Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 111 results

  1. Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву. Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић. -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана. -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан. -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били. Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина. На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског. Извор: Епархија ваљвеска
  2. Међу бројним гостима на слави капеле посвећене Светом Василију Острпшком Чудотворцу у манастиру Пустиња нашао се и монах Доментијан, сабрат хиландарске обитељи. Колико Свети Василије као понос монаха значи светогорској браћи, каква је симболичка веза између Хиландара и манастира Пустиња, сведочи о. Доментијан у разговору са Јадранком Јанковић. Извор: Радио Источник
  3. Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ View full Странице
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије тачно у поноћ, 12. маја 2019. љета Господњег, на празник Светог Василија Острошког, читао је Акатист поред моштију Светитеља у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, који је слушало више хиљада вјерника сабраних у острошкој светињи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је честитајући сабранима празник Светог Василија казао да славећи Светог Василија славимо Бога љубави који га је прославио. -Прослависмо Пресвету Тројицу помињући све свете Божије људе од времена пророка, апостола, до наших времена, све оне који су постали обиталиште славе Божије који су Га проповједали и свједочили Га кроз вјекове, у којима се Бог прославио и који су Бога прославили. Прослависмо дакле њега који је заиста ковчег најљепших дарова божаснких, који је извор у коме се умивамо и ми сузама свога покајања и узајамним праштањем – казао је Митрополит Амфилохије и рекао да прослављамо Светитеља који је загријао острошке стијене својим постом, трудом и који сија и зрачи из Божије острошке пустиње и обасјава све сабране око његовог ћивота и све људе отворене душе и чистог срца. Митрополит Амфилохије је казао да Господ посебно воли и благосиља дјецу која су се у великом броју окупила око ћивота Светог Василија, јер је и сам Господ рекао „пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“, призивајући и нас да будемо дјеца по незлобивости, по доброти, љубави и по милости. -Призива нас да будемо као они који су за Њим ходили, као што је Свети отац наш Василије, велики Чудотворац Острошки, из чијег нас ћивота грли божанска љубав и освећује нас милост Божија и просвећује нас свјетлост Истине. Овај свети ћивот је обиталиште Божије љубави и кроз њега Божија љубав зрачи чинећи нас све једним човјеком Исусом Христом, све који приступамо овом светом ћивоту – казао је Митрополит Амфилохије. Обраћајући се Светитељу, Митрополит је казао да је велики Божији дар и предивно видјети народ Светог Василија који се и ове свете ноћи окупио око његовог ћивота и преко његових моштију цјелива Онога који је управо Светог Василија цјеливао и прославио. Потом је у цркви Часног Крста служена прва Света Литургија, којом је началствовао протојереј Велимир Јововић, никшићки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Свету Архијерејску Литургију у раним јутарњим сатима у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија служио је Преосвећени епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Г. Кирило са свештенством. Непрекидна колона поклоника током цијеле ноћи притицала је кивоту Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог
  5. Светом архијерејском Литургијом и свечаном Литијом данас је прослављен Свети Василије Острошки, храмовна слава манастира у центру Бијељине. Свету архијерејску Литургију служили су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Епископи зворничко-тузлански Фотије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, британско-скандинавски Доситеј, горњокарловачки Герасим, далматински Никодим, осечко-пољски и барањски Херувим и умировљени Епископ канадски Георгије у присуству бројних вјерника. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. У недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја 2019. године, када наша Црква прославља великог Божијег угодника Светог Василија Острошког, у Саборном храму Васкрсења Христовог одслужена је Света литургија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом литургијом началствовао је протојереј Младин Кнежевић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Драгана Митровића, као и протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића. У славу и у част Божију и у славу и част Светог оца нашег Василија, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин који се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на свете личности кроз историју Цркве, које су показале и храбост и тврду вјеру: ,,Драга браћо и сестре и дјецо, ове недјеље, друге по празнику Васкрсења, увијек се сјећамо оних светих личности, које су учествовале у догађају распећа Христовога и у васкрсењу Његовог. То су личности које су показале вјеру и храброст да буду са Господом у оним данима Његовог страдања, понижења, пљувања, шибања, распећа на крсту и погребења. Као и оних личности које су вијест о Васкрсењу прве објавиле. То су били људи чистога образа и чистога срца, који се нису постидјели вјере Христове и вјере у Христа.“ Отац Мирчета се у даљем обраћању фокусирао на саму димензију личности Светог Василија Острошког, који је по његовим ријечима приближио на најбољи начин истину Христовог Васкрсења, будући да је он као ниједан други Свети Божији човјек близак нашим срцима: ,,Овај дан је за нас такође празничан зато што славимо свједока Христовог распећа и Васкрсења из нашег рода, из нашег народа. Славимо онога који је као ниједан други свети Божији човјек близак нашим срцима. Славимо онога који вјековима свједочи истину Васкрсења Христовог како нашем народу, тако и свим људима који Христа траже и у њега вјерују и који нам је истину Христовог Васкрсења тако приближио. Тако нам је учинио опипљивом, тако нам је учинио видљивом, тако нам је учинио блиском. Чак толико да кад поменемо име и спомен светога оца Василија, скоро да нема душе хришћанске а да се не радује и да нема срца хришћанскога да од радости не поскакује. А зашто? Зато што зна да је то прави Божији човјек.“ Нагласио је да се служење Христу Светог Василија Острошкога никада није завршило, него се у вјечност прелило. „А прелило се зато што је његово служење Христу било истинито, зато што је то служење Христу било исправно, зато што је то било служење Христу, свим бићем његовим и зато га је Христос учинио својим братом и својим пријатељем и најбољим свједоком да Бог ходи овом земљом.“ Отац Мирчета је подсјетио да Свети Василије није само нама роду његовом посвједочио ту и такву истину Васкрсења, већ је посвједочио свим народима: ,,Свети Василије који је из нашег рода, из нашега народа српскога, посвједочио је истину Христову у свим народима, посвједочио је и свједочи да је Христос спаситељ свих људи и да је наше само да будемо Његови.“ Он је даље образложио да Свети Василије Острошки јесте најбољи свједок тога да свако од нас и може и треба да буде човјек попут њега, а то није само пука алегорија, нити апстракција нити пак тероија, већ то припада свима који желе за извора воде живе да захвате и потруде се: „Свети Василије и јесте свједок тога да сваки од нас може бити и треба да буде свети Божији човјек и да је то могуће, да то није нека теорија која је намијењена само неким појединим људима, неким издвојеним људима, или, неким надљудима, него да је тај живот намијењен и могућ и доступан свакоме, само ако са тог извора воде живе жели да захвати и труди се да захвати. А тај извор је Црква Божија, Црква православна, препуна благодати, милости, истине и љубави Божије. Свети Василије нам поручује: Идите у Цркву Христову, сабирајте се у њој јер Црква Христова је стуб и тврђава истине. А како се милост Светог Василија шири на све стране овога свијета, тако и ми овдје у Подгорици желимо као што знате да имамо његов храм. Већ сигурно десет година и више тражимо и желимо да се сагради његов храм на Конику, дакле овдје у нашој Подгорици“,истакао је отац Мирчета. Он је замолио сав вјерни народ и све људе добре воље, да се сви заједно помолимо за то да се милост и љубав рашире међу нама још више и присније, те да би уз Светог Василија и храм његов на Конику и ми оздрављали, а самим тим и све око нас. ,,Па вас зато молим да се за то сви помолимо, да се његов дом и овдје устроји, да би се милост и љубав његова ширила међу нама још више, још присније и да би учећи се од Светог Василија и ми оздрављали, бивали што бољи, и живјели у миру и љубави и у Божијем благослову. Зато се помолите за то. Онај ко није за то, затворио се за истину, затворио се за правду, затворио се за љубав, затворио се за то да свјетлост Божија долази међу људе. А коме може бити лоше од свјетлости Божије? Коме може бити лоше од милости Божије? Никоме! Само може бити добро и благослов и на људе и на породицу и омладину и на природу која нас окружује – дакле на творевину. Од милости и благодати Божије, свако има добро, зато онај који је против тога, он не мисли добро ни себи ни онима око себе„, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/
  8. Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Светог Јустина (Поповића) Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду организују 10. и 11. маја 2019. године у Београду међународну научну конференцију ”Мисао и мисија Светог Јустина Поповића”. Извор: Српска Православна Црква
  9. Отац Јован је најприје тумачио Свето Јеванђеље на Пету (Глувну) недјељу Часног поста, посвећену великој угодници Божијој Преподобној Марији Египћанки, чији празник славимо управо на овај дан (14. априла), дотичући се разних проблема који муче православног хришћанина, чије рјешење лежи управо у лијечењу наших страсти покајањем, постом и исповијешћу. Ово су само неке од тема којих се отац Јован дотакао у овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  10. Када говоримо о Светом Писму, Библији, присетимо се једноставног али суштинског упутства Светог Иларија Пиктавијског, из трећег века, који је говорио да се читање Светог Писма састоји, пре свега, у разумевању. У том духу, у данашњем програму разговарали смо о томе шта је то библијска и еклисијална (црквена) култура. Колегиница Душанка Зековић говорила је на библијске теме са професорем Богословије Светог Саве у Београду Гораном Раденковићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  11. На московском Богословском факултету за постдипломске студије Светог Кирила и Методија од 11. до 13. априла 2019. одржава се VI међународна патристичка конференција „Свети Василије Велики у богословској традицији Истока и Запада“. У форуму учествује више од 20 иностраних и руских научника, патролога, богослова и историчара Цркве, специјализованих за проучавање богословског наслеђа Светог Василија Великог. Ову научну конференицију отвориће митрополит волоколамски Иларион, ректор овог Факултета. У оквиру конференције организоваће се следеће тематске секције: Свети Василије и његово богословско наслеђе, Свети Василије Велики: историјско-културни и књижевни контекст, Тринитарно богословље Св. Василија Великог, Егзегетска питања Светог Василија Великог, Морално-аксетско учење Св. Василија Великог у историјском контексту, Литургичко наслеђе Светог Василија Великог, Богословље Светог Василија Великог и потоња хришћанска традиција, Богословље Василија Великог и источна хришћанска традиција. Извор: Српска Православна Црква
  12. У току је Велики пост. Већина вас пости, а моја дужност је да помогнем да велико дело покајања и Причешћа Светим Тајнама не буде само формално, већ потпуно осмишљено. О покајању сам вам говорио у другу Недељу Великог поста, а данас, у четврту Недељу ћу вам са страхом и трепетом говорити о великој Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. У молитви пре Причешћа ви исповедате: “...Верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја.” Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику тајну Јевхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћивања Светим Тајнама вечни живот. А они туђи, који су изашли ван ограде Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је апостол Павле рекао: А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1 Кор. 2, 14). А тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је Сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живљети Мене ради... који једе хљеб овај живљеће вавијек (Јн. 6, 51, 53, 56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: Ово је тврда бесједа! ко је може слушати? (Јн. 6, 60). И од тада престадоше да иду за Њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?! Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову тајну?! Никако! Бићемо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Тајну Јевхаристије успоставио је Сам Господ Исус Христос на Тајној вечери. Он узе хлеб, благослови га, узнесе Своме Оцу молитву благодарности, преломи га, и раздели апостолима Својим са речима: Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас. Слично овоме благослови и чашу са вином, и пружајући је апостолима, рече: Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха (види: Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20). Он, Истинити Син Божји назива Себе хлебом живим и хлебом живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – највишег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној вечери Он није понудио Своју праву Богочовечанску Плот и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освећени хлеб и вино, и рекао да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи Његове, ми, као и све речи Христове, прихватамо за безусловну истину. Он је Себе назвао хлебом живота, који је сишао с неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо ми причешћујући се хтели да у освећеном хлебу и вину видимо изглед плоти и укус крви био би то грех неверја Христовим речима које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина тела Богочовечанског, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова живота било не само истински-људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благословљава хлеб говорећи: “Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега,” а благословљавајући вино: “А што је у Чаши овој у часну Крв Христа Твојега.” А потом благословљава истовремено хлеб и вино призивајући на њих силу и дејство Светога Духа речима: “Претворивши Духом Твојим Светим. Амин.” И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи с трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истинско Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима кад је свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупи и уђе у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од вас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову! Уколико свим срцем будемо веровали да се у Тајни Јевхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову оствариће се на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују с нашом крвљу и долазе до нашег срца дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима, и искључиво њима – Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Јевхаристију онако као што је Он Сам то управо био учинио. А апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многоројни протестантски правци и секте, којима припадају и наши баптисти, јевангелисти и адвентисти, не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано “преламање хлеба” они сматрају само обредом који се обавља да би се испуниле речи: Ово чините за Мој спомен. Међутим, код њих Тајна Јевхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Тајне – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Тајни свештенства, коју ови сектанти одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Тајном Јевхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је Тијелу и Крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освећивања хлеба и вина призивањем Духа Светог: “Светиња Светима!” Зато што ове речи значе да је велика светиња тела и Крви Христове намењена само светима који су у изузетно битној тајни дубоке исповести добили разрешење и опроштај својих грехова. И с покорношћу прихватите забрану духовника да се причестите Светим тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших грехова, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим апостолима, а преко њих епископима и свештеницима власт не само да разрешују људске грехове, већ и да их везују. Амин. Извор: Православие.ру
  13. У току је Велики пост. Већина вас пости, а моја дужност је да помогнем да велико дело покајања и Причешћа Светим Тајнама не буде само формално, већ потпуно осмишљено. О покајању сам вам говорио у другу Недељу Великог поста, а данас, у четврту Недељу ћу вам са страхом и трепетом говорити о великој Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. У молитви пре Причешћа ви исповедате: “...Верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја.” Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику тајну Јевхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћивања Светим Тајнама вечни живот. А они туђи, који су изашли ван ограде Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је апостол Павле рекао: А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1 Кор. 2, 14). А тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је Сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живљети Мене ради... који једе хљеб овај живљеће вавијек (Јн. 6, 51, 53, 56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: Ово је тврда бесједа! ко је може слушати? (Јн. 6, 60). И од тада престадоше да иду за Њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?! Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову тајну?! Никако! Бићемо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Тајну Јевхаристије успоставио је Сам Господ Исус Христос на Тајној вечери. Он узе хлеб, благослови га, узнесе Своме Оцу молитву благодарности, преломи га, и раздели апостолима Својим са речима: Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас. Слично овоме благослови и чашу са вином, и пружајући је апостолима, рече: Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха (види: Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20). Он, Истинити Син Божји назива Себе хлебом живим и хлебом живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – највишег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној вечери Он није понудио Своју праву Богочовечанску Плот и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освећени хлеб и вино, и рекао да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи Његове, ми, као и све речи Христове, прихватамо за безусловну истину. Он је Себе назвао хлебом живота, који је сишао с неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо ми причешћујући се хтели да у освећеном хлебу и вину видимо изглед плоти и укус крви био би то грех неверја Христовим речима које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина тела Богочовечанског, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова живота било не само истински-људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благословљава хлеб говорећи: “Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега,” а благословљавајући вино: “А што је у Чаши овој у часну Крв Христа Твојега.” А потом благословљава истовремено хлеб и вино призивајући на њих силу и дејство Светога Духа речима: “Претворивши Духом Твојим Светим. Амин.” И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи с трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истинско Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима кад је свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупи и уђе у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од вас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову! Уколико свим срцем будемо веровали да се у Тајни Јевхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову оствариће се на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују с нашом крвљу и долазе до нашег срца дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима, и искључиво њима – Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Јевхаристију онако као што је Он Сам то управо био учинио. А апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многоројни протестантски правци и секте, којима припадају и наши баптисти, јевангелисти и адвентисти, не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано “преламање хлеба” они сматрају само обредом који се обавља да би се испуниле речи: Ово чините за Мој спомен. Међутим, код њих Тајна Јевхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Тајне – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Тајни свештенства, коју ови сектанти одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Тајном Јевхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је Тијелу и Крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освећивања хлеба и вина призивањем Духа Светог: “Светиња Светима!” Зато што ове речи значе да је велика светиња тела и Крви Христове намењена само светима који су у изузетно битној тајни дубоке исповести добили разрешење и опроштај својих грехова. И с покорношћу прихватите забрану духовника да се причестите Светим тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших грехова, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим апостолима, а преко њих епископима и свештеницима власт не само да разрешују људске грехове, већ и да их везују. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. Док већ постоји више цркава посвећених овом великом подвижнику 20. века, Светом Пајсију Светогорцу, сама Света Гора први пут је осветила цркву саграђену у његову част. Цркву је осветио Његово Високопреосвештенство митрополит Ксантија Пантелејмон у недељу, 24. фебруара 2019. године. Црква се налази у Капсали, у области између Карије и манастира Пантократора и Ставрониките, где ће се налазити скит. Изградња овог манастира почела је у јулу 2016. годне и завршена је пре неколико месеци. Подигла ју је заједница јеромонаха Евтимија, који је био духовно чедо старца Исака, либанског монаха који се упокојио 1998. године и који је и сам био духовно чедо Старца Пајсија. Извор: Српска Православна Црква
  15. Мој Свети Симеоне, и да немамо никога у роду нашем на кога би се угледали, твој образ био би нам довољан. Ако желим да имам веру ревносну, веру Христову,у тебе гледам Свети Симеоне ревнитељу вере православне, чувару Истине и предања светих Отаца. Ако желим да будем родитељ у тебе гледам Свети Симеоне, истински родитељу, и дивим се твојој бризи, и жртви, и мудрој поуци за децу твоју и децу рода српскога. Ако желим да будем витез, у тебе гледам Свети Симеоне и дивим се твојој крепкој десници што подиже и сачува међе отачаства нашега. Ако желим да будем градитељ светиња, у тебе гледам Свети Симеоне, јер ти нам подиже Свету Студеницу, мајку свих српских цркава, украс наших душа у векове. Ако хоћу да будем монах, у тебе гледам Свети Симеоне, смирени оче што остави славу земаљску и као небопарни орао узлете изнад слабости овога света. Ако хоћу да будем свет, у тебе гледам Свети Симеоне, у тебе гледам...и видим Христа! свештеник Вукман Петровић Извор: Српска Православна Црква
  16. Предстојећи велики јубилеј, осамстогодишњицу самосталности српске Цркве, Црквена општина у Љубљани обележиће, између осталог, и анимираним филмом ”Престо Светог Саве” насталим у оквиру пројекта ”Свети Сава и деца Словеније”. Ово је већ трећи филм који настаје као плод сарадње Црквене општине и студија за дечију и омладинску анимацију ДОМ из Сремских Карловаца, а уз финансијску подршку Министарства спољних послова – управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Претходна два филма: „Азбукољуби“ и „У почетку беше слово“, награђена су значајним признањима на међународним филмским фестивалима. Део филма снимљен je на радионицама одржаним у црквеној општини. На овим радионицама деца су се прво подсетила житија и значајa овог великог светитеља, затим су имала задатак да се присете великих Срба из наше историје који су ходили путем Светог Саве, као и да осмисле своја будућа дела којима ће показати да су и они сами наследници Светога Саве. Деца су своје идеје цртала на папир, затим их моделовала од пластелина, па проанимирала. На крају, на радионици звука, су снимљени дечији гласови којима је цео филм озвучен. Снимљени материјал монтиран је као део филма „Престо Светог Саве“, док је други већи део филма снимљен у студијским условима у Сремским Карловцима. Филм говори о животу и значају овог великог светитеља. Својим садржајем ослања се на житије Светог Саве од Св. Владике Николаја, а својим ликовним изразом, на традицију православне иконе. Изглед главних јунака инспирисан је фрескама из средњевековних манастира, задужбина светих Немањића. Са друге стране, режисер филма је четрнаестогодишњи дечак, те је ова важна и озбиљна садржина пренета и испричана лаким језиком, деци разумљивим и пријемчивим уз симпатичне гегове који филму дају ноту духовитости неопходну да би малишанима филм био занимљив. На овај начин, деца из Љубљане су се упознала са овим важним догађајем из наше историје, негујући на креативан и стваралачки начин свој језик, културу и идентитет. А српска деца широм света добила су пажње вредан анимирани филм о Светом Сави. извор View full Странице
  17. Предстојећи велики јубилеј, осамстогодишњицу самосталности српске Цркве, Црквена општина у Љубљани обележиће, између осталог, и анимираним филмом ”Престо Светог Саве” насталим у оквиру пројекта ”Свети Сава и деца Словеније”. Ово је већ трећи филм који настаје као плод сарадње Црквене општине и студија за дечију и омладинску анимацију ДОМ из Сремских Карловаца, а уз финансијску подршку Министарства спољних послова – управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Претходна два филма: „Азбукољуби“ и „У почетку беше слово“, награђена су значајним признањима на међународним филмским фестивалима. Део филма снимљен je на радионицама одржаним у црквеној општини. На овим радионицама деца су се прво подсетила житија и значајa овог великог светитеља, затим су имала задатак да се присете великих Срба из наше историје који су ходили путем Светог Саве, као и да осмисле своја будућа дела којима ће показати да су и они сами наследници Светога Саве. Деца су своје идеје цртала на папир, затим их моделовала од пластелина, па проанимирала. На крају, на радионици звука, су снимљени дечији гласови којима је цео филм озвучен. Снимљени материјал монтиран је као део филма „Престо Светог Саве“, док је други већи део филма снимљен у студијским условима у Сремским Карловцима. Филм говори о животу и значају овог великог светитеља. Својим садржајем ослања се на житије Светог Саве од Св. Владике Николаја, а својим ликовним изразом, на традицију православне иконе. Изглед главних јунака инспирисан је фрескама из средњевековних манастира, задужбина светих Немањића. Са друге стране, режисер филма је четрнаестогодишњи дечак, те је ова важна и озбиљна садржина пренета и испричана лаким језиком, деци разумљивим и пријемчивим уз симпатичне гегове који филму дају ноту духовитости неопходну да би малишанима филм био занимљив. На овај начин, деца из Љубљане су се упознала са овим важним догађајем из наше историје, негујући на креативан и стваралачки начин свој језик, културу и идентитет. А српска деца широм света добила су пажње вредан анимирани филм о Светом Сави. извор
  18. Свети Фотије Велики (820-891), патријарх цариградски, био је изузетан првојерарх Цркве Христове, једна од најзначајнијих личности тог времена и човек заиста светог живота. Међутим, његовом животу и делима није посвећена довољна пажња. Као резултат тога, веома често је погрешно схватан, а на Западу и потпуно оцрњен. О светом Фотију цариградском за наше слушаоце говорио је ђакон Александар Лекић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  19. Предавање Владике др Атанасија (Јевтића) о светом Фотију Цариградском, уприличеном на ПБФ-у 22. фебруара 2011. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  20. Светом мученику Трифуну, о посебно важним деловима житија овог дивног светитеља и обичајима који се везују за празник разговарали смо са јерејем Мирославом Јовановићем из Лесковца. Говорили смо и о томе како ће Библијска школа у Лесковцу обележити Светог Трифуна, а комплетан разговор можете преслушати у наставку текста. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  21. Ново издање емисије Пирг посветили смо Светом мученику Трифуну и значају часова веронауке у бољем разумевању овог светитеља и прославе данашњег празника. Колико је ова тема изазовна за једног вероучитеља и која су најчешћа питања младих о Светом Трифуну говорила нам је госпођа Кристина Костић, катихета у ОШ "Иван Горан Ковачић" у Нишкој Бањи. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  22. На празник Светог Макарија Великог, 1. фебруара 2019. године игуман манастира Савина јеромонах Макарије прославиће свој имендан. Ово је био повод да о светитељском лику Светог Макрија Египатског, великог подвижника и зачетника монаштва у Египту разговарамо са оцем Макаријем. Отац Макарије је говорио и о утицају који је на монаштво оставио Свети Макарије као и на његов лични монашки пут. Колико је корисно читати житија Светих? –објашњава нам отац Макарије. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  23. Колико је само наде уткано у четири слова Савиног имена, колико српских погледа остало загрљено у Савином погледу, на иконама и фрескама на којима је изображен Свети? Колико сузних молитви њему принесених и дан данас тихо одјекује Васељеном? Много и премного. Јер, Сава је Отац свих вјерујућих Срба, родоначелник нашег духа, искра која је запалила огањ вјере Христове у нашој српској души. Сава се, Христа ради, одрекао себе, владарског двора, круне, земаљске моћи и престижа. Одрекао се слугу, да би сам слугом постао. Умјесто да му као владарском сину служе, Сава је служио свима, Имена Христовог ради. Ни од ког није узимао ништа за себе, већ је свима себе давао, жртвено, са љубављу, у име вјере која му је одредила пут. Зато је Сава велики, већи од себе, већи од нас, и сви ми, Срби, у његово срце можемо стати. Ту нам је и мјесто, јер је срце Савино – срце Христовог срца. У њему Христос обитава, како прије осам вијекова, тако и данас. Сава је наш најтврђи град, неразорива тврђава, али и стражар који неуморно бдије над душом нашег народа. Христу нас позива и Христом нас позива, да бисмо вјечно постојали, да нас гријеси не би погубили. Савин је град неразорив, јер је саздан на камену вјере. Осим што је први Архиепископ српски и Просвјетитељ, Сава је први Законодавац у нашем роду. Омеђио нас је законима да се не бисмо духовно одметнули, а као истински Пастир стада Христовог оградио нас је вјером, да би нас сачувао од нас самих. Сава је, откако се родио, још увијек међу својима. Кроз молитву помаже и благосиља, кроз приче поучава. Тако је данас, баш као и минулих вијекова. У усменом и писаном народном предању Сава је онај чија се ријеч слуша, њоме се исправљају животне странпутице, употпуњују недоречене истине и изводи на прави пут. Сваком је времену Сава, чини се, никад потребнији; да се њиме опоменемо, да га у невољи призовемо, да му благослов измолимо, да нас сачува, обнови и подржи у сваком добром дјелу, као што је дјелима својим свуда и у свему Христов печат остављао. Сава је Светац потребан сваком крштеном народу, али нема сваки народ Саву. Саву имамо ми, да бисмо га слиједили, да бисмо њиме пронашли пут који води у живот вјечни, да не бисмо себе изгубили. Због тога је Сава бисер, драгоцјен. Ако њега заборавимо тумараћемо у помрчини живота, заувијек изгубљени. Због тога га и вијековима тражимо, да бисмо га нашли у Хиландару, Студеници, Милешеви, на Врачару, али и Гламочу, Грахову, у свакој сузи понижених и потлачених. Свуда нас Сава сачекује да нас напоји Живом водом са Зденца вјечности, водом од које нећемо ожедњети. Док је Саве, а биће га вјечно, јер је вјечан Господ Којем је служио, ниједан Србин неће бити сироче, јер је Сава Отац свима који се желе назвати Савиним синовима, а у Савиним молитвама усиновљени смо више од осам вијекова. Због тога, и данас, постојимо – у срцу Савином. Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Српска Православна Црква
  24. Уочи празника првог архиепископа српског Светога Саве гост емисије "Пирг" у четвртак 24. јануара био је ђакон Далибор Мидић. Благодарећи радију Глас, доносимо звучни запис разговора. Звучни запис разговора
  25. У оквиру обележавања Светосавске недеље чији је овогодишњи домаћин Пољопроивредна школа у Лесковцу у сали Народне библиотеке Радоје Домановић одржана је „Трибина о Светом Сави“. Учинак Светог Саве био је од велике важности за доба у којем је он живео и стварао, а његово учење опстало је све до данас и због тога се са правом може рећи да је он био свевремена личност, речено је на трибини. -На овај начин кроз програм обележавања Светосавских свечаности чији смо овогодишњи домаћини уз подршку града Лесковца, желели смо да кроз ову трибину упознамо ширу јавност са ликом и делом првог српског просветитеља Светог Саве, казао је директор Пољопривредне школе Далибор Јовановић. -Велика нам је част што смо као установа културе од стране Пољопривредне школе увршћени у програм обележавања Светосавке недеље, казала је директорка Народне библиотеке Радоје Домановић Весна Илић, истакавши да ова установа по први пут учествује у савременој историји и оваквој врсти манифестације’’. У част прославе Светог Саве Библиотека је организовала и попуст за учлањења ученика основних и средњих школа по 50 посто нижој цени који ће се вршити од сутра 24. до понедељка 28. јануара. О лику и делу Светог Саве на трибини су говорили професор српског језика и књижевности Бранка Цакић, јереј градске Саборне цркве Мирослав Јовановић, ученици четврте године Економске школе Ђука Динић Александар Миловановић и Милан Миленковић као и професори Историје Владица Марковић, Снежана Здравковић, Владимир Петковић и Зоран Ивановић. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...