Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светост' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Зоран Ђуровић: Одпоздрав стручњаку за светост, Родољубу Лазићу На Стању ствари, освануо је текст: Родољуб Лазић: Чаша јереја Зорана (Нико као ја).[1] Реч је о врлом и врлинском адвокату који је нежна хришћанска душица која се до подне саблажњава, а од подне пише текстове против саблазнитеља и за одбрану „православља“. Воли човек да се саблажњава, па не само да прочита мој: Зашто треба уклонити владику Максима?[2] него шпијунира и мој фејс да би имао дневну дозу саблазни. Шта ти је ствар навике (Мики Манојловић)... Нећу се обазирати на све талибанате овог човека кога знам из Ваведења из Београда, али и из Двора новосадског, који, срећом, није успео да спали, јер му је владика Иринеј брзо показао пут. Ко жели да разуме о чему се ради, ваља да прочита најпре мој текст па онда Лазићев. Нећу да гушим. Моје начело: Постоји Дух Свети који говори кроз пророке и у Цркви оприсутњује Христа, као што одржава и просвећује сву твар. Исус вели да ће Дух остати све до краја света, што не значи – морам да цртам овом правнику коцкастог мозга – да ће и после бити са нама. Дух Свети је овде и говори кроз људе. Тако се Симеону смејаху, јер су тврдили да је време светаца прошло, па га, ругајући му се, назваше Новотарац Богослов. Дух све чини новим, јер је он та новина. Зато Исусова: ново вино у нове мехове (Мк 2, 22), није речена само за оно доба, него и за наше. Да нема потребе за новим, не би Исус рекао: Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн 14, 26). Глагол је у футуру (поучити, διδάξει), а ко зна нешто о развоју догмата, биће му јасно да Исус није слагао. Ко је твог колегу правника, Тертулијана, научио да први каже Света Тројица? Ваљда Дух Свети кога Исус посла да нас усавршава у знању. Видиш, пријатељу, ја, када почну да хуле, упозорим лепо људе да можда не хуле на Духа Светога. За самог Исуса су говорили да је опседнут демонима (Јн 7, 20) и да уз помоћ њих чини чуда (Мт 9, 34), али их лепо упозорим (што важи и данас), да не суде (иначе су угасили, уп. Мт 7, 1-2) и да не хуле, јер само хула на Духа неће бити опроштена (Мт 12, 31). Чиме си ти уверен да сам ја лажни пророк и хулитељ? Ко ти то гарантује? У случају да грешиш, јасно ти је да си награисао, јер си своју душу погубио, али си завео и неке друге који ће пасти на те твоје тлапње. Зато сам и Максиму казао да му не би био у кожи кад га Ава кара... Не бих то узео олако. Хином Међу разним категоријама светаца имамо пророке и лудаке. Објаснио сам у ком смислу сам говорио о себи као о пророку, али ти је то промакло, јер читаш „добронамерно“ и онда спинујеш. Неки пак имају и више дарова (ја немам за певање, Максим је музикант), па је све то испреплетено. Парадоксално је да сам и научни радник, иако лудак. То тек ресетује људе. Пишем научне студије. Пишу их и други научници о мени. И тога ће бити све више. Но, да ти чика Зоран Ава објасни мало како ствари стоје. Пророци су били претходници лудака Христа ради. Исаија (20, 1-5) се скинуо бос и го и тако ходао 3 године да би показао Израиљу да ће отићи у ропство голи и боси и голих задњица (задњица је у руском стидан термин, а у српском је то гузица; нећеш ваљда да ме тераш да ти пишем на латинском, па да тако изгледа отмено, а 80% Срба ме не схвате?). Ти би написао представку Синоду СПЦ да ухапсе тог гологузана! Поготово кад би у Београду ходао око патријаршије а тамо ветар дува и мошнице му се клате. Мошнице су светосавски израз. Имаш у Номоканону Савином казна која се прописује жени која у тучи стисне мушкарца за мошнице! За мошнице се сада користи више израз муда. Напомињем твоју благочестивост да су ово изрази из српског језика, а имаш их и у Матичином речнику. Шта год рекли, слика голог Исаије са репродуктивним апаратом и голом задњицом је била јача од ових језичких расправа. То су били људи са примитивном религијском свешћу, и када би им ти рекао глутеус, они би те бело гледали. Зато вам Ава говори српски да не би било забуне. Што се тиче употребе тежих израза, узми да прочиташ мој Исус вређа.[3] Осија је био омиљени Исусов пророк. Он га је и био послао на незахвалну службу. Наредио му да се ожени курвом (проститутка, блудница), јер се и Израиљ прокурвао (уп. Ос 3). Да ли би се ти оженио курвом? Не би. Ти си ми фина кршћанска душица. Што је најлуђе, и док је била са њиме шврљала је. Он је пак није држао као сестру, како би ти у својој благочестивости радио, него ју је облежавао (библијски израз), па су имали деце. Свети канони налажу да муж одмах отера своју жену ако га превари. Али су „свети“ канони у добром делу људске установе. Немој да тлапиш и да кажеш како је то СЗ, јер није било брака по хришћанском обреду. Мада од тебе ме ни таква глупост не би изненадила. Свашта теби може да падне на памет, талентован си ти. Немој да се потцењујеш. Када бих ја познао неку проститутку, ти би рекао како је то јасан знак да сам демонизован. Није ни то једноставно. Да те подсетим на Самсона, који је у календарчету. У Гази оде жени курви и облежа је. Гажани га опколише и вребаше целу ноћ на вратима градским са намером да кад сване га убију. Али Самсон уста у поноћи, и шчепа врата градска с оба довратка и ишчупа их с преворницом заједно, и метну их на рамена и однесе наврх горе која је према Хеврону (уп. Суд 16, 1-3). Дух Свети га није напустио ни кад је облежао курву, није био метиљав. Шта да радимо са Тамаром која је у Исусовој генеалогији (Мт 1, 3)? Она се прерушила у курву, легла са свекром и занела (Пост 38, 11-18). И из те линије је Исус потекао. Ни да Бог да би се ти саблазнио кад би виђео пророка!:))) Ти би га одмах почаствовао. Има једно сјајно место из кога се види да је Исус био претеча Фројда: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, и говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Испуните и ви меру отаца ваших (Мт 23, 29-32). Гледај како вас прочита! Имаш апендикс у Луке (11, 49): Зато и премудрост Божија рече: Послаћу им пророке и апостоле, и од њих ће једне побити, а друге протерати! Факат је да сам прогнан, мада би ме у нека боља времене и убили. Мада ни то није искључено. Како сам само параноичан?:))) Поента је, пријатељу, што ти фарисеји и књижевници нису нестали. Тај менталитет је и даље жив. Јер НЗ није историја него књига писана pro nobis. Ти сигурно не спадаш у пророке. Законик си. И срео си се са пророком. А шта су „праведници“ радили са пророцима: ругали су им се, пљували их, били како су стигли, убијали... Провоцирали Исуса: Сиђи са крста, ако си син Божији! (Мт 27, 40). И ти узе да питаш да ли сам пророк? Да ти дам доказе? „Доказе“ имаш и у Писмима, али имаш атеиста колико хоћеш. И ругача. Сада о томе што сасвим разбија сву твоју религијску логику и где си прсао у вези са мном, да не кажем са Духом, јер нисам психопата па да се не разликујем од лица Тројице или светих. Лагао бих када бих казао да не живим у блаженству. И то није само ствар моје уобразиље, јер имам мир у срцу, испуњен сам светлошћу и радошћу и стално се молим и Господу и за ближње, али и за непријатеље. Неко би за то рекао да психа ми није на месту, што се вели у аскетској литератури, да сам у прелести. Као, то није љубав, јер је бркам са сентиментом. Мада, за разлику од зизјуласоваца, ја нисам чуо да постоји љубав без сентимента. Молитва са сузама без сентимента?! Волиш жену без сентимента. Какав је то лудачки предлог да одсечемо осећања? Осећања су последица пада? Па нисмо ми фрејмови из компјутера?! Опет на страну, све што би могло бити психолошко, блаженство је сада и овде објективно, ако верујемо Исусу. Блажени сиромашни (Лк 6, 20). Не значи да су блажени они што немају ништа да поједу и умру од глади. Које су други вргли у сиромаштво. Они умиру у муци, какво црно блаженство. Блажени су они који су себе свесно потчинили сиромаштву. Зато у Мт имамо духом (5, 3), јер је њихово Царство небеско. Јер ти као особа, духом одлучујеш да будеш сиромах. А то може да буде у пакету или раздвојено, односно да чак и располажеш материјалним богатствима али да ниси са њима привезан. Ја сам у пакету. И у Луке се вели, јер је ваше Царство Божије. Таквих је сада Царство Божије=Небеско! Неће они бити блажени, него већ сада јесу. Исте презенте имамо у Луке 22-3: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човечијега. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима оци њихови. Певамо у храму Матеја (5, 11-12): Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас. Има блаженстава која се односе на будуће (видеће Бога), али ова се односе на садашње. И зашто бих ја сада тебе, пријатељу, требао лагати? Математички сам блажен. Јеси ли ти и цела камарила са тобом рекао рђаве речи против мене? Јесте. Да ли сте лагали? Јесте. Лагали сте да немам основну школу и да сам разведен. Да ли сам прогоњен? Јесам. После свих година студија моју материју предају на БФ неквалификовани, као поп служим гратис. Да ли си свестан да би вас свако нормалан отерао у ону земљу, како веле Италијани? Није моја храна за твоје зубе. Нема потребе да читаш из прикрајка мој фејс. Ништа нећеш разумети. Ти и слични никада нећете бити у мојој слободи. Зато вам је сакривено. Није вам дато. Треба само да се помирите са тиме и да у смерности духа слушате шта вам вели Ава Римски. Не би ли оживели. Одговорићу теби, једној попадији и некима које саблажњавају моје речи, па мислите: Који би икад пророк или јуродивац за себе то јавно тврдио? Треба све да буде сакривено. Зар не видите да је сакривено? Не верујете. Јер, када би Бог преко грешника нешто говорио? Узео сам да радим текст Цензурисање светости, случај св. Симеона лудог. То је сјајно житије, ја имам критичка издања, ти би могао да га нађеш на енглеском. Држао сам мојим студентима серију предавања о томе, па су неки падали у несвест. У Јустина имамо превод са руског од Ростовског. Тамо је све већ било искасапљено. Оригинално житије је од владике Леонтија неапољског. И то, изворно житије, је после било сечено, а Леонтије је био први који је писао против иконобораца. Мој човек. Јустин ништа о томе није знао и пренео је само св. Димитрија Ростовског, а који је већ цензурисани грчки текст додатно исекао. Није лако са лудацима. Људи се збуњују. То треба трпати под тепих. Гледај детаљ: Веле Симеон и Јован робовима, 'ајте ви напред да можемо да се по... (извршимо велику нужду), а у Јустина: „Обојица они беху на коњима; сада сиђоше с коња и предадоше их слугама својим, рекавши: Идите пред нама не журећи. - Слуге онда пођоше напред са коњима, а они идући издалека за њима разговараху како да спасу душе своје“. Умирем од смеха; људи имали потребу, као и сваки други човек, а овде упада брига о души:))). Имаш, Роћко, у Августина, О Академичарима, где он вели да су певали побожне песме кад су ишли да обаве нужду, а св. Моника их није подносила због тога, јер како могу да певају Богу а иду да истоваре минули рад!? Имаш и у Јустина, када преписује житије св. Софронија Јерусалимског за Марију Египћанку да су се уредно молили док су... Мислим да ме сећање не вара. Ја сам безбожан човек, али су ми житија и Оци омиљена литература. Свакодневно се бавим овим стварима. На штету сопствене душе, јер сам ругач свему што је свето. Кукала вам мајка... У овом житију ћеш читати како је Симеон ушао у Едесу вучући завезану лешину пса, а деца су узела да вичу: Луда, луда! Тако ја вучем лешину вашег пса. И ви вичете како сам будала! Узео је у цркви да гађа кестењем људе, а ови га до'ватише и изгазше па је једва преживео. Ја сам у смедеревској цркви са куглицама од воска гађао проте Радета и Жику за време службе. Али сам се молио за те људе, па је Раде и данас жив, а Жика се покајао. Карао сам и једног и другог и данас имамо двојицу који ме гледају са симпатијом, иако су тешке грехе направили. Жиле је рашчињен, али се вратио Цркви. Молио сам се да му операција срца прође добро, и тако би. Једино је добро што мене нису физички газили за 1000 мојих авината што сам приређивао у тој цркви. Не можеш замислити колико се радујем кад и данас дођем тамо а људи лете да се поздраве и узму благослов. После скоро 20 година одсуства... Свети лудаци су посебна категорија. Да би закамуфлирали о чему се заиста ради, ови користе руски израз јуродив, оурод, юрод, да се Власи не досете. То значи будала, глупак, на руском простой, глупый. Са будала и глупак се на српском преводе грчки изрази μωρός или σαλός. Морос је код нас у жаргону морон и значи будала. За салоса немамо еквивалент, иако је и то будала. Салос се усталио за будале да би се одвојио од Павловог морона, јер је превише саблажњиво. У 1Кор 4, 10 имамо: ἡμεῖς μωροὶ διὰ Χριστόν. Сваки покушај да се овде не ради о будалаштини је унапред је осуђен на неуспех. Али је и салос ушао у календар. У Руса имамо преко 30 будала/јуродиваца. Имамо и једног који је дошао из Рима (не ради се о Ави Зорану), па ми то изазива симпатије. Препознајем се у одељку из Симеона, када позива Јована да изађу из пустиње, да се ругају свету, а позивајући се на Мт 5, 16: Да се светли ваша светлост пред људима тако да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. „Какве више користи имамо, брате, од времена које проводимо у овој пустињи? Него, ако хоћеш да ме послушаш, дигни се па да одемо; хајде да спасимо друге. Јер такви какви смо, не користимо никоме осим нама самима, и нисмо привели никог другог спасењу“. Која је ово гордост, што би казао Рођа? Ја пак не знам број људи који су преко мене прешли православљу, или остали освешћени у својој вери и постали богоподобни. Симеон каза Јовану: „Веруј ми, нећу остати, него ћу отићи у сили Христовој и ругаћу се свету“. Овај му одговори у преподобности као ови мени: „Не, добри брате, преклињем те, Господа ради, не остављај ме ништавног. Јер још нисам достигао такав ниво да бих могу да се ругам свету“. Симеон је вршио малу и велику нужду јавно. То је много мање зло од мог језика којим бичујем ове „преподобне“. Пуштао је у друштву преподобних голубе (прдео је, прочитај у Матичином шта то значи), и то Тихомире и Звонимире. Јео је много зрневље. Зато су били гасови. Улазио је го у женско купатило. Настајала фрка. Ја сам мала беба за њега. Дружио се са курвама. Св. Василије Велики и св. Василије луди Моја прозивка је брутална. Роћко се жали како ја могу, као, туђи клирик да прозивам сабор СПЦ? Рекао сам да говорим о делу сабора, али овај „добронамерник“ није хтео то да чује. Не постројавам никог, али говорим оно што ми гори у костима. Да дође, не дај Боже, сада Илија, и прозове сабор СПЦ, он не би био уважен јер није њихов клирик? Утепали би га сместа. То је трагична отрованост клерикализмом. Он је само добар паписта иако ће да лаје у својој неосвешћености против папизма. То је мали тридентински католик, озлојеђен јер та линија није победила. Зато сада устају против папе Франциска који се отвара ка православљу и са нашим предањем покушава да коригује католичко. Хтео би Рођа да има црно на бело и са печатом да сам ја пророк, јер је дефинитивно јасно да сам будала. Ја тај печат немам, на његову жалост, али знам да сам са Господом, јер у мени нема адске душе. Он наведе како сам на теми о Максиму поменуо неког за ногу и да сам будала. Ја сам овом човеку био написао да ће Кратос, који ми је ждрао живце беспотребно, преживети, јер сам га био опомену да ће га Господ звекнути, па је имао срчани удар: „извући ће се из овога. Требало му је. И научиће се памети. Ти не знаш ништа о мом и Кратосовом односу. Када пак тебе притисне нога, јави се Ави. Сетићеш се“. Дечко је наставио да провоцира, онда сам му написао: Ајде, кад већ хоћеш, једна нога... Јавио се сутрадан из болнице и тражио за опроштај за све хуле које је изрекао на мој рачун. Ризикује ногу. На терапији је, и треба да се оперише. Ава га је поменуо и да буде добро. А тромб је могао да га звекне у срце. Сада само може да благодари Ави. Јавио се опет да је добро, како му и рекох, али да мора да иде на контроле. Други је често причао глупости на рачун мојих икона, јеромонах је из Атине и мој другар, и уз сву шалу да ћу га блокнути да ми не сеје глупости по фејсу, није хтео да се освести, па му написах (имаш Рођо ком. на мојој икони Педесетнице) да поведе рачуне о зубима. Дошао је у Скадарлију надувен и казао ми: Једва су ми спасили зубе на ВМА! Морали су да ме оперишу. Ти се ругаш што сам погодио немогући резултат Ливерпул Барса 4:0. Знаш да ђаволи не знају будућност. То те је и твој Роуз могао поучити. Мене је Милојков провоцирао да као „треба да верујемо у Авина пророштва“?. Јер сам написао зашто треба обријати владику Максима. Као другу потврду шта сам могао измолити? Да добије шуљеве и да се раскрвари? Не. Човек зна шта су паре, па сам послушао Господа да одем и огребем 500 еу у одређеном бару. И то сам му окачио. Нажалост, ни то му није било довољно. Ни сам Исус не може да чини чуда кад неко неће да верује (Мк 6, 5: И не могаше онде ни једнога чуда учинити, осим што мало болесника исцели метнувши на њих руке). Сећаш ли се кад Господ рече?, Мт 17, 27: Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми га те им подај за мене и за себе. Тако ја подајем за мене и за вас. Достојевски је био коцкар и пророк. А писали позитивно о њему и Николај и Јустин. И држали га за пророка. И његова коцка била на корист јер је написао Коцкар и још 2 дела да би вратио коцкарске дугове. Објаснио шта је зависност и још небројене ствари око тога. И лоше, каже св. Августин, Бог окрене на добро! Добили сте и пророка у складу са вама. Бољег нисте заслужили, односно горег Господ није могао да вам пошаље. Вама смета што вам у лице говорим да сам „пророк“? Кажи ми да ли су пророци ишли да говоре људима тек тако? Да нису били свесни своје мисије? И кад изађе пред цара, каже: Ја се шалим, али чини ми се... Посвећеност Христу и све године крвавог рада ме ауторизују да вам говорим на овај начин. Кажи ми, пријатељу, да ли сам написао нешто лоше око Максима? Нисам. И ти узимаш да ме дискредитујеш, тако да и ово добро што сам писао против овог велеиздајника, падне у воду код слабих! Да ли је био грех што сам писао против артемита и потрошио гратис огромно време? Испадох ли „лажни пророк“ кад сам говорио давне 1988 да је Артемије велико зло за СПЦ? Испадох ли „лажни пророк“ кад сам упозорио на Никодима Равноземљаша, и да ли је било зло што сам писао протоколарна писма против тог човека српским владикама? И што те владике ми не отписаше да ја немам права да им пишем? Сада су рашчинили и размонашили Никодима. Преспоро за мој укус. Пре 2 године и више сам то предлагао. У Риму сам рекао Амфилохију да је погрешио што га је само преселио него је требало да га рашчини он. Ти ме прозва за Милутина како сам га увредио, али иако се не сећам тачних речи, а теби не верујем ништа, разлог је било лупање његово на рачун Папе и сатанизма. Тај дискурс је Никодемо само продубио, а онда је Милутин добио заслужено кад га је овај оптужио да је екумениста! Умирем од смеха! То је као када би неко рекао за мене да сам енкратита! Дух Свети има смисла за хумор. Из бесмислица које си просуо на мој рачун само на једну ћу се осврнути. Цитирао си једну моју реченицу: „ Друго, смрт није ушла због Адамовог греха. Она је једноставно наша, људска природа. Јер, 'у дан у који једеш, умрећеш', а видимо да су ови поживели ихаха! Али су умрли тако што су избачени из рајског стања, односно релације коју су имали са Богом“. Адам је створен смртним. Ту подржавам Теодорита Кирског. Јер се ту вели да је по промислу таквим створен. Моју провокативну реченицу уопште ниси схватио. Бог је знао да ће човек пасти и зато га ствара смртним. Само теоријски Августин па и пелагијанци га посматрају бесмртним. Картагина је осудила само став Целестија правника, твог колегу. Адам би се сексуално продужавао, по Августину (сексуална диференцијација и једење су ознака смртне природе), и цело његово потомство, све док се не би напунио број светих. Да се свет не би размножио, рекао је Григорије из Нисе, па је у складу са оригенизмом заступао јединство и повратак на то првобитно јединство, као и Максим Исповедник, али је после дошао на идеју да је ипак свет сам овај космички Христос који у себи обухвата све свете. Платоничарски Оци (Амброзије, Григорије, итд.) су замишљали да би се људи делили као парамецијуми. Августин је заступао пак реалистичку тезу да људи имају страст да би се сексуалним путем размножавали зато што су рационална бића! Убацио је после полемике са Јулијаном Екланским овај моменат и дао жудњи позитиван моменат. Зато што мислимо имамо и пожуду. Нисмо слепи. Пре тога је мислио да пожуда ремети логосност. После ју је инкорпорирао у свој мисаони свет. Исус ствара Адама, З. Ђ. Дакле, пошто си био лењ, ниси читао шта пишем. Ја тврдим да је обрни-окрени смрт последица греха, мада имамо од почетка смртну природу због промисли Божије. Августин и Јулијан Еклански су тврдили да је човек био по природи смртно биће, али да није морао и нужно умрети док није саграшио. Тада се покренуо механизам смрти. Код Августина се говори о нужности преображаја Адама, јер је створен као анимално биће, а прелазак из тог стања у духовно биће (мисли и на тело, оно васкрсло) је смрт. То је прелазак са једног квалитативно другачијег начина постојања на друго. Духовно или спиритуално тело је Христос Господ и оваплоћење је била нужност. Не постоји никакав Адам који би живео вечно да није погрешио и ми се не бисмо родили. Вечни Савет је подразумевао Христа Исуса у коме постоје сви преображени свети. Пао или не пао, човек је морао да прође кроз „смрт“ да би ушао у другу димензију. Али та смрт је као и ова о којој говори Исус: Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће (Јн 11, 25). Бићемо преображени у том моменту, али то је за тебе нова наука... Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 25 мај 2019 [1] https://stanjestvari.com/2019/05/21/rodoljub-lazic-casa-jereja-zorana/ [2] [3]
  2. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/ View full Странице
  3. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
  4. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла. На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“. Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену. Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима. Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици. О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла. „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић. Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену. „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин. Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање. „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић. У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље. „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Зоран Ђуровић: Како сањамо светост Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели. У Палерму, Андеј први с' десна. Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро. Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни... Ујутро ми јавише да је умро. Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria! Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо... Рим, 14. март 2019 [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
  6. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  7. Ево ме већ неко време у манастиру. Служим на службама које се у мојој парохији ређе служе. Вечерње, јутрење, часови... Манастир Тврдош као и велики број наших манастира посебна је светиња и место ходочашћа. Сад током лета долази баш велики број ходочасника. Углавном Срби и Руси, али има и Италијана и других нација. Полуголи, опијени од сунца које сабирају по црногорским и далматинским плажама па се на улазу у манастир огрћу реда ради, сви са апаратима и мобилним телефонима, али и они који сатима аутобусом путују из Босне или Србије да обиђу светиње Херцеговине и Старе Херцеговине. Манастири ће увек бити велика инспирација хришћанима. Место посебног сведочења, место интензивног сусрета са Богом и светошћу. Место где се људима чини да могу да додирну Царство Божије. Лепо је молити се сваки дан и ујутро и увече. Доноси мир и чува смисао дневних послова и радњи. Молимо се за цео свет. Молимо се посебно и за многострадалне православне хришћане са Косова и Метохије... Али, ево данас - Литургија. Не да се поредити са уобичајеним молитвама. Светлост светости изнутра испуни човека и сви наши сусрети током дана бивају њом осветљени. А додир с Богом је најближи, потпун. Лепо је обилазити манастире, али светост се у пуноћи може пронаћи на Литургији у свакој сеоској и градској цркви. Заборављамо да је Литургија извор светости и да је чак и ходочашће из наших кревета до најближе цркве већ довољно. А да без тога ходамо стално у сенци. И да без тога ни не умемо да будемо заједно, срасли у свети организам - а тако да свако од нас буде више свој. Сутра ме овде у манастиру чека и једно крштење. У Литургији. Има ли нешто даље и више! Раст свете породице у светлости! Извор
  8. Наиме, 17. јула Руска Православна Црква слави успомену на Свете мученике цара Николаја, царицу Алекандру, царевића Алексеја, велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и страстотерпца праведног Евгенија Лекара убијене у Екатеринбургу. У ноћи 18. јула 1918. године, после поубљења царске породице, 18 километара од града Алапајевска у руднику Нижнаја Селимскаја погубљене су Свете преподобномученице велика кнегиња Јелисавета и монахиња Варвара, чланице Дома Романових, и лица њима блиска. Предстојатељ Руске Православне Цркве допутовао је у Екатеринбург с моштима велике кнегиње Јелисавете. По благослову Његове Светости, ковчег са моштима, донет из ставропигијалног манастира Марте и Марије у Москви, налазиће се у Митрополили екатеринбуршкој од 13. јула до 20. јула 2018. године. На аеродрому Кољцово у Екатеринбургу Свјатјејши Патријарх се састао са Митрополитом екатеринбуршким и верхотурским г. Кирилом и још тројицом епархијских архијереја. Свечаном дочеку присуствовали су заменик председника у НЛО Н.Н. Цуканов, гувернер Свердловске области Е.В. Кујвашев, председник законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкин, свештенство Митрополије екатеринбуршке, као и студенти Свердловског регионалног медицинског факултета у историјским костимима медицинских сестара. Његова Светост предао је ковчег са моштима великомученице Јелисавете Фјодоровне двојици епископа. Од аеродрома светиња је однета у Храм на крви. Сутрадан ујутру светиња ће бити превезена у Алапајевск, где ће остати до 18. јула, након чега ће се вратити у Екатеринбург. Обраћајући се медијима на аеродрому, Његова Светост је рекао: -У години 150-годишњице рођења цара Николаја II и 100-годишњице његовог мучеништва са посебним осећањем дошао сам у Екатеринбуршку земљу, јер је у њој окончан његов овоземаљски живот... Стога, наравно, моја посета је испуњена посебним значењем. Извор: Српска Православна Црква
  9. Дана 13. јула 2018. године отпочела је првопастирска посета Патријарха московског и све Русије г. Кирила Митрополији екатеринбуршкој, где су предвиђена пригодна догађања посвећена стогодишњици мученичке кончине Светих царских мученика. Наиме, 17. јула Руска Православна Црква слави успомену на Свете мученике цара Николаја, царицу Алекандру, царевића Алексеја, велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и страстотерпца праведног Евгенија Лекара убијене у Екатеринбургу. У ноћи 18. јула 1918. године, после поубљења царске породице, 18 километара од града Алапајевска у руднику Нижнаја Селимскаја погубљене су Свете преподобномученице велика кнегиња Јелисавета и монахиња Варвара, чланице Дома Романових, и лица њима блиска. Предстојатељ Руске Православне Цркве допутовао је у Екатеринбург с моштима велике кнегиње Јелисавете. По благослову Његове Светости, ковчег са моштима, донет из ставропигијалног манастира Марте и Марије у Москви, налазиће се у Митрополили екатеринбуршкој од 13. јула до 20. јула 2018. године. На аеродрому Кољцово у Екатеринбургу Свјатјејши Патријарх се састао са Митрополитом екатеринбуршким и верхотурским г. Кирилом и још тројицом епархијских архијереја. Свечаном дочеку присуствовали су заменик председника у НЛО Н.Н. Цуканов, гувернер Свердловске области Е.В. Кујвашев, председник законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкин, свештенство Митрополије екатеринбуршке, као и студенти Свердловског регионалног медицинског факултета у историјским костимима медицинских сестара. Његова Светост предао је ковчег са моштима великомученице Јелисавете Фјодоровне двојици епископа. Од аеродрома светиња је однета у Храм на крви. Сутрадан ујутру светиња ће бити превезена у Алапајевск, где ће остати до 18. јула, након чега ће се вратити у Екатеринбург. Обраћајући се медијима на аеродрому, Његова Светост је рекао: -У години 150-годишњице рођења цара Николаја II и 100-годишњице његовог мучеништва са посебним осећањем дошао сам у Екатеринбуршку земљу, јер је у њој окончан његов овоземаљски живот... Стога, наравно, моја посета је испуњена посебним значењем. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је данас испред споменика „Рускe славe“ на некропољу београдског Новог гробља парасотос пострадалим руским војницима у Првом светском рату као и свим сахрањеним у руском некропољу. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев и протојереј Тоде Јевтенић, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Филип Новаковић. После беседе Патријарха српског Иринеја су се обратили господин Кирил Тјурдењев, те и министар одбране Републике Србије Александар Вулин који је истакао да су Срби и Руси увек били на правој страни историје и слободе и запитао се како би свет само изгледао да није било великих српских и руских жртава и у Првом и у Другом светском рату. Након министра одбране обратио се и заменик градоначелника Београда Горан Весић који је подсетио да је руско исељеништво оставило неизбрисив траг у развоју Београда, а руски некропољ јесте један подсетник на тај утицај. Затим на сабрању је говорила и Надежда Кушенкова, директорка Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, да би на крају Његова Екселенција амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин отворио добровољну акцију уређења руског некропоља. Парастосу и акцији присуствовао је и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, др Милета Радојевић. Преносимо беседу Његове Светости. ИЗВОР: Телевизија Храм / Радио Слово љубве
  11. -Волонтерска акција уређења Руског Некропоља у част српско-руског пријатељства- На Руском Некропољу у Београду организована је велика волонтерска акција уређења руског гробља, у част обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180. година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије. Ову акцију организовала је компанија НИС у сарадњи са Представништвом Россотрудничества у Србији – Руским центром за науку и културу ,,Руски дом“ у Београду и подворјем Руске православне цркве у Србији. Прилог Радија Слово љубве Поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата и 180 година од успостављања дипломатских односа између Србије и Русије, Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је данас испред споменика „Рускe славe“ на некропољу београдског Новог гробља парасотос пострадалим руским војницима у Првом светском рату као и свим сахрањеним у руском некропољу. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев и протојереј Тоде Јевтенић, као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Филип Новаковић. После беседе Патријарха српског Иринеја су се обратили господин Кирил Тјурдењев, те и министар одбране Републике Србије Александар Вулин који је истакао да су Срби и Руси увек били на правој страни историје и слободе и запитао се како би свет само изгледао да није било великих српских и руских жртава и у Првом и у Другом светском рату. Након министра одбране обратио се и заменик градоначелника Београда Горан Весић који је подсетио да је руско исељеништво оставило неизбрисив траг у развоју Београда, а руски некропољ јесте један подсетник на тај утицај. Затим на сабрању је говорила и Надежда Кушенкова, директорка Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду, да би на крају Његова Екселенција амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин отворио добровољну акцију уређења руског некропоља. Парастосу и акцији присуствовао је и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, др Милета Радојевић. Преносимо беседу Његове Светости. ИЗВОР: Телевизија Храм / Радио Слово љубве View full Странице
  12. Светост, одговорност, аутономност Богољуб Шијаковић Добри Д. Добрев (Софија) Светост 1. Наука о религији и историја религија дају нам обиље информација о томе шта су све у неком времену неки људи сматрали светим, којим су бићима, појавама, предметима… давали овај епитет. Корисно прибирање знања које ове дисциплине доносе садржи међутим и ту опасност што се један апстрактан појам светог потура под све разнородне форме религиозног искуства (јасно је да свето у тотемизму квалитативно није исто што и у хришћанству), па се онда психологистички говори о нашем осјећању светог, о mysterium tremendum, mysterium fascinosum, као што је то учинио Рудолф Ото (Rudolf Otto, 1869‒1937) у гласовитој књизи Свето (Das Heilige, 1917). Светост треба заштитити од философије религије, као што Одговорност треба заштитити од философије морала, а и једно и друго од психологизма. 2. Филологија нас етимолошким и семантичким анализама може поучити које све ријечи у којим све језицима и у ком све смислу означавају ‘светост’: старозавјетна јеврејска ријеч qadoš (קדֶשׁ) означава Божију узвишеност над свим створеним и истовремено припадање свега створеног Богу; грчко ἱερός значи ‘свет’, који припада Богу, посвећен Богу, као и лат. sacer, sacrum (сакралан, посвећен Богу); ὅσιος значи ‘свет’, достојан поштовања (слично лат. sanctus), а за људе ‘побожан’; ἅγιος значи ‘свет’, и то кад су у питању ствари, мјеста, личности, анђели, Христос, Бог; занимљиво и важно: у Новом Завјету хришћани се називају οἱ ἅγιοι ‒ ‘свети’ јер су примили дарове Духа Светога. 3. Међутим: која „стварност“ се налази иза свих тих ријечи за онога ко стоји у хришћанском предању? Одмах да кажем: Светост није само неки епитет који можемо приписивати бићима, појавама, стварима, мјестима ‒ тако да преко њих она добије онтолошког носиоца. Светост је управо најстварније и најпуније бивствовање, Светост је прва „стварност“. Светост није неко својство Бога већ суштина бескрајне пуноће божанског бивствовања. Због тога се хришћански Бог именује Света Тројица, а треће лице Свете Тројице ‒ Свети Дух. Желим да истакнем да је именовање овдје онтолошки чин: када Бог говори своје име Мојсију онда Он каже: Ἐγώ εἰμι ὁ ὤν ‒ Ја сам Онај-који-Јесам (LXX 2 Мојс 3:14); а када Христос говори о свом идентитету онда употребљава фразу Ἐγώ εἰμι ‒ Ја јесам, гдје је ово ‘јесам’ онтолошки квантификатор. Божије ИМЕ није назив већ постојање, па је зато у имену и Светост (упор. 3 Мојс 20:3; Лк 1:49). Према томе, свети Бог је свет по себи самом, по својој природи (а пошто је Личност он је свет по својој вољи): управо метафора свјетлости која исходи из себе саме, φῶς ἐκ φωτός (као што стоји у Никејском символу вјере), говори о овој онтичкој самоизворности. Тек на темељу интранзитивне и концентративне светости Он је свет транзитивно и експанзивно, дакле у другим бићима и стварима, и за човјека наравно. Не приписујемо ми нечему ову Светост, него је упознајемо јер нам се појављује по својој вољи: хијерофанија је теофанија. То значи да појава Светог није ништа символичко већ оно бивствовно најпуније. Хијерофанија онтолошки утемељује свијет: да би нешто стварно постојало ‒ мора да буде свето. Једино тада ‘стварност’ за нас има пуни онтолошки и егзистенцијални смисао: простор постоји ако је утемељен у олтару као светом простору, ако је освећен жртвом; вријеме постоји ако је изведено из светог времена почетка; постајемо свети ако се причешћујемо Светошћу: хљеб и вино немају тек неко символичко значење већ снагу онтичког важења, бивствовну пуноћу. 4. Светост коју хришћанин сусреће у свом религиозном искуству је персонална; религиозно искуство као сусрет са Светим јесте однос између личности; то је однос Ја‒Ти. За хришћанина Светост се не може искуствовати изван сусрета двију личности, изван заједнице. Међутим, не само да се не може искуствовати изван овог односа, ‒ Светост је сам однос: Света Тројица су однос, комуникација, за-Једница три Личности. У овој заједници љубави хришћанин у онтолошком смислу учествује прије свега у евхаристији. Отуда су хришћани ‘свети’, што нема превасходно морално значење да су они безгрешни, већ има онтолошко значење да је њихов идентитет одређен учествовањем у новој заједници сабраних у Христу, у заједници оних који се причешћују Христом. Хришћани су призвани да буду свети самим тим што су освећени у Христу (1. Кор 1:2: ἡγιασμένοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ, κλητοῖς ἁγίοις; упор. Фил 1:1; 4:21); они су свети по присутности Духа Светога у њима (упор. 1. Кор 3:16; Еф 2:22), јер су крштени Духом Светим (упор. Лк 3:16; Дап 1:5; 11:16); свети су јер су причасници Божије Светости (Јев 12:10: εἰς τὸ μεταλαβεῖν τῆς ἁγιότητος αὐτοῦ), јер су заједничари Божанске природе (2. Пт 1:4: θείας κοινωνοὶ φύσεως). Ово човјеково причесништво и придружништво Божанској Светости није дакле ствар људске природе него је Божија благодат. Како је то изразио Св. Кирило Јерусалимски (Κατηχήσεις XXIII 19): „Ваистину је једини свет Онај који је по природи свет (ἀληθῶς εἷς ἅγιος φύσει ἅγιος); а и ми смо свети (ἡμεῖς δὲ καὶ ἅγιοι), али не по природи (ἀλλ᾽ οὐ φύσει), него заједничарством (μετοχῇ), и подвизавањем (ἀσκήσει), и молитвом (εὐχῇ).“ 5. Благодат Божанске Светости је израз Божије љубави: ми смо у љубави (ἐν ἀγάπῃ) изабрани да будемо свети (Еф 1:4); Божији изабраници су свети и љубљени (Кол 3:12: ὡς ἐκλεκτοὶ τοῦ θεοῦ ἅγιοι καὶ ἠγαπημένοι). Светост је давање и примање љубави. Светост је незаслужени дар и његово одговорно прихватање. Одговор на овај дар мора бити такође љубав. Љубав је одговорност пред Светошћу и одговор на првотну и праузорну даровну љубав: „Ми љубимо Њега, јер Он први завоље нас (ὅτι αὐτὸς πρῶτος ἠγάπησεν ἡμᾶς)“ (1. Јн 4:19). Онај ко хоће да врати даровану љубав хоће да се одрекне светости и ослободи одговорности. Он се оглушује о позив на спасење (1. Пт 1:16): „Будите свети, јер сам ја свет“ (ἅγιοι ἔσεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιος). У одговору на овај позив, у одговорности према Светости, динамички постоји наша личност. Одговорност 6. Дословно, од-говор-ност је језичка реакција на питање друге особе: от-ветственность, od-powiedzialnošć, Ver-antwortung, responsibility, responsabilité, responsabilità, од re-spondeo ‒ од-говарати. Наравно, не закључујемо ми овдје о некој стварности из ријечи „одговорност“, него је та ријеч обликована тако да описује управо ту стварност: од-говорност је комуникација, од-говорност је дијалогичност (διά-λογος). У комуникацији и дијалогичности увијек претпостављени Други (Λόγος) јесте услов одговорности: одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. 7. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први. Његова другост, прадругост Другог, је иредуцибилна али не и потпуна: то је Личност са којом могу да имам заједницу. То је она Инстанција пред којом утемељујем оправдање сопственог дјелања, пред том Инстанцијом имам одговорност за другог. Али то није инстанција која ми намеће одговорност као дужност и која ме себи подређује. У мојој вољи за одговорност, која је дјелатна у комуникацији са другим, налази се основа моје одговорности за другог. Одговорност је дакле суштина људског бивствовања а не његов епитет. Човјек постоји у од-говорности самим тим што екс-систира (ex-sisto), што је ек-статичан (ἔκ-στασις), што стоји изван себе наспрам другог коме од-говара и тако конституише себе као личност. Одговорност је начин личносног бивствовања човјека, његово постојање у односу који га конституише, наиме у од-говарању једне личности пред другом личношћу. Одговорност подразумијева заједницу јер је личност заједница. Изван заједнице нема одговорности. 8. Раскид са исконском заједницом човјека и Бога је бјекство од одговорности. Када нема заједнице са Светим, када не постоји праоднос који нас конституише као личности, онда себе заснивамо на сопственој индивидуалности, покушавамо да из себе самог оправдамо и одбранимо сопствену индивидуалност. То је смисао пада у првородни гријех за који је човјек одговоран и чије последице мора преузети на себе јер се оне тичу нашег идентитета и интегритета. Свако људско биће је на самосвојан начин ситуирано у универзалност гријеха и одатле изводи елементе свог идентитета. Када се појаве гријех и стид (као свијест о гријеху), онда настаје морал. Морал је замјена за изгубљену одговорност, за развргнуту заједницу Светости и Љубави. Од тада и због тога ‒ одговорност се схвата не више онтолошки као заједница личности него: морално-психолошки као урачунљивост (способност свјесног и својевољног дјелања) и као оправдање комплексних процеса индивидуалног дјелања („он се понаша одговорно“), деонтолошки као дужност (етика ‘требања’: „треба бити одговоран“), а такође и правно-политички као нека надлежност (компетенција: „то је одговоран положај“). Тада одговорност више није наше аутентично стање, већ се мора наметати као дужност и обавеза и тако уствари прикривати. Онда одговорност више није онтолошко одређење човјеково, већ форма подређивања некој инстанцији пред којом полажемо рачун о испуњавању изричитих дужносних и обавезних норми (инстанцијална одговорност). Притом, то није Инстанција у односу са којом (у од-говору којој) се конституишем као цјеловита личност, а у том односу је и тајна слободе, него инстанција која ме функционализује додјељујући ми најразличитије социјалне улоге. Умјесто личности која носи наше цјеловито биће постајемо индивидуе које носе разне маске сходно различитим улогама које играју. Умјесто одговорности као неотуђивог начина нашег постојања добијамо одговорност за коју смо задужени и које можемо бити лишени, коју нека инстанција може додијелити другом или је преузети на себе. Та преносива одговорност, од које можемо одустати и која нам се може ускратити, коју нам делегирају институције или је ми делегирамо њима, не исходи из наше воље за одговорност, већ је друго име социјалне функционализације којој смо подвргнути. Ову функционализацију не можемо избјећи, али можемо и морамо схватити ‒ и у томе је једна наша посебна одговорност ‒ да је личност јединствена и иредуцибилна, несводива на било коју од улога (нити на све њих заједно) које игра у свијету. Пристајање само на инстанцијалну одговорност значи одустајање од аутентичне одговорности, одустајање од личности, од слободе и достојанства. Један крајњи облик бјекства од одговорности је теодикеја (питање о одговорности Божијој за зло у свијету), као што је то и свака философија историје која нас ослобађа одговорности и слободе у историји; наспрам тога, наша одговорност је и у томе да одговоримо на питање антроподикеје (питање о одговорности човјековој за зло у свијету). Ни Бог не би могао да преузме нашу личну одговорност за наше слободне одлуке и дјела. 9. Личн(осн)а одговорност је увијек конкретна и као таква увијек је утемељена у самој егзистенцији а не просто у некој посебној етици требања нити уопште у сфери психологије, морала и права. Одговорност је ту прије сваког поступка, она је дјелатна по себи прије сваког дјелања. Дјелатна одговорност је можност, снага и храброст за одговорност; она нас мобилише на одговорно дјелање и на прихватање конкретне одговорности. Одговорност претпоставља способност да се дјела из слободе и да се прихвате последице тог дјелања. То значи да је одговорност свијест о одговорности и свијест о слободи, па дакле да је одговорност везана за свијест о идентитету и интегритету личности. Зато се заузимамо за последице одговорног дјелања јер се оне тичу идентитета личности. Личност се не манифестује кроз аутоматизовано остваривање људских потенција него кроз слободно и одговорно одлучивање утемељено у једној конкретној егзистенцијалној ситуацији (ситуациона одговорност). У одлучивању залажемо своју личност: јер одговорност не само да није у пуком испуњавању обавеза него није ни у дјелању према неком једнозначно утврдивом и извјесном знању (онда је то срачунати поступак са очекиваним исходом); поуздани ослонац одговорности је у нама самима а не у ‘ствари’ око које се одлучује. 10. Ситуациону одговорност човјек остварује не само у конкретној егзистенцији него и у конкретној историјској заједници. То је садржано у хришћанском схватању историје: историја је простор дјелатности слободне и одговорне личности. Након историје Богочовјека Христа читава историја постала је драма остварења човјекове слободе и одговорности, драма спасења човјечанства и сваке људске боголике личности понаособ. Христово оваплоћење је преузимање историјски условљене људске егзистенције, али истовремено и теофанија=хијерофанија која реално историјско вријеме чини светим. (Десакрализовање овог Христом посвећеног времена има за последицу дакако једно нехришћанско увјерење: вријеме је трајање које нас одводи у смрт.) Кад је Христос ушао у свијет и у историју, онда је вјечност ушла у временско: историјска пролазност је добила есхатолошки смисао. Отуда одговорност у историји: у сваком пролазном тренутку ми смо одговорни пред вјечношћу. То је смисао историје и у томе је наша одговорност у историји. Историјска објава Богочовјека Христа (Јн 1,14: ὁ λόγος σὰρξ ἐγένετο… ‒ „Логос постаде тијело…“) јесте могућност да се одговорност кроз светост врати из сфере морала у сферу онтологије, наиме у заједницу са Богом на чији позив треба да одговоримо. Аутономност 11. Имануел Кант је био тај који је рекао да је аутономија наднаслов (Obertitel) свеколиког философског настојања. И заиста, проблем аутономије је комплексан и дисциплинарно разуђен: то је превасходно проблем етичке теорије; то је и проблем политичке теорије; аутономија је проблем и теорије науке, теорије рационалности; то је наравно и један велики теолошки проблем. Сам Кант је имао у виду два аспекта аутономије. Један аспект је у теоријском подручју, у подручју обликовања нашег знања, гдје аутономија подразумијева критичку рефлексију о знању и његовој генези. Други аспект, важнији и за Канта и за нас, јесте аутономија у практичном пољу обликовања наше воље, гдје она с једне стране означава способност да се независност обликовања воље од фактичких жудњи и нагнућа и од ауторитета и традиције помоћу самоодређења воље учини принципом обликовања воље, а с друге стране подразумијева усвајање једне максиме наше воље као општег закона, што онда постаје једини критеријум овог самоодређења воље. Наравно, уз овај проблем увијек је ишао и онај који се тиче односа аутономности и хетерономности морала. Када је размишљао о томе, Николај Хартман је, подразумијевајући традицију њемачке философије, настојао да покаже да кад говоримо о аутономности и хетерономности морала ствар не стоји тако једноставно, јер аутономија личности већ претпоставља аутономију вриједности, наиме личност је већ функција вриједности. У том контексту је Хартман говорио о извјесној синтези аутономије и зависности од сфере вриједности. 12. Као и већина философских проблема и овај сеже из антике, када се о аутономији говорило у етичком и политичком смислу. Као политички термин, аутономија је у антици означавала унутрашњу и спољашњу слободу да човјек наспрам важећих закона и неког важећег односа снага успостави сопствени закон. А у сфери морала аутономија је за антички свијет била компетенција појединца да се дистанцира од морала групе и од друштвене традиције. У том смислу СОФОКЛЕ даје Антигони карактеристику „једина која аутономно живи“ (Антигона 821: αὐτόνομος ζῶσα μόνη). И управо ту почиње проблем, наиме проблем слободе у хеленској антици и проблем односа слободе и судбине. Тачно је да Антигона сама успоставља сопствени морални закон, да она јесте једина која аутономно живи, али и њу погађа ‘трагедија судбине’, наиме судбинска нужност која не оставља превише мјеста за слободу. 13. Хераклит се позвао на Ериније, оне помоћнице Правде које не дају Сунцу да прекорачи космичке мјере (фрг. 94), а Симонид је рекао да се ни богови не боре с нужношћу (Платон, Протагора 345d). Свијет какав замишљају антички Хелени је свијет заробљен нужношћу и савладан судбином. Отуд идеја космоса као идеја свјетског поретка у ком је све утврђено и одмјерено; отуд је читава хеленска онтологија једна космолошка онтологија. Да ли онда може да се говори о аутономији изван етичке и правно-политичке области? Коначно, да ли може да се говори о аутономији личности унутар царства нужности, и да ли онда она СОФОКЛОВА ријеч за Антигону важи до краја? ‒ Када се хришћанство сусрело са античким свијетом овај проблем је испливао на површину јер је хришћанство наступило с једном другачијом онтологијом, онтологијом личности. Онтологија личности је морала да буде конституисана да би се образложио основни аксиом хришћанског учења, а то је догмат о Богу као Светој Тројици. Када су Кападокијски Оци у IV вијеку рјешавали тај проблем, наиме на који начин постоји Бог (τρόπος ὑπάρξεως) и да ли Он постоји на исти начин као што постоје ствари-у-свијету, тада су се сучелиле ове двије онтологије: хеленска космолошка онтологија, онтологија нужности и судбине, и хришћанска онтологија, онтологија личности и слободе. Личност, слобода, аутономија… нису тек епитети људског бића, то нису више неке акциденције, већ је управо у њима суштаствено постојање. 14. Дакле, у античком свијету имамо супротстављеност између човјековог самоодређења и божанског усуда, док у хришћанству такве супротстављености нема, већ постоји једна врста интерференције између самоодређења човјекове слободне и аутономне личности и Божије воље. Мада хришћанин каже, понављајући ријечи молитве Господње, „нека буде воља Твоја“, тиме његова аутономија није окрњена нити доведена у питање. Овдје нам строга супротстављеност између аутономности и хетерономности воље не би много помогла да увидимо проблем. Међутим, ни теологија, нарочито западна, није овај проблем рјешавала увијек на увјерљив начин. У западној теологији се морална аутономија у смислу умног самоодређења воље обично схватала двоструко: или као један позитиван момент хришћанске етике који уствари води теономији или као етички принцип саображен нововјековном рационализму који стоји у директној супротности према религиозно утемељеном моралу, па је стога супротан теономији. 15. Супротстављеност између аутономности и хетерономности показује се као објашњавалачки нефункционална уколико имамо у виду да је начин човјековог постојања упућеност на трансценденцију, и управо одатле прави суверенитет моралног субјекта може да се схвати као дистанциран и од аутономије и од хетерономије. Можда смо помало заварани тиме што се нововјековна идеја аутономног ума представља као идеја независног ума који, понесен крилима научно-технолошког напретка, себе разумије као изворног творца, а за закон, поредак, вриједност хоће да призна само оно што потиче из њега самог. Ако се дакле мало измакнемо од опозиције аутономности и хетерономности морала онда бисмо могли истаћи становиште да човјеково умно самоодређење воље и Божија воља нису супротстављени управо због тога што је човјек упућен на трансценденцију. То даље значи да се аутономне форме самоодређења воље испуњавају трансцендентним садржајем, и ту је ријеч о теономији а не, насупрот, о хетерономији. Притом, слобода човјекова је та која спаја аутономију и теономију. Или друкчије и изричитије речено, аутономија је нужан услов за теономију; тек уколико смо аутономни у самоодређењу воље, у свим својим поступцима, можемо да остваримо теономни захтјев постављен пред нас. За онога ко се придржава Божијих заповијести слободна воља је и услов аутономности његових поступака и истовремено услов испуњења норме, па се тако теономија потврђује управо у аутономији наших поступака. Уосталом, наша истински слободна воља потврђује се тек у остварењу добра. 1997/1998. Извор: Богољуб Шијаковић, Присутност трансценденције: Хеленство, Хришћанство, Философија историје, Београд: Службени гласник, ПБФ 2013, 13‒21. http://teologija.net/svetost-odgovornost-autonomnost/
  13. Светост, одговорност, аутономност Богољуб Шијаковић Добри Д. Добрев (Софија) Светост 1. Наука о религији и историја религија дају нам обиље информација о томе шта су све у неком времену неки људи сматрали светим, којим су бићима, појавама, предметима… давали овај епитет. Корисно прибирање знања које ове дисциплине доносе садржи међутим и ту опасност што се један апстрактан појам светог потура под све разнородне форме религиозног искуства (јасно је да свето у тотемизму квалитативно није исто што и у хришћанству), па се онда психологистички говори о нашем осјећању светог, о mysterium tremendum, mysterium fascinosum, као што је то учинио Рудолф Ото (Rudolf Otto, 1869‒1937) у гласовитој књизи Свето (Das Heilige, 1917). Светост треба заштитити од философије религије, као што Одговорност треба заштитити од философије морала, а и једно и друго од психологизма. 2. Филологија нас етимолошким и семантичким анализама може поучити које све ријечи у којим све језицима и у ком све смислу означавају ‘светост’: старозавјетна јеврејска ријеч qadoš (קדֶשׁ) означава Божију узвишеност над свим створеним и истовремено припадање свега створеног Богу; грчко ἱερός значи ‘свет’, који припада Богу, посвећен Богу, као и лат. sacer, sacrum (сакралан, посвећен Богу); ὅσιος значи ‘свет’, достојан поштовања (слично лат. sanctus), а за људе ‘побожан’; ἅγιος значи ‘свет’, и то кад су у питању ствари, мјеста, личности, анђели, Христос, Бог; занимљиво и важно: у Новом Завјету хришћани се називају οἱ ἅγιοι ‒ ‘свети’ јер су примили дарове Духа Светога. 3. Међутим: која „стварност“ се налази иза свих тих ријечи за онога ко стоји у хришћанском предању? Одмах да кажем: Светост није само неки епитет који можемо приписивати бићима, појавама, стварима, мјестима ‒ тако да преко њих она добије онтолошког носиоца. Светост је управо најстварније и најпуније бивствовање, Светост је прва „стварност“. Светост није неко својство Бога већ суштина бескрајне пуноће божанског бивствовања. Због тога се хришћански Бог именује Света Тројица, а треће лице Свете Тројице ‒ Свети Дух. Желим да истакнем да је именовање овдје онтолошки чин: када Бог говори своје име Мојсију онда Он каже: Ἐγώ εἰμι ὁ ὤν ‒ Ја сам Онај-који-Јесам (LXX 2 Мојс 3:14); а када Христос говори о свом идентитету онда употребљава фразу Ἐγώ εἰμι ‒ Ја јесам, гдје је ово ‘јесам’ онтолошки квантификатор. Божије ИМЕ није назив већ постојање, па је зато у имену и Светост (упор. 3 Мојс 20:3; Лк 1:49). Према томе, свети Бог је свет по себи самом, по својој природи (а пошто је Личност он је свет по својој вољи): управо метафора свјетлости која исходи из себе саме, φῶς ἐκ φωτός (као што стоји у Никејском символу вјере), говори о овој онтичкој самоизворности. Тек на темељу интранзитивне и концентративне светости Он је свет транзитивно и експанзивно, дакле у другим бићима и стварима, и за човјека наравно. Не приписујемо ми нечему ову Светост, него је упознајемо јер нам се појављује по својој вољи: хијерофанија је теофанија. То значи да појава Светог није ништа символичко већ оно бивствовно најпуније. Хијерофанија онтолошки утемељује свијет: да би нешто стварно постојало ‒ мора да буде свето. Једино тада ‘стварност’ за нас има пуни онтолошки и егзистенцијални смисао: простор постоји ако је утемељен у олтару као светом простору, ако је освећен жртвом; вријеме постоји ако је изведено из светог времена почетка; постајемо свети ако се причешћујемо Светошћу: хљеб и вино немају тек неко символичко значење већ снагу онтичког важења, бивствовну пуноћу. 4. Светост коју хришћанин сусреће у свом религиозном искуству је персонална; религиозно искуство као сусрет са Светим јесте однос између личности; то је однос Ја‒Ти. За хришћанина Светост се не може искуствовати изван сусрета двију личности, изван заједнице. Међутим, не само да се не може искуствовати изван овог односа, ‒ Светост је сам однос: Света Тројица су однос, комуникација, за-Једница три Личности. У овој заједници љубави хришћанин у онтолошком смислу учествује прије свега у евхаристији. Отуда су хришћани ‘свети’, што нема превасходно морално значење да су они безгрешни, већ има онтолошко значење да је њихов идентитет одређен учествовањем у новој заједници сабраних у Христу, у заједници оних који се причешћују Христом. Хришћани су призвани да буду свети самим тим што су освећени у Христу (1. Кор 1:2: ἡγιασμένοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ, κλητοῖς ἁγίοις; упор. Фил 1:1; 4:21); они су свети по присутности Духа Светога у њима (упор. 1. Кор 3:16; Еф 2:22), јер су крштени Духом Светим (упор. Лк 3:16; Дап 1:5; 11:16); свети су јер су причасници Божије Светости (Јев 12:10: εἰς τὸ μεταλαβεῖν τῆς ἁγιότητος αὐτοῦ), јер су заједничари Божанске природе (2. Пт 1:4: θείας κοινωνοὶ φύσεως). Ово човјеково причесништво и придружништво Божанској Светости није дакле ствар људске природе него је Божија благодат. Како је то изразио Св. Кирило Јерусалимски (Κατηχήσεις XXIII 19): „Ваистину је једини свет Онај који је по природи свет (ἀληθῶς εἷς ἅγιος φύσει ἅγιος); а и ми смо свети (ἡμεῖς δὲ καὶ ἅγιοι), али не по природи (ἀλλ᾽ οὐ φύσει), него заједничарством (μετοχῇ), и подвизавањем (ἀσκήσει), и молитвом (εὐχῇ).“ 5. Благодат Божанске Светости је израз Божије љубави: ми смо у љубави (ἐν ἀγάπῃ) изабрани да будемо свети (Еф 1:4); Божији изабраници су свети и љубљени (Кол 3:12: ὡς ἐκλεκτοὶ τοῦ θεοῦ ἅγιοι καὶ ἠγαπημένοι). Светост је давање и примање љубави. Светост је незаслужени дар и његово одговорно прихватање. Одговор на овај дар мора бити такође љубав. Љубав је одговорност пред Светошћу и одговор на првотну и праузорну даровну љубав: „Ми љубимо Њега, јер Он први завоље нас (ὅτι αὐτὸς πρῶτος ἠγάπησεν ἡμᾶς)“ (1. Јн 4:19). Онај ко хоће да врати даровану љубав хоће да се одрекне светости и ослободи одговорности. Он се оглушује о позив на спасење (1. Пт 1:16): „Будите свети, јер сам ја свет“ (ἅγιοι ἔσεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιος). У одговору на овај позив, у одговорности према Светости, динамички постоји наша личност. Одговорност 6. Дословно, од-говор-ност је језичка реакција на питање друге особе: от-ветственность, od-powiedzialnošć, Ver-antwortung, responsibility, responsabilité, responsabilità, од re-spondeo ‒ од-говарати. Наравно, не закључујемо ми овдје о некој стварности из ријечи „одговорност“, него је та ријеч обликована тако да описује управо ту стварност: од-говорност је комуникација, од-говорност је дијалогичност (διά-λογος). У комуникацији и дијалогичности увијек претпостављени Други (Λόγος) јесте услов одговорности: одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. 7. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први. Његова другост, прадругост Другог, је иредуцибилна али не и потпуна: то је Личност са којом могу да имам заједницу. То је она Инстанција пред којом утемељујем оправдање сопственог дјелања, пред том Инстанцијом имам одговорност за другог. Али то није инстанција која ми намеће одговорност као дужност и која ме себи подређује. У мојој вољи за одговорност, која је дјелатна у комуникацији са другим, налази се основа моје одговорности за другог. Одговорност је дакле суштина људског бивствовања а не његов епитет. Човјек постоји у од-говорности самим тим што екс-систира (ex-sisto), што је ек-статичан (ἔκ-στασις), што стоји изван себе наспрам другог коме од-говара и тако конституише себе као личност. Одговорност је начин личносног бивствовања човјека, његово постојање у односу који га конституише, наиме у од-говарању једне личности пред другом личношћу. Одговорност подразумијева заједницу јер је личност заједница. Изван заједнице нема одговорности. 8. Раскид са исконском заједницом човјека и Бога је бјекство од одговорности. Када нема заједнице са Светим, када не постоји праоднос који нас конституише као личности, онда себе заснивамо на сопственој индивидуалности, покушавамо да из себе самог оправдамо и одбранимо сопствену индивидуалност. То је смисао пада у првородни гријех за који је човјек одговоран и чије последице мора преузети на себе јер се оне тичу нашег идентитета и интегритета. Свако људско биће је на самосвојан начин ситуирано у универзалност гријеха и одатле изводи елементе свог идентитета. Када се појаве гријех и стид (као свијест о гријеху), онда настаје морал. Морал је замјена за изгубљену одговорност, за развргнуту заједницу Светости и Љубави. Од тада и због тога ‒ одговорност се схвата не више онтолошки као заједница личности него: морално-психолошки као урачунљивост (способност свјесног и својевољног дјелања) и као оправдање комплексних процеса индивидуалног дјелања („он се понаша одговорно“), деонтолошки као дужност (етика ‘требања’: „треба бити одговоран“), а такође и правно-политички као нека надлежност (компетенција: „то је одговоран положај“). Тада одговорност више није наше аутентично стање, већ се мора наметати као дужност и обавеза и тако уствари прикривати. Онда одговорност више није онтолошко одређење човјеково, већ форма подређивања некој инстанцији пред којом полажемо рачун о испуњавању изричитих дужносних и обавезних норми (инстанцијална одговорност). Притом, то није Инстанција у односу са којом (у од-говору којој) се конституишем као цјеловита личност, а у том односу је и тајна слободе, него инстанција која ме функционализује додјељујући ми најразличитије социјалне улоге. Умјесто личности која носи наше цјеловито биће постајемо индивидуе које носе разне маске сходно различитим улогама које играју. Умјесто одговорности као неотуђивог начина нашег постојања добијамо одговорност за коју смо задужени и које можемо бити лишени, коју нека инстанција може додијелити другом или је преузети на себе. Та преносива одговорност, од које можемо одустати и која нам се може ускратити, коју нам делегирају институције или је ми делегирамо њима, не исходи из наше воље за одговорност, већ је друго име социјалне функционализације којој смо подвргнути. Ову функционализацију не можемо избјећи, али можемо и морамо схватити ‒ и у томе је једна наша посебна одговорност ‒ да је личност јединствена и иредуцибилна, несводива на било коју од улога (нити на све њих заједно) које игра у свијету. Пристајање само на инстанцијалну одговорност значи одустајање од аутентичне одговорности, одустајање од личности, од слободе и достојанства. Један крајњи облик бјекства од одговорности је теодикеја (питање о одговорности Божијој за зло у свијету), као што је то и свака философија историје која нас ослобађа одговорности и слободе у историји; наспрам тога, наша одговорност је и у томе да одговоримо на питање антроподикеје (питање о одговорности човјековој за зло у свијету). Ни Бог не би могао да преузме нашу личну одговорност за наше слободне одлуке и дјела. 9. Личн(осн)а одговорност је увијек конкретна и као таква увијек је утемељена у самој егзистенцији а не просто у некој посебној етици требања нити уопште у сфери психологије, морала и права. Одговорност је ту прије сваког поступка, она је дјелатна по себи прије сваког дјелања. Дјелатна одговорност је можност, снага и храброст за одговорност; она нас мобилише на одговорно дјелање и на прихватање конкретне одговорности. Одговорност претпоставља способност да се дјела из слободе и да се прихвате последице тог дјелања. То значи да је одговорност свијест о одговорности и свијест о слободи, па дакле да је одговорност везана за свијест о идентитету и интегритету личности. Зато се заузимамо за последице одговорног дјелања јер се оне тичу идентитета личности. Личност се не манифестује кроз аутоматизовано остваривање људских потенција него кроз слободно и одговорно одлучивање утемељено у једној конкретној егзистенцијалној ситуацији (ситуациона одговорност). У одлучивању залажемо своју личност: јер одговорност не само да није у пуком испуњавању обавеза него није ни у дјелању према неком једнозначно утврдивом и извјесном знању (онда је то срачунати поступак са очекиваним исходом); поуздани ослонац одговорности је у нама самима а не у ‘ствари’ око које се одлучује. 10. Ситуациону одговорност човјек остварује не само у конкретној егзистенцији него и у конкретној историјској заједници. То је садржано у хришћанском схватању историје: историја је простор дјелатности слободне и одговорне личности. Након историје Богочовјека Христа читава историја постала је драма остварења човјекове слободе и одговорности, драма спасења човјечанства и сваке људске боголике личности понаособ. Христово оваплоћење је преузимање историјски условљене људске егзистенције, али истовремено и теофанија=хијерофанија која реално историјско вријеме чини светим. (Десакрализовање овог Христом посвећеног времена има за последицу дакако једно нехришћанско увјерење: вријеме је трајање које нас одводи у смрт.) Кад је Христос ушао у свијет и у историју, онда је вјечност ушла у временско: историјска пролазност је добила есхатолошки смисао. Отуда одговорност у историји: у сваком пролазном тренутку ми смо одговорни пред вјечношћу. То је смисао историје и у томе је наша одговорност у историји. Историјска објава Богочовјека Христа (Јн 1,14: ὁ λόγος σὰρξ ἐγένετο… ‒ „Логос постаде тијело…“) јесте могућност да се одговорност кроз светост врати из сфере морала у сферу онтологије, наиме у заједницу са Богом на чији позив треба да одговоримо. Аутономност 11. Имануел Кант је био тај који је рекао да је аутономија наднаслов (Obertitel) свеколиког философског настојања. И заиста, проблем аутономије је комплексан и дисциплинарно разуђен: то је превасходно проблем етичке теорије; то је и проблем политичке теорије; аутономија је проблем и теорије науке, теорије рационалности; то је наравно и један велики теолошки проблем. Сам Кант је имао у виду два аспекта аутономије. Један аспект је у теоријском подручју, у подручју обликовања нашег знања, гдје аутономија подразумијева критичку рефлексију о знању и његовој генези. Други аспект, важнији и за Канта и за нас, јесте аутономија у практичном пољу обликовања наше воље, гдје она с једне стране означава способност да се независност обликовања воље од фактичких жудњи и нагнућа и од ауторитета и традиције помоћу самоодређења воље учини принципом обликовања воље, а с друге стране подразумијева усвајање једне максиме наше воље као општег закона, што онда постаје једини критеријум овог самоодређења воље. Наравно, уз овај проблем увијек је ишао и онај који се тиче односа аутономности и хетерономности морала. Када је размишљао о томе, Николај Хартман је, подразумијевајући традицију њемачке философије, настојао да покаже да кад говоримо о аутономности и хетерономности морала ствар не стоји тако једноставно, јер аутономија личности већ претпоставља аутономију вриједности, наиме личност је већ функција вриједности. У том контексту је Хартман говорио о извјесној синтези аутономије и зависности од сфере вриједности. 12. Као и већина философских проблема и овај сеже из антике, када се о аутономији говорило у етичком и политичком смислу. Као политички термин, аутономија је у антици означавала унутрашњу и спољашњу слободу да човјек наспрам важећих закона и неког важећег односа снага успостави сопствени закон. А у сфери морала аутономија је за антички свијет била компетенција појединца да се дистанцира од морала групе и од друштвене традиције. У том смислу СОФОКЛЕ даје Антигони карактеристику „једина која аутономно живи“ (Антигона 821: αὐτόνομος ζῶσα μόνη). И управо ту почиње проблем, наиме проблем слободе у хеленској антици и проблем односа слободе и судбине. Тачно је да Антигона сама успоставља сопствени морални закон, да она јесте једина која аутономно живи, али и њу погађа ‘трагедија судбине’, наиме судбинска нужност која не оставља превише мјеста за слободу. 13. Хераклит се позвао на Ериније, оне помоћнице Правде које не дају Сунцу да прекорачи космичке мјере (фрг. 94), а Симонид је рекао да се ни богови не боре с нужношћу (Платон, Протагора 345d). Свијет какав замишљају антички Хелени је свијет заробљен нужношћу и савладан судбином. Отуд идеја космоса као идеја свјетског поретка у ком је све утврђено и одмјерено; отуд је читава хеленска онтологија једна космолошка онтологија. Да ли онда може да се говори о аутономији изван етичке и правно-политичке области? Коначно, да ли може да се говори о аутономији личности унутар царства нужности, и да ли онда она СОФОКЛОВА ријеч за Антигону важи до краја? ‒ Када се хришћанство сусрело са античким свијетом овај проблем је испливао на површину јер је хришћанство наступило с једном другачијом онтологијом, онтологијом личности. Онтологија личности је морала да буде конституисана да би се образложио основни аксиом хришћанског учења, а то је догмат о Богу као Светој Тројици. Када су Кападокијски Оци у IV вијеку рјешавали тај проблем, наиме на који начин постоји Бог (τρόπος ὑπάρξεως) и да ли Он постоји на исти начин као што постоје ствари-у-свијету, тада су се сучелиле ове двије онтологије: хеленска космолошка онтологија, онтологија нужности и судбине, и хришћанска онтологија, онтологија личности и слободе. Личност, слобода, аутономија… нису тек епитети људског бића, то нису више неке акциденције, већ је управо у њима суштаствено постојање. 14. Дакле, у античком свијету имамо супротстављеност између човјековог самоодређења и божанског усуда, док у хришћанству такве супротстављености нема, већ постоји једна врста интерференције између самоодређења човјекове слободне и аутономне личности и Божије воље. Мада хришћанин каже, понављајући ријечи молитве Господње, „нека буде воља Твоја“, тиме његова аутономија није окрњена нити доведена у питање. Овдје нам строга супротстављеност између аутономности и хетерономности воље не би много помогла да увидимо проблем. Међутим, ни теологија, нарочито западна, није овај проблем рјешавала увијек на увјерљив начин. У западној теологији се морална аутономија у смислу умног самоодређења воље обично схватала двоструко: или као један позитиван момент хришћанске етике који уствари води теономији или као етички принцип саображен нововјековном рационализму који стоји у директној супротности према религиозно утемељеном моралу, па је стога супротан теономији. 15. Супротстављеност између аутономности и хетерономности показује се као објашњавалачки нефункционална уколико имамо у виду да је начин човјековог постојања упућеност на трансценденцију, и управо одатле прави суверенитет моралног субјекта може да се схвати као дистанциран и од аутономије и од хетерономије. Можда смо помало заварани тиме што се нововјековна идеја аутономног ума представља као идеја независног ума који, понесен крилима научно-технолошког напретка, себе разумије као изворног творца, а за закон, поредак, вриједност хоће да призна само оно што потиче из њега самог. Ако се дакле мало измакнемо од опозиције аутономности и хетерономности морала онда бисмо могли истаћи становиште да човјеково умно самоодређење воље и Божија воља нису супротстављени управо због тога што је човјек упућен на трансценденцију. То даље значи да се аутономне форме самоодређења воље испуњавају трансцендентним садржајем, и ту је ријеч о теономији а не, насупрот, о хетерономији. Притом, слобода човјекова је та која спаја аутономију и теономију. Или друкчије и изричитије речено, аутономија је нужан услов за теономију; тек уколико смо аутономни у самоодређењу воље, у свим својим поступцима, можемо да остваримо теономни захтјев постављен пред нас. За онога ко се придржава Божијих заповијести слободна воља је и услов аутономности његових поступака и истовремено услов испуњења норме, па се тако теономија потврђује управо у аутономији наших поступака. Уосталом, наша истински слободна воља потврђује се тек у остварењу добра. 1997/1998. Извор: Богољуб Шијаковић, Присутност трансценденције: Хеленство, Хришћанство, Философија историје, Београд: Службени гласник, ПБФ 2013, 13‒21. http://teologija.net/svetost-odgovornost-autonomnost/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  14. Разговор са оцем Стаматисом, који је вођен јула 2008. године у цркви Светог Максима у Костолцу. Теме су осим о Икони биле и о светом оцу Јустину Поповићу, владици Атанасију, о љубави према Србима, о Зизјуласу, о браку и још о многим темама. Разговор водио протојереј Александар Михаиловић, тада свештеник у Костолцу а сада у Пожаревцу. View full Странице
×
×
  • Create New...