Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светости'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Увече на дан Светог Василија Острошког ко на Христа ноћу дођоше полицајци да ухапсе Владику Јоаникија са свештенством јер су предводили Литију коју је оранизовао верни народ у Никшићу. Ко што против Господа Исуса Христа ништа не могоше доказати тако нити против Владике и свештенства не могу, али ипак их задржавају у притвору притом бијући верни народ по Црној Гори који изражава своју подршку Владици Јоаникију и свештеницима. Реч разума и мира Митрополита Амфилофија упућена данас поред кивота Светог Петра Цетињског да ли ће чути помраченог ума владари овог света који својим безумним поступком хапшења Владике и свештеника оскрнавише светињу дана Светог Василија Острошког, остаје да видимо. Да ли мисле на добро своје душе и својих породица они који се усудише на дан Светог Василија Острошког да подигну руку против светог живота Владике Јоаникија, свештеника а богами и против самог Светог Василија Осторошког. Зар су толико презрели Свеца Божијег из Острошке пећине Василија Чудотворца па мисле да Он сам Свети Василије Острошки неће одбранити и заштити своје слуге Владику Јоаникија и сво свештенство и верни народ на челу са Митрополитом Амфилохијем. Историја је већ забележила зверско убисто од стране комуниста Митрополита Јоаникија и преко сто свештеника после Другог светског рата, а и сад бележи да је отпочело ново страдање нашег Православног народа у Црној Гори на челу са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем. Ко год је дигао руку на Свеца Божијег није добро прошао поготово ако се није покајао , тако да се надамо ће се након поруке мира и разума Митрополита Амфилохија да се уразуме и пусте Владику Јоаникија и свештенике , у супротном треба да знају да се са Светим Василијем Острошким није играти. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.
  3. Саучешће Његове светости патријарха руског Кирила поводом упокојења епископа ваљевског Милутина, Москва, 3. априла 2020. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил изразио је саучешће Његовој светости патријарху српском Иренеју поводом упокојења владике ваљевског Милутина. Његовој светости Иренеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском Ваша Светости, драги у Господу, сабрате и саслужитељу! У име цијеле Руске православне цркве, изражавам своје најдубље саучешће Вама и Светом синоду Српске православне цркве у вези с упокојењем преосвећеног Милутина, епископа ваљевског. Тешки за народ час искушења, почивши архипастир је дочекао заједно са својом паством, помажући онима у невољи, молећи се и служећи Тајну божанске евхаристије. Он је пао као жртва погубне епидемије до краја испунивши своју дужност. Нека свемилостиви Господ упокоји душу Свог новопрестављеног вјерног слуге у насељима праведним и учини му вјечан спомен. Са братском љубављу у Господу + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Превод: Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У новије вријеме примјећујемо тенденције појединих православних теолога да у јавност излазе са ставовима о хришћанској космологији, антропологији и еклисиологији који представљају нову интерпретацију ових области богословља. Свака од ових интерпретација је изазвала недоумице и полемике у црквеној јавности. У овом тексту не желим да анализирам појединачне интерпретације или ставове везане за поменуте области богословља, већ наратив из кога сви ови ставови произилазе. За потребе текста овај наратив ћемо назвати “новоправославље”. Концепт новоправославља се базира на принципима десакрализације и демитологизације православног хришћанства. Овај концепт као последицу има профанизацију православља, односно скретање православних хришћана са пута обожења на пут “грађанске еманципације”. Идеал светости се замјењује идеалом кооперативног грађанина. Овај концепт-наратив своју инспирацију налази у либералним протестантским заједницама, које су већ прошле транзицију из религијских у културно-политичко-активистичке институције. По угледу на своје узоре, новоправославље има задатак да “осавремени” православље и да га тако учини компатибилним једном ширем глобалистичком и конзумеристичком наративу. То осавремењење треба да се деси кроз стварање новог дискурса који би био ослобођен од свих “митолошких” и “магијско-мистичних” елемената и који би омогућио флексибилније тумачење Светог Писма и Светог Предања. Тако, на примјер, овај нови дискурс проглашава реалност преображаја творевине Божанском благодаћу Светог Духа за магијски концепт: Оном што је Божанском благодаћу освећено и преображено као што је Свето Причешће - Тијело и Крв Христова, одузимају се исцелитељска и осветитељска својства и оно се практично своди на дио фолклорних традиционалних ритуала. Молитва више није реално средство спасења и призивања Божанске благодати а још мање оружје у борби против зла. Молитва је литерарни жанр, социјална манифестација или, у најбољем случају, једна од метода психотерапије. Ова идеологија проповиједа и радикално флексибилан однос према Светом Писму, који се илуструје и кроз порицање истинитости старозавјетног учењу о стварању човјека по лику Божијем, тако сводећи смисао читавог домостроја спасења на апсурд. По ријечима Светог Аве Јустина Ћелијског: “Новозавјетна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог је зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“.*) Међутим, такозване научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. И још : ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. Уовом земаљском свету “еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се ту има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно,земљано, и као такво пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије бесмислена лакрдија и трагична комедија.” (На богочовечанском путу, из писма Аве Јустина 19. новембра 1968) Ово редефинисање хришћанске антропологије, неминовно доводи и до редефинисања хришћанске етике, обзиром да етика увијек произилази из антропологије. Тако, у једној десакрализованој антропологији, којој се одузима искупитељска а самим тим и есхатолошка перспектива, и у којој пали и огреховљени човјек остаје једино мјерило свих ствари, лако можемо замислити етику која отвара простор за еутаназију, абортусе, различите родне и брачне концепте. Одузимајући православљу димензију светости, преображаја и исцјељења, новоправославље постепено претвара Цркву у простор за одржавање културно-умјетничких манифестација и испуњавање личних спиритистичких потреба. Новоправославље такође тежи да се безусловно покорава мејнстрим идеологијама, научним теоријама, социјалним и родним концептима. А када се неко учење Цркве коси са било којим аспектом мејнстрим друштва - то се учење игнорише и означава као историјски артефакт. Један од главних алата новоправославне теологије је редефинисање појмова. Тако да нпр. појам “васкрсења Христовог” се не односи на буквално васкрсење Христа из гроба него, вјероватно, на васкрсење Христово у нашем сјећању. У перспективи новоправославне теологије у Цркви треба и даље да се служе литургије и пјевају тропари, али они попримају потпуно ново значење, углавном литерарно-метафоричко. У овом контексту порука “Не дамо светиње” добија нову и још важнију димензију. Крсто Станишић Извор: Поуке.орг
  5. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг
  6. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг View full Странице
  7. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  8. Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува? — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити. Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо. — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава? — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране. А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица. — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици? — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце. — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију? — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају. — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону? — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више. — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе? — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама. — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу... — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други. — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили? — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу. Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима. — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве? — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима. Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја. — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу? — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима. — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника. — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет. — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам. — Хвала Вама. Извор: Православие.ру
  9. Јан Хус између светости и јереси Јан Хус (чешки: Jan Hus; око 1369, пострадао 6. јула 1415) је био чешки свештеник, проповедник, професор, мислилац и претеча чешке реформације. Био је и ректор Карловог универзитета у Прагу. Његови следбеници су звани хусити. Католичка црква је његово осудила као јеретичко, па је Хус 1411 екскомунициран. На сабору у Констанци је осуђен, те је тамо и спаљен на ломачи 6. јула 1415 године. Национални херој Чешке, а 6. јул је државни празник Чешке. На локалном нивоу се од православних слави као светац што и јесете главни аргумент овог есеја. Не бих се обазирао на утицаје Виклифа и друге елементе Хусовог учења који су постали традиционални у протестантском свету, него бих радије концентрисао на Хуса као модел православног светитеља. Изложићу укратко 1) Хусову биографију, или боље, житије, да бих затим 2) побројао 30 тачки оптужбе у Констанци, 3) осветлио неке од битних православних момената Хусове доктрине, и 4) став нашег св. Николаја Велимировића, који је написао житије св. Јана Хуса, као и његов положај у Бохемској православној цркви. 1. Хусов живот и судбина хуситског покрета Јан се родио у Хусинецу, граду (тада селу) у јужној Бохемији, данас Чешка Република. Незнатног је порекла, што су католички полемичари вековима истицали по чувеној матрици: Шта може бити добро из Назарета, није ли овај син занатлије који поправља куће и прави намештај? Хусинец или Хусенец значи на чешком гуска.[1]Не знамо разлоге зашто је феудалцу овог села прирастао за срце, али га је овај прихватио за свог стипендисту, што је по Моронију била тежак усуд, јер је омогућио Хусу да дођу до изражаја његов „фанатизам и манија за новотарством на политичко-религиозном пољу“ (p. 16). На прашком универзитету завршава студије 1393, магистрира 1396, почиње да предаје на универзитету 1398, постаје свештеник 1400. Нешто пре тога, Виклифове (JohnWycliffe, или Wyclif (1331-1384) идеје су продрле у Бохемију, 1380, које је и независно заступао Милич, који је од 1372 позивао на сиромаштво цркве, што наравно није наишло на одобравање, и умро је 1374 не видевши остварене своје идеале. Ипак, његове наде су остварене 1391 оснивањем Витлејемске капеле, центра из кога и креће оштра критика цркве и њеног напуштања јеванђелског пута. Тамо Хус проповеда по први пут 1402, и августинијанац Рајнлајн (OswaldReinlein),[2] његов непријатељ, сведочи да су скоро сви пражани долазили да га слушају; у капели је проповедао током празника и два пута током Четрдесетнице, држећи два предавања других дана, и три беседе недељом; за сиромахе је код пријатеља молио милостињу, позивао за сто учитеље и намернике... Веза са Виклифом је била довољна да жигоше Хуса; може да нам делује смешно данас када Морони говори о пожару који је захватио католике јер су се распрострле „лажне идеје о слободи, братству, равноправности и те идеје су се мешале са предлогом за религијску реформу“ (p. 16).[3] Да зло буде веће, све је укључено у такозвану Западну шизму, која је по себи подривала сам темељ папства, јер је папство монархијског устројства, наиме имамо једног моноепископа на челу цркве, а овде их имамо истовремено тројицу. Не могу истовремено тројица људи да обнашају једну Петрову катедру. Криза обухвата период од 1378 до 1417, скоро 40 година. И она није била решена у том периоду него су теолози тек накнадно одредили ко би били, данас анахронистички речено, антипапе. Остављајићи са стране предисторију, помињем само да сабор у Пизи 1409, који је збацио папу Григорија XII и Бенедикта XIII, које је прогласио јеретицима и шизматицима (мало је требало у то време: schismatisnutritores... notorioshaereticos) и поставио за папу Александра V.[4] Григорије и Бенедикт су прогласили сабор нелегитимним и сада смо се нашли са тројицом папа. Управо је папа Александар потписао булу којом се брани Хусу да проповеда, док су краљ Вацлав IV и сам Хус били неутрални око Григорија и Бенедикта. Умро Александар, долази Јован XXIII, који га је позвао да се оправда у Риму, што је овај, заштићен од Вацлава, одбио. Интересантно је да су антипапе (како их данас држи римска црква), Александар и Јован (тек 1947 проглашен за антипапу) позвали Хуса на одговорност. Но, реч је о периоду у коме се није знало ко пије а ко плаћа. Да ситуација буде смешнија, са наше дистанце, на иницијативу Сигисмунда Луксембуршког и папе подржаног од Пизе, Јована XXIII, који је преузео понтификат од Aлександра V, на сабору у Костанци од 1414 до 1417, беху проглашени антипапама сам Јован XXIII и Бенедикт XIII, док је папа Григорије XII, зарад добра цркве и прихвативши ауторитет сабора, узео да се добровољно уклони са папске катедре. Би постављен за папу Мартин V, добар дипломата али и нипотиста. Сасвим је јасно да једна сигурна материјална сукцесија овде није постојала. То напомињем због контекста о коме је реч. Јован XXIIIје покренуо крсташки рат против Ладислава (LadislaoIdiNapli), заштитника Григорија XII. Тиме је и кренула продаја индулгенција. Хус је био против позива да црква узима мач у руке и да се са парама откупљују греси. Тројица хусита остају без главе. Теолошки факултет је тражио од Хуса да представи своје учење на проверу, што је Хус одбио. Исти факултет проглашава делове тог учења јеретичким, што и сам краљ забрањује, али резултата нема. Хус држи да се проповедати мора јер је то Христова наредба. Кардинал Петар Стефанески је наредио рушење Витлејемске капеле, а кардинал Јован Лисабонски је донео акт о изопштењу 1412. Хус је написао апел Христу који је окачио на Карловом мосту у Прагу. Жалба одјекује нама симпатијом, јер се обраћа „Јан Хус из Хусинеца, мастер и дипломирани теолог на славном универзитету Прага, свештеник и назначени проповедник Витлејемске капеле... Исусу Христу, праведном судији који зна, штити, суди открива и крунишенеизбежно праведни случај сваког човека“.[5] Легитимност своје акције оправдава запоседањем папе, књижевника и фарисеја Мојсијеве катедре, а позива се на Златоустог који је апеловао на папу после 2 разбојничка сабора. 1413 написа своје најзначајније дело О цркви. Добивши гаранције о имунитету, Хус одлази на сабор у Констанцу 1414. Наивност га је коштала живота. Јероним прашки је покушао да га ослободи, не успевши у томе, бежи, али га хапсе на граници Баварије. Спалиће га 30. маја 1416. Што се тиче самог Хуса, он није пострадао под легитимним папом. Спаљен је на ломачи 6. јула 1415, док је папа Григорије XII (сада признат за официјалног папу) дао оставку 4. јула 1415. Јован XXIII је био свргнут 29. маја, као што је његов претходник, Александар V проглашен антипапом, а следећи потврђени папа Мартин V, био је изабран 11. новембра и устоличен 21. новембра 1417. Дакле, ни Хус ни Јероним нису пострадали за време официјалног понтификата. У самом кругу католичких научника поставља се питање валидности овог констанског сабора. Тако га неки intoto одбијају, док други га прихватају за легитимни екуменски сабор, а неки проблеме које је донео правдају ургентном ситуацијом за решење Западне Шизме. Булу за сазив сабора донео је папа Григорије XII (јул 1415), папа фаворизован од Рима, али је сабор почео да ради тек после неколико месеци на иницијативу папе Јована XXIII (новембар 1414), папа фаворизован од Пизе. Сабор у Пизи је потврдио супремацију синодске власти над папском, и тај сабор је проглашен нелегитимним. Међутим, не мањи проблем је донео и сабор у Констанци са декретом Haecsancta: „Овај свети сабор у Констанци..., легитимно сакупљен у Светом Духу, будући васељенским сабором и изразом војујуће католичке цркве, директно прима власт од Христа и да свако било ког ранга и достојанства, укључујући и папско, обавезан је да га слуша у ономе што се тиче вере и искорењивања раскола и реформи поменуте цркве у њеној глави и у њеним удовима“.[6]Неубедљиво је када неки католички аутори у овом декрету не виде догматски него само канонски карактер, јер декрет није формулисан ни у једном ни у другом смислу. Оно што је битно је присуство свести код католичких прелата да се саборној свести и папа мора повиновати, што би било незамисливо после I Ватиканског сабора. Из ових, формалних, разлога, неки одбијају сам декрет али прихватају сабор за легитиман. Историчар са овим нема проблема, али га има идеолог. Резимирајући, немамо приликом осуде и погубљења Хуса ни понтифекса, а, по некима, ни легитимног сабора. Сасвим је могуће да је један други Чех, Франц Кафка (FranzKafka, † 1924), био инспирисан овим процесом.Хус је био заточен у манастиру, где је, због нехуманих услова, и оболео; признао је да поштује Виклифа,али је и негирао да је бранио забрањени део Виклифовог учења; пристао је да повуче тезе које је сабор сматрао погрешним; убудуће их неће користи, али их не може сматрати погрешним, јер би то било против његове савести. Забрањено му би 5. јуна 1415 да изложи оправдање свог учења. Огромна већина је гласала за смртну казну, апосле литургије увели су га у цркву, обученог у свештеничке одежде, а онда су почелида му ритуално скидају параменте (ваљда је последњи случај оваквог срамног геста у српској цркви био Васа Пелагић) и предан је световним властима. Ставили су му шешир на главу са натписом „Јересијарх“. Јасне су паралеле са „Ругањем Христу“. Последњу изјаву је Хус дао 1. јула 1415: „Ја, Јан Хус, у нади свештеник Исуса Христа, страхујући да би увредио Бога, и плашeћи се да не паднем у кривоклетство, овим исповедам своју невољност да одбацим све или било који од чланова изнетих против мене са стране лажних сведока. Јер Бог је мој сведок, да их нисам ни проповедао, ни тврдио нити их бранио, мада кажу да јесам. Штавише, у вези са параграфима које су извели из мојих књига, кажем да се гнушам било какве искривљене интерпретације које било који од њих износи. Али, пошто се бојим да згрешим против истине или да противречим мишљењу доктора Цркве, не могу да одбацим било који од њих. И ако би било могуће да мој глас сада може да стигне до целог света, пошто ће на дан Страшног суда свака лаж и сваки грех који сам починио бити видљив, онда бих ја радо пред целим светом исповедио сваку лаж и заблуду, било да сам само помислио да је кажем или да сам је заиста изрекао! Потврђујем да ово пишем својевољно и по својој одлуци. Својеручно, првог дана Јула“.[7] Није било ни први ни последњи пут да су се јавили лажљиви сведоци, злонамерни интерпретатори или они који су тумачили ставове мислилаца без да су били у стању да их разумеју и приближно, као што имамо и намерно извитоперивање текстова. Тако су оптужили Хуса да негира поштовање Богородице и светаца, а његови следбеници су покупили мало земље и пепела што је остало на месту злочина. Наиме, Хуса су обнажили, везали га за дрвени стуб, грло стегли ланцима и спалили. Када је све завршено, онда су узели и разбили му кости и лобању (помиње се у житију и срце које су посебно набили на штап да би сасвим сагорело), додали нова дрва, као и обућу и одећу, да не би остале реликвије, и све претворили у прах. Колима су однели све што је било на том месту и бацили у Рајну. Сабор је наредио и ископавање костију Виклифа и њихово спаљивање. Вреди запазити и да су овог „новотарца“, како су га католици називали, рашчинили, односно, лишили посвећења. Одузимање благодати је тада било могуће у католика. Више од 200 000 људи је изгубило животе у овим побунама. Касније је Лутер приграбио Хусов случај. Из Бохемије, по погубљењу Јеронима, покрет се проширио на Моравску, а затим у Мађарску и Немачку. Папа Мартин издаје булу против Виклифа, Хуса и Јеронима прашког. Као главне грешке наводи: Да се лаици причешћују под оба вида; да тајне нису валидне од свештеника који су у смртном греху; да се све тајне дају верујућима који су у благодати; да црква не може да профитира од световних добара; да су сви свештеници једнаки, а да се разликују само по служби (тако је папа исто што и обичан презвитер). Како је дошло до тога да хусити пале католичке цркве и реликвије са иконама, Мартин налаже крсташки рат. Хуситска песница су били Таворити, која се после поделила у две фракције: таворити су узели за вођу Прокопија Ошишаног, а сироти су остали без поглавара. Интервенција под папом Николом V, од кардинала Карвахала, донела је до великог помирења између католика и хусита. Карвахал је однео победу у диспути са Рокизаном хуситом, јер овај је онемео и није могао говорити! Кардинал је преузео речи које је хусит само изговорио: AeterniPatrisVerbum… и завршио у великом стилу. Папа Никола 1452 крунисао је Фредерика III, који се није причестио под оба вида да не би дао за право хуситима. Папа Пио II је 1463 анулирао мир са хуситима, односно са Подиебрадом који је преузео да администрира по смрти Ладислава Бохемијом. Подиебарда је изопштио папа Павле II 1446/7. Католичка победа се има само са папом Сикстом IV, 1472. После крвавих обрачуна, папа Инокентије VIII, 1486 успева да угуши јерес. Пражани су писали папи Александру VI да се помире са римском црквом. То представља стварни крај успостављања мира између католика и хусита. 2. Тачке оптужбе у Костанци Дана 18. јуна 1415, сабор у Констанци је ратификовао списак од 30 оптужби против Хуса, изјаве сматране јеретичким и изнетим из три његова рада, првенствено Deecclesia(О цркви), и затим ContraStephanumPalec(Против Стефана Палеча) и ContraStanislaumdeZnoyma(Против Станислава из Знојма),[8]дајући му два дана да одговори. Овде наводим оптужбе под наводницима, у великој загради су Хусове глосе, а после тога моји осврти.[9] 1. „Постоји само једна универзална црква [схваћена у сопстеном смислу, у складу са Августином], која је свеукупност предодређених. И наставља: универзална света црква [схваћена у сопстеном смислу] је само једна [односно, правилно говорећи, није део неке друге], јер постоји само један број предодређених на спасење“. „Предодређени“су изабрани, они који су спашени, а„предзнани“ они које Бог види али нису у његовом телу. Не говори о предодређености на пакао, јер обе категорије људи су у складу са њиховим слободним вољама. Црква се не сачињава само од светих, чистих, него је помешана, permixta, што је одјек Августинове теологије која исправља донатистичку еклисиологију. Да постоје предодређени је јасно из Павла, јер за Бога нема времена, тако да познаје своје сутелеснике и пре стварања света, али види и све остало што неће ући у његово тело, тако да је то само предзнано. 2. „Павле никада није био припадник ђавола [предзнан у вези са његовим коначним опредељењем], иако је чинио нека дела слична онима које чини црква зла“. Спашени је увек као такав, мада у историји може и да пада. Из те перспективе се не може назвати припадником ђаволског збора. 3. „Предзнани нису део цркве [католици, у правом смислу], јер на крају ниједан од њених делова неће бити одузет, јер предодређенска благодат која их држи уједињене никада неће престати“. Христос је увек један и исти. Он је целина свих спашених. У том смислу они који нису спашени могу да само физички у неком времену чине део видљиве цркве. 4. „Две природи, божанска и људска, сачињавају једног Христа [конкретно, преко сједињења]. И наставља уX поглављу: сваки човек је дух [то се често тврдиу блаженог Августина у његовимКоментарима на Јеванђеље по Јовану], пошто је састављен од две природе“. 5. „Предзнани, иако понекад према садашњој правди, може бити у правди, може бити у милости - ипак никад није саставни део свете цркве [католичке, у правом смислу]; предодређени остаје члан цркве, чак иако понекад отпадне од привремене благодати, али никада од предодређенске благодати“. 6. „Црква схваћена као заједница предодређених, без обзира да ли су или нису у благодати према садашњој праведности, је члан вере [тако мисли блажени Августин у својим разним радовима: SuperJohannem, Enchiridion, SuperPsalmos, Dedoctrinachristiana, и у књизи Depraedestinatione]“. Без икакве двојбе ово је Августинова доктрина. Потпуно је нејасно зашто су католици ово негирали. Вероватно што су Хусу хтели приписати да се црква састоји само од предестинираних и светих, или да би га асоцирали са катарима и донатистима. 7. „Петар није ни данас нитиикад био поглавар свете католичке цркве (универзалне, схваћене у правом смислу)“. За Хусаје само Христос глава универзалне цркве; позивајући се на Августина, (Retractationes, I, 21, 1) и Псеудо-Августина (QuestionesVeterisetNoviTestamenti, 75) у DeecclesiaХус је написао „Да је Христос намеравао да сагради целу цркву на особи Петра јепоречено јеванђелском вером, аргументацијом из Августина и на основу разума“. Августин је писао да:TuesPetrus(Мт 16, 18-19) значи: „Изградићу своју цркву на ономе што је Петар исповедио када је говорио: Ти си Христос, Син Бога живога. Наиме, Петру није речено „Ти си камен“ већ „Ти си Петар“. Камен је напротив био Христос кога је исповедио Симон“. Предањски, имамо неколико линија тумачења овог стиха: 1) Римско, да је Петру поверено хришћанско стадо; 2) Да је црква основана на Петровом исповедању; 3) На самом Христу на коме је и Петер назидан; 4) На сабору апостола који исповедају ову веру.[10]Хус је одабрао једну линију да би се борио против римског централизма. 8. „Они свештеници који на било који начин проводе криминални живот погане свештеничку моћ и како неверанисинови [види Пнз 32: Перверзни род, и децаневерна], размишљају као неверујући око седам светих тајни цркве, кључевима, службама, епитимијама, обичајима, ритуалима и светим стварима цркве, поштовању реликвија, индулгенцијама, и наредбама [Како тврди Псалам 78: Они су му ласкали својим устима, и лагали су му својим језиком, јер њихово срце није билоисправно, нити су били верни његовом завету]“. Хус је прецизирао 8. јуна 1415 на саборуу Констанцида су ови свештенициневерници јер немају веру која је утемељена на љубави па је стога мртва вера. Не произилази из Хусовог расуђивања да су тајне које ови свештеници врше невалидне. Ако се узме у обзир идеја коју је наследио од Августина, о помешаној цркви, следи да су тајне валидне. Држи се става великог учитеља цркве, Августина, да тајне не обавља свештеник него Христос. Но, постоје објективна мерила којим се један свештеник може свргнути због тога што пројављује мртву веру. 9. Папино достојанство је имало своје порекло од императора и папска институција и надмоћност су произилазили из власти императора [Овде сам се односио на временску власт, царскеинсигније и признат примат папе над четири патријаршијске столице]. 10. Нико не може да разумски тврдити од себе или по другима, без откривења [посебно, јер се каже у Проповеднику 9: Нико не зна да ли је достојан милости или мржње], да се налази на челу некепомесне цркве, нити римски понтифекс може тврдити да је глава римске цркве. Иако сагласно са Хусовом мишљу, не постоји у његовим списима додатак: „чак ни римски папа“. 11. „ Не треба веровати да је сваки римски понтифекс, ко год био, глава [иако истрајан у заслугама по животу] било којепомеснесвете цркве, осимако га је Бог за то предодредио“. За Хусасу постојале различите хришћанске цркве, а римски је била само једна од њих. 12. „Нико да не заузима место Христа или Петра [у служби и заслузи] ако га не прати у начину деловања, пошто ниједно друго учеништво је више одговарајуће, нити на други начин [под неким другим условима] неко прима од Бога моћ да га заступа; уствари за функцију викара се захтева [присуство] усклађеност моралног живота и ауторитет оног ко успоставља ствари“. 13. „Папа није истински и јавни наследник [у служби и по заслузи] принца апостолâ Петра, ако се понаша на начин супротан Петру и да се завести похлепомза новцем, и у том случају је викар Јуде Искариотског. Из истог разлога кардинали нису истински и јавни наследницизбора других апостола Христових, осим ако не живе као што су апостоли живели, држећи одредбе и савете нашег Господа Исуса Христа“. 14. „Доктори који тврде да ако било ко, подвргнут црквеној епитимији, одбија да се исправи, треба бити предат световном суду, понашају се у ствари као првосвештеник, књижевници и фарисеји који су, пред одбијањем послушности од стране Христа, рекли: Није нам дозвољено да предамо човека на смрт, па га предаше световном суду [овде, као што се види, мислим на оне који предаше Христа Пилату]. Ови доктори, дакле, почињавају убиство још теже него оно Пилатово [Односим се овде на осам прашких доктора који су написали да ће свако ко не слуша њихове наредбе бити предат световној руци]“. То се десило 1413: осам доктораса прашкогуниверзитета сматрали су да се црква састоји од главе, папе, и тела, збора кардинала; за њих је црква била непогрешива и ауторитативно је утврђивала аутентични смисао Писама. 15. „Црквена послушност је послушност коју су измислили црквени свештеници, без да за то постоји било каква експлицитназаповест у Писму [Овде сам мислио да послушност која је сасвим различита од послушности Божјем закону, као што се јасно види из члана из кога је реченица извучена; али Бог забрањује да свака послушност Божјем закону била ове врсте по којој се и назива, у извесном смислу, црквена послушност]“. 16. „Очигледна разлика између људских дела је да су врлинска или зла. Јер ако је човек зао, чиниће зло шта год да радио; ако је то врлински, онда ће деловати врлински шта год да ради. Злоба, било да се зове злочин или смртни грех, потпуно инфицира човекова дела, док врлина оживљава сва дела врлинског човека“. Хус алудира на Лука 11,34: „Ако је твоје око - твоја намера - здраво, није загађено грехом, ни твоје тело - сватвоја дела - него је просветљено, чисто уБожијим очима“. Овде се инсистира на мотивацији дела која неко предузима. Мотивација је оно што одређује моралним или неморалним неки гест. Спасити некоме живот, није морално (позитивно) по себи, као ни убити некога није по себи зло. 17. „Христови свештеници који живе по његовом закону, који познају Писма и желе да изграђују људе, морају проповедати упркос претензијама неких да буду изопштени[опадачким и незаконитим, издатим из злобе]. А мало даље: ако папа или други прелат нареди свештенику који има горе поменуте особине да не проповеда, нижи се не би требао покоравати“. Хус је оправдао своју непослушност првенственом послушању Богу, а не људима: хришћанин има право да процени да ли је црквенанаредба дошла од Бога, или од људи. Ово је сасвим исправан став, мада су канони древне цркве налагали претходно саборско преиспитавање кривице. Ко би био под забраном, не би могао вршити црквене функције. Опет, право проповеди и савести неморални (само предзнани свештеник) не може одузети другом свештенику. Овај став не даје за право јеретицима да по свом укусу узимају да проповедају. Једнако су били рашчињени Златоусти и Арије. Црква нема сигурни репер за одвајање ових случајева из сиве зоне. 18. „Свако лице које приступа свештенству прима, у складу са овим конкретним мандатом, дужност проповедника [тако тврде многи свеци: Августин, Григорије, Исидор, итд.] и због тога мора да обавља тај мандат упркос свимнеутемељеним претњама изопштењем [незаконитим, опадачким и издатим из злобе]“. Свете речи. 19. „Користећи се црквеним епитимијама екскомуникације, суспензије или забране [често, нажалост, злоупотребљавају примедбе које могу бити и често се намећу законски] клир подвргава лаички народ да би издигао сам себе, отвара слободну писту сопственој жудњи за новцем, штити зло и припрема пут Антихристу. Очигледно је да долазе од Антихриста епитимије које они, на својим процесима, називају спаљивање громом. Клир то првенствено користи против оних који разголићују преступе преко којих је Антихрист присвојио клир“. 20. „Ако је папа зао, а нарочито ако је предзнан, онда је ђаво, као апостол Јуда, лопов и син пропасти, и није глава свете војујуће цркве [у смислу да истрајава у врлинском животу све до краја], зато што није чак ни члан цркве“. 21. „Благодат предодређености је веза која нераздвојиво повезује тело цркве и сваког њеног члана са главом“. Преузето из ContraStephanumPáleč, где је Хус цитирао 8. главу римљанима од Павла. 22. „Папа или лош свештеник и предзнан је пастир само на изглед, а заправо је лопов и разбојник [зато што нијетакав по сопственој служби и по заслужном животу, него само на основу службе]“. Хус подржава став да недостојни папа може бити збачен од сабора. Палеч је био супротног мишљења, јер личност папе не утиче на службу. То је тачно, али када се утврде криминална дела, сабор легитимно може збацити папу. У овом параграфу се види недоследност, односно супростављеност визија око проблема папства. Навео сам декрет по коме сабор потчињава папу својим одлукама, а што је у складу са овим што Хус тврди. 23. „Папа не сме да допушта се зове најсветијимнити ограничавајући се на своју службу [јер је само Бог најсветији], зато што би се у другом случају чак и краљ требало зватинајсветијим према својој служби, па тако и џелат и весник треба да се зову светима; у истину чак и ђаво би се требало звати свецем, будући да је на диспозицији божанским наредбама“. Све ово је тачно, јер је у складу са Исусовом да не називамо оцима ближње (Мт 23, 9). Из литургијске службе је овај назив улетео, јер на литургији је свештеник Христос, али се укоренио и у обичном животу. Нема те силе која би га могла искоренити. Христос и „војујућа црква“ нису увек у хармонији. 24. „Ако папа живи на начин супротан Христу, утолико што се попео на престо по регуларном и легитимном избору према људском уставу на снази, он се ипак није попео на трон преко Христа, него на други начин [јер се уздигао по гордости изнад Христа], иако признајући да је он резултат избора кроз избор који је првенствено извршен Богом. Јуда Искариотски је регуларно и легитимно изабран на епископство од Исуса Христа који је Бог, ипак је oндругим путем увукаоу тор оваца [јер не улазе кроз уска врата, тј. кроз Христа, који каже: Јa сам врата; ко год улази кроз мене биће спашен. Рекао сам ово чисто хипотетички, чекајући бољу информацију]“. Овдје се Хус односио на збацивање ЈованаXXIII, иако је његов избор био легитиман. Опет у Августиновој оптици треба гледати случај: Јуда је легитимни апостол, али је само историјски у функцији, не као предодређени апостол. Сам Хус је у недоумици јер се ломио око тога како неко може бити номинални пастир, а не и заиста пастир. Сва прича одражава унутрашњу двојбу Хуса око тога да ли су такозвани свештеници и прави свештеници, односно да ли су њихове радње дејствене, светотајинске. Хус је вероватно био максималиста, али се кориговао пред институцијом. 25. „Осуда 45 чланака Џона Виклифа изречена од стране доктора је апсурдна и бесчасна; погрешна је претпоставка на којој се заснива. Таква претпоставка је да ниједан од ових чланака није католички, него да је сваки од њих јеретички“. Уствари, Хус је тврдио да су 5 од 45 пропозиција Виклифа, које је 4. маја 1415 осудио сабор у Констанце, православне. 26. „Из простог разлога што су бирачи или већина њих изразили наглас свој глас у корист одређене особе, према људским конвенцијама [што се догодило у случају Агнезе која се сматрала легитимним папом цркве], таква особа се не сме сматрати ipsofactoлегитимизованом или,на основу самеове чињеницеистинским и очигледним наследником и викаром [у служби и заслужном животу] Апостола Петра или неког другог Апостола у црквеној служби. Дакле, било да ли су бирачи изабрали добро или лоше, морамо веровати поделима изабраног. Из тог разлога, што се неко више заслужно труди за добробит цркве, толико ће већумоћ добити од Бога“. Агнезаје паписа Јован, што је само легенда. Ниједан озбиљан научник данас не сумња да је прича измишљена. 27. „Нема ни најмањег разлога нужности постојањаједноглидера који би управљао цркву у духовним стварима икоји би увек био на располагању војујућој цркви [Евидентно је, пошто је познато да је црква за дугепериодебила без папе и тако се и даље налази након осуде ЈованаXXIII]“. Преузето из ContraStanislaum, као и две следеће тачке оптужбе. Овде је Хусова логика неумољива: Када би папска служба била неопходна за постојање цркве, онда би било немогуће да папска катедра некад буде упражњена. Из историје знамо да када је папа Сикст II мученички пострадао 6. aвгуста 258, следећи папа, Дионисије, преузео је катедру тек 22. јула 259! Дакле, годину дана је црква функционисала без Главе (видљиве), јер са императором Валеријаном није било шале, тако да се нико није усуђивао сести на папску столицу јер је могао изгубити главу. 28. „Христос, без таквих монструозних поглавара [тј. без Агнезе и ЈованаXXIIIи других који су били јеретици или из различитих мотива злочинци] много боље би управљао својом црквомпреко својих правих ученика расејаним широм света“. 29. „Апостоли и верни Господњи свештеници храбро су организовали цркву у стварима неопходним за спасење, пре него што је основана папскаинституција [у погледу темпоралне доминације и управљања]. И тако би чинили и кад више не би био неки папа - што је сасвим могуће - до судњег дана“. У извештају Петра Младоновића стојида када је 8. јуна 1415 овај предлог прочитан на седници, присутни су се смејали Хусу као пророку. Хус је одговорио да је у време апостола црква била боље руковођена него сада. Шта је спречавало Христа да тада уведе „бољи“ систем?, а и сада, за време сабора у Констанци немамо лидера, па ипак Христос не престаје да држи своју цркву. 30. „Нико није господар на световном пољу, нико није прелат, нико није епископ све док је у смртном греху [Што се тиче службе и заслужног живота, како су свеци тврдили. Осија, 8, 4: Краљеви су постављени без мог наређења, поглавари су изабрани без мог знања. Исто су тврдили и светитељи као што су Григорије, Бернард, итд.]“. Ово би ваљало читати у смислу „аутентичног слуге“ и дистинкције предодређених и предзнаних. 3. Сагласност Хусових ставова са учењем Православне цркве Јан Хус је био католички свештеник. Формално никада није припадо православној цркви, и, како је давно приметио Гилфердинг (Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб. 1871), није био под никаквим директним утицајем њему савремене православне цркве. Његова блискост православним позицијама није неко чудо, него је треба разумети у солидном познавању мисли св. Отаца (Августин, Јероним, Амброзије, Григорије Двојеслов итд.) и развијању њихових мисли без дисторзија које би му схоластика могла причинити. Читао је Писма и Оце по својој савести, и ту је антиципирао идеје св. Нила Сорског и св. Игњатија Брјанчанинова да се поверење не поклања духовништву или званичном клиру, него да се њихова мишљења или савети проверавају Писмом и Оцима. Због овог је Игњатије сумњичен за протестантизам. Но, ово је здрав став код поменутих аутора, јер нико не чита текстове и размишља уместо неког другог. Ако човек упадне у заблуду, неће га изговорити послушање. Ово је и прва Хусова тачка за коју можемо рећи да је православна. Пошавши од августиновске доктрине о предодређености, он разликује аутентичне од лажних свештеника. Међутим, Хус (као уосталом и Августин) никад неће рећи да су тајне које овакви служитељи обављају невалидне. Неће ни цркве којима ови руководе назвати лажним или јеретичким. Псеудо-свештеници греше у канонском домену. Зато управо на овом пољу може им се отказати послушност. Епископу који забрањује свештенику да проповеда, без да је у праву, отказује се послушност. Тај епископ није рукоположњен од Духа Светога, него од људи, како ће давно пре Хуса рећи св. Симеон Нови Богослов: „Опседнути славољубљем и гордошћу, и замишљајући да су нешто, а нису ништа, постављају се оцима и учитељима и сматрају се саморукоположеним апостолима, не примивши пак благодат Светог Духа, као ови, ни просветљење светлошћупознања,нити су видели Богакога су ови проповедали, који се открио преко њих у складу са његовим истинским обећањем“...[11] Такве не слушати, него избегавати.[12] Хусов став о немању Поглавара са јуридичким овлаштењима на универзалном нивоу је традиционално православни став у полемикама са католицима, и тај став чврсто држи Руска Православна Црква, која после Равене потврђује примат на свим нижим нивоима, само га негира на универзалном. Другим речима, црквом равна Христос, а на универзалном нивоу нема потребе за видљивом Главом.[13] Руски став је проблематичан јер историјски знамо да су патријаршије биле рангиране и да је папа имао примат, чак и јуридички, осведочен кроз апелационо право, а да је примат био само „примат части“, никада се не би могло објаснити зашто Рим није прихватио каноне васељенских сабора (Константинопољ 381, канон 3, Халкидон 451, канон 28) који су Константинопољ уздигли на прво место са Римом. Свети римски понтифекси, који су у православном календару, нису прихватили ове каноне. Такође, ако је примат на нижим нивоима подразумевао и у одређеној мери јуридичку димензију, несхватљиво је да се измишља нека нова врста примата на универзалном. Хусов и православни резон је потврђен Трулским васељенским сабором који је без да поставља себи проблем, анатемисао папу Хонорија као јеретика монотелита.[14] Сабор је тело које, по Хусу и православнима, може да лиши катедре неког понтифекса. Да је добре воље и памети, као што није, слушао би се принцип Антиохијског сабора, канон 9: Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части. Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без њихове сагласности. У овом смислу охрабрују позиви папе Франциска на синодалност. Нећемо у Хуса наћи позив на преврат или реформацију у цркви. Ту се разликује од Лутера и будућих протестаната (Гилфердинг, 7). Сигурно је да би одбио догмат о незаблудивости папе, као што је индиректно одбио минструозне идеје папе Григорија VIIда је сваки легално изабрани папа светац (Romanuspontifex, sicanonicefueritordinatus, meritisbeatiPetriindubitantereffecitursanctustestantesanctoEnnodioPapiensiepiscopoeimultissanctispatribusfaventibus, sicutindecretisbeatiSymachipapecontinetur).[15] Ту тезу није следила Римска црква, тако да она и данас дискутује којег папу прогласити за светог, а који пак не задовољава узвишене захтеве. Из Шафовог увода у О Црквисе јасно закључује православност Хуса.[16] Као Јустин Поповић понавља: Богу се већма треба покоравати него људима. Неће бити папа гарант јединства цркве већ вера, нада и љубав (Шаф, 12-13). Црква није ограничена јуриздикцијом Рима, јер локална црква никад не може бити универзална црква, односно да представља пуноћу цркве (13-14). Како је Петар делио апостолску власт, тако је и са римским папом (15). Папа није незаблудив јер може пасти у среброљубље или једноставно бити незналица (исто). Помиње неколико папа јеретика, али и случај збаченог Јована XXIII, кога је констански сабор анатемисао, али га је католичка црква држала за легитимног папу до средине XX века, како сам горе навео (16). Негира Константинову даровницу, као што у љубљењу папске папуче види само светско славољубље, никако хришћански гест (17). Љубљење папуче су одбили и православни у Фиренци.[17] Петар није одређивао апостолима шта да раде, јер није ни било комуникације на даљину (Тома у Индији; Јаков владао у Јерусалиму... 18-19). Сви су аутономно одлучивали. Црквом су управљали презвитери, а не један епископ (19). То је историјска чињеница, на коју се позива Хус, а посведочена у Јеронима. Наиме, римска и александријска црква су биле последње које су прешле на систем монократског епископа.[18]Појавила се мода у Екуменској Патријаршији да се првенство везује за оснивача те катедре, Андреја Првозваног, брата апостола Петра, да би тако, као и Латини, правдали првенство као божански декрет, а не политичко питање, како је мотивисано канонима који су изједначили Константинопољ са Римом. Опет, у складу са Симеоном Новим Богословом тврди да се не нађе светац који вели: Ја те ослобађам од греха (20). Овде имамо и паралелу са крштењском формулом, где се на Западу вели: Ја те крштавам..., а на Истоку:Крштава се...[19] У складу са св. Марком Ефеским, тврди да је Писмо највећи ауторитет у стварима вере (21-2).[20]Одбио је и учествовање цркве у предавању јеретика државној власти која би их погубила (не треба заборавити да ни православни нису били гадљиви на спаљивање јеретика, тако да се овде Хус удаљава од „слатког“ православља; Шаф, 23-4). Не постоји начин на који би се оправдало убијање јеретика (24-5), јер се они требају убеђивати речима. Греси се не могу искупљивати новцем (индулгенције). Иронија судбине даје Хусу за право. Данас је римска црква препознала грешке на које је Хус указивао. Индулгенције на официјалном нивоу не постоје, нема погубљивања јеретика, Писмо је добило на значењу, верници се могу причешћивати под оба вида као и у Православној цркви... Но, и католици и православци увек имају: „али“... Стално са оградама. Хус није рехабилитован од Рима. Папа Јован Павле II, у име Католичке цркве, је изјавио да му је жаошто је Јан Хус завршио свој живот у ужасним мукама. Изразио је наду да фигура Јанова, која је некада била камен спотицања, сада може бити спона помирења.[21] 4. Хус као православни светитељ Православна црква је имала везе са хуситима од самог почетка. Константинопољ је послао један захтев 1451 за сједињење са хуситима, где признаје њихову православност.[22] Патријарх је Хусово исповедање признао православним.Православна црква чешких земаља и Словачке (чеш. Pravoslavná církevv ČeskýchzemíchanaSlovensku, свк. Pravoslávnacirkevv českýchkrajináchanaSlovensku) је помесна аутокефална црква и сада се налази се на 14. месту у диптиху православних цркава, као насленик Великоморавске цркве и има ранг митрополије.[23]У 19. веку се организује прва заједница православних верника. 1903 у Прагу настаје заједница „Православна беседа“. 1920, у Карпатима поново се успостављају парохије у надлежности Српске цркве. 1921 српски патријарх Димитрије посветио је Горазда Павлика за епископа Чешко-моравске епархије. Међутим, у то време је дошло и до првих унутрашњих подела међу православним хришћанима у Чехословачкој. Једна скупина обратила се Цариградској патријаршији која је 1923, без претходног договора са Српском патријаршијом поставила Саватија Врабеца за „архиепископа прашког и целе Чехословачке“ што је довело до нежељеног заплета у односима између две патријаршије. На молбу источних Чеха, СПЦ је основала и Мукачевско-прешовску епархију за чијег је епископа постављен Дамаскин Грданички (1931). Након његовог преласка у другу епархију, за новог мукачевско-прешовског епископа изабран је Владимир Рајић (1938). 1945 град је уступљен Совјетском Савезу док је Прешов остао у саставу Чехословачке. Тада је извршена и подела дотадашње Мукачевско-прешовске епархије: од источног дела око Мукачева основана је Мукачевско-ужгородска епархија Руске православне цркве, док је од западног дела око Прешова основана Прешовска епархија Чехословачке православне цркве. Након Другог светског рата СПЦ је 1948 дала сагласност да аутономна „Чешка и моравско-шлеска епархија“ пређе у надлежност Московске патријаршије. 1951 организује се Чехословачка православна црква.По попису из 1991 у Чешкој и Словачкој, било је око 53 хиљаде православних верника. Иницијативу за убрајање у лик светих Јана Хуса покренуо је, између осталих, наш св. владика Николај Велимировић. Написао је 1915 житијеСвети Јан Хус.Житије је издато на енглеском и нема српског превода. Није ми јасна мотивација зашто оно није објављено у Сабраним делима Велимировића. Ен.: Nicholas Velimirovic,St. John Hus. An article of the famous Serbian Bishop and preacher on the Sainthood of Jan Hus (ed. 1915) from the Orthodox perspective, modified by Archbishop Christopher to the 2nd Czech edition, an introduction and annexes added. Published by the Orthodox Academy, 2003, 48 pages. Постојичешкипревод: Nikolaj Velimirovič, Svatý Jan Hus. Stať slavného srbského biskupa a kazatele o svatosti Mistra Jana Husa (z r. 1915) z pravoslavného hlediska; k 2. českému vydání připravil arcibiskup Kryštof; doplněno úvodem a přílohami. Vydala Pravoslavná akademie, 2003. СвичешкисајтовикојисепозивајунаправославностисвештеномучеништвоХусанаводеНиколаја. Владика Христифор (Kryštof) у предговору другом издању књиге вели да је Николајев став „довео да се призна светост Јана Хуса и да се укључи у црквени календар“ (стр. 7). Додаје и да друге помесне Православне цркве нису сумњале у Хусову светости. Константинопољ је 1452 хуситеприхватио у породицу православних цркава а у Чешкој, Моравској и Словачкој, Јан Хус, заједно са Јеронимом прашким су поштовани као свети мученицииз Констанцеи њихова светост никада није билапод знаком питања... „Кроз мучеништво је крштен ватром светости“ (7). Николај нас подстиче да се врате Костански свети мученици, Јан и Јероним, у нашу цркву и да се укључе у црквени календар“ (9). Хус и Јероним, рекао је владика Николај када је дошао у Чешку,„су били титани који су покушали да обнови православље у својој земљи, али је њихов покушај... семе које се развија у нашим данима и доноси плод“. Тада је Николај прорекао владици Горазду горак пехаркоји му ваља испити, али се на дну тог путира патње налази већ небеско блаженство. Христифор је изјавио 2007 да ми не гледамо Хусове теолошке списе, на политичке околности, него на његово коначно признање од Божје истине. „Имао сам прилике да расправљам о овом питању са многим теолозима и јерарсима који су рекли: Он је био мученик, претрпео је за истину, он је наш, православни светац“.[24] VladykaKryštof је 23. máj 2015 написао: Svatý mučedníkJanHus, где наводи да се Хус поштује као светац у Чешким и Словачким земљама као и у кипарској православној цркви.[25] Већ се ови мученици приказују на иконама: Певају им се у Чеха и Словака тропари[26]: Тропар св. Јану, 6. глас У пламену је граница огњена, наново си се родио за живот вечни у Христу, који је објавио: „Ја сам истина“. Са радошћу си пострадао за истину, постао си чешким Претечом духовних хероја. Мучениче Јане, учврсти нас колебљиве, да би и ми спознату истину држаличак до смрти! Тропар св. Јерониму, 1. глас Чудесни Јерониме из Прага, отправио си се на пут, не избегавајући труде, да би пронашао у свету истинско хришћанство, који је чувано било у Византуа одгајано у Русији. За неустрашиво проповедање источне вере православне привукао си на себе жесток гнев на концилу латинском, где су се обрушили на тебе као вук на јагње, и постао си жртва свеспаљеница за Православљеу Чашкој. Светла бакљо наше православне вере, запали срца наша низвођењем Божије благодати. На крају, да погледамо и један кратак осврт владике Николаја на Хуса. Текст се зове: Јан хусова револуција:[27] „Ваш велики земљак Виклиф, с правом је признат као зачетник реформације. Виклиф је говорио, и његова је реч била велика мисија на земљи. Његова је реч у Чешкој постала тело, заиста, више него тело - крв и огањ. Људске речи нису никад велике, изузев када се претварају у драму - када се оваплоте у живот. Великиф никада не беше тако велики у Енглеској, као што је био велики у Чешкој. У то време, хришћанство у Чешкој је било сразмерно младо, скоро три пута млађе него у Риму. Од времена када је свети апостол Методије покрстио кнеза Боривоја, никад хришћанство у Чешкој није било ближепрвобитном словенском многобоштву, него у време када је краљ Вецеслав владао у Чешкој, а папа Јован XXIII у Риму. У то време, Јан Хус је служио у Прагу као проповедник у капели званој Витлејемска. Хришћански паганизам, потив кога се Јан Хус борио, био је много тврдоглавији и агресивнији од Перуновог паганизма, против кога се свети Методије борио. Свуда је нађена замена за Христа, свуда изговор за лагодан живот, за кретање широком и утабаном стазом, уместо узаног пута. Помоћу новца изједначени су греси и врлине. Цркве су биле претворене у јавне мењачнице за размену грехова и врлина. Покајање, не новац!, узвикивао је Јан Хус. Али његов глас се није чуо од заглушујуће буке бубњева, којима се оглашавала продаја опроштаја на улицама. Опет је узвикивао Јан Хус: Цела чешка нација чезне за истином! А трговци Христовом крвљу и сузама исмејавали су га до понижења. Доктори теологије су тражили од свог колега Хуса признање да је папа глава, а бискупи тело Цркве Христове и да се сва њихова наређења морају извршавати. Али Хус није марио ни за главу ни за тело, већ једино за дух Хришћанске цркве. А тај дух био је прекривен тамом. Он је видео људе да поново почињу служити два господара. Он се загледао у срце хришћанске религије и установио је да је оно болесно. Његова душа се побунила против тога. Али, његова праведна револуција била је схваћена као злонамерна новотарија, његове речи као скандалозне дркости, и његове намере као злонамерно рушење хришћанства. Тако је Хус био изведен пред суд црквених судија, осуђен на смрт и спаљен - ad magnam Dei Gloriam - /за што већу славу божију/[28] као што је бискуп Лади рекао том приликом. Непобитна је чињеница, да је црквени сабор у Костанции био узрочник и творац новотарија, а да је Јан Хус исповедао право и истинито Католичанство од старина. Он се борио за прости хришћански дух, који је увек надахњивао, оживљавао и освежавао хришћански свет. Његове судије увели су у Цркву један сасвим нови анти хришћански, дух суђења и убијања. Ево непобитног доказа - ако је доказ уопште потребан - па сам Хус је страдао. Кроз болно и страшно страдање, он се прославио као неустрашиви борац хришћанске историје. Судије које су га осудиле на смрт и убиле надаху се да ће овим злочином унапредити хришћанство, и тако заслужише срамоту и презир целог човечанства. Истина и слава Хусове борбе, прошле је године прослављена широм целога света. Цео свет је славио петстогодишњицу његове мученичке смрти. Ја сам узео учешће у овој прослави у Њујорку. То је била изузетно ретка и свечана манифестација, коју је Нови свет видео. Православни хришћани, римокатолици, протестанти, англиканци, методисти и баписти, све Цркве и вероисповести су учествовале у томе. Ми смо стајали заједно, ми смо се молили Богу заједно, и ми смо се осећали уједињени јединим истим духом. То је био велики догађај. За многе од нас јединствени тренутак, када смо осетили шта значи истински племенити католицизам Хришћанске цркве, како га је епископ Весткот назвао. То је било једно узвишено и радосно осећање. Злобни дух сабора у Костанци никада нас није могао ујединити, али нас је хришћански дух Хусов ујединио. Успомена папе Јована XXIII раздваја свет, док успомена великог апостола чешке нације уједињује свет. Хусова револуција није била личног карактера. Она није била уперена против Јована XXIII или против Ватикана као Ватикана; она је била уперена против римског форума који се увукао и тамо се настанио. Она је била уперена против Јупитера, који је заузео место Христово у Риму; и који је невидљиво надахњивао сабор у Костанци; и Перуна, који се сакривен смешкао из сваке цркве у Прагу, владајући душама чешкога народа, под Христовим именом“. Закључак Нико од здраворазумских не би могао да негира исповедништво и светост Хуса и Горазда. Пострадали су за Христа и на правди Бога, како се вели. Славе се у неким помесним црквама, били препознати за православне од Константинопоља, као и од више светаца, да не спомињем бохемски народ који их је увех држао за светитеље. Казуисти и модерни фарисеји у православним редовима не би их радо гледали у календару, јер се плаше да, иако знамо за мучеништво крвљу, па тако Грци имају и светог Турчина у календару који је сведочио да је видео светлост на Гробу Господњем, да би се тиме признало да постоје свеци и у другим хришћанским црквама. Наиме, Хус никако није могао бити крштен у крви, јер је био и крштен и канонски свештеник. Зато се код нас прихвата као свештеномученик. У православном календару су већ неки формални јеретици (св. Артемије, који је као аријанац био гонитељ св. Атанасија Великог; Аморејски мученици који су припадали иконоборцима; велики у светима, Исак Сирин, који није припадао званичној православној цркви, итд.). Како је Бог подизао пророке у расцепљеном Израиљу на Север и Југ, тако је наставио да делује и даље. Црква је наставила да прима као крштене и у свештеном чину и официјалне јеретике, несторијанце и иконоборце, тако да у потпуном миру са Господом се молимо светом Јану и Горазду. Зоран Ђуровић, Рим 19.04.2018. [1]Енциклопедијскичланци: Hus, Jan, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana; http://www.treccani.it/enciclopedia/jan-hus); Joseph Wilhelm, Jan Hus, in The Catholic Encyclopedia, vol. 7. New York: Robert Appleton Company, 1910. 16 Apr. 2018 (http://www.newadvent.org/cathen/07584b.htm); Гус, in Православнаяэнциклопедия, Церковно-научныйцентр «Православнаяэнциклопедия», М. 2003, Т. 13, С. 496-499 (http://www.pravenc.ru/text/168408.html, опубликовано: 27 октября 2011г.); Moroni Gaetano Romano, Dizionario di erudizione storico-ecclesiastica da San Pietro ai nostri giorni,… 103 voll. Venezia: Dalla Tipografia Emiliana, 1840-1861, ivi vol. 87, pp. 15-21. Делаиизворећунавестикасније. Исцрпнабиблиографија: Friedrich Wilhelm Bautz, Hus, Jan. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon. Band 2, Bautz, Hamm 1990, Sp. 1194-1198. Литература: В. А.Бильбасов, ЧехЯнГусизГусинца. Письма Яна Гуса, выбранныя Мартином Лютером, Спб., 1869; А. Ф. Гильфердинг, Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб., 1871, 18932; И. С. Пальмов, Вопрос о Чаше в гуситском движении. Спб., 1881; В. Флайшганс,Ян Гус, М., 1916; P. deVooght, L'hérésiedeJeanHus, Louvain 1960; J. Boulier, JeanHus, Brux., 1982; JanHuszwischenZeiten, Volkern, Konfessionen: Vorträgedesintern. Symp. inBayreuthv. 22. bis 26. Sept. 1993 / Hrsg. F. Seibt. Münch., 1997; JanHusveVatikánu: Mezinárodní rozpravao českémreformátoru 15. století aojehorecepcinaprahutřetíhotisíciletí / Sest. J. Pánek, M. Polívka. Praha, 2000; M. Spinka, John Hus' Concept of the Church, Princeton 1956; id., John Hus at the Council of Constance, London 1965; id., The letters of John Hus, Manchester 1972; F. Smahel, La Révolution hussite, une anomalie historique, Paris 1985; G. Leff, Wyclif and Hus: a Doctrinal Comparison, in Wyclif in His Times, Oxford 1986; J. Puyo, Jan Hus. Un drame au cœur de l'Eglise, Paris 1998; A. Comi, Verità e anticristo: l'eresia di Jan Hus, Bologna 2007; G. Dominici, Giovanni Hus e la Boemia, con prefazione e appendice del p. Enrico Rosa, Roma 1926; R. Kalivoda, Jan Hus: pensiero e azione, in La chiesa invisibile. Riforme politico-religiose nel basso Medioevo, a cura di M. T. Beonio Brocchieri Fumagalli, Milano 1978; F. Leoncini, Jan Hus e la rivoluzione hussita, in Rivista di Storia e Letteratura religiosa, 21 (1985); A. Molnar, Jan Hus, Claudiana, Torino 2004; Thomas A. Fudge, Jan Hus: Religious Reform and Social Revolution in Bohemia, London 2010; id., The Memory and Morivation of Jan Hus, Medieval Priest and Martyr, Turnhout, Brepols 2013; id., The Trial of Jan Hus: Medieval Heresy and Criminal Procedure, Oxford University Press, New York 2013; id., Jan Hus Between Time and Eternity: Reconsidering a Medieval Heretic, Lexington Books, Lanham, MD 2016; id., Living With Jan Hus: A Modern Journey Across a Medieval Landscape, Center for Christian Studies, Portland, OR 2015; R. Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. 2. Auflage 1987; František Michálek Bartoš, České dějiny II/6: Čechy v době Husově. Praha 1947; Petr Čornej, Velké dějiny zemí Koruny České V., 1402-37, Praha 2000; Jiří Kejř, Husův proces, Praha 2000; Vlastimil Kybal & Václav Novotný, Jan Hus, Praha 1931; Bernhard M. Baron, Der Zug des Magisters Jan Hus 1414 durch die Obere Pfalz. In: Oberpfälzer Heimat Band 37 (1993), Weiden in der Oberpfalz, S. 75-80; Tania Douglas,Jan Hus. Der Feuervogel von Konstanz (Historischer Roman), Fontis-Verlag, Basel 2015; Eugen Drewermann, Jan Hus im Feuer Gottes. Impulse eines unbeugsamen Reformators, Ostfildern 2015; Karl A. Fink,Die nationalen Irrlehren. Wyclif und Hus. In: Hubert Jedin, Hans-Georg Beck u. a.: Die mittelalterliche Kirche. Vom kirchlichen Hochmittelalter bis zum Vorabend der Reformation (In: Handbuch der Kirchengeschichte. [in 7 Bänden] – Band 3). Herder, Freiburg im Breisgau / Basel / Wien 1985; Richard Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. In: Edition Piper, Band 331, 4. Auflage. Piper, München / Zürich 1987 (Erstausgabe 1972); Rudolf Hoke,Der Prozeß gegen Jan Hus und das Geleit König Sigmunds. In Annuarium Historiae Conciliorum 15 (1983), S. 172-193; Peter Hilsch,Die Theologie des Jan Hus. In: Karl-Heinz Braun, Mathias Herweg, Hans W. Hubert, Joachim Schneider, Thomas Zotz (Hrsg.): Das Konstanzer Konzil. Essays. 1414–1418. Weltereignis des Mittelalters. Theiss, Darmstadt 2013; Constantin von Höfler,Magister Johannes Hus und der Abzug der deutschen Professoren und Studenten aus Prag 1409. Unveränderter Neudruck der Ausgabe Tempsky, Prag 1864, Sändig, Vaduz 1985; Petra Hörner: Hus – Hussiten. Dokumentation literarischer Facetten im 19. und 20. Jahrhundert. Lang, Frankfurt am Main / Berlin / Bern / Bruxelles / New York / Oxford / Wien 2002; Karel Hruza,Die Verbrennung von Jan Hus auf dem Konstanzer Konzil 1415, in: Georg Scheibelreiter (Hrsg.), Höhepunkte des Mittelalters, Darmstadt 2004, S. 202-220; Josef Kalousek: O potřebě prohloubiti vědomosti o Husovi a jeho době. Hlas národa, Praha 1902. [2]ОРајнлајновомнепријатељствувидетиречититекст: Sieglinde Hartmann, Heretical Hussites: Oswald von Wolkenstein's 'Song ofHelľ ('Durch Toren Weis'), in Heresy and the Making of European Culture: Medieval and Modern Perspectives, eds. AndrewP. Roach, JamesR. Simpson, Routledge, 2016, pp. 185-206. [3] Ми овде не треба да мислимо у нашем кључу, па као да су постојале за Моронија и сличне ауторе из тог доба „праве“ идеје о слободи, братству, равноправности. Не, оне су све лажне, јер не постоје праве. Реч је о потчињености људи власти цркве. [4][4] Бенедикт XIII и Григорије XII „препознати су као расколници, присталицама и вођама раскола, познатим јеретицима, кривцима за кривоклетство и прекршиоцима свечаних обећања и отвореним саблазнитељима универзалне цркве. Због тога, обоје су проглашени недостојним Светог Престола и ipsofacto су лишени својих функција и почасти и протерани су из цркве. Од овог тренутка њима је забрањено да себе сматрају Врховним Понтифексом, све њихове акције и именовања проглашене су неважећим. Свети Престо је проглашен упражњеним, а верници су ослобођени завета послушности“. Cf. Jacques Lenfant, Histoire du Concile de Pise, Tome I, Amsterdam 1724, pp. 275-280, ivi p. 278. Латинскитекст: Edmundus Martene et Ursinus Durand, Veterum Scriptorum et Monumentorum Amplissima Collectio, Tomus VII (Parisiis: apud Montalant 1733), columns 1098-1099. [5] Ecce isti sacratissimo et fructuosissimo innixus redemptoris exemplo, ab oppresione gravi, iniqua sentencia et excomunicacione pretensa potificum, scribarum et Phariseorum et iudicum in kathedra Moysi sedencium ad deum appello, comittens sibi causam meam, salvatoris Ihesu Christi sequens vestigia, sicuti sanctus et magnus patriarcha Constantinopolitanus Johannes Crisostomus a duplici episcoporum et clericorum concilio et beati in spe episcopi Andreas Pragensis et Robetrus Linconiensis episcopus a papa ad supremum et iustissimum iudicem, qui nec timore concutitur, nec amore flectitur, nec munere curvatur, nec falsis decipitur testibus, iniuriose, opressi humiliter et salubriter appellarunt. (Magistri Ioannis Hus, Appellatio ad supremum Iudicem, 18. X. 1412. http://etfuk.sweb.cz/hus.htm). [6] Decretum Haec sancta, Sessio V, 6 Aprilis anno a nativitate Domini MCCCCXV, Decreta concilii de auctoritate atque integritate eius in superiori sessione per cardinalem Zabarellam invitis nationibus decurtata, nunc publico decreto restituta, repetita ac confirmata: In nomine sanctae et individuae Trinitatis, Patris et Filii et Spiritus sancti. Amen. Haec sancta synodus Constantiensis generale concilium faciens, pro exstirpatione praesentis schismatis, et unione ac reformatione ecclesiae Dei in capite et in membris fienda, ad laudem omnipotentis Dei in Spiritu sancto legitime congregata, ad consequendum facilius, securius, uberius et liberius unionem ac reformationem ecclesiae Dei ordinat, diffinit, statuit, decernit, et declarat, ut sequitur. Et primo declarat, quod ipsa in Spiritu sancto legitime congregata, generale concilium faciens, et ecclesiam catholicam militantem repraesentans, potestatem a Christo immediate habet, cui quilibet cuiuscumque status vel dignitatis, etiam si papalis exsistat, obedire tenetur in his quae pertinent ad fidem et exstirpationem dicti schismatis, ac generalem reformationem dictae ecclesiae Dei in capite et in membris. Item, declarat, quod quicumque cuiuscumque conditionis, status, dignitatis, etiam si papalis exsistat, qui mandatis, statutis seu ordinationibus, aut praeceptis huius sacrae synodi et cuiuscumque alterius concilii generalis legitime congregati, super praemissis, seu ad ea pertinentibus, factis, vel faciendis, obedire contumaciter contempserit, nisi resipuerit, condignae poenitentiae subiiciatur, et debite puniatur, etiam ad alia iuris subsidia, si opus fuerit, recurrendo. Извори: Heinrich Finke (Hrsg.): Acta Concilii Constanciensis. Teil 1-4. Münster i. W. 1896-1928, 2. Aufl. 1976. Студије: Thomas Prügl, Il decreto di superiorità, Haec sancta di Costanza e la sua recezione al concilio di Basilea, in Antonio Acerbi, (Ed.), Il ministero del papa in prospettiva ecumenica: atti del colloquio, Milano, 16-18 aprile 1998, Vita e Pensiero, 1999, pp. 111-128; Jürgen Miethke, Via concilii. Il decreto Haec sancta e il conciliarismo del concilio di Costanza, in Cristianesimo nella storia 37/1 (2016), pp. 55-86; Sebastián Provvidente, The Haec sancta synodus Decree: Between Theology, Canon Law and History. Judicial Practices and Plenitudo Potestatis, in Temas Medievales, 20 (2012), pp. 197-244. [7]Herbert B. Workman and R. Martin Pope, eds., The Letters of John Hus, London, Hodder and Stoughton, 1904, pp. 275-276. [8]Пореднајзначајнијегдела (О цркви), одХусаимамо: Tractatus responsivus; Expositio decalogi; De corpore Christi; De sanguine Christi; Super IV. sententiarum; Orthographia Bohemica (1406); Postilla de tempore Bohemica; Postilla adumbrata (1407/08); Disputationis de quolibet Pragae in facultate artium mense ianuario anni 1411 habitae enchiridion; Tractatus de ecclesia (1413); Polemica; Epistolae; Passio Domini nostri Iesu Christi; Sermo de pace; Leccionarium bipartitum; Responsum ultimum (1415). Неколико ових дела на латинском: https://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost15/Hus/hus_intr.html. Дела на лат. и чешком: http://www.collegium-carolinum.de/bibliothek/arbeitsbibliographien/hussitismus/werke-von-hus.html. Штампана: Opera omnia. Tом 1: Expositio Decalogi. De corpore Christi. De sanguine Christi, Pragае 1903; том 2: Super IV Sententiarum, 1905. 2 vol.; том 3: Sermones de sanctis. 1908; Sebranéй spisy. Praha, 1904-1908. 6 т.; ПосланиямагистраИоаннаГуса, сожженногоРимскойкуриейвКонстанце...: Прев. счеш. илат. Москва, 1903; O Cirkvi, Praha 1965; Lettres de Jean Hus: écrites pendant son éxil et son emprisonnement à Constance, Avec pref. de M. Luther, éd. A.-S. Gras. Aubais, 2001. Извори: Historia et monumenta Joannis Huss atque Hiernonymi Pragensis, confessorum Christi, Nürnberg 1558. Fr./M., 17152; Documenta magistri Joannis Hus vitam, doctrinam, causam illustrantia / Ed. Fr. Palacký, Pragae 1869. Osnabrück, 1966; John Hus at the Council of Constance, Ed. M. Spinka, N. Y., 1965; Petra z Mladenovič, Zprava o Mistru Janu Husovi v Kostnici, Praha 1965. [9]Decrees of the Ecumenical Councils, ed. Norman P. Tanner, Volumes 1 and 2: From Nicaea I to Vatican II, London-Washington, DC, Georgetown University Press, 1990. [10]Cf. Никодим Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, фототипско издање поводом 1100-годишњице упокојења равноапостола и учитеља славенског Светог Методија, Београд 1985, pp. 175-185. [11]Ер. 4, 181-186. [12]Ер. 4, 263-271. [13]http://www.patriarchia.ru/db/text/2494792.html. [14] Више, З. Ђуровић, Случај папе јеретика, Хонорија I: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [15]Gregorius VII, Dictatus Papae, 1075, c. XXIII (https://la.wikisource.org/wiki/Dictatus_Papae). [16]De ecclesia. The Church by Hus, Jan, 1369?-1415; Schaff, David S. (David Schley), 1852-1941, 1915. [17] Више: Зоран Ђуровић: Свети Марко Ефески је љубио руку Папи Евгенију, https://pouke.org/forum/index.php?/topic/43568-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83/ [18] Cf. M. Simonetti, Roma cristiana tra II e III secolo, in Vetera Christianorum 26 (1989) pp. 115-136. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (CommentariainEpistolamadTitum, PL 26, 562-563d). [19] „У византијској традицији, формула крштења није као на Западу, изговорена у име свештеника којиобавља свету тајну ('Ја те крстим'), него је то свечана изјава у име онога који се крштава: 'Крштава се раб Божији Н. у име Оца, Сина и Светог Духа'. 'Ово' - пише Симеон Солунски - 'означава слободу крштеног' (De sacramentis, 64, PG 155: 228d-229b)“. Apud: Џон Мајендорф, Византијско богословље. Историјски токови и догматске теме, са енглеског превео Јован Ђ. Олбина, Крагујевац 2008 (интернет издање p. 261: https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/28-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/). [20]Cf. З. Ђуровић, Повратак Оцима после Повратка Оцима, inКриза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. [21]Discorso di Giovanni Paolo II ai partecipanti al convegno internazionale su Giovanni Hus, Sala del Concistoro - Venerdì, 17 dicembre 1999... 1. È per me motivo di grande gioia porgervi il mio saluto cordiale in occasione del vostro Simposio su Jan Hus, che costituisce un'ulteriore, importante tappa per una più profonda comprensione della vita e dell'opera del ben noto predicatore boemo, uno dei più famosi tra i molti illustri maestri usciti dall'Università di Praga. Hus è una figura memorabile per molte ragioni. Ma è soprattutto il suo coraggio morale di fronte alle avversità ed alla morte ad averlo reso figura di speciale rilevanza per il popolo ceco, anch'esso duramente provato nel corso dei secoli... 2. È significativo che abbiano preso parte a questo Simposio studiosi provenienti non soltanto dalla Repubblica Ceca, ma anche dai Paesi vicini. Né meno sintomatico è il fatto che, nonostante le tensioni che hanno guastato i rapporti tra i cristiani cechi nel passato, esperti di differenti confessioni si siano riuniti insieme per condividere le proprie conoscenze... così che il maggior numero possibile di persone possa conoscere meglio non soltanto la straordinaria figura di uomo che egli fu, ma anche l'importante e complesso periodo della storia cristiana ed europea in cui visse. Oggi, alla vigilia del Grande Giubileo, sento il dovere di esprimere profondo rammarico per la crudele morte inflitta a Jan Hus e per la conseguente ferita, fonte di conflitti e divisioni, che fu in tal modo aperta nelle menti e nei cuori del popolo boemo. Già durante la mia prima visita a Praga espressi la speranza che passi decisivi potessero essere compiuti sul cammino della riconciliazione e della vera unità in Cristo. Le ferite dei secoli passati devono essere curate mediante un nuovo sguardo prospettico e l'instaurazione di rapporti completamente rinnovati... 3. Di cruciale importanza è, in questa prospettiva, lo sforzo che gli studiosi possono sviluppare per raggiungere una comprensione più profonda e completa della verità storica. La fede non ha nulla da temere dall'impegno della ricerca storica, dal momento che anche la ricerca è, in ultima analisi, protesa verso la verità che ha in Dio la sua fonte... È vero che è molto difficile raggiungere un'analisi della storia assolutamente obiettiva, dato che le convinzioni, i valori e le esperienze personali ne influenzano inevitabilmente lo studio e l'esposizione. Questo non significa, tuttavia, che non si possa arrivare ad una rievocazione degli eventi storici che sia realmente imparziale e, come tale, vera e liberante... 4... Il vostro lavoro sta a significare che una figura come quella di Jan Hus, che è stata un grande punto di contesa nel passato, può ora diventare un soggetto di dialogo, di confronto e di approfondimento in comune (https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/it/speeches/1999/december/documents/hf_jp-ii_spe_17121999_jan-hus.html). [22] Текст на грчком и латинском, са преводом на руски Гильфердинг, Гус: pp. 47-55. [23] Комодитета ради наводим по чланку из Википедије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%87%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%99%D0%B0_%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5 [24]Uctívání svatostimučedníkaJanaHusav českémnárodě. Stránkusestavilprot. JanBaudiš, (http://www.orthodoxia.cz/dejiny/husova-svatost.htm). Он наводи да је свештеномученик Горазд поштовао Хуса и Јеронима као свеце: „JanaHusactilsvt. mučedníkGorazdII. (+1942) akpamátnémudnijehoupálení (6. prosince) zařadilzvláštní jedinečnoubohoslužbudo „Lidovéhosborníkumodlitebabohoslužebnýchzpěvů...“, který přichystalavydaljakozákladní liturgickouknihu české pravoslavné církve“. [25]https://www.slavica.sk/aktualne/zaujimavosti/111-svaty-mucednik-jan-hus [26]Troparsv. Janu (6. hlas, tj. 6. troparová melodiezGorazdovasborníku) Vplamenechhraniceohnivé znovunarodilses prověčný životuKrista, který hlásal: Já jsempravda. Sradostí jsitrpělpropravdu, stalses českýmPředchůdcemduchovníchhrdinů. MučedníkuJene, upevnináskolísající, abychom i my poznanou pravdu drželi, až do smrti! Tropar sv. Jeronýmu (1. hlas troparový) Podivuhodný Jeronýme z Prahy, vydal ses na cesty, nezaleknuv se námahy, abys našel ve světě pravé křesťanství, jež chráněno bylo v Byzanci a pěstováno na Rusi. Pro neohrožené hlásání východní víry pravoslavné uvalil jsi na sebe zuřivý hněv na koncilu latinském, kde se na tebe vrhli jako vlci na beránka, a stal ses celopalnou obětí za Pravoslaví v Čechách. Zářivá pochodni naší pravoslavné víry, zažehni srdce naše sesláním blahodati Boží. Више видети на: http://orthodoxia.cz/sluzby-svatym.htm. [27] У: Сабрана дела светог Владике Николаја, т. 3, Химелстир 1986, 264-5. [28] Треба: Ad maiorem Dei gloriam.
  10. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом.
  11. ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић) Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.
  13. Здравствено стање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја који се налази на лечењу у Војномедицинској академији је стабилно. Повезана вест: ВМА: Саопштење за јавност о здравственом стању Патријарха српског Иринеја Опоравак тече планираним током и конзилијум лекара Војномедицинске академије на челу са бригадним генералом проф. др Драганом Динчићем очекује да ће се Патријарх убрзо вратити својим редовним обавезама. Извор: Војномедицинска академија
  14. Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима. Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу. Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости? Значење и развој појма светости Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена. Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку. Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна. Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4]. Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла. Нови садржаји у схватању светости Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим. После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру. Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати. 9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће: Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6] Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице. Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот. Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве. Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви. Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме. Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед. У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости. Светост и савремени религијски менталитети Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша. Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу. Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13]. И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту. За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14]. Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16]. Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта. Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18]. Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19] Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве. Закључна разматрања Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу. Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост. Извор: Епархија шумадијска
  15. На 75-годишњицу од геноцида у Велици, 28. јула 2019. године, литургијским сабрањем прослављени су Свети новомученици велички и горњеполимски и храмовна слава цркве Светих Кирика и Јулите. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на пет стотина деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. годне на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије потпомогнути балистичко-вулнетарским добровољцима из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Славонске. После читања зачала из светог Јеванђеља, сабраним верницима речима литургијске беседе обратио се владика Јован: -Ријечи Господње: Сви ће омрзнути на вас имена ради мога, испунише се не само за вријеме злочина, због којег се сваке године сакупљамо у Велици, него много више се испунило у оном деценијском ћутању које је после тога напунило земљу. Долазим од Јасеновца. У Јасеновцу је, тек, 1966. године подигнут Меморијал, овдје у Велици није никад. Ево иза нас рушевина, не видим ни музеј, не видим ни мјесто гдје се казује шта је било овдје у Велици, а којим се ништа мање него испуњавају Христове ријечи: Неке ће од вас гонити и побити. Деценијама није било спомена; једини спомен који овдје видимо је овај храм, који нас поучава, не само спомену сваког од нас, сваког од ових људи, како каже Господ, да трпљењем спасавате душе своје, него, који нас учи да једино слога, сагласје и међусобна љубав јесу оно што даје смисла трпљењу о коме говори Христос. Христос је свима који се зову Његовим именом, хришћанима рекао, поновио им много пута: Љубите једни друге, по томе ће свијет познати да сте ученици моји. -И све ово овдје нема никаквог смисла, ако нас није научио, управо, томе, да смо једно биће, један организам, један дух, једна душа, који се сјећају овог страшног злочина, који нас чини једним бићем, једном душом. И зато је Господ дао да се црква Божја овдје појави и подигне, која нас сабира и чува сјећање на оно што се збило на данашњи дан 1944. Немојте да се заваравамо, осим Христа Бога живога, осим Цркве живе, нико не гарантује сјећање. Они који су тада били живи и који то памте, још их је, можда, неколицина. Дјеца од оних што су пострадали тада, су зрели људи, улазе у касне године. Ту и тамо је неко, понешто записао, али ништа, осим, овог данашњег скупа нам не гарантује да ће спомен ових који су пострадали, прије равно 75 година опстати, беседио је владика Јован. У свом архипастирском слову, епископ Јоаникије је захвалио епископу Јовану који је, и ове године, дошао да молитвено учествује у великом и величанственом сабору у Велици којим се прослављају Свети новојављени мученици велички и горњеполимски: -Јасеновац је збирно име за све Свете новомученике српске. Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно. Бог је тако устројио да данас славу Светих новомученика величких и горњеполимских прослављамо у недељни дан, дан Васкрсења Хрситовог. Тиме потврђујемо да вјерујемо у Христову побједу над смрћу. Наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и Свети новојављени мученици велички и горњеполимски. Христос Господ је распет на Крсту, примио је на себе све муке и страдања људи, кроз сва времена, примио људску смрт, сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећи дан и јавио се као Побједитељ смрти. Његова побједа над смрћу има такву силу да све нас, који вјерујемо у Њега, чини учесницима Његове побједе над смрћу и Његове славе. А тога су се већ удостојили, Његове вјечне славе и Његовог заједништва на небесима, у Царству Његовом, Свети новомученици велички и горњеполимски. Када помињемо Новомученике српске мислимо на хиљаде и стотине хиљада дјеце, од дјеце зачете у мајчиној утроби, још нерођене, која су побијена на правди Бога, до мале дјеце и омладине. -Само у Велици, од свих жртава колико је побијено, преко 60% је дјеце и омладине до 20 година. Онда помињемо мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач у Велици, али и на свим другим мјестима, у току Другог свјетског рата. Ту смо судбину доживјели, ту смо горку чашу као народ испили, али нас тјеши слава наших новомученика и та жртва нас обједињује. Зато нам је драго што сваке године, кад може, драги Владика славонски и јасеновачки Јован дође до Велике, јер смо у тој жртви једно, поручио је владика Јоаникије и навео да су жртве невино страдалих Величана дале нови живот том месту, а тако и славонска мученичка Епархија, која је, по ко зна који пут, опет, пострадала. -Владика Јован нашао је тамо згаришта од последњег рата, али он није посустао, јер зна да служи Христу Богу распетом и васкрслом. Зна да га подржава сабор Светих новомученика јасеновачких-славонских. И ми овдје имамо овај дивни сабор, ово је највећи и најљепши сабор у Велици и треба га чувати. Видимо да је сваке године све љепши, свјетлији, народ је, све више, укључен у тајну ове свете службе, казао је епископ Јоаникије и нагласио да је Јасеновац продужено Косово, као што је и Велика продужено Косово. -Све је то Косовска жртва, свесрпска жртва и ми смо у томе, у тој мисли једно, рекао је Владика. После Литургије и ломљења славског колача, уследио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави коју су уготовили ипођакон др Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића. Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је, дан раније, изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извештаја и записника који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици који је формирао „Клуб Велика“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Долгоденствуј, Свјатјејшиј Владико!
  17. 1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве? Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ. Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага. Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности. Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја. Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу. 2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа? Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину. Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну. Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову. Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини! 3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда. Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин. Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља. 4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима? Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање. 5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином. Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе. Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима. Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу. 6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима. То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине! У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика. Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом. У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника. 7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада? Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима. Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове. 8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу? Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима. Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије. Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад. Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини. 9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе? Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“. На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори. Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи. Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима. 10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини. Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком. На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола. Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор. 11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност? У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“. Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама. Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1). А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима. Извор: Епархија бачка
  18. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.
  19. Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру
  20. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве
  21. На овај дан, 28. августа, 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, поглавар Српске Православне Цркве, 45. по реду. Ступио је на престо наше свете Цркве у јануару 2010. године. За јеромонаха је рукоположен 1959. године, био је професор и ректор Призренске богословије, а пре избора за Патријарха био је једно време викарни Епископ Патријарха Германа и касније Епископ нишки. На многаја љета Свјатјејшем Патријарху Иринеју! Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  22. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...