Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'светосавље'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Чудесна литијска саборовања која већ недјељама освештавају градове и села Црне Горе, живи су израз Цркве као народа Божијег. Ови свештени ходови су се благодатно слили у светосавска сабрања и свечане aкадемије и као бљесак оне истинске, епске, Његошеве Црне Горе поново су духовно повезали “расути“ светосавски род. Као антипод благодатним даровима свештених литија, одвија се упоредо и једна врста анти-литије која је саткана од лажи, клевета и углавном негирања оног што је вијековима чинило кичмену мождину српске Црне Горе. У тој колизији пред нас искрсавају бројна питања међу којима се издваја, по ко зна који пут, питање односа Цркве – и на црквеном етосу и поретку изграђеног идентитета – с једне, и идентитета заснованог на национално-идеолошким основама с друге стране. Свако обоготворење нације и њено уздизање на мјесто врховне вриједности којој би биле подређене све друге (па и припадност Цркви) назива се ријечју етнофилетизам или религиозни национализам и представља појаву која је дубоко страна и супротна бићу и устројству Цркве. Такав приступ ствара од нације псевдо-цркву, сводећи Бога и Цркву на један од елемената или карактеристика одређене нације чија улога лежи у служењу националним програмима и циљевима. Спајање таквог поимања нације и вјере рађа јерес етнофилетизма. Зачетке тога налазимо у периоду од Француске револуције, од када мистични темељ власти више није Бог као до тада, већ ту улогу преузима нација. Тако долази до њене мистификације и својеврсног уздизања у ранг божанства. Када су у питању источно-хришћански народи прекретницу у поимању односу Цркве и нације представља пад Византијског царства и потом вишевијековно турско ропство. Познато је да су у одсуству свјетовних владара, духовне вође имали и одређене “прерогативе“ свјетовне власти. Црква је била стожер и кохезиона сила која је чувала национална обиљежја, језик, обичаје, културу и интегритет територије и око које је једино било могуће обновити и сачувати националну свијест. То је један од разлога због којих је дошло до додавања уз назив помјесне Православне Цркве и префикс који одређује националну припадност њених чланова (српска, бугарска, грчка), а такође је то разлог због којег је у свијести и бићу нашег народа дубоко укоријењен осјећај припадности православној Цркви (чак и само “по рођењу“). Међутим, неријетко се дешава да се под појам етнофилетизма подведу и одређене појаве и стања која су заправо израз живота Цркве и на њему утемељене аксиологије. Код Апостола Павла имамо онај чувени исказ да у Христу нема ни Јудејца ни Јелина…него су сви један (човјек) у Христу (Гал. 3, 28). Интерпретација ових Апостолових ријечи у смислу да је идентитет Јудејца и Јелина неважан у сјветлу задатог јединства у Христу погрешна је. Јер, исти Апостол Павле на другом мјесту, говорећи о својим сународницима (Јеврејима), каже да га за њих срце боли без престанка и да би желио сам да буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по тијелу (Римљ. 9, 2-3). Дакле, јединство у Христу (тј. у Цркви Његовој) које нам је задато не значи брисање нашег националног идентитета тако да у Христа уопште нема Јевреја ни Грка, Србина или Црногорца (у њиховој различитости) већ да је примарни њихов идентитет – Христос. Имамо бројне примјере у историји Цркве да су се поједини владари, духовни пастири или вјерујући људи посветили и задобили мученички вијенац управо у борби за очување свог народа и вјере. Ако ову истину узмемо у обзир при сагледавању идентитетског питања у данашњој Црној Гори доћи ћемо до одређених недоумица на која смо дужни да, као Црква Божија, пружимо одговор. Покушајмо да избјегнемо “незгодна“ питања о томе да ли је и када постојала или није постојала одређена нација већ узмимо у обзир тренутну ситуацију: у Црној Гори православни корпус је подијељен на два дијела: Србе и Црногорце. При чему је чест парадокс да су припадници ове двије нације – рођена браћа! Како у том случају одржати црквену мисију и очувати старање за спасење сваког њеног члана, а да се при томе не упадне у замку етнофилетизма. Могући и вјероватно најисправнији одговор који је утемељен у осмовијековној историји народа на овим просторима јесте – Светосавље. У предговору дивне и чувене књиге о. Јустина Поповића Светосавље као философија живота, Владика Николај одговара на питање шта је то светосавље и каже да оно није ништа друго до “Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином.“ Ава Јустин представља Светосавље као потпуну и свеобухватну философију живота, па чак и као одговор на лутања у европским измишљеним сурогатима хришћанства. Српски народ је до појаве Светог Саве у великој мјери био духовно (па и национално) не-дефинисан. Сава Немањић је својим светитељством, својом личношћу и дјелом породио своје отечество Духом Светим и као путеводитељ у вјечни живот насадио га у мисаоном, духовном рају. Другим ријечима, од Светог Саве ми постојимо као Хришћани у правом смислу те ријечи и мисија нашег рода јесте задобијање вјечног Царства. Ако данас узмемо за оријентир светосавље како га је доживио и објаснио Св. Јустин онда ћемо лакше да се суочимо са савременим странствовањима у метежу идентитетског лавиринта. Поставимо ли светосавље и његова животна и битијна начела као мјерило и параметар, тренутни антагонизми у погледу националног “изјашњавања“ могли би да буду превазиђени (под условом да афирмација националног има позитиван, не негаторски карактер). Можда је смјело окарактерисити га као облик етнофилетизма, али свакако да код великог дијела Срба постоји један унутрашњи “раскол“ у погледу одређења примарног идентитета. Ако би, нпр. неко од мене захтијевао да једним појмом свеобухватно одредим свој идентитет и ако бих у одговор рекао да сам – Православни Хришћанин, не бих погријешио (то и јесте мој примарни идентитет и онај за којег се молим да буде вјечан), али бих осјећао потребу да тај исказ допуним тиме да сам такође и Србин, да би одређење било потпуно. Ако би, пак, свој идентитет одредио појмом Светосавац, тиме бих означио и своју припадност Православној Цркви и припадност српском народу. У контексту новијих покушаја да се у Црној Гори створи некаква нова црква (под плаштом обнове нечега што никад није постојало како се представља) и која би била црква Црногораца, представља трагичан и бесмислен наум. Из простог разлога који је више пута поновљен, а то је да Црногорци већ имају своју Цркву и то ону која има осам вијекова непрекинути континуитет од њеног оснивача, Светог Саве. Утисак тенденциозног уплива у теолошко-еклисиолошки простор нарочито појачава пренебрегавање значаја чињенице да је неколико вијекова Црна Гора била теократија. Тражити да се Црногорцима обнови Црква којој се признаје вишевјековно постојање на овом простору, а да при том то није светосавска Црква, значи противљење благодатном и свештеном поретку на којем је основана и живи Црква Христова, а у суштини значи покушај раскола који је, како знамо, гријех који ни мучеништво не може спрати. Црква има над-национални карактер што значи да нација треба да служи Богу и Цркви, а не обрнуто. Према томе, Црква може бити национална, вишенационална (ако на простору гдје она дјелује живи више нација), или чак и анационална (уколико вјерници конкретне црквене заједнице не желе национално да се изјасне). Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију (Радован Биговић). Свети Сава и Светосавље нас учи да нација није Црква (нисмо Православци и Хришћани “по рођењу“ већ то постајемо крштењем и присаједињењем Цркви-Тијелу Христовом) и да не обоготворавамо нацију већ да је укључимо као род изабрани и спасавни у историју спасења. Погрешна је и погубна било какква суб-ординација у контексту међунационалних односа. Хришћански црквени етос налаже да однос према сопственој и другој нацији треба да буде дјелатан, заснован на начелима истине, правде, љубави и свих хришћанских врлина. Васељенски карактер Цркве, међутим, не значи да хришћани немају право на националну самобитност, национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи сједињује национално начело са васељенским што се види и у самом устројству Православне цркве која се, будући васељенском, састоји из мноштва Аутокефалних Помјесних цркава. Православни хришћани, остајући грађани небеске отаџбине не смију да заборављају ни своју земаљску домовину. Сам Господ, не имајући земаљског уточишта (Мт 8,20), указивао је на то да Његово учење нема локални и национални карактер: Долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму (Јн 4,21). Међутим, Он је Себе поистовјећивао с народом коме је припадао по људском рођењу: Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца (Јн 4,22). Навешћемо на крају ријечи Аве Јустина Ћелијског: “Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Вријеме је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске Цркве“. Будемо ли на тај начин свјесни свог звања и одговорности као православних хришћана, будемо ли Светосавци у правом смислу те ријечи, онда ће и свако друго питање нашег идентита бити освијетљено и разријешено. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У понедјељак 27. (14) јануара 2020. године нови Храм у Мркоњић Граду дочекао је свога патрона и заштитника, али не само свога заштитника већ молитвеника и заступника свих Срба, светитеља Саву, Првог Архиепископа и Просветитеља Српског. Звучни запис беседе Свету Архијерејску Литургију у истоименом Храму предводио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић пензионисани парох мркоњићки, Драган Шкалоња парох шиповски, Милидраг Стокановић (Епархија горњокарловачка), протонамјесник Зоран Травар, презвитер Александар Бјеличић, Предраг Милетић пароси из Мркоњић Града, и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала о Пастиру добром Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је о светом Сави почињући своју бесједу похвалним ријечима: како изрећи похвалу највећем од српске мајке рођеном, Просветитељу нашем и угоднику Божијем. Наша Црква заснована је на личности његовој, и његовој вјери у Бога.Наше Светосавље ће тако увијек бити мило и драго Господу. Владика је послије пригодне бесједе честитао славу свештенству и благочестивим парохијанима ове парохије пожељевши им дуге и Богу угодне године у прослављању свога заштитника и патрона, светитеља Саве Српског. Послије заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског колача и кољива. Након свете Литургије по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија додијељен је орден Новомученика бихаћко-петровачких г. Младену Милановићу, ктитору овога светога Храма који је имајући огромну и безрезервну љубав према цјелокупној Епархији бихаћко-петровачкој и страдалном народу Крајине помагао и био увијек присутан када је то требало. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Светосавска бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија коју је одржао 26. јануара, у навечерје празника Светог Саве, на централној Севтосавској академији Митрополије црногорско-приморске у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Драги пријатељи и свети оци, уважени гости, браћо и сестре у духу и вјери, часни саплеменици нашег непоновљивог светитеља — Светога Саве рода српскога Утемељитеља. Нека нам је свима срећан САВИНДАН, пред којим стојимо, као пред олтаром нашег етоса и етноса, наше вјере и креативног дара, свеукупне српске словесности. Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човјека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Човјек и човјечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица. Стари завјет почиње описом постанка свијета. Од првог до шестог дана, када на крају рече Бог: „Да начинимо човјека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар“, риба морских и птица небеских и стоке и цијеле земље и свих животиња што се мичу по земљи. Човјек који је слика Божија, обожено и Богом богато и пребогато биће, боголики човјек, способан за апстрактно размишљање, за морално расуђивање, за физички рад, дакле, способан за однос према свој створеној твари, према цијелом свијету и свему на свијету, тај обожени однос човјека и свијета зове се – домаћинско управљање. У Првој књизи Мојсијевој видимо да је Бог, створивши човјека и жену, наше прародитеље, дао им Први завјет, рекавши за шта их је створио: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме“! (1 Мој. 1:28). Другим ријечима, будите господари „будите домаћини овог створенога свијета, којега сам вама повјерио. Будите Моја продужена рука Мога управљања, царевања, господарења…“,Чини ми се да човјек одувијек има потешкоћа са правилним разумијевањем тога шта значи да неко царује, да влада. Наше прве конотације су негативне због свима нама добро познатих злоупотреба и манипулација. Али, овдје се ради о Цару царева, о Господару господара, о Оцу свега створенога, који ствара људско биће, и који даје савјет, задатак, моћ и власт човјеку да буде Његова продужена рука Његовог управљања. Саму ријеч и појам, царевање ваљало би превести и разумјети управо као домаћинско управљање. Живот Светог Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човjечанског. Он није само „имитирао“ Христа, већ је у свему са Њим „сарађивао“. Другима је давао све што је имао, за себе ништа није ни стицао, ни тражио, а све је имао и све је добијао. Могао је да влада над многима, али је изабрао да служи свима. Љубав је раширила његово биће до неслућених размjера, земље и времена. Љубављу се ослободио од окова смрти, људске ускогрудости, природних процеса, ограничености националне историје и идеологије. Ум, воља, осјећања, љубав – све је код њега универзално, саборно, свечовjечанско и свеобухватно. Свети Сава Христов је цјеловита, остварена и довршена људска личност. Од Светог Саве нас нико није љепше свијету представљао и са свијетом мирио. Гдје год да је ходио туђини су нам постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Желио је и стварао земљу слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују, земљу домаћина, часних и светих људи у „светој“, а не „великој“ Србији, „јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи“, пишу наши оци. У тропару посвећеном највећем српском учитељу и светитељу Светом Сави истиче се обраћање: „Пута, што уводи у живот, био си наставник, првопрестолник и учитељ“. Несабирљива су сва светитељева дјела којима је задужио српски народ, а себи донио хвалу и небеску славу. Сава Немањин, примјетио је владика Николај, није „ходио по свијету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свијет заволио њега и његов народ због њега.“ Управо зато, тим својим дубоко промишљеним походима Сава Немањин није само ходочастио већ је народ духовно ујединио а државу политички учврстио. „Најприје најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свог карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа“ описао је Светог Саву св.владика Николај и ми јасно читамо свеобухватно, јеванђелско откривење смисла човјековог постојања кроз земаљско домаћинско дјелање и управљање Савино, које се проноси и не престаје до данашњег дана. Служење Христу оплеменило је Српски народ и увело га у ред просвећених божијих народа, народа-домаћина. Епископ Николај ће развијати тезу о српском теодулском национализму као одразу домаћинског, конструктивног и стварно прогресивног у сопственом народу и народима који га окружују. Теодулија је служба Богу, али служба у којој се лично не губи, већ поистовећује са Божијим. У теодулији, Христос је власник, стварни власник онога што човjек посjедује, као појединац и као народ. Процесом секуларизације у јаком смислу отпочео je и процес раслабљивања чија се крвава кулминација догодила у двадесетом стољећу. Намјесто домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш Дом запосиједа најопакији егоизам који незауставиво растаче органску снагу народа. Друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовјеком Христом – расипа. Нема домаћинског управљања без свијести да нам је живот дар и да нам је све друго даровано, у домаћинском смислу и односу у ком је најмоћнији чинилац хришћанска вјера и хришћанска етика. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског свијета и свијест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота занавијек, него почетак једног новог живота. Када је тај чинилац ослабио, онда су се појавила два позната зла, која одувијек нагризају и руше сваку људску заједницу и сваку божију заједницу: непоштење и неповјерење. Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије. Да ли је Царство Божије иза нас или увијек испред нас? Наравно да је испред нас, њему тежимо и за њим трагамо, за њега се молимо, њега иштемо. Бити Савин, значи бити исти по идентитету, по суштаству, по домаћинству. Бити испред, бити бољи, увијек бољи, и нов, увијек нов у Христу који је авангарда сваком времену и сваком човјеку и сваком царству. Непристајање на форму и незаустављање у времену и гробу најбоље видимо управо у Савиној богочежњивој личности. Он и данас даље иде, даље у бесконачном Богу и из гроба је отишао даље, он је свугдје и свачији јер је Божији. И ми ћемо бити Савини само ако будемо бесконачни, бесркрајни – Божији, ако будемо бољи данас више него јуче, сутра него данас. Увијек тецимо ка Савршенству и будимо љубав. Многа су покољења ходила стопама Светог Саве, преображавајући се и надахњујући се њиме. Он им је био узор и идеал, путоказ, визија. Нису нам знани друштвени и политички идеали који би данас били модернији, напреднији и човјечнији. Чини се, а по свему судећи, Свети Сава је савременији од наших савременика. И када га се данас сјећамо као „важне историјске личности“ све говори да смо на погрешном путу, да смо кућа без домаћина од кога смо се удаљили данас смјестивши га у далеку прошлост. Свети Сава ванвременски није наша прошлост него наша вјечна садашњост, наша перспектива и животна философија. Свети Николај Жички тврдио је да су три највеће вриједности српског народа Бог, Краљ и Дом. “Шта је то србски национализам?“. Свети владика одговара: „То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин.“. Улазећи у службу (у теодулију), хришћанин улази у Дом Господњи. Он постаје припадник Божијег домаћинства. Служећи Небеског Домаћина и сам се учи домаћинству. Историја српског народа свједочи јасно и гласно, Свети Сава, слуга Христов, најбољи је домаћин, најхрабрији брат, најмилији сусјед, највјернији друг, најпослушнији син, најпоштенији, најдушевнији и најплеменитији домаћин. Свети Сава је начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио у темеље српске државе. Стварао је државу какву људи желе и потребују. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, кадру да од других прими све што је добро и достојно, али способну, природну и самјерљиву да одбаци све што скрнави људско достојанство. Градио је Цркву Божију цијелог живота. Ко смо ми данас, шта смо и шта бисмо морали бити? За све нас, Свети Сава је суштост светости, темељник српског Логоса и оса–вертикала постојања, љубав за вјеру и љубав за род и оно најважније, једини ујединитељ Српства је — Светосавље које је истина и дар, посвећеност вјери, части и духу. Зато будимо налик оцу нашем, обогатимо се његовим даровима и одомаћимо се у љубави Божијој у кући нашој и Његовој и без страха, оклијевање и изговора сваког дана, сваког часа спремно и радосно широм отварајмо тешка врата затворених капија свога срца на која нам он увијек куца и удара тако силно у дубини ноћног мира. Дошао је Свети Сава. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована одржан је црквено-народни сабор у манастиру Пиносава, о Празнику Успенија Пресвете Богородице. Том приликом је господин Драгослав Бокан беседио на тему "Светосавље као филозофија живота". Господин Драгослав Бокан беседио је синоћ на својеврсном Црквено-народном Сабору, који се одржао испод Карађорђевог храста у Манастиру Пиносава. Говорио је како само он уме - небоземно и лепршаво, али уједно и снажно и дубоко, и потресно и усхићено. Беседа је била светојовановски глас вапијућег у пустињи. Тако поучна и тако кристално елоквентна. И Свети Сава и Вожд Карађорђе су, чврсто верујем, синоћ у Манастиру Пиносава били радосни. У личности брата Драгослава има и Светог Саве и Карађорђа. И Савине узвишене духовне префињености и Карађорђеве одлучности и витештва. Кроз његове речи, синоћ су загрмели и Свети Сава и Карађорђе. И сама фотографија је уметничко дело, само по себи. Два својеврсна дива, један поред другог. За Поуке.орг, јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава Повезана вест:
  7. У суботу, 18. маја 2019. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVII Конкурса Светосавље и наше доба. Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Осам векова Светосавња. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, помоћник координатора Катихетског одбора Епархије бачке, који све присутне подсетио да ићи путем нашег оца Саве није увек лако, али је важно издржати на том путу и истакао да ћаци кроз уметност откривају дарове од Бога и да сви заједно, родитељи, учитељи, наставници, свештеници треба да помажу деци како да своје дарове умножавају. Професорка Јелена Вуковић Визи је поздравила све присутне у име директора Техничке школе Милева Марић-Ајнштајн. Присутнима је испред Кола српских сестара, прочитан говор председнице Кола, госпође Светлане Прокић, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Средње пољопривредне школе из Футога као и певачка група Музичке школе Исидор Бајић. Посебну радост донели су нам и ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. После завршене свечаности награђена деца и наставници као и сви гости посетили су манастир Васкрсења Христова у Каћу и Светархангелски манастир у Ковиљу. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Извор: Радио Беседа
  8. Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо. Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин. Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани. Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења. Епископ зворничко-тузлански Фотије
  9. Ваше Преосвештенство, Драги часни оци, Драга браћо и сестре, Земљаци Светога Саве,[1] Желим да вам се захвалим на позиву и нарочитој части – оној да вечерас говорим на овој светосавској академији и то не било гдје, него, ни мање – ни више у земљи Светога Саве. Иако и сам по тијелу земљак ваш и Светога Саве, а ништа мање – по опредјељењу и души, ја сам вечерас позван да говорим гледајући у лица у исто вријеме вас, Светога Саву и Светога Василија Острошког и Херцеговачког, да говорим стијенама којима је Растко ходио, небу које је Растко гледао: да говорим у микрокосмосу у коме је Растко схватио тајне космоса и макрокосмоса и одлучио да постане Сава, како би се враћао овим водама и небу, како да би проходио овим стазама. Ништа мања није моја обавеза Светом Василију, великом и истинском Савином земљаку, под чијим сам омофором научио све што сам икада видио и осјетио о богословљу и боговиђењу, на училишту које носи његово име и које се сваким даном труди да то име не носи узалуд. Тако сам дужан да говорим о ономе чије су нам мошти спалили охрабрен Оним чије мошти цијеливамо јер се Богочовјек не може убити а да не васкрсне ни Сава спалити а да Василије не чудотвори: смрт не може надвладати живот ни пепео затријети мошти, по тајни зрна пшеничног: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII, 24). Овдје, у овој каменитој земљи, први пут се морао запитати млади војвода Духа: „какво ли ће то сбориште бити од мноштва људи, од Адама до почетка…“ „Пута који води у живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“… Тако му пјевамо. Тако пјевамо – а да ли заиста тако мислимо? Јер, тај Пут није нико други него Христос а опет – тај Живот није нико други него Христос. Дакле, Сава нас води кроз Христа ка Христу – ни мање, ни више од тога јер све је мање недостојно човјека, а више од тога не постоји. Па, опет – не заборављамо ли често да наш циљ ка коме нас Сава води јесте нико други до Богочовјек, што значи: ниједан наум, ниједан пројекат, ништа изведено, ништа временито, ништа за малено него оно увијек и довијека. Што значи једну чињеницу која ће данас многима запарати уши, али је свеједно морамо рећи: Сава је путеводитељ кроз Живот ка Животу и самим тим не може постојати светосавска идеологија јер идеологија предпоставља посвећенике и поклонике, обожаватеље и непријатеље, савезнике и странце: свега тога нема у Светога Саве као што нема у Богочовјека. Као што Богочовјек није дошао да оснује идеологију, него да Живот имамо и да га имамо у изобиљу, тако ни Саво није отишао Богочовјеку да би нам показао пут ка идеологији или идеологијама, него да би нас одвео овом изобиљу живота. То је оно што је осјетио онај који нас у ХХ вијеку води ка Сави и Богочовјеку – Авва Јустин када Светосавље као философију Живота започиње нашим изненађењем што јесмо не Срби него људи, фасцинацијом не крвљу него космосом. „Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате?“ Дакле: сваки човјек стоји пред Богом, попут Саве – отуда свако од нас може поћи Савиним путем. Савин пут, Јустинов пут, Његошев пут, пут од наше изненађености грандиозношћу васељене ка доброти Створитеља почиње за све људе исто, у љубави Творца према сваком човјеку. Нема повлаштених, рођених да се претпплате на Савине путеве. За Савине и Богочовјекове путеве сваки се човјек може и мора одлучити погођен Љубављу Божијом. Трагедију нашег народа у прошлом вјеку могли бисмо испричати на различите начине. Бројем очева, стричева и браће коју смо изгубили у рововима на Церу, Мојковцу и Кајмакчалану, сестрама и кћерима у херцеговачким јамама, по Козарама и Јасеновцима. Али овај трагични биланс светосавске земље и дјеце можемо исказати на још један начин: наша историја је трагична, јер смо за један вијек потпуно сметнули са ума Светога Саву и његове стазе. Притом не мислим само на прогон светосавског присуства из српских школа од 1945. године наовамо, не мислим ни на напуштање светосавских стаза у периоду прије тога (што смо често спремни да заборавимо и багателишемо), не мислим ни на траљавли и формалистички, декларативни приступ обнови светосавских путева животу у посљедње вријеме. Трагедија Светосавља данас видљива је ако светосавску честицу и њену идејну трајекторију погледамо кроз дијаграм ширине и отворености коју је светосавски пут имао од краја ХIX вијека до данас. Притискали су нас и клали, мјењали нам свијест и одрођавали нас – па, ипак, немамо право никада да прихватимо посљедице свих тих процеса, да себе схватимо трибално, племенски, као само још један „етникум“ поред толико других. Ако од Светог Саве начинимо племенски тотем, вука-прађеда-племена или неког новог Перуна – шта смо, уситњавањи и притискани, често склони да учинимо – онда нас је вјековно зло заиста побједило, уститнило, промијенило нам душу. А ствар је управо супротна: Светом Сави и његовој пртини ка Богочовјеку дугујемо сву ширину и ведрину нашег националног, надетничког бића, њему дугујемо чињеницу да бити Србином није ствар крних зрнаца на које не можемо да утичемо и имена које нисмо бирали – него једног пуно важнијег избора: избора да будемо потомци Саве – Путника, Учитеља и Богоносца, да начинимо избор који су чинили наши и светосавски Станислав Винавер, Иво Андрић, Јосиф Панчић, Павле Јуришић-Штурм, Бранислав Нушић, Меша Селимовић и многи други. Наша највећа али уједно и једина шанса да преживимо није да се окаменимо и вратимо пећинскоме човјеку и у пећине згураноме Србину. Наша шанса јесте да живимо изнад идеологије, чак и изнад идеје саме – да живимо Богочовјеков и Савин Живот. Јеванђеље – дакле, Светосавље. Како је то могуће? Чега има у том Савином животу? Свега, божијег, људског и богољудског. Има одласка од родитеља да би их син више волио, ћутања да би се мудрије зборило, путовања свијетом да би се своја земља просвјетлила и путовања својом земљом да би се у њу свјетло са Истока у земунице унијело. Има срџбе на брата и мирења браће, има монаховања и највеће љубави ка дјетету своме Спиридону коју отац може имати. Ту, на светосавској стази, очеви умиру на каменитом узглављу и са срцем до краја топлим: данас умиремо у топлим постељама срдаца каменито хладних, погрешно очврслих и згрчених. Заправо, наш највећи парадокс јесте у томе што, заклињући се Савом, ми смо и даље склони да нас предизборни летак подијели упркос Оченашу који нам је заједнички, да нас политички програми подијеле упркос вјери Никејских Отаца коју нам је Сава оставио у наслијеђе. Светосавски је наљутити се на брата Стефана, ако осјетимо да нам брат својим духовним бићем негдје измиче: али није светосавски порећи брата Стефана и одрећи се брата Стефана, а истинска је мјера светосавска: мирити Стефана и Вукана знајући да међу људима, па и међу браћом, размирица мора бити, али су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Зато назвати себе светосавцем много обавезује. Обавезује на братство: Нови Сава познат као Свети Владика Николај, рече једном приликом: будите браћа, макар се и мањим именом звали. Или, другим ријечима: будите Савини, увијек и у свему, ка себи и другима, како би други видјели шта то име значи. Светосавље је исувише велико да би бисмо њиме гађали друге, исувише драгоцјено да бисмо га тек тако просипали унаоколо. Светосавље је наше стање духа, наш позив на саборовање: онолико колико будемо живјели ту отвореност Светосавља – у њему ће нам се придруживази неки нови Винавер или неки нови Даворин Јенко. По чему ћемо распознати истинско светосавље? По племенитости. И по немиру, ако ћемо послушати Аву Јустина: „Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе“. Не можемо, а да се не запитамо: гдје смо ми данас очи у очи са Светим Савом, јер, макар се и као народ стидјели пред оцем послије вишедеценијског бијега од њега – ми прије или касније погледаћемо га у очи и завапити: „сагријешисмо оче, теби и небесима“. Гдје смо то данас? Чини нам се често: и даље смо у непознаности, у оном предсветосавском. У магли, оној из народне приче, у којој смо лутали прије њега. Право питање јесте: да ли бисмо га данас препознали? Да ли бисмо препознали да је пред нама Сава? Ми га носимо на привјесцима, лијепимо његове иконице по колима – али да бисмо препознали Саву, није га довољно накачити на кључеве и налијепити на инструмент-таблу: разговарамо ли сваки дан са Савом када му у нашим школама гледамо лик? Икона обавезује јер икона је присуство, а присуство обавезује – кад Отац уђе у собу, та соба, тај народ, та земља, та школа, та Црква – постаје освећена очинским присуством. А да ли смо данас освећени Савиним очинским присуством? Или нас мора опоменути неко, као старац послушника у оној руској причи: „сине, не испуниш ли келију молитвом, неће ти вриједити што си је испунио иконама“. Не испунимо ли себе Савом, и Савиним Богочовјеком – свака наша школска икона тамо гдје је и има и свака кућна тамо гдје нам не дају да школску поставимо стајаће тамо као символ обавезе коју нисмо успјели да испунимо. Па ипак: нека је и даље тамо. Она је залог да са свих својих историјских лутања, попут блудног сина, имамо Оца и дом коме можемо да се вратимо, да наше лутање није коначно. Да знамо ко смо: народ Светог Саве и зато: по Христу и њему увијек једни другима род, род по Крви Христовој – па по крви очинској; род по Тијелу Христовом, па по тијелу људском. Отуда што води Христу, Његовој Крви и Његовом тијелу – Свети Сава обједињује српски род. Заборавивши, услијед тмина којима смо ходили, да је наше јединство најприје оно вјечито, космичко, литургијско, у Тијелу и Крви Богочовјека, а тек потом оно пролазно у тијелу и крви наших предака, заборавили смо поредак ствари: да оно садашње, чак и најплеменитије јесте позвано да се укоријени у оном вјечитом и тако добије смисао. Чак и оно најмисленије, неукоријењено у вјечности – почиње да нас дијели. Чак и браћа по оцу и мајци, неукоријењени у вјечитом – постају непријатељи јер човјек који не зна да је његова отаџбина – Царство Божије – неће знати ни како му се зове отаџбина на земљи. Зато нам је опет потребан Сава. Можда он и ходи међу нама. Није му ни онда било лако: наш народ је кроз приче о светитељевом ходу и закрштавању српских и приморских земаља ономад сачувао не само успомену на његов подвиг, него и на тврдовратост народа и непријемчивост земље у којој је камење увијек некако свезано а пашчад пуштена. Данас нам опет предстоји светосављење, прохођење земљама са Савиним штапом у рукама, са Савином мисли у глави, са Савиним срцем у грудима и Савином ријечју на уснама. Сви су Хришћани Апостоли, вјесници Ријечи. Сви су Срби не само Светосавци, него – призвани да буду Сава, да ходе и благовјесте долазак Царства Божијег. Јер ради Царства зри пшеница, ради Царства сазријева нам младо вино; ради Царства се рађамо и ништа осим Царства није достојно човјека. А тамо, у Царству, прије него што нас загрли праотац Аврам, уколико га достојни будемо, придржаће све наше убоге Лазаре, сву нејач из сметова и збјегова у своме очинском наручју по вјери нам отац – Свети Сава. [1] Основни текст светосавсе бесједе припремљене за свечану академију у Никшићу, о празнику Св. Саве 2016. године, коришћен у понешто проширеној и измјењеној верзији за припрему светосавске бесједе у Фочи и Пљевљима 2019. Није објављиван. Извор: Теологија.нет
  10. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Поштовани г. предсједниче Црне Горе, На сјеверу државе чији сте предсједник, у граду Бијелом Пољу, налази се древна Црква Светих апостола Петра и Павла. За њене богослужбене потребе је у 12. вијека, ондашњи хумски кнез, дао рукописати Јеванђеље, које се чува до данас. Овај импозантни писани споменик и драгуљ црногорске културе, зове се Мирослављево јеванђеље, по имену поменутог кнеза наручиоца који је рођени стриц Светог Саве Немањића. У Беранама постоји манастир Ђурђеви ступови, кога је саградио брат од стрица Светог Саве. А на другој страни црногорског сјевера, планина Дурмитор чува топониме Савин кук и Савина вода, као и народна предања везана за Светог Саву (рецимо оно о настанку Црног језера…) којима готово да нема броја. У средишњем појасу наше државе, налазе се темељи црногорске духовности, манастири Морача, Пива и Острог. Првог је, средином 13. вијека подигао синовац Светога Саве, другог су у 16. вијеку подигли херцеговачки митрополити, и будући пећки патријарси (насљедници светосавског трона) Соколовићи, док је трећи никао подвигом Светог Васили ја Острошког, слава му и милост, током 17.вијека. Острошки манастир је украшен можда и најљепшим фрескама Светог Саве, а разлог томе је чињеница да је Свети Васили је рукоположен за херцеговачког епископа у Пећкој патријаршији, и да је лично боравио у Хиландару (светосавској задужбини) о којој је бринуо до краја свога земног живота. Спуштајући се ка црногорском југу долазимо до престоног Цетиња, гдје је руком протођакона Филипа Радичевића забиљежено да је прва црногорска изведба химне „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ учињена 1856. године у присусутву књаза Данила и књегиње Даринке. Овим је настављена традиција документована у књигама из штампарије Црнојевића и касније Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16. вијека) да се Свети Сава Немањић у црногорским храмовима прије 500 година, прослављао као заповједна слава, односно нарочити црквени празник! У времену књаза Николе подигнуте су двије сеоске цркве у Катунској нахији (једна на Његушима, друга у Цеклићима) Светом Сави у спомен! (Поређења ради, у истој тој староцрногорској нахији, ни један други светитељ из нашег рода, није имао храм који му је посвећен изузев оног Светог Петра Цетињског на Ловћену, који смо, да нам Бог опрости, срушили!) Светог Саву као крсну славу, или као прислужбу, светкују бројна братства у Црној Гори (Грахово, Бањани, Пива…), а у конаджијском крају у цетињској општини, људи и данас посте Савину недјељу, пост који траје седам дана, управо од Јовањдана 20. јануара, па до Савиндана 27. јануара. О култу Светог Саве на црногорском приморју постоје бројна и разноврсна свједочанства. О њима нам лијепо пише Стјепан Митров Љубиша. Крај мора је и највећи број храмова њему посвећен, а међу свима су најзначајнији манастир Савина (са малом Црквом Светог Саве по којој је цио овај крај у Херцег Новом добио име) и саборни светосавски градски храм у Тивту. Када је, крајем 19. вијека, књаз Никола, за свој књижевни рад од србијанског краља Александра Обреновића, одликовани орденом Св.Саве, црногорски владар се на добијање ордена захвалио ријечима: Ваше Величанство, драги брате! Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу. Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава. Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почаствовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве… итд. Овај Николин одговор, написан је 26. јануара 1896. г. уочи Савиндана. Двије деценије касније, 1912. г. сада већ краљ Никола ће Светом Сави посветити нарочиту пјесму,у којој ће, између осталог, рећи како је „слободе колијевка, Немањина Црна Гора“. На крају овог кратког подсјећања на нашу историју и географију питам себе и Вас, господине предсједниче: шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски вјерски и национални идентитет ако није управо насиље које се врши над самим светим Савом? Можемо ли се „ослободити“ његовога имена и спомена, а да послије тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка
  13. У суботу, 19. маја 2018. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVI конкурса Светосавље и наше доба, на сам празник Преноса моштију Светог Саве из Бугарског града Трнова у Србију. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Завештање Светог Симеона. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, заменик координатора Катихетског одбора Епархије бачке. После његових речи поздрава, присутнима су се у име Кола српских сестара, обратиле госпођа Милена Гавриловић и госпођа Маја Сабадош, а затим су додељене награде ученицима и наставницима чије радове је жири прогласио најбољима. Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао је својим певањем хор Основне школе Иво Лола Рибар из Новог Сада, у пратњи наставнице музичког васпитања Марије Пејчић-Влаовић. Програм су обогатили и ђаци освновне школе Никола Тесла из Новог Сада богатим и садржајним рециталом. Посебну радост донели су нам ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс Светосавље и наше доба je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса. Овде можете видети резултате конкурса: http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/xxvi-konkurs-svetosavle-i-nase-doba-rezultati Свети Оче Саво, моли Бога за нас! Извор: Епархија бачка View full Странице
  14. Iz jedne prepiske sa facebook-a na temu nacije i nacionalnog itentiteta: "Mišljenja sam da je identitet ispred svega "ličnosna karakterna kategorija" gde određeni korpus može da se prepozna međusobno kroz sličan LIČNOSNI kod ..tj. karakter! Vezano sa tim u istom tom korpusu mogu se dve karakterne struje, deklarativno iste a ideološki različite, međusobno doživljavati kao strano telo sa svim pratećim sadržajima: omalovažavanje, prezir pa čak i mržnja! Dolaskom sveličnosti i izvora svake ličnosti Hrista rasvetljeno je da je istorija sveta u stvari biografija harizmatičnih osoba koje su u datom momentu bile "pod vlasti" na ovaj ili onaj način! Istorija je objektivni unutrašnji život tih ljudi putem Vlasti preslikan u realni život baze! Istorija Crkve i hrišćanstva je ovaploćeni Gospod kom se veruje! Ta istorija je ličnost! Na isti način i po istom principu, pod uslovom da se zanemari ili odgurne Hrostos kao izvor svakog dobra i života, i svi drugi "identiteti" imaju svoje paralele na nekom lokalnom nivou. Slika razorene Evrope za vremena drugog svetskog rata je unutrašnji svet jedne osobe kojoj se verovalo! Opredmećena duhovna realnost jednog čoveka kom su čitavi narodi, u bolesnoj uobrazilji, predstavljali duševne pokrete ličnih unutrašnjih katakombi! Sopstvena ushićenja pretočena u realni život posredstvom instrumenata vlasti! To i jeste užasna osobina Vlasti kao Božije sile, anđelskog čina koji kao i sve stvoreno služi i sluša Gospoda (npr. Sunce koje greje i dobre i zle); tako i Vlast ne praveći razliku dobrih i zlih odslikava pojedinca u potčinjenima; i obratno ...narod se uvek prepozna u sličnom! Život države, dobar ili loš (što zavisi koliko Hrista ima u tome), samo je realni unutrašnji svet vladara (jednina ili množina - svejedno, no po instiktu mislim da je uvek jednina). Ljudi iz baze prepoznaju sopstvene osobine u ličnosti i identifikuju se sa njom. Sve funkcioniše na ovom principu. "Nacija" .. "identitet" (sama reč kaže - identifikovanje sa nekim) uvek je interakcija između harizmatičnog duha nekog pojedinca i mase koja mu veruje! Koja se identifikuje i prepoznaje kroz tu osobu! Primera danas bezbroj! Demokratija je izjednačila sve vrednosti po čoveku i usitnila identifikacije na beznačajne spoljašnje obrazce. Sve razbijenije sitnije grupacije ljudi prepoznaju se kroz određenu ličnost; kroz ponašanje ..pa tako, na onom bazičnom nivou, poštovaoci lika i dela neke folk, pop ili rok dive i duhom i spoljašnjom formom liče i na taj prvolik pa samim tim i međusobno! Uniformno, kao vojska! (Pri tom ne zauzimam ni pozitivan ni negativan stav prema ovoj pojavi - iznosim je kao model za gornju temu) To su mikro nacije jer, po rečima pokojnog profesora sa teološkog faksa Sime Ćirkovića: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja" ...sledi da je osećaj pripadnosti nekome u suštini "pleme" tj. "nacija" po sebi"! Onaj koji se oseća Bošnjakom .. pa i jeste Bošnjak! Onaj koji se ne oseća Srbinom .. nije Srbin! Ko se oseća Englezom .. Englez je. Važi i za Makedonce, Laponce i Bantu plemena! Genetika ne igra nikakvu ulogu jer smo od istih praroditelja! Sve je u "ličnosnom kodu tj. obrazcu"! To su nužnosti oslepelog palog čoveka koji sebe kao ličnost može da vidi samo u drugoj ličnosti! Pogledajte plemensko ponašanje navijačkih grupa! Njihovi predvodnici, neke ličnosti "odavno poznate ...tamo nekom" su karakterni kodovi tih grupa.. što za posledicu ima i praktično oživljenje "unutrašnjeg sveta" njihovog predvodnika! Onoliko koliko predvodnici imaju međusobne animozitete toliko se i verni sledbenici međusobno "vole" sa sve oštrim predmetima i bezbolnim palicama! Ličnost ne može biti porobljena od mehanizma ...već od ličnosti ..manje kolebljive i slobodnije pa samim tim i jače! Lično mislim (što nikoga ne obavezuje ni na šta) kroz prethodno rečeno da je jedini duhovni buke "srpstva" unutrašnje stanje rodonačelnika Rastka Nemanjića kog su mnogi ljudi u praksi oponašali i verovali mu. A to onda znači da biti Srbinom podrazumeva sve Savine osobine ... poniznost, smernost, pranje nogu svima, ne traženje slave od ljudi, bežanje u pustinju sebe samog, odricanje od blaga i bogatstva i prepuštanje Hristu. Ne tumačenje „časti“ ili „dostojanstva“ kao spoljašnje kategorije koje po inerciji pale prirode nastaju usled visokog mišljenja o sebi .. već kao dara Božijeg jer samo On daje slavu i čast! On "obara i podiže" kako kaže svetitelj u molitvi; ne može čovek sam sebi da izgradi dostojanstvo ako ga je izgubio niti da ga odglumi - onda je klovn! To isto znači i praštanje u svakom smislu; ne vraćanje unazad jer ko stavi ruke na plug pa se stalno osvrće..." ne može biti učesnik već ostvarenog Carstva! Na suprot tome mnogo je skupoceno "srknuti iz Čaše" dobiti više od drugih.. imati velike ljude u istoriji i sve to zanemariti! Da, Hristovo Carstvo je kroz Crkvu već tu kao jedina realnost .. sve drugo su naše grehovne uobrazilje i magle u glavi! Ostvari li čovek karakter Svetog Save u sebi on je "Srbin" u autentičnom smislu; ali zar je važno kako ćemo se zvati!? Nije bitno ime; bitno je ostvareno Hristovo Carstvo u srcu ...koje magnetski privlači zabludele. Svetosavlje nije "sredstvo" ka nekom cilju već je ono CILJ .. pošto je ostvareno Carstvo u ovom časnom svetitelju; on je žitelj Hristovog carstva! A sredstva ka tom cilju (ka Svetosavlju) su praktično življenje po Savinom primeru - nezlobivost, praštanje, ne sećanje na zlo, ispovedna liturgijska otvorenost ka Istinitom Bogu; a kako ćemo se deklarisati .. tako je nebitno. A šta ako isključimo ton sa planete!? Ostaje samo ono što vidimo - dela i praksa, nebitno kako se ko zove! Iz prošlosti možemo (kao zadatak za gornju temu) samo opredmećivati duh osvedočenog Hristovog ugodnika .. SVAKO U SVOM ŽIVOTU, to je važno reći ..i to je jedini put ka uzajamnom približavanju ..drugog identiteta, naročito ne u spoljašnjim formama, Srbi nemaju! Svedočanstava oko nas bezbroj! Problem je nastao kada se na istoriju počelo gledati kao na skup događaja ..a ne kao na ličnosni obrazac! Izvinjavam se na dugačkom komentaru. Najpre nisam ni hteo da se uplićem u priču .. ali eto, ruke same krenule! Ne zamerite."
  15. Version 1.0.0

    31 downloads

    Архимандрит Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ
  16. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2008 Светосавље – синтеза две највеће Заповести „Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што вас ја љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн, 15, 12-13) Ово су речи Спаситеља света, Заповест Његова коју је дао својим ученицима у својој опроштајној беседи, непосредно пред своје страдање. Говорећи о љубави према ближњем, Христос је изједначава са љубављу према Богу (Мт, 22, 37-39). Те две Заповести, Богољубље и Родољубље, јесу заправо једна и јединствена Заповест: Богородољубље. Ова Заповест јесте темељ хришћанства на коме су назидане све остале заповести, Заповест о којој „виси сав Закон и Пророци“ (Мт, 22, 40). Ова је Заповест дубоко уткана и у биће нашег православног српског народа. Овом смо Заповешћу никли као народ. Њоме је никла наша култура, уметност, философија а на крају и сама наша државност. Заиста, колико год се трудили да пре времена када примисмо свету веру православну, пронађемо неког знаменитог српског песника, сликара, ученог и мудрог човека, улагаћемо труд у нешто немогуће и непостојеће. То је због тога што наше време, наше рођење, почиње са нашим крштењем. Онда када смо се научили да љубимо Једнога и Истинитога Бога, онда се научисмо да љубимо и писменост, и уметност и науку и све оно што нас чини народом и државом. Онда се научисмо да љубимо и једни друге, научисмо да се осећамо својима. Од тада је заједничка радост била неупоредиво већа од било које појединачне радости и од тада је заједничка бол болела јаче и страшније од сваке појединачне ране. Наша је Држава никла у крилу наше Свете Цркве, извојевана и саздана руком Божијих светитеља. Зато је наше родољубље, наш српски патриотизам, заправо Богољубље, њиме почиње и у њему има свој циљ. Тако, творење Заповести за коју је Господ рекао да о њој висе сав Закон и Пророци, јесте истински идентитет народа српског. Чувањем те Заповести, сачуваћемо се и као народ, а ишчезне ли ње ишчезнућемо и ми. И уместо људи постаћемо ствари, камење пољско, машине без душе, без воље, без емоција, постојаћемо ал` нас бити неће. Данас се наш патриотизам и наш идентитет налазе пред великим искушењима. Колективна свест и колективни идентитет доведени су у питање. Данас нам се поставља питање до које мере треба да иде тај наш патриотизам и треба ли га уопште више и помињати онаквог каквог га знамо и каквог смо га примили од својих предака? Зар не би било паметније прилагодити га актуелним трендовима, покушати да га доведемо у стање „in“ или „cool“ или у ко зна коју још десемантизовану фразу? Вреди ли за тако нешто „старо“ и „конзервативно“ подносити највеће жртве па и оно највредније што имамо, сопствени живот? Некако као да ћутимо на оваква питања. Правимо се незаинтересовани као да та питања немају никакве везе са сваким од нас. Уморни и заузети борбом за голи живот, немамо ни времена да мислимо о нечему што је, ето „нешто апстрактно и ван наших моћи да на њега утичемо“. А живот, живот је моћ да се ради и троши и да се ужива у благодати потрошачке цивилизације. Да се ужива па макар наша осећања, наша свест била сведена на осећања и свест једне амебе. Српска војска је одувек била носилац српског поклича љубави према Богу и према Роду: ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ! Бог и Род, Слобода и Крст увек су били једно у свести сваког српског војника, управо онако како је и Господ учио свете апостоле. Да, љубав према Богу и љубав према Роду били су идеали за које је сваки српски војник био спреман на највећу жртву. А, љубав мора бити савршена, највећа могућа, јер у противном то и није љубав. Љубећи другог, човек се разликује од сваког другог створења. Љубављу, односом према другом, човек и бива човеком, он постоји као личност. Зато не љубити значи не постојати, а затварање у себе и егоизам јесте промашај сврхе постојања. Дакле, однос са другим јесте заправо живот, егзистенција, иначе не би било разлике између мене и овог стола за којим пишем. Па онда заклињање своме ближњем, заслужује и спремност на највећу жртву, јер нестанак ближњег значи и нестанак властитог живота. Ово и јесте смисао православног патриотизма, или патриотског православља, сасвим је све једно. Ми Срби ионако за то имамо једну реч, управо као што је и Христос те две љубави сјединио у једну. Та синтеза љубави према Богу и према човеку код нас је доживљена као Светосавље. Светосавље је диван пример како се могу ујединити две, на први поглед, ствари које немају везе једна са другом: хришћанство и патриотизам. Само искривљено хришћанство и искривљени патриотизам немају ништа заједничко. Јер данас људи од хришћанства праве социологију или некакву пацифичку философију друштва, а са друге стране шовинизам представљају као патриотизам. У таквом стању ствари хришћанство и патриотизам немају везе једно са другим, односно једно друго искључују. Јер између учмалих пацифиста и ратоборних шовиниста заиста нема ничег заједничког. Но, тако изгледа хришћанство без Цркве и родољубље које је заправо самољубље и шовинизам. То никако није наше православље и наш патриотизам, односно наше Светосавље. Наше Светосавље је љубав, а не агресија или мржња према било коме. То је љубав која се пење од земља ка небу и која силази са неба ка земљи. То је љубав којом се љуби Бог, али како? Љубећи ближњега својега ми љубимо Бога, јер је другачије и немогуће љубити Бога. О томе нам сведочи и учи нас свети апостол Јован када каже: „Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога кога није видио?“(1. Јн 4, 20). Исто тако не може љубити ближњега онај који не љуби Бога, јер љубав је једино од Бога и Бог јесте љубав: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога“ (1. Јн 4, 7). Заиста, само богознанци љубе, јер знати Бога значи знати љубити. То је друга путања љубави, путања од неба ка земљи и назад. Том путањом, путањом Оваплоћења и Вазнесења, кретао се и Онај кога је Отац Његов послао да нас љубави поучи, да нас животу поучи и да нам живот и љубав дарује. Како? Дајући себе, живот свој жртвујући. То је истинска љубав и истинска заклетва о којој пророковаше пророци, а коју испуни Син Божији, Спаситељ света, Господ наш Исус Христос. То је вера да се смрћу смрт руши, да се живот брани само животом. То је вера која разликује „бити“ и „постојати“. Јер човеком се може само „бити“, док бесловесна и нежива твар може „постојати“. Тако, љубав, радост, туга, они не постоје, они бивају у односу човека и човека. А тамо где нема љубави, радости, туге нема ни човека, тамо станује бесловесје и смрт. Ето, то је смисао нашег Светосавља, односно нашег патриотизма и нашег Православља. Светосавље је ништа друго до наше испуњење Заповести о којој „висе Закон и Пророци“. Које су то Заповести? Поновићемо речи Господње: Прва је љуби Господа Бога својега свим срцем својим, а друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. Богољубље и Родољубље, нераздељиво Богородољубље, то је наше Светосавље. Зато је сваком Србину немогуће бити патриота без вере у Христа, нити је могућа вера и љубав према Христу без патриотизма и љубави према свом Роду. Само такви требамо да живимо и само такви и можемо да живимо-да љубимо Бога и љубимо Род свој и тако испунимо Заповест Христову. Зато, одрекнемо ли се Светосавља, одрећи ћемо се и себе самих, постојаћемо, ал` нас бити неће. Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...