Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  2. У четвртак 23. јануара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа у Крагујевцу. Звучни запис беседе Владика Јован је у својој беседи истакао да: “Свакоме од нас се даје пројава Духа Светога на корист: реч мудрости, реч знања, а некоме вера по истом Духу. Дар нам се даје на наше спасење: пре свега живот, породица и Црква. За човека је корисно оно што је у оба света, а то је Господ Исус Христос. Нама се даје благодат Духа Светога да пројављујемо Јеванђеље богомудром видовитошћу да би се духовни дарови употребили онако како треба. Зато Христа треба да тражимо, молимо, волимо, искамо и ишчекујемо на надзиђивање, надградњу и поправљање свих дарова које смо добили да би смо пројавили Духа Светога”. Извор: Епархија шумадијска
  3. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма у Новом Саду, одржао је предавање 28. децембра 2019. године, у дворани Светосавског дома у Жабљу, на тему „Мошти Светога Саве”. Звучни запис предавања Духовне вечери у Жабљу уприличене су током Божићног поста, а поводом прославе великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Овога јутра поздрављам сву Црну Гору и сав народ у Црној Гори ћивотом Светога Петра Цетињскога, највећег Црногорца у историји, законодавца, помиритеља у своје вријеме и, надамо се, помиритеља и у ово наше вријеме свих који живе у Црној Гори. Прије два дана свеукупно свештенство Црне Горе, и монаштво, било је пред Скупштином Црне Горе са поруком управо Светога Петра Цетињскога, на којој је он заснивао и своје дјело, а та порука је гласила да је у имену Божјем суд и правда. Овај народ наш, народ црквени православни, је такође ових дана под великим кијаметом исто то поручио. Десетине хиљада су биле код моштију Светога Василија Острошкога… И Свети Василије Острошки је такође позивао својим благословом, својим моштима на мир, на братску љубав и на слогу, и на закон истински и прави. Нажалост, тај глас, Божји глас, глас Божјих светих људи, глас народни, глас Цркве Божје, није услишен од стране представника садашње државе на челу са другом Милом Ђукановићем. Он је главна личност свега што се данас догађа у Црној Гори. Заборавио је, очевидно, ону ријеч Божју, ријеч Петра Другог Ловћенског Тајновидца која гласи: Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом. Друг Ђукановић је наставио, очевидно, политику топуза која је започета 1941. године, а настављена 1945. године. Насиље које је вршено над Црквом Божјом, над овим ћивотом Светога Петра Цетињског, оно је настављено под другим видовима до наших времена, и то насиље тријумфује у оном предвиђеном закону о слободи вјероисповијести. У суштини је то безакоње незапамћено у новијој историји Европе. И зато, ја сам поново слободан да, овдје поред ћивота Светога Петра, и са његовог ћивота, позовем све Црногорце, све људе који живе у Црној Гори, без обзира каквој они идеологији, патрији припадали, како се национално осјећали – да их позовем на мир, на братску слогу, на љубав, јер је то једино што је у овом тренутку потребно овдје свима нама. А у исто вријеме да позовем друга Ђукановића да одустане од закона топуза, од тог безакоња које би данас требало да се изгласава у Скупштини Црне Горе. Јер, треба да има у виду да је управо то разлог онога што се данас, противно моме благослову, догађа у Црној Гори. Он је главни узрочник тога што се данас догађа у Црној Гори. Он, са својом политиком и идеологијом титоистичко-бољшевичком, изазвао је праведни гњев народа. Данас се доноси закон под блокадом читавог града, под насиљем у којем је ангажована сва полиција Црне Горе да би се под тим насиљем добио закон о слободи вјероисповијести. Ово је позив другу Ђукановићу и свима који су спремни да потписују то безакоње да се макар у последњем тренутку отријезне, да одустану од тога злочина, од тога дјела које изазива проклетство над Црном Гором, над свима житељима Црне Горе – проклетство и Светога Петра Цетињскога и проклетство Светога Василија Острошкога. То је једини нормални пут, јер ово што се данас догађа у Црној Гори, догађа се пред лицем читаве Европе. И поруке које смо од Европе добили, прочитали, оне су и поруке Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Цариградског Патријарха, Руске Цркве, Папе римскога, поруке Свете Горе. То су биле поруке љубави, поштовања истинског закона и законитости. Онај који није услишио те поруке, он данас доноси то своје безакоње под насиљем, под блокадом читавог града. И ако мисли да се на томе гради будућност Црне Горе, онда је он друг, јер су на томе градили другови, они који су у своје вријеме убили наследника Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија са преко 120 свештеника. А колико је тек вјерника побијено, хришћана, Црногораца, одавде па све до Старе Градишке, тамо гдје је први пут пјевана химна проклетог Секула Дрљевића, Павелићевог министра, која је сад званична химна Црне Горе. У том духу се гради будућност Црне Горе, на тим темељима, на темељима братоубиства, и тога духа братоубиства. На томе се гради слобода. Надам се у Бога да ће се отријезнити они који су на власти, а и сви други, да се будућност не гради на насиљу и на безакоњу. Будућност, не само Црне Горе, него будућност Европе и свијета се гради на вјечним законима правде Божје, истине Божје, љубави Божје. И зато је ово позив данас, и онима који су на власти и свима другима, да кренемо тим путем мира, путем братске љубави и слоге. Вријеме је послије толиких невоља и несрећа које су нас пратиле да кренемо тим Божјим путем, јер једино тако можемо нешто урадити као ово покоољење. И да не изгубимо из вида – на првом мјесту нека зна друг Мило Ђукановић! – да коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! То је оно што поручује Ловћенски Тајновидац, који је истим тим духом насиља и злочина, ено, ухапшен на Ловћену, и којим је срушена његова црква. Као што нам и сад припремају закон којим се отимају цркве Дакле, обурдала се ловћенска црква Светог Петра, обурла се и истинска, његошевска, светопетровска, световасилијевска Црна Гора. Хоћемо ли наставити то обурдавање наше душе, наше савјести, хоћемо ли наставити нашу срамоту, срамоту пред Европом и пред свијетом? Ја се у Бога надам да ће нас овај данашњи дан и мошти Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког све призвати разуму и мудрости да кренемо истинским и правим, Божјим и људским путем, путем закона Божјег, путем изворних људских закона, путем братске слоге и братске слободе, братскога мира и свега онога што је Богу и истинском Божјем народу мило и угодно. Дај Боже, и Свети Петре Цетињски! Помогни и спаси све нас и уразуми нас твојим светим моштима и твојим светим присуством и у Скупштини Црне Горе и ван ње – учини и сада оно што си учинио док си био и ходио по овој земљи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање 22. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Отац Жељко је говорио на тему „Богонадахнутост Светога Писма”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Због великог броја поклоника који данас на великом црквено-народном сабору нијесу успјели да се поклоне моштима Светога Василија Острошког, оне ће вечерас ноћити у Никшићу. Вјерни града под Требјесом моћи ће да се поклоне светитељу и у току вечерашњег свечаног бденија, које почиње у 18 часова и сјутра до завршетка Свете архијерејске литургије у никшићком саборном храму коју ће са свештенством служити господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије, са почетком у девет часова, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Саопштено је такође да се Светом Василију Острошком до тренутка објављивања овога текста данас у Никшићу поклонило преко 20 000 вјерника. Колоне вјерника и даље се сливају у никшићки саборни храм на поклоњење светитељу. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сјутра ће са свештенством Свету службу Божију служити у манастиру Острогу, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ
  8. Дана 11. децембра 2019. године Његова светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил је председавао заседању Највишег црквеног савета Руске православне цркве. Патријарх је отворио седницу уводном беседом у којој је истакао главне проблеме у животу Православне цркве. „Година је била тешка – била је пуна искушења за нашу Цркву, али истовремено и милости Божије, – истакао је патријарх. – С једне стране, били смо сведоци до чега је довело кршење канонских норми, с друге, видели смо јединство јерарха, клира и мирјана, како наше Цркве, тако и у целом православном свету, који чувају веру и канонску чистоту православља. Видимо да се у грчком црквеном свету, у Александријској и Јеладској цркви очигледно показало да постоји опозиција од стране архијереја, клирика и мирјана, који се не слажу с гажењем канона. За ове људе, као и за нас, јединство Цркава представља безусловну вредност; они сматрају да се ово јединство не може размењивати за симпатије моћника овог света; они виде шта се дешава и саосећају с Украјинском православном црквом која трпи ударце због неканонских поступака Цариградске патријаршије. Наше молитве и труд били су усмерени на пружање подршке нашој браћи у Украјини, где се по милости Божијој смањио притисак на вернике канонске Цркве. Декларација о немешању у црквене послове коју је дао председник Зеленски сведочи о томе да државна власт данас заузима једини исправан став – да се не меша у црквене противречности и да не врши притисак, између осталог, на нашу канонску Цркву. Ипак, треба да кажем да претња од мешања у послове Цркве још увек постоји, зато што нису сви у украјинској власти спремни да се у потпуности одрекну линије коју је одредио бивши председник и која је претпостављала овакво мешање. Али видимо да деца наше Цркве чврсто заузимају своју позицију. Њихова постојаност и достојанство су очигледнији у ситуацији бесконачних распри у којима су огрезли украјински расколници и њихови покровитељи. Оно што се данас дешава унутар раскола сведочи о томе да у њему нема благодати. Благодат Божија се повлачи, свест људи се помрачује, страсти побеђују над канонском одговорношћу, раскол увек рађа нове расколе. Видимо да су се у средини расколника појавиле нове и веома дубоке противречности – таква је неизбежна логика сваког раскола.“ Патријарх Кирил је подсетио на недавни прелазак парохија руске традиције у Европи под омофор Московске патријаршије. „Поделили смо васкршњу радост са својом браћом и сестрама из Западноевропске архиепископије који су се вратили под окриље Мајке-Цркве. Милостиви Господ је окренуо на добро канонски ништавне покушаје за укидање ове структуре, захваљујући чему смо успели да ставимо дуго очекивану тачку на поделу руске црквене дијаспоре. Шта год да нас очекује идуће 2020. године увек треба да имамо на уму речи Спаситеља: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12: 32). Очигледно је у наредној години треба да одговоримо на многе изазове, да треба да се потрудимо да сачувамо на канонску чистоту православља, да предузмемо још веће напоре за очување јединства Цркве, а на местима где је ово јединство поколебано, да покушамо да га поново стекнемо. Надамо се да ће Господ бити милостив према нама и да ће нам помоћи да се приближимо решавању главног задатка у свеправославним размерама – да обновимо јединство и савладамо разорну и погубну снагу расколника који заиста доносе опасно семе раздора и отпора. Надајмо се да се, по милости Божијој, раскол неће ширити, већ да ће, напротив, почети да јењава. Господ је све нас призвао да Му будемо верни, чак и до смрти, и ова верност, између осталог, треба да се испољава у одбрани јединства Цркве. Данас нас нико не позива на мученичку смрт, али смо сви позвани на чврстину и одлучност да сачувамо јединство светог православља и да будемо верни канонском устројству Цркве“ – рекао је Патријарх Кирил у закључку. Извор: Православие.ру
  9. У Цркви Светог вазнесења у Чикагу акатист је служио Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживали су локални свештеници. Након акатиста, уследило је предавање владике Кирила, једног од чланова Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку, на тему “Религија и наука, истине и заблуде Дарвинове теорије”. Владика, који је по професији магистар математике, на сликовит начин, користећи школску таблу и фломастер, дијаграме и математичке формуле, доказивао је постојање света који се налази изван домена материјалног, али не и рационалног, а његови “аксиоми” изазивали су наизменичне салве смеха и аплауза међу присутнима. Предавање је имало и своје “треће полувреме”, које је после званичног дела настављено разговором владике са верницима у просторијама клуба при Цркви Светог вазнесења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Рани преводи Светога Писма, његово штампање и растурање с једне стране су пратили развој самог мађарског језика и његове књижевне норме, а са друге, сами су доприносили његовој стандардизацији. У Мађарској су библијски преводиоци Бенедек Комјати (Benedek Komjáthy), Габор Пешти Мижер (Gábor Pesty Mizsér) и Јанош Силвестер (Janos Sylvester) спроводили Еразмов програм превођење и растурања Светога писма на народном језику. Да би ово постигли библисти су знали да морају изнова стварати одговарајући језички облик. Из тог разлога писали су дела и друге књижевне врсте и радили на одличном преводу саме Библије. Реформација је изискивала стварање књижевних дела на народном језику, на свим животним подручјима као што су уџбеници, катихизиси, црквеноправна документа и, наравно, Библија. У доба Реформације мађарски протестантски свештеници као зналци језика држали су се Еразмовог принципа и осетили потребу да преведу Свето писмо на мађарски. Иначе, делови Библије садрже се већ од 15. века у кодексима Бечија (Bécsi), Минвенија (Münvheni) и Апора (Ароr). Крајем века Реформације прва мађарска Библија је објављена у месту Вижој (Vizsoly) 1590. г., а превели су је неколицина стручњака. Први католички библијски превод објављен је у Бечу 1626. г. захваљујући Ђерђу Калдију (György Káldi) и делимично Петеру Пазмању (Peter Pazmany). Пре данашњих важнијих протестантских превода постојали су радови католичког монаха Батора (Bathor) из 1516. г. Касније, средином 16. века то су учинили други католици, међу којима су Бенедек Комјати (Benedek Komjáthy), Габор Пешти Мижер (Gábor Pesty Mizsér) и Јанош Ердеши (Janos Erdösi). Ипак, упркос тим раним католичким преводима, протестантски превод Библије, тзв. Кароли превод (Károli) извршио је највећи утицај, посебно из разлога што су протестанти желели да читају реч Божју на народном језику. Прву потпуну католичку Библију објавио је исусовац Калди (Káldi) 1626. г. Овај превод је поправио стручњак Таркањи (Tárkányi) и објавио 1865. године. Од раних превода наводимо преводе Бенедека Комјатија (Benedek Komjáthy), Габора Пешти Мижера (Gábor Pesty Mizsér), Јаноша Силвестера (János Sylvester) и Гашпара Хелтаја (Gáspár Heltai). Каролијева Библија Најпопуларнији превод Светога писма на мађарском језику је тзв. „Каролијева Библија” (KAR), која у свом садашњем изгледу потиче из 1908. године. Калвинистички пастор места Генц (Gönc) Гашпар Кароли (Gáspár Karoli) објавио је свој превод Библије на мађарском 1590. у месту Вижој (Vizsoly), у Мађарској, па је некад позната и као Вижоји Библија (Vizsolyi Biblia). Многи Мађари који читају енглески превод Библије тзв. превод краља Џејмса из 1611.г., налазе да се преводи умногоме подударају. И данас се у мађарским црквама користи превод Псалтира Алберта Сенци Молнара (Albert Szenczi Molnár) из 1607. године. Британско и инострано библијско друпггво, основано 1804. г., залагало се за штампање Библије на мађарском, за њено растурање и чак за текстуалну анализу. Међутим, оно је 1938. године услед политичких прилика било присиљено да прекине своју сарадњу, па је штампање и растурање Библије преузела Реформирана Црква у Мађарској, својевремено највећа Црква. У међувремену основани Мађарски библијски савет обухватио је и православне Цркве, и сад је настала идеја да се најпре изврпш ревизија Каролијеве Библије. Међутим, донета је одлука да се са изворних језика изврши потпуно нови превод. Подухват је окончан у децембру 1975. г. да би исправљени текст превода био објављен у октобру 1990. г., на 400-годишњицу Вижоји Библије. Године 1992. Мађарски библијски савет основао је Мађарску библијску фондацију, од које је настало Мађарско библијско друштво са 11 Цркава чланица. Данас је у оптицају више од 12 ревизија Каролијеве Библије и нових превода целе Библије или Новога Завета или појединих књига. Занимљив је податак да је између 1990. и 1996. године штампано 650.000 Библија, од тога 450.000 Библија у традиционалном Каролијевом преводу; 200.000 примерака нових превода, 100.000 дечјих Библија, док је 200.000 Библија послато је Мађарима исељеницима. Скоро сви преводи су доступни на интернету. Сумарни преглед мађарских превода: 1) Хуситска Библија је била прва мађарска Библија, вероватно из 1439-1440. Превела су два Мађара хусита, некадашњи студенти из Прага, док су се скривали у Тротусу у Молдавији, данашњој Румунији. Од ње су остали тек неки фрагменти, који садрже мађарски превод Оченаша. 2) Újszövetség (Нови завет) је први сачувани превод Новога завета, a објавио га је Јанош Силвестер (János Sylvester) 1541. године; истовремено, то је прва штампана књига у Мађарској, у Шарвару. 3) Vizsoly Библија је прва сачувана потпуна Библија на мађарском, a превео ју је Гашпар Кароли (Gáspár Károli), калвинистички пастор, 1590. г. Првобитно је штампана у 700-800 примерака. Стекла је велику популарност да се и данас повремено користи као „класичан” превод (слично преводу краља Џејмса у Енглеској). Превод је ревидиран 2003. године. 4) Калдијева (Káldi) Библија представља први католички превод, a сачинио га је Ђерђи Калди (György Káldi) 1626. г. и објавио у Бечу. Ревидиран је неколико пута, а последњи пут 1997. године. 5) Библија Библијског друштва Светог Стефана (Szent István Társulati Biblia), католички превод објављен 1973. године. 6) Библија Мађарског Библијског друштва (Magyar Bibliatársulat), протестантски превод из 1975. године. 7) Библија Библијског друштва светог Јеронима (Szent Jeromos Bibliatársulat), римокатолички превод на основу Калдијевог превода и Нове Вулгате, објављен 1997. године. *Објављено у Гласнику, Службеном листу СПЦ, бр. 9/2019, стр. 310-311 Приредио протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Јеванђеље, пошто Црква претходно отпева Богу химну (Алилуја). 2. Зашто пре читања свештеног Писма певамо химну Богу? Зато што тако ваља чинити за сва добра која нам Он у свакој прилици дарује, а нарочито онда кад стичемо какво велико добро, као што је слушање божанских Речи. Но, приликом читања Апостола, химна коју певамо бива прожета прозбом, чак јој се додаје Помилуј нас, док пред читање Јеванђеља упућујемо химну у којој нема прозбе како бисмо научили да Јеванђеље изображава Самога Христа, те они који Га пронађу, имају у својим рукама све што су искали. Јер, Женик је унутра, и нема више потребе молити се за нешто друго будући да сада имају све. Као што није благоразумно да синови Женика посте, јер је Женик са њима,[4] већ само да Му служе и да певају у славу Његову. Отуда и анђелска песма (Алилуја), како за њу веле пророци, из истог разлога представља само химну, лишену било какве прозбе. 3. Зашто се на овом месту чита Свето Писмо? Ако желиш да сазнаш у чему је практичан разлог, то је већ речено: оно нас припрема и унапред очишћује пред велико освећење Тајни. Но, ако трагаш за смислом тога читања, оно навештава јављање Господа, онако како се оно постепено збивало после Његовог доласка. Јер, најпре се Јеванђеље показује затворено, изображавајући појаву Господа, кад је Отац показао Њега Који је ћутао – тада Он није говорио, и био је потребан глас проповедника да Га објави. Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, кад је свима јавно говорио икад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их „изгубљеним овцама дома Израиљева“. Због тога се читају и апостолске посланице, а чита се и само Јеванђеље. С4. Зашто се, међутим, не чита најпре Јеванђеље? Зато што речи Самога Господа представљају савршеније јављање од онога што су говорили апостоли. Господ се, дакле, људима није открио наједном, у свој Својој сили и свој Својој доброти – јер то припада Његовом Другом доласку – него је из потпуне незнаности постепено прешао у потпуну објављеност; због тога, ако желимо да покажемо да се Његово објављивање постепено одвијало, природно је да апостолске одељке читамо пре Јеванђеља. Наиме, због тога се оно што знаменује Његово коначно јављање чува за последак, као што ће се у наставку јасно видети. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Док се ове химне певају, свештеник, стојећи усправно у средишту пред Жртвеником, високо уздиже свето Јеванђеље и показује га, изображавајући тиме појаву Господа, кад је Он свима постао видљив. Јер, Јеванђељем се објављује Христос, као што се пророчке књиге називају Пророцима, у складу са речима које је Авраам упутио богаташу: „Имају Мојсија и пророке“, при чему је имао на уму књиге пророчке. 2. Кад се, међутим, покаже Онај о Коме пророштва говоре, и када се Он лично појави, нико не сматра вредним да обраћа пажњу на речи пророка; због тога са појавом Јеванђеља престају пророштва, а ми опевамо оно што Новоме Завету припада. Јер, тада песмама величамо Пресвету Мајку Господњу или неке друге светитеље, или певамо у славу Самога Христа због тога што је нас ради дошао на земљу, или због свега онога што је, дошавши, претрпео и учинио. То је оно због чега Црква сваки пут светкује. 3. Потом певамо у славу Самога Бога као Тројице; а да је Бог Тројица, томе нас је научило јављање Спаситељево. Ова Трисвета песма узета је од анђела и из књиге свештених псалама пророка Давида. Но, сабрала ју је Црква Христова и посветила Светој Тројици. Реч Свети, узвикнута три пута, припада анђелима, док речи Боже, крепки и бесмртни, припадају блаженом Давиду, који каже: „Жедна је душа моја Бога живога“. Прихватање те прве речи и спајање са овим другима, као и додавање прозбе помилуј нас, дело је Цркве оних који једнога Бога познају и проповедају као Тројицу; а то открива, с једне стране, да постоји сагласје Старога Завета са Новим, а са друге, да су са јављањем Христовим, небеским и земаљским, анђели и људи постали једна Црква и један збор. Стога, после показивања и уношења Јеванђеља, певамо ову Трисвету химну, као да објављујемо да нас је Он Који је дошао нама, поставио покрај анђела и уврстио нас у тај збор. 4. Толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије данас, 7.октобра, на празник Свете првомученице Текле, уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносаиреског и јужноцентрално-америчког г. Кирила, служили су Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. Звучни запис беседе Након Свете службе Божије пререзан је славски колач који је прињела монахиња ове свете обитељи у част Свете Текле. Честитајући празник и ден ангела сестри Текли, која носи име велике Свете првомученице Текле, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је подсјетио да је током посјете Антиохијској патријаршији са Његовом светошћу нашим Патријархом Иринејем, посјетио манастир у којем се она подвизавала и мученички пострадала. Равноапостолну Теклу је прогутала стијена, која се пред њом отворила да би је заштитила од насиља и сакрила. То скровиште је и њен гроб, а налази се близу Селевкије. Констатујући да се и сада то насиље наставља, владика Амфилохије је казао да је бомбардовање манастира, од обезбожених насилника муслимана, био разлог да тада нијесу могли да посјете ту келију гдје је она била. „То мјесто је посјетио Свети отац наш Сава када је посјетио Дамаск, Антиохијску патријаршију и тамо цјеливао главу Светог Јована Крститеља и ишао оном улицом која се и данас зове Права, којом је ишао и Свети апостол Павле. Онда је посјетио, између осталих, и ово мјесто мучеништва Свете Текле и тада је из Антиохије у Пећку патријаршију донио дуд и засадио. Ево, и до данас тај дуд овдје расте и доноси плодове. Донио је и мошти Свете великомученице Текле које се данас чувају у Сарајеву, тако да је Света Текла присутна овдје међу нама кроз вјекове, од времена Светога Саве. Њеним молитвама и молитвама Светога краља Стефана Првовјенчаног, монаха Саве, краља Владислава, Давида Немањића и свих архиепископа пећких да нас помене Господ и спасе у вијек вјекова. Амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Након тога Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је одлужио помен на гробу блаженог спомена мати Февроније, дугогодишње игуманије ставропигијалне лавре Пећке патријаршије, која се упокојила у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Поздравно слово Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на дочеку Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Подластви: Добро дошли у ову древну светињу као што је написано овдје: Добродошли наследниче Светога Саве, добродошли у Грбаљ! Овдје је Свети Сава долазио, а и послије њега и сви ваши претходници. Патријарси су долазили и рукуполагали митрополите зетске и црногорске и боравили овдје не мало времена. Последњи, прије Вас, који је био овдје је Ваш претходник, Патријарх српски Павле. Дошао је 1992. године на наш позив када је била сахрана осамдесет Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића који су побијени од братске руке 1944. године и који су сахрањени овдје у порти манастира Подластва, видјећете сјутра њихов гроб. Као што знате по древном предању одавде је и Свети цар Лазар, зато су Грбљани и наша Митрополија ријешили да подигну и ову црквицу Светог цара Лазара и много нас радује да ћете управо Ви бити онај наследник Светог Саве који ће је освештати. А са каквом љубављу вас дочекују и дочекујемо видите по овом народу. Велика је радост и велики благослов што сте овдје дошли и одазвали се на позив Грбљана. Добродошли и благословите овај Божји народ! Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Први преводи са Јеронимове латинске Вулгате на народном италијанском језику појавили су се вероватно у 13. веку. Ово су били прилично слободни преводи појединих библијских књига, често пропраћени објашњењима и скоро увек анонимни (осим у преводу Дела апостолских доминиканца Доменика Кавалка (Domenico Cavalca, негде из прве половине 14. века). Немац Ванделино ди Спира (Vandelino di Spira) објавио 1. октобра 1471. г. у Венецији прво издање Библије на италијанском под насловом Bibbia degnamente vulgarizzata per il clarissimo religioso duon Nicolao Malermi, касније познато као Библија д’Агосто (Bibbi ad’Agostо). Плод рада монаха Николе Малермија (Nicolò Malermi), који је делимично преводио с латинског, а делимично поправљао преводе у рукопису из претходних векова, била је Библија која је наишла на велики пријем и имала неколико потоњих издања. Исте године, такође у Венецији објављена је једна Библија на народном језику, овога пута у октобру, па је позната као Октобарска Библија (Bibbia d’Ottobre), и то анонимно, а буквално се држала текстова из 13. века тосканског говора. Ова Библија је названа и Библија Јенсонијана (Bibbia Jensoniana), према имену Николе Јенсона (Niccolò Jenson), вероватно њеном штампачу. Године 1530. у штампарији Ђунти у Венецији тоскански хуманиста Антонио Бручоли (Antonio Brucioli) објавио је Il Nuovo Testamento di greco nuovamente tradotto in lingua Toscana, да би на две године касније, 1532, била објављена цела Библија, Biblia, quale contiene i sacri libri del Vecchio Testamento. Премда преводилац тврди да је преводио са изворних језика, може се сматрати да је преводио са латинског превода славног библисте Санте Пањинија (Sante Pagnini), док је Нови завет преводио са латинске верзије коју је објавио Еразмо Ротердамски 1516. године. Када је установљено да Бручоли гаји симпатије према Реформацији (мада се није званично одрекао католицизма), овај превод је 1559.г. Католичка Црква ставила на Списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum). Године 1536. доминиканац Закерија да Фиренце (Zaccheria da Firenze) дао је свој Нови завет, што је био тек ретуш Бручолијевог превода, уз који је донео варијације, углавном стилистичке и формалне природе. Године 1538. у Венецији је објављена La Bibbia nuouamente tradotta dalla hebraica verità in lingua thoscana старањем доминиканца Санти Мармокина (Santi Marmochino). У ствари, Стари завет је био ревизија Бручолијевог текста на начин што је умногоме користио Пањинијев латински текст, док је превод Новога завета дословна репродукција Захеријевог превода. Године 1551. у Лиону је бенидиктинац Масимо Теофило Фјорентино (Massimo Theofilo Fiorentino) објавио Il Nuouo ed Eterno Testamento di Giesu Christo, сачинивши превод непосредно са грчког. Године 1555. у Женеви је билингвално (италијанско-француски) објављен Нови завет старањем валденза Ђованија Луиђи Паскалеа (Giovan Luigi Pascale). Ово је прво штампано издање које је садржавало поделу на стихове. Италијански текст је био Бручолијев превод, поправљен на основу грчког, само много тачнији, док је француски текст био Калвинова поправка Оливентановог (Oliventan) превода. Паскалеа је 1560. инквизиција осудила на смрт. Године 1562. довршена је још једна исправка Бручолијевог превода приписана Филипу Рустичију (Filippo Rustici), штампана у Женеви код уредника Франческа Дурона. Почев од 1559. г. папа Павле IV, у покушају да контролише и спречи ширење јереси установио је Списак забрањених књига, који су касније употпунили папа Пије IV 1564. и Климент VIII 1596. године. Прописи овога списка (индекса) садржавали су, између осталог, забрану штампања, читања и поседовања превода Библије на народним језицима без претходне дозволе и писменог овлашћења бискупа, инквизитора или чак папске власти. Услед ових прописа штампање Библије у Италији је нагло обустављено. У 17. веку једина Библија која је била преведена јесте протестантска Библија Ђованија Диодатија (Giovanni Diodati), која је штампана у Женеви 1607. под насловом La Bibbia. Cioè, i libri del Vecchio e del Nuovo Testamento. Nuovamente traslati in lingua italiana, da Giovanni Diodati, di nation Lucchese. С обзиром на то да је изванредно познавао јеврејски језик (био је професор јеврејског на Женевском универзититету) Диодати је сачинио први пут у Италији превод директно са изворних језика, грчког и јеврејског. Штавише, стилски гледано, његов рад се сматра ремек-делом италијанског језика 17. века. Године 1641. исти овај Диодати је окончао поправку свога рада и припремио друго издање, с тим што је псалме превео у стиху. Године 1757. папа Бенедикт XIV изразио је жељу да се Библија преведе на италијански, па је опат Антонио Мартини (Antonio Martini) објавио најпре Нови завет у шест свезака (1776-1781). Мартини је преводио са Вулгате и упоредо у два ступца објавио латински са италијанским преводом. Овај превод је имао велики успех код италијанских католика и добио чак одобрење папе Пија VI, јер се држао прописа индекса забрањених књига. Много пута био је прештампаван и био је званичан превод Католичке Цркве све до прошлог века када су настале прве ревизије на основу изворног текста. Године 1924. Диодатијев превод је осавремењен у светлу развоја италијанског језика и дотадашњих сазнања на пољу изворних језика. Рад на ревизији био је поверен Британском и иностраном друштву, а обавио га је одбор под надзором валденза Ђованија Луција (Giovanni Luzzi). Ова нова редакција библијског текста добила је назив Риведута (Riveduta), погрешно називана Луцијева Библија. Упоредо са ревизијом Диодатијевог превода, Ђовани Луци сачинио је превод целе Библије; то је она монументална Bibbia tradotta dai testi originali e annotate издата у 12 свезака 1921-1930. г. залагањем Società Fides et Amor из Фиренце. Ова Библија није имала велику распрострањеност. У ово време настало је више превода у католичким круговима и надаље са Вулгате, а тек касније са изворних језика. Међу првима били су преводи А. Меркатија (A. Mercati) и других (1929) (ово је први католички превод после Мартинија), Е. Тинторија и других (E. Tintori,1931), М. Салеса (M. Sales, 1931) који је ревизија Мартинијевог превода, и, најзад, превод Ђ. Ричотија и др. (G. Ricciotti, 1939-40). Наводимо и преводе А. Вакарија и др. (A. Vaccari,1958), Ђ. Робалда (Robaldo, 1958), Ф. Нардoнија (F. Nardoni, 1960), С. Гарофала и др. (S. Garofalo, 1960), Е. Галбијатија (E. Galbiati), A. Penna, и P. Rossano (1963, ed. UTET), као и B. Mariani и др.(1964, ed. Garzanti). Године 1968. Мондарори (Mondadori) је објавио Bibbia Condordata, што је превод са изворних језика, са уводом и белешкама у издању Италијанског библијског друштва. Настао је као плод сарадње католичких, протестантских, православних и јеврејских библиста. Године 1981, у складу са упутствима Другог ватиканског концила из 1965. који је одлучио да је богослужбени језик италијански а не латински, Италијанска бискупска конференција је објавила Versione CEI, који је сместа постао званични текст Католичке Цркве и почео да се употребљава на богослужењима. С обзиром на преку потребу да се има нови званични превод Библије, па и на ограничено време на располагању, одлучено је да се не сачињава превод изнова него да се на основу текстова на оригиналним језицима предузме темељна ревизија једног превода који је већ био у широкој употреби, наиме, превода објављеног код UTET, који је имао вредност из разлога што је био плод тројице преводилаца, па је 1974. године објављено благо поправљено његово издање. Са овим текстом касније је штампано неколико библија с белешкама и коментарима разне врсте, од којих су најпознатије La Bibbia di Gerusalemme (са свим њиховим белешкама преведеним са француских издања) и Bibbia Piemme (1995, ed. Piemme). Године 2008. штампано је ново издање Библије (CEI), што је темељна ревизија превода, па је добила назив CEI2008. Године 1983. кућа Сан Паоло је објавила Nuovissima versione dai testi originali, уобичајено названу Bibbia Paolinа. Ово је једнотомна збирка од 48 најбољих превода библијских књига сачињених између 1967. и 1980, а те су преводе дали италијански библистиC.M. Martini, P. Rossano, U. Vanni и други. Са овим текстом је објављено више библија: Bibbia Emmaus (1998), BibbiaTabor (1999), и Bibbia Ebron (2000). Године 1985. појавила се Parola del Signore La Bibbia in lingua corrente, обично названа TILC (Traduzione Interconfessionale in Lingua Corrente); она је плод сарадње католичких и протестантских библиста. Исправљено издање је објављено 2014. године. Године 1991. код издавачке куће La Buona Novella објављен је Nuova Diodati. Она се састоји од Диодатијевог превода који је само језички редигован како би књига била ближа савременом књижевном језику. Главна карактеристика овог издања је у томе што се држала текста Новога завета тзв. textus receptus-а, грчког текста који је Диодати користио у 17. веку, а који је једини тада био познат, док није узимао у обзир рукописе који су касније пронађени, а које је узела у обзир Riveduta 1924. г. Уследило је исправљено издање 2003. године. Године 1994. Женевско библијско друштво је објавило Nuova Riveduta; као што назив подразумева, ово је исправка претходне Riveduta из 1924, па се може сматрати природним наставком текста који је дао Ђовани Диодатиизмеђу 1607. и 1641. године, а разликује се од њега тиме што је лингвистички осавремењен и што је исправљен на основу јерменских и грчких рукописа којих није било на 70 година раније, а још мање у време Диодатија. Године 2006. незнатно поправљена и побољшана верзија Библије објављена је под насловом Nuova Riveduta 2006. И она садржи критички апарат са белешкама и варијантама читања новозаветног текста. Наводимо још два подухвата издавачке установе Biblica слична један другоме: La Parola è Vita (1981; 1984) и La Bibbia della Gioia (1997; 2006). У суштини, ово су италијанска издања енглеске парафразиране Библије „The Living Bible“. Године 2014, поводом своје 100-годишњице, Друштво Светог Павла (Società San Paolo) штампало је ново издање Библије под насловом Nuova versione dai testi antichi. Године 2017. под покровитељством Британског библијског друштва и Италијанског библијског друштва, а поводом 500 година од Реформације, публикован је нови превод Новога завета са грчког језика. Ово је претеча онога што ће се када Стари завет буде објављен (планирано за 2023. годину), бити названо Bibbia della Riforma. У протестантском контексту, ово ће бити први нови превод са изворних језика за последњих 400 година колико је протекло од Диодатијевог превода. Превод: протођакон Радомир Ракић *објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве број 7/2019. Извор: Инфо служба СПЦ
  18. На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка
  19. Празновање храмовне славе – Светог пророка Илије, у палићкој парохији почело је у навечерје празника, свечаним вечерњим богослужењем којим је началствовао архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске. Оцу Нектарију је, поред више свештеника и ђакона Епархије бачке, саслуживао јереј Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Илиндан, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свету архијерејску Литургију у храму на Палићу, уз саслужење оца Нектарија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. „Нека нам ревност светога Илије буде увек на уму у свим нашим немоћима и малодушностима које нас често опхрвавају, да се сетимо Божјег човека и да му се увек молимо“, поручио је владика Исихије. По отпусту Литургије, Епископ мохачки је поздравио присутни народ и пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. Извор: Епархија бачка
  20. Узнемирени православни мјештани Коника данас су се сабрали на локацији некадашње пијаце у овом подгоричком насељу, која је Детаљним урбанистичким планом, по захтјеву Митрополије црногорско- приморске, предвиђена за изградњу вјерског објекта, протестујући због започетих радова на подизању аутоперионице. Радници које су мјештани том приликом затекли, обуставили су радове, покупили алат и отишли. На том простору, ради духовних потреба грађана – православних вјерника на Конику и у околним насељима, постоји скоро 20 година иницијатива за градњу цркве Светога Василија Острошког. То је затражено и петицијом, коју је потписало неколико хиљада мјештана Коника свих вјера. Протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, казао је да се хиљаде вјерника годинама сабирају да призову Божији благослов на Коник са жељом и молитвом да се ту подигне дом Светог Василија Острошкога. Подсјетио је да гдје год да се подиже дом Светог Василија Острошкога, то је дом љубави, слоге, мира и јединства, духовног здравља и просвећења за све оне који живе на том мјесту. Он је казао да је дугогодишња иницијатива вјерног народа за градњу храма на Конику и званично прије десет година кренула кроз процедуре које су законом предвиђене: „Људи су потписивали петицију, молили Бога и Светог Василија и непрестано ишчекивали да се овдје подигне његов храм. Међутим, ево ово мјесто освештано молитвом и Божјим благословом неко хоће да поруга, да мјесто светиње и благослова Божјега претвори у перионицу аута.“ Отац Мирчета је казао да Црква није упозната са том одлуком, јер је донијета тајно и поручио да није добро играти се са именом Светога оца Василија Острошког и светињом. Позвао је све да се запитају како су прошли они који су ударили на светињу, питајући се ко је тај и коме смета црква Светог Василија Острошкога: „Они који хоће овдје да граде, раде против православног народа који се одавде исељава. Овај чин и акт је још један удар на православне житеље Коника и околних насеља да се убрза њихов одлазак, да одавде нестану. Ко на то има право и ко је тај ко удара на светињу? Коме смета црква Светог Василија Острошкога која нас учи миру и љубави, здрављу духовном и тјелесном? Зашто фирма која ово гради ради против православног живља? Зашто изгони православне људе из овога насеља?“ Отац Мирчета је још једном позвао све именом Светог Василија Острошког Чудотворца да не иду против свога народа и вјере, и Светог Василија, јер како је казао у Подгорици има много локација за аутоперионице. „Мислите ли о вашој будућности, дјеци, мислите ли о своме напретку, народу или само о вашем профиту?! Има ливада и пољана па правите тамо шта год хоћете. Зашто сте намјерили овдје да ударате на светињу и православни народи? И онако смо понижени и ударени са сваке стране и још браћа да нас ударају!“ Изнио је став да фирма,Текон Монтенегро која жели овдје да гради не ради на добро овога народа: „Изгони православне хришћане из овога насеља заједно са крстоломцима из локалне управе који су овдје поругали крст и икону Светог Василија Острошкога прије двије године. Одавде је однесена икона Светог оца Василија и крст. То су урадили крстоломцима из локалне управе искористивши сиротињу Рома који живе овдје, а сад хоће профит одавде да убирају.“ Нагласио је да овом напаћеном народу, треба лијека, оздрављења, духовне подршке, благослова Божјега а перионица их неће излијечити. „Људима треба и духовна помоћ. Немојте људи аман, још једном вас молим, немојте на светињу! Нико ко је на светињу ударио није добро прошао“, казао је отац Мирчета. Додао је да ће православни вјерници морати овдје да се моле много како би неки схватили да на овом мјесту није добро градити ништа осим храма Божјег: „Нека Бог благослови све оне који желе и који се моле да се овдје изгради храм Светога Василија, нека Свети Василије благослови њих и њихове породице дјецу а нека Бог доведе познању, покајању оне који ударају на светиње православља и изгоне православни народ одавде не давши да подигну храм Светог Василија Острошког. Сви други могу да подижу, а нама не дају, и не само да не дају, него оће да нас поругају, да праве перионице на мјесту гдје је се народ вјерни сабирао на молитву које је освештано и планирано за храм“. На крају свог обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох конички, закључио је да је ова светиња за добро свију, и позвао именом Светог Василија оне који планирају да овдје граде, да то не чине: „Не закопавајте овдје ништа друго него часни крст и храм Светог Василија.“ Један од иницијатора изградње храма Светог Василија Острошког на Конику, мјештанин Ацо Милић је посвједочио да деценијама постоји жеља и воља народа, посебно православног, са подручја овог насеља, да се на овом мјесту изгради саборни храм гдје би се Богу молили, крштавали и вјенчавали: „За изградњу овог храма поднијета је иницијатива и петиција коју је потисало прко 7000 грађана, не само православних већ и других вјерских заједница. Ово мјесто је освештао, благословом Светог Василија Острошког, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.“ По његовим ријечима посебно забрињава што се све то ради тајно и поручио да ће се грађани на овом мјесту сабирати свакодневно: „Молићемо се Светом оцу нашем Василију Острошком да се његовим молитвама људи који су овдје почели да граде уразуме.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. На дан светог архангела Гаврила, 26. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Бршадину. Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски и ђакони Срђан Лукић и Предраг Јелић. Владика Херувим проузнео је беседу на светој Литургији: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија и ваша храмовна слава овде у Бршадину. Нека Господ благослови све вас благодаћу вечнога живота ка којем ми као хришћани требамо да идемо. Велика су дела светога архангела Гаврила у икономији нашега спасења. Он се у историји људима јавио два пута. Јавио је Захарији да ће се родити Претеча и јавио се Пречистој Дјеви да ће она родити Спаситеља целога света. Заиста у Цркви прослављамо величанствено име светога архангела Гаврила, па и светог архангела Михаила и осталих седам светих архангела који се убрајају у оне анђеле који обитавају у слави Божјој којој ми хришћани стремимо и желимо такође да ју видимо. Свети анђели својим небеским благословом чувају све нас, поштујемо их као наше заштитнике пред Престолом Свевишњега. Није случајно што се управо у овоме храму прославља дивни свети архангел Божји Гаврило који нас увек позива на молитву, на свето Сабрање - свету Литургију. Света Литургија је суштина нашег живота, она представља оно што ми као хришћани требамо да чинимо у овоземаљском животу. Требамо да се сабирамо на светим богослужењима, да живимо црквеним животом и да проживљавамо Христово Јеванђеље у сваком тренутку свога живота. Ако живимо Јеванђељем тада живимо у вечној љубави, моћи ћемо се одазвати Божјем позиву баш оним речима као Пресвета Богородица прихвативши позив светог архангела Гаврила: да Господе, нека буде воља твоја. Благослов Божји је у Цркви Божјој. Требамо да живимо благословом Божјим, да са Божјим благословом и устајемо и лежемо. Требамо се радовати сваком дану нашега живота јер тада испуњавамо оно "да Господе, нека буде воља твоја". Често пута ћемо се у нашем животу сусрести са Господом и можда нећемо чинити вољу Божју, него ћемо кренути неким својим путем који је пут безакоња и не води нас у онај вечни живот. Тај пут је без Бога и изазива јад, очај и униније и све остале пошасти које нас удаљују од љубави Божје. Ако прихватимо Божју вољу, Христово Јеванђеље и живот у Цркви Божјој тада смо на путу истине која се у овом свету оваплотила гласом светог архангела Гаврила како била путоказ људима ка Царству Божјем. Истина је речима Пресвете Богородице "да Господе, нека буде воља твоја" ушла у овај свет као сведочанство свима нама којим путем требамо ићи. Тај пут је пут истине и вечног живота. Радујем се што сам данас са вама, што смо могли да будемо сабрани на светом Богослужењу под окриљем светог архангела Гаврила који нас и ово место својим небеским благословом, својим крилима. Нека свети архангел Гаврило овоме селу увек буде нада, утеха и заштита. Нека нас руководи ка вечном животу од сада и кроз сву вечност! Амин. Радост празника је по светој Литургији пренета за славску трпезу припремљену трудом породице оца Љубенка Јовића, пароха бршадинског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. Саборни храм у Нишу обележио је храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, а Преосвећеном Владики су саслуживали свештеници Саборног храма протојереј Ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић и свештеници из других нишких храмова: протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, свештеник у пензији, протојереј ставрофор Добривоје Митровић из храма Светог Илије у Нишкој Бањи, протојереј-ставрофор Јован Илић из храма Светог Пантелејмона, јереј Дарко Китановић из храма Светог Луке, војни свештеници јереј Иван Ганић и јереј Ђорђе Димић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верним народом, а учешће у Светој служби узели су градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, начелница Нишавског округа г-ђа Драгана Сотировски, председник Скупштине града мр Раде Рајковић, представници војске Србије, председници градских општина и других јавних и културних институција града Ниша. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика је говорио о сведочанству апостола Луке о данашњем празнику на који је "... Црква Христова конституисана, и Дух Свети непрестано од тога дана пребива у Цркви. Без Духа Светога нема ни Литургије, а нема ни Цркве. Дух Свети је онај који чини могућим и присутним овде и сада Царство Божије и који нам даје могућност вечног живота." Благољепију торжествене Литургије допринело је здружено појање хорова Бранко из Ниша и гостију из Пољске - хора "Muzyka Cerkiew", са катедре за дириговање конзерваторијума "Фредерик Шопен" из Варшаве. Овај хор наступа на овогодишњем фестивалу Музички едикт, чиме је Фестивал незванично и отворен, а гости на Светој Литургији били су и хорови из Мексика, Белорусије и САД. Извор: Епархија нишка
  24. Тројичиндан је данас молитвено прослављен у цркви Свете Текле у Даниловграду. Сабране вјернике је на Светој литургији ријечима тројичинданске бесједе поучио надлежни парох свештеник Жељко Ћалић. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  25. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...