се њиме као што се биљка храни кореном из земље. Из искуства твог произлази реч твоја, уобличава се простор твој. Све је пројава тог васкрсења из мртвих, све је одевено у чедност умилења и изворни динамизам вечног живота. Свети Козма Етолски, истински Светогорац, јасно говори да темељ на коме стоји, није, како многи мисле, столица или трон, већ гроб његов, из кога говори његово мртво ја[6]. * * * Када Авраам вади нож да би жртвовао свог сина Исака, дакле да би убио живот свој и наду, јер то Бог тражи, у том часу јавља се анђео са неба који га зауставља. Жртва Авраамова је већ завршена. Живот његов се променио. Име места се променило. Постало је „Господ ће се постарати“. Да би касније казали: „на гори где ће се Господ постарати“[7]. Аврам постаје отац вере, отац мноштва верујућих. Ко живи близу тог човека и тог места, где се Господ постарао, има другачије васпитање. Налаже му се другачије понашање. Не можеш да будеш дрзак на том месту. Не можеш да импровизујеш, да чиниш шта ти на ум падне. Предајеш се логосу и посебном блистању места жртве и образовања, које је постало и трајно постоји тим духовним искуством и догађајем који се десио. Крсном жртвом Господа „свако место дом молитве постаде“[8], по светом Јовану Златоустом. Светогорски манастири су ставропигијални. Крст је ушао у темеље Манастира. Крст је ушао у срце ктитора. Они су се сами из љубави распели да би се суочили са хиљадама непријатељских искушења. Колико су поднели свети ктитори да би саградили манастире, да би организовали братства, то њихова житија описују. Али, неописиве муке и неисказиве небеске радости које су окусиле душе њихове, само су њима знане. То су оне ствари „неизрециве…о којима човеку није допуштено да говори“[9]. Да су, међутим, они истинити, аутентични, свети, види се и из тога како су уобличили и уобличавају читав простор Атоса и читаво време; види се да су учинили Гору светом и богопохођеном. Простор и време су натопљени скрушеним страхопоштовањем. Преподобност светости, саживот са упокојенима, топлота присуства, лепота која превазилази смрт, то су неке особености Свете Горе. Велике, истинске и увек живе ствари саме долазе. Дешавају се без труда. Дарују се с више онима који су без граница, безусловно, себе Богу принели. Тако, можемо да кажемо да су њихова дела рођена благодаћу Божијом, а не створена вољом људском. Тако, можемо да говоримо о зградама богосазданим и иконама нерукотвореним. У том светом простору монах је научио да не губи време чинећи своју вољу, већ да се ничим не бави – по речима „отпочините и познајте“[10] – да би се налазио у сталној готовости и будности; да слуша и гледа шта Бог хоће и да то одмах учини. Присиљава се безприсилно. Све слободно Њему оставља. Дише молитвом свесно, а потом и не осећајући. Тако, његово време постаје Божанска Литургија. Види целу природу осветљену и преображену изнутра, као што се она на светим иконама приказује и као што ће бити – и већ је почела да бива – у новој твари; тада када „нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо“[11]. Сва природа и боје природе божански се измењују, одевене у блистање литургијског умилења. Грађевине постају лагане, дишу и причају. Камење у тишини кличе[12]. Да би чуо глас грађевина, глас оваплоћеног Логоса, треба да будеш скрушен и мртав за своју вољу. „Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га оживеће“[13]. Ако чујеш глас оваплоћене Истине, истине која се оваплоћује у начину на који се простор и време на Светој Гори организују, узимаш живот. Етос грађевина, ритам мелоса, дискретност програма, објављује једну истину која се не учи на спољашњи начин, зато што је она причешће живота, које се са генерације на генерацију преноси као тајна настављања и кружења крви у једном телу јер „једно смо тело многи“ [14], живи и упокојени. Ако не живиш у љубави која је вечност; ако паднеш у замку да сматраш битним оно што је небитно, да тежиш положајима, слави и богатству, које пролази и гаси се, у том случају, већ од сада предокушаш несретни крај коме те време неумољиво одводи. Насупрот, у клими божанске љубави време не укида живот, већ уништава трулежност и открива светлост нетрулежности. Колико време пролази, човек који је научио да живи дајући себе, умирује се, стишава се, оснажује, подмлађује се. Дан се не завршава, не смркава се, већ свиће. Верује, живи и осећа да ће са смрћу потпуније сванути невечерња светлост. И када буде чулно изгубио светлост света, када буду престали да се крећу удови на земљи, тада ће га, као мртво и безосећајно тело, други узети и положити га у скуте земље. Тада ће и спољашње од свих бити виђено и са његове стране доживљено потпуно предавање себе божанској вољи, да би дејствовала онако како она хоће. И будући да је за време живота свог познао божанско милосрђе, и да је осетио и доживео и у свом смртном телу божанску радост, као дар кога није био достојан, сигуран је (и та сигурност је тело бића његовог), да ће и тада – још више и упечатљивије – нестворена светлост и божанска љубав да просвећује и саздаје њега самог (достојног осуде због дела својих, но ипак објекат љубави Божије милосрђем Његовим). Таквих непознатих и анонимних људи који су тако живели, тако били сахрањени на Светој Гори, има много. Из гробова њихових, из места где су живели, из брда која су гледали, из стаза којима су ходили, из храмова где су ишли на Свету Литургију, из келија где су се подвизавали и примали божанске посете… из свега тога израња необјашњив миомирис и топлина присуства, која побеђује усамљеност. Када примиш благодат, када све што је у теби говори „слава Богу“, тада ову радост и веселост доживљаваш као радост и веселост која блиста свима. Тада си способан да и благослов и бол и духовне дарове свих других – независно где су и када живели или живе – примаш и да доживљаваш као своје богатство, које ти се даје на дар. Живиш са онима које ниси видео и нећеш видети; са онима који су живели пре толико векова. И ближи су ти они који су даљи, али истинити, који су нашли утеху у болу и у несрећи, јер нису душу повредили. Колико су ти људи близу или далеко не зависи од географске и временске удаљености која те одваја од њих, већ од тога колико духовног здравља имаш, колико постојиш у простору љубави и осећајности за ствари истините које остају, које сви очекују. * * * Васцела творевина, простор и време, имају вредност зато што су пројава љубави Божије. Љубав чини простор Рајем, а у време она доноси оно што је безвремено и вечно. Близу смиреног, човека љубави срце ти се отвара. Налазиш пространост. Постајеш као мало дете. Крећеш се са лакоћом. Не желиш да га напустиш. Време у његовој близини протиче свето и плодно. У супротном, близу себељубца, који завиди и злопамти, не можеш да боравиш. Не налазиш простора. Срце ти се стеже. Потиштен си. И повлачиш се. Ако не љубиш, сужава се простор твој и понедостаје ти времена. Ако радиш себељубиво само за себе, као безумни богаташ из Еванђеља, заборављајући другога, твоје време се одмах завршава. Твој дан постаје ноћ. И чујеш глас: „…ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а ово што си припремио чије ће бити“[15]? Међутим, онај који љуби, ради и живи за другога, када дође последњи час, и постави му се исто питање: „То што си припремио коме остаје“?, одговор је спреман: „Све припада истинитом и скупоценом моме „ја“, које су сви други“. Када својим понашањем даш простор другоме, себи дајеш простор. Када одбацујеш, осећаш антипатију или мрзиш другога, мрзиш себе самог. Ако то сада не разумеш, доћи ће време када ћеш разумети. Ти свети и истинити (подвижници), имајући богатство благости и доброте, из љубави сабирају и пуштају све да слободно напредују „у свако време и на сваком месту“[16], по вољи Господњој. Тако, Црква је свугде и увек Сместилиште Несместивог, где човек може да живи; она је сабирање и посланство, долазак и одлазак. Кроз евхаристијско сабрање Црква нам помаже да доживимо да смо „једно тело и један дух многи“[17]. Кроз апостолство Апостола она доноси Еванђеље радости и Васкрсења „васцелој творевини“[18]. Када ходиш од Бога послан – а не од своје помисли – задобијаш исихију пустиње. И када се стишаваш у свепустињском благовољењу Божијем, ходиш свугде помажући и бивајући помаган. Они који ходе остају непокретни на једном месту које је воља Божија. Који у Богу почивају свугде налазе божанску благодат. Нека свако од нас са усрдношћу подигне крст који му је некада негде дат да га подигне, и кроз крст ће доћи неисцрпна радост у читаво биће наше, а преко њега и у читав свет вавек. * Предавање одржано на симпосиону са темом „Света Гора – више од хиљаду година духовног сијања“, у оквиру манифестација „Солун – културна престоница Европе“, 27. Новембра 1997 год. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 10. децембра 2016. године у Парохијском дому у Љубљани, предавање на тему „Света тајна брака“. На почетку предавања у оквиру Љубљанских духовних вечери које ораганизује Црквена општина љубљанска, пред великим бројем слушалаца митрополит Порфирије је појаснио да је Бог у кога вјерујемо Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух - дубинска и суштинска заједница личности и заједница љубави, модел живота који је у темељу живота Цркве и у темељу људског рода. -Стога смо и ми створени по слици и прилици Божјој да бисмо се реализовали као бића заједнице, поручиоје владика Порфирије и додао: -Ми јесмо човек - остварена икона Божја, али се уподобљавамо Богу искључиво када смо бића заједнице. То не значи да свако мора бити физички окружен људима, јер није географски принцип тај који дефинише нас као бића заједнице. Можемо бити у пустињи, а да смо у интензивнијој заједници са свим људима света него неко ко живи у милионском граду, јер је то унутрашња категорија и питање љубави према другим људима која може да се манифестује пре свега и изнад свега кроз молитву, нагласио је Митрополит. Он је истакао да је Бог још у Рају установио брак да би људима олакшао да дођу до смисла свог постојања. - До тога можемо доћи искључиво кроз заједничарење. Господ је већ по стварању човека благословио брак и том приликом открива циљ брака као свете тајне дајући заповијест - да двоје буду једно. Брак је од фундаменталног значаја за живот Цркве. Ми се данас у свету често суочавамо са одсуством било какве идеје о светости и било каквој вредности брака. Данас је то забава, или се чак сматра сувишним, спутавајућим за индивидуална права, слободе, за индивидуалну афирмацију, реализацију итд. Замислите какво је то отуђење од изворног значаја и смисла постојања да смо дошли до тога да се брак данас сматра штетним или отежавајућом околношћу за остварење личних права, констатовао је Високопреосвећени. итрополит је истакао да је Бог брачну заједницу установио да би се она развила у породицу, али пре свега да би се човек реализовао као биће заједнице - да двоје буду једно. -То је могуће постићи са оним што је смисао живота, оним за шта смо створени и оним што је наш основни потенцијал на коме се све темељи, а то је љубав. Љубав је заправо енергија која покреће све у нашем животу и та љубав има само два могућа смјера: љубав према себи и љубав према Богу. У зависности шта је од тога претежније, зависиће и наш однос према другим људима, а брак постоји да бисмо тај потенцијал развили онако како треба, нагласио је Митрополит. Он је посведочио да нам је Бог дао љубав да бисмо могли да остварујемо заједницу и да бисмо, заправо, реализовали себе као бића заједнице, а дао нам је брак да бисмо ту енергију развијали унутар брака, не теоретски него практично и у свакодневном животу постајали љубав, тако да би се наш живот претварао у љубав. -Муж је добио жену и жена је добила мужа да би смо се, кроз свакодневни живот, у оквирима међусобних неспоразума, на темељима различитости, у оквирима несугласица, међусобног супротстављања, али и жртве и љубави и покушаја прихватања једно другога, научили да волимо. Добили смо тај потенцијал који тек треба да постане наш животни садржај. Муж је добио жену, да би научио да воли и да би се претварао у љубав, те да би кроз њу сви људи овога света постали његови ближњи. Јер ако се ту не научи да воли, у пракси и конкретно, где постоји и биолошка међусобна привлачност, нема шансе да ће икада икога волети, рекао је владика Порфирије. Високопреосвећени Митрополит је нагласио да искључиви циљ и смисао брака јесте да двоје постану једно, али данас, нажалост, често имамо често ситуације кад двоје уђу у брачну заједницу, да у почетку постоји нека привлачност, љубав или допадање, али протоком времена они постану потпуни странци, а онда остају у брачној заједници или из практичних разлога или због деце, те додао да, уствари, деца долазе као нове саднице у брачну заједницу и ту треба да добију као највећи капитал и наслеђе управо љубав, како би и они са неким другим постали једно и потом наставили да се васпитавају и развијају у љубави као домаћој цркви. -Често они који имају децу размишљају о томе како васпитати децу, па их бомбардују разним знањима информацијама, већ од предшколског узраста уче језике и оптерећују се разним непотребним стварима - правимо од њих мале компјутере, а заправо најбоља инвестиција и најбољи дар деци је међусобна родитељска љубав, рекао је Митрополит и истакао да колико год је нормално и важно да се родитељи распну за своју децу и да читаво своје биће дарују својој деци, једнако је важно ако не и важније да непрестано, из дана у дан, узрастају у љубави, да њихова љубав расте и да се међусобно сједињују, јер ако то буду даровали својој деци, једну љубавну атмосферу и амбијент у коме расту, деца ће засигурно бити духовно и психолошки стабилна, а онда ће стицати и разна знања неопходна за живот. -Да двоје буду једно могуће је кроз љубав, али је то немогуће без присуства Божјег, јер брак је увек заједница између мушкарца и жене где је благодат Божја присутна, нагласио је митрополит Порфирије. Он је подсетио да о значају брака најбоље сведочи сам Господ кроз чињеницу да је Он почео да открива себе као Спаситеља и Месију управо својим присуством на једној свадби. -Христос је на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино, управо да покаже да је брак тајна, да је брак чудо и да је брак, као простор остварења назначења због којег смо дошли на земљу, могућ једино кроз присуство Божје, кроз присуство Христово у нашој брачној заједници, рекао је Владика и нагласио да је брак је институција коју је нама људима Господ оставио као један педагошки простор и полигон, који нам олакшава да дођемо до подобија Божјег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. 30. Мај 2019 - 14:28 Четрдесето свепољско православно васкршње поклоничко путовање православне омладине на Свету Гору Грабарку На позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита варшавског и све Пољске г. Саве, а на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод је делегирао презвитера Оливера Суботића, уредника Православног Мисионара, као представника Српске Православне Цркве на четрдесетом свепољском васкршњем ходочашћу православне омладине на Свету Гору Грабарку. Синодском одлуком одређена је двочлана пратња, коју су чинили Стеван Јовановић, професор верске наставе и координатор Дијалога у култури, и Јелена Љубеновић, апсолвент на Православном богословском факултету и студент персијског језика на Филолошком факултету у Београду. Света Гора Грабарка се налази на истоку Пољске, где живи највећи део православних Пољака, којих у тој земљи има укупно око пола милиона. Ове 2019. године васкршње ходочашће православне омладине Пољске је одржано од 24. до 26. маја. Осим представника Српске Православне Цркве, учешће су узеле и делегације других помесних Православних Цркава. Посебан пријем делегација митрополит Сава је приредио после свете Литургије у суботу, 25. маја. Најзначајни део пријема представљала је размена искустава у домену црквене мисије међу младима. Том приликом, Митрополиту и представницима дугих помесних Цркава представљена је и мисионарска активност Српске Православне Цркве и њене мисионарске структуре и програми. Када је реч о самом ходочашћу и његовом вишедневном програму, треба напоменути да центар свих окупљања и дешавања представаља женски манастир који је посвећен Светим мироносицама Марији и Марти. Бројна богослужења која су предвиђена програмом пружила су, и пружају из године у годину, прилику младим Пољацима да узму учешћа у заједничким молитвама, да се друже у амбијенту и у поводу који нису свакодневни. То представља истински квасац те православне заједнице. Веома значајна и веома посећена била су предавања и тематске трибине. Неке од њих су се тицале деструктивног деловања верских секти, проблема и изазова потрошачког друштва, питањима у вези са значајем учествовања на богослужењима и томе слично. Треба напоменути да су сва дешавања била прошарана спортским активностима у којима су и клирици узимали учешћа заједно са омладином. Најснажнији утисак који је делегација Српске Православне Цркве понела са тог духовног путовања јесте непосредност која је красила читаву комуникацију високог и нижег клира Пољске Православне Цркве са младим православним Пољацима. Од заједничких обеда под шатором, преко предавања и трибина, до спортских активности, свугде се могла видети спонтаност, неусиљеност, непосредност и истинска припадност једних другима, без обзира на чин, пол или године. Искрена преданост, посвећеност и молитвена озбиљност красили су понашање православне пољске омладине на свим богослужењима на којима су слободно узимали учешћа. Мисија Пољске Православне Цркве међу младима је на све делгације оставила изузетно леп колаж утисака, представља узор и даје задатак свим помесним Православним Црквама на пољу мисије међу младима. текст и фотографије: Стеван Јовановић
×
×
  • Креирај ново...