Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 758 results

  1. Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  2. Овогодишњи васкршњи циклус је отворио ђакон Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: „Теолошка дубина молитвене поезије у Великом канону светог Андреја Кристског". У свом предавању ђакон Бранислав је говорио о богослужењу Православне Цркве уопште, уз посебан осврт на богослужења током Васкршњег поста. Он је казао да се „Црква, као Божански домострој спасења приказује управо кроз богослужење и она човјека води кроз богослужење“. Посебну пажњу је обратио на богослужења првих дана поста када се пева велики покајни канон светог Андреја Критског. Ђакон Бранислав је приказао богословску дубину овог химнографског дјела светог Андреја излажући слушаоцима главне теме којих се дотиче свети Андреј Критски у Канону. То су теме Адамовог гријеха и изгнања из Раја, спознаја зависности од Творца и спознаја својих гријехова, позив на подражавање личности из историје спасења (праоци, пророци, патријарси) и Христова искупитељска жртва. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. марта 2019. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Његовој Светости саслуживао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве. Извор: Српска Православна Црква
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. марта 2019. године, на Теодорову суботу, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду.
  5. Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита велики покајни канон Светог Андреја Критског. Канон је велика химнолошка збирка, састављена од низа песама, по одређеном мерилу и правилу; низ од девет мањих песама, које се заснивају на девет библијских песама. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Више о Канону Светог Андреја Критског у Јутарњем програму Радио ”Беседе” говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  6. Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. О молитви светог Јефрема Сирина говорио је програмски уредник радија Беседе Данило Михајловић. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  7. Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  9. У недељу сиропусну 10. марта 2019. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, презвитер Игор Игњатов, свештеник при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему: Великопосна молитва светог Јефрема Сирина. Извор: Радио Тавор
  10. Дана 10.03.2019. године, а на празник Светог Тарасија Цариградског у Богословији Светог Саве у Београду служено је вечерње богослужење којим је началствовао јеромонах Петар Крачун. Након вечерње службе, услиједио је цјелив праштања. Професори заједно са ученицима присјетили су се свега онога што се раније догодило, а на шта и нису најпоноснији и том приликом опростили једни другима. Праштање нас уводи у Велики пост који има покајнички карактер. Тек када опростимо, можемо сагледати себе и приступити покајању. Богословију је посјетио Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, и својим присуством на покладној вечери показао да упркос многим обавезама брине о нашој школи. Захвалност је изразио ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић, након чега се патријарх обратио професорима и ученицима. Хришћанском љубављу и духовним поукама подсјетио је све присутне на значај Великог поста и празника Христовог Васкрсења. Извор: Богословија Светог Саве
  11. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 10. марта 2019. године, у Недељу сиропусну - Недељу праштања, светом архијерејскм Литургијом у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Драган Шовљански и Бранислав Кличковић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. -Јеванђеље нам јасно казује да ако не опростимо једни другима сагрешења неће ни нама Господ опростити сагрешења наша, подсетио је присутне протојереј Ненад Јовановић после читања зачала јеванђелисте Матеја. Многобројни верни народ пришао је светој Чаши, причестивши се и на тај начин пројављујући живу Цркву Христову. Као и сваке недеље, благољепију литургијског сабрања допринели су чланови хора Мокрањац, под диригентском палицом др Катарине Станковић, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Последњи дан пред почетак Великога поста Црква од давнина назива Недељом праштања. На тај дан у црквама се читају Христове речи: Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења. Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и верени народ - мирећи се једни са другима - улази у пост, у период очишћења, продубљења и освећења живота. Извор: Српска Православна Црква
  12. Јеромонах Петар Петрић који се налази на усавршавају богословских знања у Кијево-печерској лаври говорио је за слушаоце радија „Светигора“ о Покајном канону Светог Андреја Критског. Овај светитељ је кроз канон и примјере покајања својим савременицима објаснио читаву историју спасења описану у Старом завјету – истакао је отац Петар Петрић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  13. Благодарећи донацији Општине Смедеревска Паланка једина света монашка обитељ у Јасеничком архијерејском намесништву, Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава у Кусатку, добио је ново осветљење храма и манастирске околине. Донацијом од стране Општине Смедеревска Паланка од 300 хиљада динара, извршено је постављање шест лед рефлектора око самог манастирског храма и три лед рефлектора на прилазима Манастиру Пиносава, чиме је побољшана цела улична расвета од улаза у Манастир до саме цркве. У току овог посла, кроз систем новопрокопаних канала, уграђена је нова електрична инсталација око манастирског храма, са новом елекричним кабловима и уређајима, као и посебно осветљење палионице за свеће. Важно је истакнути да је Манастир Пиносава од Општине Смедеревска Паланка добио и донацију од 50 хиљада динара за куповину путне ризле како би се део бочног и неасфалтираног пута кроз манастирско имање насуо тврђим материјалом. Овој донацији од стране Општине Смедеревска Паланка придружили су се и неки приватни предузетници из Србије, тако да је део лошег пута кроз манастирско имање и манастирску шуму знатно побољшан а ове године радови на побољшању још једног дела манастирских бочних путева кроз манастирско имање биће продужени. Како је прошле године Манастир Пиносава од државе добио и нови асфалтни пут до центра села Кусадак и центра села Азања, може се слободно рећи да су Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка учиниле изузетно велике и важне кораке у обнови живота и лепоте ове древне светиње Архангела Гаврила из 15. века. Обнова Манастира ће се ако Бог да, уз Божију помоћ, донацијама Владе Србије и Општина Смедеревска Паланка, као и прилозима верника из Кусатка, целе Србије и иностранства, наставити и ове године. Прошле године је скоро потпуно обновљен кров манастирског храма Светог Архангела Гаврила а радови овим поводом биће продужени током године на олтарској апсиди и куполи храма. Поред обнове духовног живота у Манастиру Пиносава који броји три члана, значајни акценат обнове ће ове 2019. године бити и на стварању још јаче манастирске економије кроз изградњу великог манастирског пластеника, проширењу пчелињака, као и стварању мини еко-фарме кока носиља. Сва средства су већ обезбеђена из прилога верног народа и појединих приватних предузећа из целе Србије. По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у плану су и припреме бизнис и акционог плана за уређење манастирског језера и простора око њега, што ће имати великих позитивних ефеката за даљи развој и обнову Манастира Пиносаве у целини. настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић) Извор: Епархија шумадијска
  14. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на дан молитвеног спомена Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у суботу 9. марта Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља, поводом преноса ктиторских моштију и завршетка радова на проширењу и обнови манастирског конака. Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије. Током Светог богослужења у монашки чин је пострижен искушеник Михаило Ћеранић. Он је добио монашко име Пантелејмон и биће настојатељ манастира Самограда. Бесједећи сабранима владика Јоаникије је казао да је данас велики дан за ово свето мјесто и за древну светињу Самоград, у којој се вјерни народ сабира неколико пута годишње. Бог је устројио да смо се сабрали овдје, на Прво и друго Обретење главе Светога Јована Крститеља, који, по његовим ријечима, бдије заједно са Светим Пантелејмоном, великомучеником над овом светињом. „Данас се, нарочито, подсјећамо неколико детаља из његовог живота на које мање обраћамо пажњу, а у животу таквог светитеља све је важно. Наравно, највише обраћамо пажњу на његово главно дјело – крштење нашег Господа Исуса Христа у ријеци Јордану, које је он извршио, али треба да обратимо пажњу и на његову проповијед, на његове ријечи и на његов живот. За њега су многи говорили, мислили и питали се да ли је он Христос. Многи су били склони да повјерују да је он Христос о којем су древни пророци говорили. А он, знајући за такве помисли људи, није хтио да прими ту ријеч ни издалека, него је говорио да он само иде пред Оним Који ће доћи, Коме он није достојан одријешити свеза на обући Његовој“. „Нијесу говорили за њега и мислили да је он Христос само у вријеме његовог живота, него сјећате се када је Христос васкрсао па су неки говорили, а међу њима онај Ирод, који је предао Христа на смрт, говорио је за Јована Крститеља, то устаде Свети Јован Крститељ, кога ја погубих. Гризла га је савјест што је у потпуно помрачењу дозволио дае посјече његове глава у тамници као божјем праведнику. И он је био склон да повјерује да је Свети Јован васкрсао и да се он јавља апостолима Господњим. И још. када данас прослављамо Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, видимо да се његова глава појављивала, израњала из дубине земље и тиме заправо свједочила Васркрсење Христово, јер је његова глава, послије посјечења, била сахрањена на друго мјесто, даље од његовог тијела, јер су се и тада злочинци бојали ако сахране главу заједно са тијелом да ће се глава спојити са тијелом и да ће, опет, Свети Јован опет оживјети. Склањали су његову главу на недолична мјеста, и, опет, било је оних и тада који су знали да је то гријех, па је једна побожна жена склонила његову главу на друго мјесто, чесно сахранила, али се задуго није знало гдје. Прво обретење Светога Јована Крситеља је онај догађај када је неки подвижник, из првих хришћанских времена, копао да себи направи склониште и ту нашао главу Светог Јована Крститеља. Тамо је данас велики храм и велика светиња. Он је ту живио и молио се пред главом његовом, а уочи своје кончине, опет, је сакрио главу на исто мјесто, јер још није била дошла слобода хришћанству. А следећи пут, то јесте Друго обретење, такође, се помиње када је, опет, нађена његова глава. И сваки пут је било Божанско откривење да је то, заиста, глава Светог Јована Претече, она је ношена до Цариграда и по цијелој малој Азији. Говори се да се данас скрива у једној џамији у Дамаску. Не зна се да ли је то тачно, и ако јесте, то сигурно није без неког нарочитог Божјег промисла, јер као што је Свети Јован Крститељ био Претеча Христов и за свог живота, он остаје и даље Његов Претеча. То што се његова глава данас налази у Сирији може значити много“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је испричао да му је један свештеник из Антиохијске патријаршије, гдје је данас највеће страдање, да рођени муслимани Сиријци нијесу тако злочести као што се нама чини и да хришћани са традиционалним муслиманима у Сирији немају никаквих проблема, те да нико од њих није отишао у терористе. “Него су отишли они који су васпитавани на Западу, изманипулисани од стране запада, фантизовани, иструментализовани и злоупотребљени да би радили за велику империју. То народ у Сирији осјећа и зна. То лицемјерство дањашњег свијета је превршило сваку мјеру“, казао је Владика. Владика будимљанско-никшићки Јоаникије је навео да, славећи данас, истовремено, и празник Преподобних и богоносних отаца и матера, који су у монаштву Богу угодили, у ову суботу, у древној светињи манастиру Самоград био је и монашки постриг. „Наш досадашњи брат Михаило постао је отац Пантелејмон, примио је име по Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а то име значи свемилостив. Милосрђе је, на то нас Господ увијек подсјећа, најпречи начин да се спашавамо, да будемо незлобиви и милосрдни. Ко има те двије врлине и ко их је стекао он је врло близу Христа Господа, увијек, својом чистотом, добротом, незлобивошћу, а посебно милорсђем. Нека нашем оцу Пантелејмону, који је истовремено и настојатељ ове свете обитељи, славног и древног Самограда, нека Свети великомученик Пантелејмон, буде помоћник и исцјелитељ. Да исцијели његове душевне немоћи и слабости, да се његовом службом овдје зацијеле старе ране ових светиња, јер су давно разрушене. Ко зна колико је људи овдје страдало за ове светиње. Ево, полако васкрсава овај манастир, израња из дубине земље као и глава Светог Јована Крститеља. Овдје имамо двије светиње као два Обретења главе Светог Јована Крститеља. Старе, древне и давно порушене светиње, али, које ништа нијесу изгубиле од своје светости, иако су порушене. Јер, тамо гдје је сишла Божја благодат и Божја милост то је мјесто свето за свагда. Нека буде на здравље и спасење ова служба и Велики Часни спасоносни пост прије Васкрсења Христовог, који започињемо“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Ктиторске мошти похрањене у манастир Владика је истакао да је данас важан дан, када су обретене ктиторске мошти, које су нађене у доњој цркви Усековања главе Јована Крститеља, док је у горњем манастиру, гдје је откривен ктиторски гроб нађен само дио костију. „Археолози су, недавно, радили на откривању темеља ове древне светиње и нашли су неповријеђен гроб, један златни крст у гробу и ове свете мошти, које су заиста велика утјеха нама који се овдје сабирамо, иако они још нису прибројани лику светих, али их ми их поштујемо као ктиторе. Вјерујемо да су они угодили Богу и да их је Он обдарио својом милошу и да их је посветио“, казао је владика Јоаникије, истичући да никада не идемо испред, да свједочимо о светости прије него се сами пројаве, али да оне заслужују наше поштовање, пошто су то ктиторске кости и нађене су послије толико вијекова неповријеђене, доносећи нам велику утјеху. Владика је казао да су мошти положене у храм и да више неће бити изложене понижењу, већ на мјесту гдје се непрестано врши богослужење. Нажалост, то није случај са костима из горње цркве, гдје је, такође, био ктиторски гроб. „У њему смо нашли само неколико костију, ко зна шта је вријеме учинило или разни пљачкаши. Не можемо о томе ништа знати. Али, и тамо смо нашли неколико костију, и те мошти ћемо чесно опрати, окадити и почаствовати да буду у храму гдје се врши богослужење“, бесједио је Владика Јоаникије, пожеливши вјернима да им ове мошти буду на здравље и спасење. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. марта 2019. године свечаним чином освећења храма Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Уследила је света архијерејска Литургија на којој су Патријарху српском саслуживали Епископ диоклијски г. Методије, протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Мирослав Чолаковић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић, ђакони Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, у присуству старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и многобројних парохијана и гостију. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  16. Последњи дан рада Института Светог Севастијана и Мардарија почео је када су свештена лица и мирјанистигли на јутрењу коју је служио отац Данијел Кирк, после чега је послужен доручак. Епископ Максим је најавио почетак следећих разговора, који су били комбинација јутарњих и поподневних разговора: Бог нас посматра кроз љубав и Како постати човечан данас. Божјом воља, истакао је епископ, одржава се свет у постојању за оно што је Својом љубављу створио - зачовека. Антички људи, Грци или Римљани (Латини), разликовали су се и у начину свог размишљања. На пример, кад би Римљанин нешто видео, одмах би размишљао логично – посматрао то на логичан начин –како би то користио. Грк, с друге стране, када би нешто видео, запитао би се шта је суштина те конкретне ствари. Стога, док је западни ум био склон организацији, источни ум се фокусирао на украшавање. Овако се свет – космос посматра како би се могао учинити још уређенијим. Из овог разлога човек је позван да види ову лепоту један у другоме. Музички програм, који је водила попадија Биљана Бојовић, претходио је ручку после чега је било уручење сертификата. Учесници Институа, од којих су многи који дошли са Источне обале, имали су слободно поподне за разгледање града и дружење. Тако је овогодишњи Институт окончан опраштањем свештенства до следећег црквеног догађаја, а то је Црквено-народни сабор. који ће се држати 13. и 14. јула у Чикагу у Илиноју, како је најавио отац Никола Чеко у име председника Епископског савета Његовог Преосвештенства епископа Лонгина. Извор: Српска Православна Црква
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештаће у недељу, 5. марта 2019. године, храм Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Том приликом, патријарх Иринеј ће доделити храмовне захвалнице и патријарашке грамате заслужнима који су својим посебним трудом допринели да се свети храм изгради. Свечани дочек Његове Светости Патријарха планиран је за 8 часова. Од градње до освећења цркве Светог Атанасија Великог прошло је седам година. Земљиште на коме је подигнута светиња у Плавим хоризонтима освештао је патријарх Иринеј 3. маја 2012. године, док је темеље храма Његова Светост освештао 30. августа 2012. године. Храм посвећен Светом оцу наше, Атанасије, исповеднику и Патријарху александријском, чува велике светиње: честицу Часног крста и честице моштију светих Нектарија Егинског, Димитрија Мироточивог, Арсенија Сремца и Серафима Саровског. Сваког петка, суботе и недеље од 17 часова у храму се чита акатист и служи молебан за здравље. До цркве Светог Атанасија Великог саобраћају линије градског превоза број 708 (Нови Београд, Блок 70А - Земун поље) и 709 (Земун, Нови град - ТЦ Змај - Земун поље). Извор: Српска Православна Црква
  18. МОЛИТВА СТАРЦА САМПСОНА ПОСЛЕ СВ. ПРИЧЕШЋА Твојим Пречистим Телом, Твојом Пречистом крвљу, Исусе, Спаситељу мој, целог ме обнови: обнови срце моје, обнови душу моју, обнови тело моје, обнови живот мој. Узми од мене тешко бреме грехова мојих. Исцели срце моје. Умртви страсти моје. Научи ме да се молим, научи ме да се кајем. Научи ме да плачем, научи да вапим Теби. Смири срце моје, смири ум мој, излечи гордост моју. Подари ми да сада поставим добар почетак. Прими моје покајање, не остави ме. Не одступи од мене. Даруј ми да плачем због грехова мојих, даруј ми да исповедам своје грехе, не остави ме. Не одступи од мене због грехова и преступа мојих. Помилуј ме по великој милости Својој. Поштеди ме. Не одгурни ме. Даруј ми незлобивост, даруј ми кротост, даруј ми целомудреност, даруј ми трпљење, даруј ми послушност, даруј ми ћутање, даруј ми непрестано самоосуђивање и сртажење над собом. Подари ми пламену, огњену, као камен чврсту веру. Даруј ми да омрзнем грех, даруј ми да оставим грех. Прикуј ме страху Твом, обавиј ме страхом Твојим, Даруј ми да Те волим, свим срцем својим, свом мишљу, свим умом својим и свим жилама својим да се приљубим уз Тебе и да живим за Тебе, не за себе, не за грех. Учини са мном по милости Твојој. Да у свему, у свему буде воља Твоја. Амин. Даруј ми слух да Те слушам, даруј ми уста да Те окусим, даруј ми ноге да Ти приђем, даруј ми срце да Те се бојим, даруј ми срце да Те волим. Узми све моје од мене и дај ми да творим вољу Твоју. Одузми све старо и даруј ми ново, уништи моје камено срце и подари ми срце пламено, што Тебе љуби, Тебе моли, Теби плаче, Теби се каје, Теби уздише, Тебе се боји, Теби живи, не себи, не греху. Даруј ми срце кротко, смирено, целомудрено, чисто, трпељиво, које се греха боји, које грех мрзи. Буди мојој души храна и пиће. Буди источник жедној души мојој. Буди светлост ума мог, срца мог, грехом помрачених. Буди утеха у тегоби мојој. Буди радост у тузи мојој. Буди избављење од страсти мојих. Буди премудрост безумља мог. Буди смирење гордости моје. Буди освећење нечистоте моје. Буди окрепљење слабости моје. Буди сила немоћи моје. Верујем, помози моме неверју. Амин.
  19. Празник Светог Симеона Мироточивог, родоначелника светородне лозе Немањићке, торжествено је прослављен девету годину за редом од како су створени основни услови за богослужбени живот у велелепном храму њему посвећеном на Новом Београду. Свечано празнично бденије служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј-ставрофор Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Марко Којић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић. Чтецирао је Управник Патријаршијског двора ипођакон Владимир Јелић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију богослужења поред великог броја верника допринео је хор Александар Невски из Београда под вођством гђе Јелене Тонић, док су за певницом појали протојереј-ставрофор Живота Марковић, јереј Милош Марковић и ђакон Бранислав Јоцић. Бденију је присуствовао др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама у верксим заједницама. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поучио је верни народ о величини и значају дела Светог Симеона, истичући да кроз векове Свети Симеон позива свој род апостолским речима „Угледајте се на мене, као што се и ја угледах на Христа!“(I Кор 11,1). На дан празника у препуном храму Светог Симеона Мироточивог, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Радич Радичевић, Петар Лукић, Јован Планојевић, Станко Трајковић, Живота Марковић, Славко Божић, Небојша Тополић, Бранко Зелен и Никола Трајковић, јереји Славиша Поповић, Игор Лукић, Срећко Богићевић и Милош Велимир, протођакон Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић. Благољепију богослужења допринео је новоосновани хор при храму под вођством гђе Јоване Стојић. Светој Литургији присуствовао је представник Управе за сарадњу са црквама у верксим заједницама г. Гаврило Грбан. Његово Пресовештенство Епископ г. Стефан подсетио је верни народ на чудесно житије Светог Симеона у чију част се подиже храм који иако недовршен представља украс престонице. Старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић заблагодарио је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Преосвећеном Епископу ремезијанском г. Стефану на очинској бризи и стрању за довршетак светог храма. Том приликом, истакнута је благодарност свим приложницима који несебично, на првом месту долазећи и учествујући на светим богослужењима, доприносе развојку црквеног живота храма и његових парохија. Грамате Његове Светости Патријарха уручене су добротворима храма Светог Симеона Мироточивог: г. Миши Марковићу, власнику ресторана Дрен, и г. Младену Ђерковићу, предузетнику са Новог Београда. Добротом и трудом овогодишњег кума црквене славе г. Мише Марковића приређена је празнична трпеза љубави. Радови на изградњи храма отпочети су благословом тадашњег патријарха Павла 2002. године када је освећено земљиште за изградњу храма у централном делу Новог Београда, испред Палате Србија. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја храм је у богослужбеној употреби од јануара 2011. године. Извор: Српска Православна Црква
  20. Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2019. године светом архијерејском Литуригјом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија и диоклијског Методија. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, Стојадин Павловић, Мирослав Миленковић и др Драган Протић, протојереј Виталиј Тарасјев, јереји Панајотис Каратасиос, Арсеније Арсенијевић, Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Игор Давидовић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 83. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског. У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве. Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године - после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића - и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма Светог Симеона Мироточивог прихватио управо протођакон Стеван Рапајић и његова многочлана породица, са жељом да захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  21. Уочи празника Светог Симеона Мироточивог, 25. фебруара 2019. године, свечано је прослављена слава сва четири хора у храма Светог Саве на Врачару. После вечерњег богослужења, које су служили протојереј Ненад Јовановић и јереји Иван Штрбачки и Бранислав Кличковић, a на коме су здружено певали мешовити хор Мокрањац, Дечји хор Растко, хор храма Светог Саве и појци при храму Светог Саве, у присуству свештеничког братства и верног народа, преломљен је славски колач у славу и част Светог угодника божјег Симеона Мироточивог. Честитавши хоровима крсну славу њихов духовник јереј Иван Штрбачки позвао је чланове хорова на јединство и заједништво које је својим животом заступао и проповедао Преподобни Симеон Мироточиви. После свечаног чина ломљења славског колача Дечји хор Растко је отпевао песму Ко удара тако позно. Певачко друштво Мокрањац при храму Светог Саве на Врачару основао је 1931. године др Коста Манојловић (1890-1949), угледни српски композитор, музиколог и теоретичар. Друштво дуго није повратило претходни квалитет и динамику рада. До промене долази 1988. године када је ангажован диригент Александар Спасић, који је обновио активну богослужбену и концертну делатност коју су наставиле диригенткиње Јелена Јеж (од 2000. године), Милица Тишма (од марта 2016. године) и др Катарина Станковић (од 2018. године). Као хор храма Светог Саве, редовно пева на светим Литургијама и другим богослужењима и црквеним обредима. Осим основне богослужбене активности, поље деловања хора обухвата и концертне, фестивалске и такмичарске наступе. Дечји хор Растко основан је 1989. године. Хором диригује проф. Стојанка Вукомановић. Хор храма Светог Саве основан је у августу 2018. године са циљем да учествује у богослужењима, али и да представља духовну и световну музику од Средњег века до данас. Хором диригује др Катарина Станковић. Појци при храму Светог Саве су теолози Православног богословског факултета Универзитета у Београду који поју за певницом на свим богослужењима. Окупили су се 2018. године са благословом Владике ремезијанског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве. Извор: Српска Православна Црква
  22. Помаже Бог, као што видите у потрази сам за Житијима светих, или комплету сабраних дела светог Јустина Поповића. Ако неко може како да помогне нека се јави. (прескупо ми је да купујем у Ћелијама )
  23. Свети отац Јустин је углавном тумачио Апостола Павла, али је тумачио и само Јеванђеље, и то Јеванђеље по Матеју у целини и Јеванђеље по Јовану, пред крај живота са проширењем - дошао је до пете главе (рукопис на радном столу у манастиру Ћелијама). Са Апостолом Павлом, кроз њега особито са Светим Јованом Златоустом, видимо тумачење Светог оца Јустина Светога Писма. Отац Јустин је, пре свега, молитвена личност. Код њега Свето Писмо, богослужење и живот у Цркви Христовој, као и тумачење Светог Писма налазе се у органском јединству. Можемо говорити о библијској црквено– литургијској егзегези. У том смислу, одмах на почетку истичемо прожимање речи Логоса, живота и егзегезе, и зато најпре треба нешто рећи о молитвености оца Јустина. Осведочено је од пуноће Цркве да нам молитвена личност оца Јустина показује човека ,,канонског, аутентичног, за кога правило Вере, правило молитве и правило живота сачињавају троједини канон, норму, меру и проверу наше боголике слободе“. Открива нам тиме, – а то јесте главно за тумачење Светог Писма, – призвање и назначење сваког од нас сваког људског бића: постати и по сваку цену остати молитвено биће. Посебан је значај молитвеног метода у догматици оца Јустина, што је посебна тема и неодвојива од тумачења Светог Писма. Само његово тумачење је и његово богословље у следовању Светим Оцима. Оно што је приметно јесте да отац Јустин пуно користи Светог Златоуста. Зато ћемо обратити пажњу кроз извор оца Јустина оних места која указују на Христа, као кључ и метод тумачења. Једини истински Егзегета код обојице Светих јесте управо Богочовек. Тумачења обојице: и Златоуста и оца Јустина била су у оквиру беседе који су узимали поједине стихове или, боље рећи, мисли из Светог Писма, које затим зналачки на мајсторски и уметнички начин објашњавају. Свети Златоуст у том смислу поручује: ,,Ако желиш да постанеш кормилар или дрводеља мораш научити начела те вештине; у случају Светога Писма људи не треба да ураде ништа слично, упркос чињеници да је то наука којој је потребна пажња, па ипак то је вештина таква која захтева и учење“ (PG 63,74 cd). Златоуст, а за њим и отац Јустин, истиче да је тумачење Светога Писма непосредно повезано са Тајном спасења и да оно није пука филолошко– историјска процедура. Слово Светога Писма које се односи на све оно што је људско у очовеченом Богу, јесте сведочење о истинском Богу. Преко слова и писаних речи Светог Писма ступамо у сазерцавање и сагледавање духовних стварности. Долазимо до дубљег значења и смисла свега онога што се крије иза писане библијске речи. Затим до поимања тајне Домостроја спасења и искупитељског дела Исуса Христа. Сама библијска реч има двоједину природу словну (језичко–граматичку) и духовну. Циљ библијског тумача јесте управо то - да продре у тајну скривенога блага испод слова и писаних речи Светог Писма. Зашто истичемо овај приступ ових Светих Отаца у овом тренутку? Ово чинимо због тога што сматрамо да познавање библијског тумачења Отаца Цркве и њихове богословске мисли доприноси живој обнови православног богословља. То је тако због тога што је православна библијска ерминевтичка жила куцавица црквеног живота и богословља. Боље речено, пошто је библијско предање Цркве њена жива савест. Тада то значи да нас позивање и познавање црквеног тумачења Светога Писма и Свештеног Предања води на источник црквеног богословља где ћемо се напити воде живе. Управо због тога је истинити значај молитвености оца Јустина унутар богослужбеног живота Цркве. Тај и такав амбијент отвара видике библијском и систематском богословљу. Сву дубину и ширину богословља видите, штавише, познавање молитвеног богословља и светоотачког ерминевтичког предања јесте кључ за разумевање црквенога живота, стваралаштва и богословских недоумица. Свети Златоуст каже: ,,Уста пророка су уста Божја и текстови пророка служе као учитељи који сведоче да није било случајно све оно што се дешава у тајни Домостроја спасења“ (PG 59,26 и 481). Свети Јован назива Апостола Павла изабраним сасудом, храмом Бога, устима Христа, миром Духа Светога. Све ово може се применити на молитвена уста оца Јустина, на сву логосност његове главе и личности. Зато се није много ослањао на световно знање, већ су истицали значај световрлинског и светотајинског живота за сваког тумача Светог Писма. Другим речима, да без благодати не можемо познати Истину. Код Светог Златоуста и оца Јустина видимо сагласност слова, односно речи и догађаја који одређују начин тумачења библијског текста и поруке Светога Писма. За њих Свето Писмо има двојну, двоструку рецензију, односно издање, божанску и човечанску (PG 55,209), као што је Свето Писмо богочовечанска књига. Зато је отац Јустин често наглашавао да је Свето Писмо богочовечанска књига на путу богочовечанском. И он је, уствари, за нас човек богочовечанске Тајне. Обојица Светитеља пониру дубоко у све дубине Предања и Светога Писма. За њих је Христос почетак, средина и крај православне библијске ерминевтике. За њих се може рећи да су оштроумно посматрали живот, са дубоком мисаоношћу и широким образовањем. Као тумачи Светог Писма у искуству Цркве, а увек у сагласности са Оцима Цркве, тумачили су Свето Писмо у Светој Служби и у потребама спасења верних. За њих је богословље било црквена служба; њихово истинско и верно тумачење Светог Писма у Литургији јесте израз црквенога живота. Зато је њихова ерминевтика богочовечанска. Оно што је њихова начелна поука, јер овде не улазимо у све димензије тумачења Светог Писма, што је просто немогуће овом приликом, јесте православни став да не учи ум сам по себи, него Бог открива преко преображеног и облагодаћеног ума како да се винемо у духовно небо. Они нам правилно објашњавају тајну Домостроја спасења у свету. Наш људски задатак је да откријемо намеру Божју, зато се ми хранимо речима Светога Писма. Центар Светога Предања и Светога Писма је Богочовечанска Личност Исуса Христа као Тајна и жива Реч, живи Логос јеванђељски. Зато је потребан Дух Свети да нас просветли кроз молитвеност као и њих. Да се трудимо и сву наду полажемо на Божје руковођење и Његово човекољубље. Најзад, навођење Светих Отаца као на пример оца Јустина неки савремени хришћански мислиоци сматрају нестваралачким и сувишним у неопатристичкој синтези. Наравно, и то не мора увек бити израз православности. Али благо оном ко се уздигао Духом Светим изнад слова Писма, у светопредањском смислу речи. Ретки су они који се у духу мисли Светих Отаца смиравају често исте цитирајући својим избором мисли изражавају истоветност и сагласност отачког трагања. Наравно ми не можемо бити већи од Светих Отаца и од својих учитеља. Због опасности које вребају са сваке стране треба ићи напред ка изворима посредством Духа Цркве, у новом сажимању светоотачке мисли. Задатак савременог богословља јесте да приближи отачки дух савременом покољењу, поготово хришћанску мисао која долази до нас из непревославних средина. На крају моје скромно мишљење треба да отвори дијалог на ову тему без стављања тачке на нашу процену тумачења оца Јустина Поповића. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...