Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светосавље'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо. Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин. Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани. Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења. Епископ зворничко-тузлански Фотије
  2. Ваше Преосвештенство, Драги часни оци, Драга браћо и сестре, Земљаци Светога Саве,[1] Желим да вам се захвалим на позиву и нарочитој части – оној да вечерас говорим на овој светосавској академији и то не било гдје, него, ни мање – ни више у земљи Светога Саве. Иако и сам по тијелу земљак ваш и Светога Саве, а ништа мање – по опредјељењу и души, ја сам вечерас позван да говорим гледајући у лица у исто вријеме вас, Светога Саву и Светога Василија Острошког и Херцеговачког, да говорим стијенама којима је Растко ходио, небу које је Растко гледао: да говорим у микрокосмосу у коме је Растко схватио тајне космоса и макрокосмоса и одлучио да постане Сава, како би се враћао овим водама и небу, како да би проходио овим стазама. Ништа мања није моја обавеза Светом Василију, великом и истинском Савином земљаку, под чијим сам омофором научио све што сам икада видио и осјетио о богословљу и боговиђењу, на училишту које носи његово име и које се сваким даном труди да то име не носи узалуд. Тако сам дужан да говорим о ономе чије су нам мошти спалили охрабрен Оним чије мошти цијеливамо јер се Богочовјек не може убити а да не васкрсне ни Сава спалити а да Василије не чудотвори: смрт не може надвладати живот ни пепео затријети мошти, по тајни зрна пшеничног: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII, 24). Овдје, у овој каменитој земљи, први пут се морао запитати млади војвода Духа: „какво ли ће то сбориште бити од мноштва људи, од Адама до почетка…“ „Пута који води у живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“… Тако му пјевамо. Тако пјевамо – а да ли заиста тако мислимо? Јер, тај Пут није нико други него Христос а опет – тај Живот није нико други него Христос. Дакле, Сава нас води кроз Христа ка Христу – ни мање, ни више од тога јер све је мање недостојно човјека, а више од тога не постоји. Па, опет – не заборављамо ли често да наш циљ ка коме нас Сава води јесте нико други до Богочовјек, што значи: ниједан наум, ниједан пројекат, ништа изведено, ништа временито, ништа за малено него оно увијек и довијека. Што значи једну чињеницу која ће данас многима запарати уши, али је свеједно морамо рећи: Сава је путеводитељ кроз Живот ка Животу и самим тим не може постојати светосавска идеологија јер идеологија предпоставља посвећенике и поклонике, обожаватеље и непријатеље, савезнике и странце: свега тога нема у Светога Саве као што нема у Богочовјека. Као што Богочовјек није дошао да оснује идеологију, него да Живот имамо и да га имамо у изобиљу, тако ни Саво није отишао Богочовјеку да би нам показао пут ка идеологији или идеологијама, него да би нас одвео овом изобиљу живота. То је оно што је осјетио онај који нас у ХХ вијеку води ка Сави и Богочовјеку – Авва Јустин када Светосавље као философију Живота започиње нашим изненађењем што јесмо не Срби него људи, фасцинацијом не крвљу него космосом. „Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате?“ Дакле: сваки човјек стоји пред Богом, попут Саве – отуда свако од нас може поћи Савиним путем. Савин пут, Јустинов пут, Његошев пут, пут од наше изненађености грандиозношћу васељене ка доброти Створитеља почиње за све људе исто, у љубави Творца према сваком човјеку. Нема повлаштених, рођених да се претпплате на Савине путеве. За Савине и Богочовјекове путеве сваки се човјек може и мора одлучити погођен Љубављу Божијом. Трагедију нашег народа у прошлом вјеку могли бисмо испричати на различите начине. Бројем очева, стричева и браће коју смо изгубили у рововима на Церу, Мојковцу и Кајмакчалану, сестрама и кћерима у херцеговачким јамама, по Козарама и Јасеновцима. Али овај трагични биланс светосавске земље и дјеце можемо исказати на још један начин: наша историја је трагична, јер смо за један вијек потпуно сметнули са ума Светога Саву и његове стазе. Притом не мислим само на прогон светосавског присуства из српских школа од 1945. године наовамо, не мислим ни на напуштање светосавских стаза у периоду прије тога (што смо често спремни да заборавимо и багателишемо), не мислим ни на траљавли и формалистички, декларативни приступ обнови светосавских путева животу у посљедње вријеме. Трагедија Светосавља данас видљива је ако светосавску честицу и њену идејну трајекторију погледамо кроз дијаграм ширине и отворености коју је светосавски пут имао од краја ХIX вијека до данас. Притискали су нас и клали, мјењали нам свијест и одрођавали нас – па, ипак, немамо право никада да прихватимо посљедице свих тих процеса, да себе схватимо трибално, племенски, као само још један „етникум“ поред толико других. Ако од Светог Саве начинимо племенски тотем, вука-прађеда-племена или неког новог Перуна – шта смо, уситњавањи и притискани, често склони да учинимо – онда нас је вјековно зло заиста побједило, уститнило, промијенило нам душу. А ствар је управо супротна: Светом Сави и његовој пртини ка Богочовјеку дугујемо сву ширину и ведрину нашег националног, надетничког бића, њему дугујемо чињеницу да бити Србином није ствар крних зрнаца на које не можемо да утичемо и имена које нисмо бирали – него једног пуно важнијег избора: избора да будемо потомци Саве – Путника, Учитеља и Богоносца, да начинимо избор који су чинили наши и светосавски Станислав Винавер, Иво Андрић, Јосиф Панчић, Павле Јуришић-Штурм, Бранислав Нушић, Меша Селимовић и многи други. Наша највећа али уједно и једина шанса да преживимо није да се окаменимо и вратимо пећинскоме човјеку и у пећине згураноме Србину. Наша шанса јесте да живимо изнад идеологије, чак и изнад идеје саме – да живимо Богочовјеков и Савин Живот. Јеванђеље – дакле, Светосавље. Како је то могуће? Чега има у том Савином животу? Свега, божијег, људског и богољудског. Има одласка од родитеља да би их син више волио, ћутања да би се мудрије зборило, путовања свијетом да би се своја земља просвјетлила и путовања својом земљом да би се у њу свјетло са Истока у земунице унијело. Има срџбе на брата и мирења браће, има монаховања и највеће љубави ка дјетету своме Спиридону коју отац може имати. Ту, на светосавској стази, очеви умиру на каменитом узглављу и са срцем до краја топлим: данас умиремо у топлим постељама срдаца каменито хладних, погрешно очврслих и згрчених. Заправо, наш највећи парадокс јесте у томе што, заклињући се Савом, ми смо и даље склони да нас предизборни летак подијели упркос Оченашу који нам је заједнички, да нас политички програми подијеле упркос вјери Никејских Отаца коју нам је Сава оставио у наслијеђе. Светосавски је наљутити се на брата Стефана, ако осјетимо да нам брат својим духовним бићем негдје измиче: али није светосавски порећи брата Стефана и одрећи се брата Стефана, а истинска је мјера светосавска: мирити Стефана и Вукана знајући да међу људима, па и међу браћом, размирица мора бити, али су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Зато назвати себе светосавцем много обавезује. Обавезује на братство: Нови Сава познат као Свети Владика Николај, рече једном приликом: будите браћа, макар се и мањим именом звали. Или, другим ријечима: будите Савини, увијек и у свему, ка себи и другима, како би други видјели шта то име значи. Светосавље је исувише велико да би бисмо њиме гађали друге, исувише драгоцјено да бисмо га тек тако просипали унаоколо. Светосавље је наше стање духа, наш позив на саборовање: онолико колико будемо живјели ту отвореност Светосавља – у њему ће нам се придруживази неки нови Винавер или неки нови Даворин Јенко. По чему ћемо распознати истинско светосавље? По племенитости. И по немиру, ако ћемо послушати Аву Јустина: „Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе“. Не можемо, а да се не запитамо: гдје смо ми данас очи у очи са Светим Савом, јер, макар се и као народ стидјели пред оцем послије вишедеценијског бијега од њега – ми прије или касније погледаћемо га у очи и завапити: „сагријешисмо оче, теби и небесима“. Гдје смо то данас? Чини нам се често: и даље смо у непознаности, у оном предсветосавском. У магли, оној из народне приче, у којој смо лутали прије њега. Право питање јесте: да ли бисмо га данас препознали? Да ли бисмо препознали да је пред нама Сава? Ми га носимо на привјесцима, лијепимо његове иконице по колима – али да бисмо препознали Саву, није га довољно накачити на кључеве и налијепити на инструмент-таблу: разговарамо ли сваки дан са Савом када му у нашим школама гледамо лик? Икона обавезује јер икона је присуство, а присуство обавезује – кад Отац уђе у собу, та соба, тај народ, та земља, та школа, та Црква – постаје освећена очинским присуством. А да ли смо данас освећени Савиним очинским присуством? Или нас мора опоменути неко, као старац послушника у оној руској причи: „сине, не испуниш ли келију молитвом, неће ти вриједити што си је испунио иконама“. Не испунимо ли себе Савом, и Савиним Богочовјеком – свака наша школска икона тамо гдје је и има и свака кућна тамо гдје нам не дају да школску поставимо стајаће тамо као символ обавезе коју нисмо успјели да испунимо. Па ипак: нека је и даље тамо. Она је залог да са свих својих историјских лутања, попут блудног сина, имамо Оца и дом коме можемо да се вратимо, да наше лутање није коначно. Да знамо ко смо: народ Светог Саве и зато: по Христу и њему увијек једни другима род, род по Крви Христовој – па по крви очинској; род по Тијелу Христовом, па по тијелу људском. Отуда што води Христу, Његовој Крви и Његовом тијелу – Свети Сава обједињује српски род. Заборавивши, услијед тмина којима смо ходили, да је наше јединство најприје оно вјечито, космичко, литургијско, у Тијелу и Крви Богочовјека, а тек потом оно пролазно у тијелу и крви наших предака, заборавили смо поредак ствари: да оно садашње, чак и најплеменитије јесте позвано да се укоријени у оном вјечитом и тако добије смисао. Чак и оно најмисленије, неукоријењено у вјечности – почиње да нас дијели. Чак и браћа по оцу и мајци, неукоријењени у вјечитом – постају непријатељи јер човјек који не зна да је његова отаџбина – Царство Божије – неће знати ни како му се зове отаџбина на земљи. Зато нам је опет потребан Сава. Можда он и ходи међу нама. Није му ни онда било лако: наш народ је кроз приче о светитељевом ходу и закрштавању српских и приморских земаља ономад сачувао не само успомену на његов подвиг, него и на тврдовратост народа и непријемчивост земље у којој је камење увијек некако свезано а пашчад пуштена. Данас нам опет предстоји светосављење, прохођење земљама са Савиним штапом у рукама, са Савином мисли у глави, са Савиним срцем у грудима и Савином ријечју на уснама. Сви су Хришћани Апостоли, вјесници Ријечи. Сви су Срби не само Светосавци, него – призвани да буду Сава, да ходе и благовјесте долазак Царства Божијег. Јер ради Царства зри пшеница, ради Царства сазријева нам младо вино; ради Царства се рађамо и ништа осим Царства није достојно човјека. А тамо, у Царству, прије него што нас загрли праотац Аврам, уколико га достојни будемо, придржаће све наше убоге Лазаре, сву нејач из сметова и збјегова у своме очинском наручју по вјери нам отац – Свети Сава. [1] Основни текст светосавсе бесједе припремљене за свечану академију у Никшићу, о празнику Св. Саве 2016. године, коришћен у понешто проширеној и измјењеној верзији за припрему светосавске бесједе у Фочи и Пљевљима 2019. Није објављиван. Извор: Теологија.нет
  3. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка
  6. У суботу, 19. маја 2018. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVI конкурса Светосавље и наше доба, на сам празник Преноса моштију Светог Саве из Бугарског града Трнова у Србију. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка View full Странице
  7. Blaža Željko

    Nacionalna identifikacija

    Iz jedne prepiske sa facebook-a na temu nacije i nacionalnog itentiteta: "Mišljenja sam da je identitet ispred svega "ličnosna karakterna kategorija" gde određeni korpus može da se prepozna međusobno kroz sličan LIČNOSNI kod ..tj. karakter! Vezano sa tim u istom tom korpusu mogu se dve karakterne struje, deklarativno iste a ideološki različite, međusobno doživljavati kao strano telo sa svim pratećim sadržajima: omalovažavanje, prezir pa čak i mržnja! Dolaskom sveličnosti i izvora svake ličnosti Hrista rasvetljeno je da je istorija sveta u stvari biografija harizmatičnih osoba koje su u datom momentu bile "pod vlasti" na ovaj ili onaj način! Istorija je objektivni unutrašnji život tih ljudi putem Vlasti preslikan u realni život baze! Istorija Crkve i hrišćanstva je ovaploćeni Gospod kom se veruje! Ta istorija je ličnost! Na isti način i po istom principu, pod uslovom da se zanemari ili odgurne Hrostos kao izvor svakog dobra i života, i svi drugi "identiteti" imaju svoje paralele na nekom lokalnom nivou. Slika razorene Evrope za vremena drugog svetskog rata je unutrašnji svet jedne osobe kojoj se verovalo! Opredmećena duhovna realnost jednog čoveka kom su čitavi narodi, u bolesnoj uobrazilji, predstavljali duševne pokrete ličnih unutrašnjih katakombi! Sopstvena ushićenja pretočena u realni život posredstvom instrumenata vlasti! To i jeste užasna osobina Vlasti kao Božije sile, anđelskog čina koji kao i sve stvoreno služi i sluša Gospoda (npr. Sunce koje greje i dobre i zle); tako i Vlast ne praveći razliku dobrih i zlih odslikava pojedinca u potčinjenima; i obratno ...narod se uvek prepozna u sličnom! Život države, dobar ili loš (što zavisi koliko Hrista ima u tome), samo je realni unutrašnji svet vladara (jednina ili množina - svejedno, no po instiktu mislim da je uvek jednina). Ljudi iz baze prepoznaju sopstvene osobine u ličnosti i identifikuju se sa njom. Sve funkcioniše na ovom principu. "Nacija" .. "identitet" (sama reč kaže - identifikovanje sa nekim) uvek je interakcija između harizmatičnog duha nekog pojedinca i mase koja mu veruje! Koja se identifikuje i prepoznaje kroz tu osobu! Primera danas bezbroj! Demokratija je izjednačila sve vrednosti po čoveku i usitnila identifikacije na beznačajne spoljašnje obrazce. Sve razbijenije sitnije grupacije ljudi prepoznaju se kroz određenu ličnost; kroz ponašanje ..pa tako, na onom bazičnom nivou, poštovaoci lika i dela neke folk, pop ili rok dive i duhom i spoljašnjom formom liče i na taj prvolik pa samim tim i međusobno! Uniformno, kao vojska! (Pri tom ne zauzimam ni pozitivan ni negativan stav prema ovoj pojavi - iznosim je kao model za gornju temu) To su mikro nacije jer, po rečima pokojnog profesora sa teološkog faksa Sime Ćirkovića: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja" ...sledi da je osećaj pripadnosti nekome u suštini "pleme" tj. "nacija" po sebi"! Onaj koji se oseća Bošnjakom .. pa i jeste Bošnjak! Onaj koji se ne oseća Srbinom .. nije Srbin! Ko se oseća Englezom .. Englez je. Važi i za Makedonce, Laponce i Bantu plemena! Genetika ne igra nikakvu ulogu jer smo od istih praroditelja! Sve je u "ličnosnom kodu tj. obrazcu"! To su nužnosti oslepelog palog čoveka koji sebe kao ličnost može da vidi samo u drugoj ličnosti! Pogledajte plemensko ponašanje navijačkih grupa! Njihovi predvodnici, neke ličnosti "odavno poznate ...tamo nekom" su karakterni kodovi tih grupa.. što za posledicu ima i praktično oživljenje "unutrašnjeg sveta" njihovog predvodnika! Onoliko koliko predvodnici imaju međusobne animozitete toliko se i verni sledbenici međusobno "vole" sa sve oštrim predmetima i bezbolnim palicama! Ličnost ne može biti porobljena od mehanizma ...već od ličnosti ..manje kolebljive i slobodnije pa samim tim i jače! Lično mislim (što nikoga ne obavezuje ni na šta) kroz prethodno rečeno da je jedini duhovni buke "srpstva" unutrašnje stanje rodonačelnika Rastka Nemanjića kog su mnogi ljudi u praksi oponašali i verovali mu. A to onda znači da biti Srbinom podrazumeva sve Savine osobine ... poniznost, smernost, pranje nogu svima, ne traženje slave od ljudi, bežanje u pustinju sebe samog, odricanje od blaga i bogatstva i prepuštanje Hristu. Ne tumačenje „časti“ ili „dostojanstva“ kao spoljašnje kategorije koje po inerciji pale prirode nastaju usled visokog mišljenja o sebi .. već kao dara Božijeg jer samo On daje slavu i čast! On "obara i podiže" kako kaže svetitelj u molitvi; ne može čovek sam sebi da izgradi dostojanstvo ako ga je izgubio niti da ga odglumi - onda je klovn! To isto znači i praštanje u svakom smislu; ne vraćanje unazad jer ko stavi ruke na plug pa se stalno osvrće..." ne može biti učesnik već ostvarenog Carstva! Na suprot tome mnogo je skupoceno "srknuti iz Čaše" dobiti više od drugih.. imati velike ljude u istoriji i sve to zanemariti! Da, Hristovo Carstvo je kroz Crkvu već tu kao jedina realnost .. sve drugo su naše grehovne uobrazilje i magle u glavi! Ostvari li čovek karakter Svetog Save u sebi on je "Srbin" u autentičnom smislu; ali zar je važno kako ćemo se zvati!? Nije bitno ime; bitno je ostvareno Hristovo Carstvo u srcu ...koje magnetski privlači zabludele. Svetosavlje nije "sredstvo" ka nekom cilju već je ono CILJ .. pošto je ostvareno Carstvo u ovom časnom svetitelju; on je žitelj Hristovog carstva! A sredstva ka tom cilju (ka Svetosavlju) su praktično življenje po Savinom primeru - nezlobivost, praštanje, ne sećanje na zlo, ispovedna liturgijska otvorenost ka Istinitom Bogu; a kako ćemo se deklarisati .. tako je nebitno. A šta ako isključimo ton sa planete!? Ostaje samo ono što vidimo - dela i praksa, nebitno kako se ko zove! Iz prošlosti možemo (kao zadatak za gornju temu) samo opredmećivati duh osvedočenog Hristovog ugodnika .. SVAKO U SVOM ŽIVOTU, to je važno reći ..i to je jedini put ka uzajamnom približavanju ..drugog identiteta, naročito ne u spoljašnjim formama, Srbi nemaju! Svedočanstava oko nas bezbroj! Problem je nastao kada se na istoriju počelo gledati kao na skup događaja ..a ne kao na ličnosni obrazac! Izvinjavam se na dugačkom komentaru. Najpre nisam ni hteo da se uplićem u priču .. ali eto, ruke same krenule! Ne zamerite."
  8. Version 1.0.0

    22 downloads

    Архимандрит Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ
  9. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2008 Светосавље – синтеза две највеће Заповести „Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што вас ја љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн, 15, 12-13) Ово су речи Спаситеља света, Заповест Његова коју је дао својим ученицима у својој опроштајној беседи, непосредно пред своје страдање. Говорећи о љубави према ближњем, Христос је изједначава са љубављу према Богу (Мт, 22, 37-39). Те две Заповести, Богољубље и Родољубље, јесу заправо једна и јединствена Заповест: Богородољубље. Ова Заповест јесте темељ хришћанства на коме су назидане све остале заповести, Заповест о којој „виси сав Закон и Пророци“ (Мт, 22, 40). Ова је Заповест дубоко уткана и у биће нашег православног српског народа. Овом смо Заповешћу никли као народ. Њоме је никла наша култура, уметност, философија а на крају и сама наша државност. Заиста, колико год се трудили да пре времена када примисмо свету веру православну, пронађемо неког знаменитог српског песника, сликара, ученог и мудрог човека, улагаћемо труд у нешто немогуће и непостојеће. То је због тога што наше време, наше рођење, почиње са нашим крштењем. Онда када смо се научили да љубимо Једнога и Истинитога Бога, онда се научисмо да љубимо и писменост, и уметност и науку и све оно што нас чини народом и државом. Онда се научисмо да љубимо и једни друге, научисмо да се осећамо својима. Од тада је заједничка радост била неупоредиво већа од било које појединачне радости и од тада је заједничка бол болела јаче и страшније од сваке појединачне ране. Наша је Држава никла у крилу наше Свете Цркве, извојевана и саздана руком Божијих светитеља. Зато је наше родољубље, наш српски патриотизам, заправо Богољубље, њиме почиње и у њему има свој циљ. Тако, творење Заповести за коју је Господ рекао да о њој висе сав Закон и Пророци, јесте истински идентитет народа српског. Чувањем те Заповести, сачуваћемо се и као народ, а ишчезне ли ње ишчезнућемо и ми. И уместо људи постаћемо ствари, камење пољско, машине без душе, без воље, без емоција, постојаћемо ал` нас бити неће. Данас се наш патриотизам и наш идентитет налазе пред великим искушењима. Колективна свест и колективни идентитет доведени су у питање. Данас нам се поставља питање до које мере треба да иде тај наш патриотизам и треба ли га уопште више и помињати онаквог каквог га знамо и каквог смо га примили од својих предака? Зар не би било паметније прилагодити га актуелним трендовима, покушати да га доведемо у стање „in“ или „cool“ или у ко зна коју још десемантизовану фразу? Вреди ли за тако нешто „старо“ и „конзервативно“ подносити највеће жртве па и оно највредније што имамо, сопствени живот? Некако као да ћутимо на оваква питања. Правимо се незаинтересовани као да та питања немају никакве везе са сваким од нас. Уморни и заузети борбом за голи живот, немамо ни времена да мислимо о нечему што је, ето „нешто апстрактно и ван наших моћи да на њега утичемо“. А живот, живот је моћ да се ради и троши и да се ужива у благодати потрошачке цивилизације. Да се ужива па макар наша осећања, наша свест била сведена на осећања и свест једне амебе. Српска војска је одувек била носилац српског поклича љубави према Богу и према Роду: ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ! Бог и Род, Слобода и Крст увек су били једно у свести сваког српског војника, управо онако како је и Господ учио свете апостоле. Да, љубав према Богу и љубав према Роду били су идеали за које је сваки српски војник био спреман на највећу жртву. А, љубав мора бити савршена, највећа могућа, јер у противном то и није љубав. Љубећи другог, човек се разликује од сваког другог створења. Љубављу, односом према другом, човек и бива човеком, он постоји као личност. Зато не љубити значи не постојати, а затварање у себе и егоизам јесте промашај сврхе постојања. Дакле, однос са другим јесте заправо живот, егзистенција, иначе не би било разлике између мене и овог стола за којим пишем. Па онда заклињање своме ближњем, заслужује и спремност на највећу жртву, јер нестанак ближњег значи и нестанак властитог живота. Ово и јесте смисао православног патриотизма, или патриотског православља, сасвим је све једно. Ми Срби ионако за то имамо једну реч, управо као што је и Христос те две љубави сјединио у једну. Та синтеза љубави према Богу и према човеку код нас је доживљена као Светосавље. Светосавље је диван пример како се могу ујединити две, на први поглед, ствари које немају везе једна са другом: хришћанство и патриотизам. Само искривљено хришћанство и искривљени патриотизам немају ништа заједничко. Јер данас људи од хришћанства праве социологију или некакву пацифичку философију друштва, а са друге стране шовинизам представљају као патриотизам. У таквом стању ствари хришћанство и патриотизам немају везе једно са другим, односно једно друго искључују. Јер између учмалих пацифиста и ратоборних шовиниста заиста нема ничег заједничког. Но, тако изгледа хришћанство без Цркве и родољубље које је заправо самољубље и шовинизам. То никако није наше православље и наш патриотизам, односно наше Светосавље. Наше Светосавље је љубав, а не агресија или мржња према било коме. То је љубав која се пење од земља ка небу и која силази са неба ка земљи. То је љубав којом се љуби Бог, али како? Љубећи ближњега својега ми љубимо Бога, јер је другачије и немогуће љубити Бога. О томе нам сведочи и учи нас свети апостол Јован када каже: „Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога кога није видио?“(1. Јн 4, 20). Исто тако не може љубити ближњега онај који не љуби Бога, јер љубав је једино од Бога и Бог јесте љубав: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога“ (1. Јн 4, 7). Заиста, само богознанци љубе, јер знати Бога значи знати љубити. То је друга путања љубави, путања од неба ка земљи и назад. Том путањом, путањом Оваплоћења и Вазнесења, кретао се и Онај кога је Отац Његов послао да нас љубави поучи, да нас животу поучи и да нам живот и љубав дарује. Како? Дајући себе, живот свој жртвујући. То је истинска љубав и истинска заклетва о којој пророковаше пророци, а коју испуни Син Божији, Спаситељ света, Господ наш Исус Христос. То је вера да се смрћу смрт руши, да се живот брани само животом. То је вера која разликује „бити“ и „постојати“. Јер човеком се може само „бити“, док бесловесна и нежива твар може „постојати“. Тако, љубав, радост, туга, они не постоје, они бивају у односу човека и човека. А тамо где нема љубави, радости, туге нема ни човека, тамо станује бесловесје и смрт. Ето, то је смисао нашег Светосавља, односно нашег патриотизма и нашег Православља. Светосавље је ништа друго до наше испуњење Заповести о којој „висе Закон и Пророци“. Које су то Заповести? Поновићемо речи Господње: Прва је љуби Господа Бога својега свим срцем својим, а друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Богољубље и Родољубље, нераздељиво Богородољубље, то је наше Светосавље. Зато је сваком Србину немогуће бити патриота без вере у Христа, нити је могућа вера и љубав према Христу без патриотизма и љубави према свом Роду. Само такви требамо да живимо и само такви и можемо да живимо-да љубимо Бога и љубимо Род свој и тако испунимо Заповест Христову. Зато, одрекнемо ли се Светосавља, одрећи ћемо се и себе самих, постојаћемо, ал` нас бити неће. Александар Милојков
×
×
  • Create New...