Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг! Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову. Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива. У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система.
  2. Прослава престоног празника храма на Детелинари – Рођења светога Јована Претече и Крститеља Господњег, почела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. На празничном бденију је појао хор Свети Јован Дамаскин, под вођством прoтонамесника Велимира Врућинића, а празничном благољепију допринели су и ђакони Мирослав Николић и Александар Билић, службеници Канцеларије Епископа бачког. На Ивањдан, 7. јула 2020. године, светом Литургијом је началствовао прота Миливој, а саслуживали су свештеници Епархије бачке. Пренoсећи поздрав и благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, архијерејски намесник новосадски први је казао да је потребно да се молимо светоме Јовану Претечи да он свагда посредује пред Господом за све нас. Прослављамо данас, како каже Господ Христос, највећега међу свим људима рођеног од жене. Нема већега од светога Јована Претече. Честитам вама свима данашњи празник, храмовну славу! Свештенству овога храма желим срећну славу; гостима захваљујем на љубави; појцима да увек овако лепо поју, а вама да духовно и телесно стасавате градећи овај предиван храм. Нека Господ сачува све нас молитвама Свога Пророка, Претече и Крститеља Јована, навео је прота Миливој, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миливоју на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Вечерњим богослужењем је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење више свештеника. Извршен је чин благосиљања славског колача и кољива, које су – у славу Божју, а у част светога Јована Крститеља – принели овогодишњи кумови славе, Васо и Ваја Делић. Кумство за следећу годину преузео је господин Александар Степанић. После узношења славских дарова пригодном беседом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com
  4. У новом издању емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм представљено је ново допуњено издање књиге „Тихи син утјехе”, о животу и делу знаменитог архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. О новој књизи говорили су монах др Павле (Кондић), управник архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини. Разговор је водила Миланка Тешовић. Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Овај знаменити игуман савински упокојио се у Господу 25. јуна 2018. године. Повезан садржај: Нова књига о блаженопочившем савинском игуману Варнави - Тихи син утјехе
  5. Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Педесетница као старозаветни празник Новозаветна Педесетница као празник Свети Григорије Палама: Беседа на Педесетницу Свети Јован Златоуст: Беседа на Педесетницу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Педесетницу Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Све што постоји, оно постоји силом Духа Светог Животворног, Духа Божијег! Епископ новосадски и бачки Иринеј (Ћирић): Химнографија Педесетнице Епископ новосадски и бачки Иринеј: Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље! Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Педесетницу Епископ шумадијски Јован: Црква је непрекидни Духовдан! Епископ Јован (Пурић): Педесетница нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој! Архимндрит Стефан (Вучковић): Силазак Св. Духа на апостоле – Педесетница Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић: Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети! Протојереј Александар Шмеман: Педесетница Протојереј Георгије Флоровски: Црква - тело живог Христа Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству… Катихета Бранислав Илић: Педесетнички доживљај – срж литургијског живота Емисија о богослужбеним особеностима празника Силаска Светога Духа на Апостоле - Свете Педесетнице ТВ Храм: Појање на Педесетницу ТВ Храм: Тајна празника - Педесетница Вероучитељица Николина Новаковић: Педесетница је рођендан Цркве и дан нашега спасења! Михаил Скабаланович: Педестница Александар Суботић: Дух се моли немуштим јецањем (Цртице о Педестници) Други дан Свете Педесетнице - Духовски понедељак Трећи дан Свете Педесетнице - Духовски уторак Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска
  7. На дан када молитвено прославаљамо празник Силазак Светог Духа на Апостоле, у нишком Саборном храму торжествено је прослављено крсно име овог Светог храма у недељу, 7. јуна 2020. године. Прослава је започела Светом Архијерејском Литургијом, коју је у катедралном храму служио Његово Преовештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслуживање братства храма и свештенослужитеља Православне Епархије нишке. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики нишком Арсенију саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стеменковић, протојереј Владица Савић, протојереј Димитрије Петровић, парох при храму Светог оца Николаја Мирликијског у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник, јереј Иван Ганић, војни спевштеник при храму Светог Пантелејмона, јереј Дарко Kитановић, парох при храму Светог Луке у Нишу, јеромонах Нектарије Ђурић, јереј Стефан Цинцаревић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и професор Богословије у Нишу, протођакон Стеван Kричка, ђакон Ђорђе Филиповић, ђакон Јован Васић из Митрополије црногорско-приморске. Благољепију сваке Свете службе у Саборном храму традиционално доприноси Нишка црквена певачка дружина "Бранко" и тако већ 132 године без прекида и са једнаком љубављу и посвећеношћу. Ипак, овогодишња прослава храмовне славе, која је прва већа свечаност која се у пуном сјају прославља након ванредне ситуације у земљи, остаће упамћена по нарочито снажном одговарању и великог и малог црквеног хора "Бранко", које су предводиле диригенти протиница Сара Цинцаревић и протиница Јована Микић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Јовану, надахнуту беседу одржао је Владика Арсеније, поучивши верни народ о смислу и значају данашњег празника, истакавши да "Педесетница - Силазак Светог Духа на апостоле није догађај који се одиграо изједна, него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву." У наставку Свете Литургије служена је Вечења служба Педесетнице, на којој су коленопреклоне молитве прочитали Преосвећени Владика Арсеније и протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић. Владика нишки Арсеније је затим повео свечану празничну литију око храма, а затим и унапред одређеним улицама у близини храма, да би се затим Крсни вход завршио у порти храма. У литији је молитвено учешће узело неколико стотина верника, у чијем присуству су затим освећени славски дарови у порти храма, код иконе на којој су изображена Света Тројица. Свечаности празничне литије допринело је и учешће војног оркестра Копнене Војске Србије, чланова великог и малог хора НЦПД "Бранко", бројни представници културног и јавног живота Ниша, и посебна духовна радост донело је присутво великог броја младих и деце. Домаћини овогодишње славе били су др Драгана Петковић, директор Студентског културног центра, др Марјан Мишић, директор Гимназије „Светозар Марковић“ и Иван Михајловић, директор Регионалне развојне агенције „Југ“, а они су велику част колачара наредне године предали Хаџи Пржи Здравковић, Хаџи Зорану Стаменковићу, власнику познатог нишког угоститељског објекта "Галија", господину Срђану Савићу, директору Нишког културног центра и господину Оливеру Пауновићу, власнику фирме "City Group" из Ниша. Владика Арсеније је на крају честитао славу нишког Саборног храма, али и славу Цркве, братству храма и свима који су се окупили на овој торжественој прослави, посебно се захваливши Војсци Србије и генералу Симовићу, који у свакој прилици помаже своју Цркву, начелници Нишавског округа и градоначелнику Ниша, овогодишњим домаћинима славе, као и онима који су на себе преузели ову часну дужност за наредну годину и свим члановима НЦПД "Бранко", хору катедралног храма Епархије нишке, на љубави и труду коју пружају на сваком богослужењу. Евхаристијском сабрању присуствовали су начелница Нишавског округа гопођа Драгана Сотировски, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић, предсеник Скупштине Града Ниша господин Раде Рајковић, као и представници других важних институција у Нишу, личности из култуног и јавног живота Ниша и бројни благочестиви народ. Извор: Епархија нишка
  8. На Педесетницу, 07. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у винковачком храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић и јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Овогодишњи кумови храма било је Завичајно удружње Срба Озрена и Посавине из Борова. Епископ Херувим истакао је да данас славимо један од празника из Домостроја спасења. ”Данас се сви облачимо у Светога Духа и задобијамо Дарове вечнога живота. Славимо продужену Педесетницу која стално траје, непрестано се понавља. Свака Литургија и Свето Сабрање јесте продужена Педесетница, продужен онај Догађај из Јерусалима. Благодат Светога Духа нас увек сабира, увек нас позива да будемо једнодушно сабрани у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је благодат и љубав Божја која се излила на човечанство да би људи препознали Истину Божју кроз благодат Светога Духа и да разумеју Свето Јеванђеље” рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију. Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса. У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога. У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли! “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика. Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом. “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски. Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије. “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.” По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе. Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом. “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско. Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању: “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи. Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља: “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир. “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.” Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу. Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника. Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020) Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“. Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника. На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска. Априлски рат Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању. У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас. Логоровање Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници. Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника. Ослобођење Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду. Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши. Прво запослење По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет. Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути. Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године. (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.) stanjestvari.com
  11. арко Видовић (18. мај 2016 – 18. мај 2020) Васпитаван сам највише од своје баба Марте, која је знала целу литургију напамет и која је мислила да је то најважнија ствар коју и ја треба да научим. Пре Првог светског рата деду су ми одвели и никад се није вратио. Мој отац је добио премештај у Нови Сад, тако да сам тамо завршио четири разреда основне школе, а затим ишао у гимназију осам година. Свих тих осам година имали смо веронауку два часа недељно. Затим сам отишао на студије у Загреб зато што се тежило да се Срби што више шаљу тамо како би ојачали српски елемент међу студентима, а и да се не развија антисрпски покрет. Такође, родитељи су се бојали да шаљу децу у Београд јер је тамо био јак комунистички покрет, док је у Загребу био националистички. Мој отац је говорио: „Некa иде у Загреб па да ми се врати као Србин, јер ако оде у Београд вратиће се као комуниста“. Моја генерација је била у сукобу не са црквом него са клиром – клерикализмом. Јер клерикалци су, по обичају који је настао у Срба после сеобе 1690. године, прихватили привилегије аустријских жупника – римокатоличких свештеника, који су сматрали свој чин важнијим од вере. Ми смо у тој веронауци, коју није писао макар ко, схватили да је вера ипак важнија од свештеника. На државном Универзитету у Загребу сам уписао медицину, положио биологију, хемију и физику и сместа прешао на филозофију, зато што је у Загребу био велики сукоб – такозвани „Сукоб на левици“. То је био спор између СКОЈ-а и Партије. Скојевци су били југословенски расположени – добровољачка деца, фанатични Југословени, док је КПЈ била националистичка. То је било после пропасти конкордата, када је Комунистичка партија Хрватске стала на страну Мачека и кардинала Степинца. Устали су тада против Светог Саве, Видовдана, Косовског завета – уопште против српске националне свести, која је заправо била верска. Априлски рат Када се јави истински осећај патриотизма то више није партијска ствар, и ја сам морао, као и отац који је био официр, а и старији брат, који је био поднаредник, да се јавим као добровољац у Петроварадину. Брзо је потписана капитулација, и 1941. Мађари су ушли у Нови Сад. Моја мајка је покупила све ствари и возом дошла у Сарајево. Ту сам ушао у покрет са Валтером, који је био поцепан од раније, на страни оних који су остали Југословени. Ушао сам у Одбор народног спаса и постао главни секретар за први рејон, а Валтер је обилазио центар и први рејон, па је тако обилазио и мене. Био је старији од мене једно две године. Кад су Немци ушли у Сарајево, постојао је пакт совјетско-немачки, који су Совјети склопили са Немцима, препуштајући Енглезима да ратују против Хитлера. Енглези су 1939. склопили споразум са Немцима да им отворе пут кроз Украјину за напад на Русе. Они су знали да је то споразум три земље против њих и зато су склопили споразум са Немцима о ненападању. У Сарајево су 1941. ушли аустријски војници, тј. Немци из Аустрије, и хтели да грађане Сарајева увере да обнављају културу Аустроугарске под аустријском управом. Понашали су се према Србима крајње толерантно. Сви смо се чудили зашто су истакли на згради Командантуре велики плакат којим се забрањује сваки терор над Србима. Тако да усташе нису смеле ништа током априла, маја и све до 22. јуна, кад је извршен напад на Совјетски савез, што је било огромно изненађење за све нас. Логоровање Ухапсили су ме потом на пијаци. Пошто сам био у Одбору за народни спас, а то није био одбор партизански него патриотски, и пошто се четници и комунисти у Босни нису сукобљавали, из усташког преместе ме у немачки затвор. Немачки затвор је био по свим правилима Аустроугарске, тако да мени дође адвокат Капетановић и каже: „Поручио ти отац, да кад те изведу на суд не би случајно причао којекакве глупости, него реци да си Србин, да си се борио за одбрану отаџбине, да су они победили а да си ти вршио своју дужност, а суд је војни и поштоваће тај став.“ Тако ме изведу пред војни суд и будем ослобођен као војни, а не политички обвезник који је бранио земљу. Како сам изашао из затвора, чекала су ме два усташка агента која ме поново хапсе. То је било 3. априла 1942, а 6. маја формира се огроман транспорт у возу дугачком два километра за Јасеновац. У том возу сам био и ја и Вукашин Мандрапа (Св. Вукашин Јасеновачки). Путовали смо од Ђурђевдана до Марковдана у том возу. На вагонима је писало 7 коња – 40 војника, а нас је било 200 људи у вагону. Били смо толико стиснути да нисмо могли нужду да вршимо. У Славонском Броду су нас претоварили у вагоне широког колосека. Кад смо стигли у Јасеновац, у тај спољни круг логора, Немци су ту тражили свежу радну снагу, за тешке стратешке послове. Из самог логора нису могли да узму ни једног човека јер тамо нико није могао да стоји на ногама. Нас су од усташа заправо спасили есесовци. Постројили су нас на једној ледини и онда нас је есесовац чизмама ударао испод колена. Па ко остане на ногама њега узимају и воде за Немачку, односно за Норвешку. До логора Сајмиште ишли смо путничким купеом од 6 до 8 људи, а онда бродом, па возом, па опет бродом до северног поларног круга. Након бекства, које су нам организовали Норвежани, побегли смо у Шведску, јер су тамо бежали и сви њихови. Шведска је била неутрална земља. Тако смо отишли у Стокхолм да се јавимо свом посланству и совјетском, јер смо хтели да идемо да се боримо. У совјетском посланству нас је примила мадам Колонтај, и кад смо јој рекли да смо нас тројица српски заробљеници и да хоћемо да идемо да се боримо за Црвену армију, она је рекла: „Будале, седите овде и школујте се!“ Ми опет хоћемо да идемо, а она каже: „Хоћете да вас Тито искористи?“ То је за нас било изненађење, да Тито није добар са Русима. Ипак смо у то изненађење поверовали и тако је дошло до тога да пишемо и мислимо о томе, а и већина међу нама су били четници. Кад сам држао предавање о логору пред хришћанском омладином, преводио сам шта моја два другара причају, док су Швеђани говорили: „Ови су луди“, и нису веровали да је то могуће. Ја се због тога наљутим и нећу више да држим предавање. Потом дође један протестантски свештеник и одведе ме на вечеру код себе кући. Кад ме испитао шта сам студирао, устане па ме упита показујући фотографију: „Познајете ли овог овде?“ Ја рекʼо: „Познајем, то је професор Перовић из Загреба“, а он каже: „То је мој колега“. Испитао ме још које сам вере и где сам завршио гимназију па ми рекао да упишем шта хоћу, а да документа донесем по завршетку рата. Тако ја добијем стипендију шведског краља на препоруку протестантског свештеника. Ослобођење Кад се завршио рат, појурио сам у Југославију жељан своје породице, у нади да ћу провести месец дана кући, узети документа и вратити се назад да наставим студије, кад већ имам стипендију велику као професорска плата на факултету. Међутим, кад је требало да се вратим са документима, био сам опет ухапшен у Загребу 6.9.1945. године. На моју срећу отпремили су ме у Сарајево, јер су слали притворенике тамо где су били рођени. У Сарајеву су ме знали од 1941. године, и знали су да ни под батинама нисам никог одао, чак ни неке тада водеће који су ме посетили у затвору. Они су и сами завршили касније на Голом отоку. Док сам лежао у затвору у току суђења читао сам Толстоја и тако дочекао ослобађајућу пресуду. Кад сам изашао из затвора одем прво у посету кући Светог Вукашина кога сам знао од ʼ41. године из цркве као појца. Он је иначе био један образован грађанин, али га је његов стриц Ђорђо Мандрапа саветовао те ʼ41. године да бежи у Херцеговину. Он га је послушао, обукао сељачко одело, па су га у њему и ухватили. Међутим, ипак је он био један грађанин који је знао и лептир машну да свеже. Ја сам затворен управо зато што сам тражио да се организује посебна заједница, јер ми Срби нисмо ни четничка ни партизанска нација него логорашка. Ни партизана ни четника није било више од 10% жртава, а 90% жртава су били логораши. Прво запослење По завршетку студија запослио сам се у Сарајеву на препоруку Смиље Кршић, секретара Сарајевског универзитета. Пријавио сам се на расписаном конкурсу за асистента за историју уметности, али она је рекла како им је потребан предавач за историју цивилизација, а то је комбинација историје уметности, културе и цивилизације, и да пређем боље на Архитектонски, па да тамо предајем тај предмет. Тако сам од 1952. године предавао у Сарајеву, па у Загребу, где су ме по позиву изабрали на Филозофском факултету. У Загребу сам радио до 1967. године, кад су ме отпустили као редовног професора, што је могуће једино преко суда, који је утврдио да сам направио антидржавни испад. Тај испад сам направио кад је у Загребу пред студентима наступио Киро Хаџивасилев говорећи о неравноправности југословенских нација са великосрпском југословенском влашћу. Ја сам рекао да то није истина и да су Срби последњи добили Партију, а да нису имали могућност ни да се изјасне по завршетку рата, према томе, ако говоримо о привилегованим нацијама то једино можемо рећи за хрватску. Тито није дао да будем ухапшен јер сам тада био ипак мањи националиста него многи Хрвати. Међутим, ипак ме баце, да се о мени ћути. Враћам се у Београд и бивам две године без сталног запослења. По Никезићевом упутству, Предраг Палавестра, који ме је знао из Сарајева, а на молбе Бранка В. Радичевића и Душка Радовића, даје ми запослење да уређујем свеске за естетику и теорију уметности, које пописују све есеје на основним језицима света. Тако формирам редакцију и радим на Институту за књижевност све до пензије, 1986. године. (Животопис написан према казивању Жарка Видовића у емисији Радио Београда 2 Говори да бих те видео, 11. и 18. фебруара 2016. године.) stanjestvari.com View full Странице
  12. У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији „Гост Радијаˮ протонамесник Срђан Нешић, парох при храму Рођења Светога Јована Претече у Сомбору, говорио је о прослави 230 година поменутог храма, његовој богатој историји и плановима прославе јубилеја у овој години. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)
  14. Почетком марта 2020. године почела је дуго очекивана рестаурација унутрашњости храма Светога великомученика Георгија у Сомбору. Предвиђени радови на обнови свода изнад солеје и испред иконостаса ће трајати око два месеца. У том периоду ће бити обновљена фреска Крунисање Богородице. Извођач радова је фирма „АРС ТЕРА СУ ДОО” из Суботице, а рестауратор је господин Горан Болић. Храм Светога великомученика Георгија у Сомбору саграђен је на месту постојеће православне цркве за коју се поуздано зна да је постојала и пре доласка Турака 1541. године (1541–1687). Постојећа црква била је малих димензија, саграђена од набоја, покривена трском и није имала торањ. По одласку Турака, обновљена је током 1717. године, а поред старе цркве изграђен је први торањ 1744. године. Према подацима Српске Православне Цркве, градња нове цркве у барокном стилу са елементима класицистичке декорације почела је 4. јуна 1759. године, на парцели површине од 3.076 m2. Црква је имала дужину 44 метра и висину 16 метара, а заузима изграђену површину од 672 m2. Градња нове цркве завршена је на Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 1761. године (по григоријанском календару), освећењем часне трпезе у олтару и крстионице. За израду првог иконостаса за дрворезбарске радове 1771. године склопљен је уговор са Аксентијем Марковићем из Новог Сада. Осликавање иконостаса урадили су Теодор Крачун из Осијека (који је у то време био један од најистакнутијих иконописаца), Јован Исајловић Старији и сомборски мајстор Лазар Сердановић. Иконостас је завршен 1773, а скинут је 1867. године и поклоњен цркви у Кули. У периоду од 1869. до 1873. године урађен је нови иконостас. Дрвени део урадио је Јосип Кестлер из Новог Сада, у неокласицистичком стилу. Иконе и цркву је осликао познати сликар Павле Симић. Прва и једина обнова храма је била од 1866. до 1873. године, за време потоњег патријарха Георгија Бранковића. Током 1985. електрифицирана су звона у цркви и освећење је обавио епископ Никанор. На основу одлуке Скупштине општине Сомбор, од 1988. до 2006. године црква је споља окречена, обновљен је кров и стављене су плочице у кругу дворишта. Уз помоћ Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада, 2009. планирана је рестаурација и конзервација ентеријера у храму (иконостас, певнице и предикаоница), али није реализована због недовољно средстава. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Ђакон Мирослав Стојановић одржао је предавање у недељу, 8. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Ђакон Мирослав је говорио на тему Великопосна молитва Светога Јефрема Сирина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама. *Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима? Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом. То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи … Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу. То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника. У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености. Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати. Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје. *Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору? Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном. Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију. Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове. Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију. Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима. *Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма? Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе. Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ! Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали. Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда. Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани. Извор: Видовдан
  17. У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града. Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег. Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори. Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне. Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте. Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато? Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице. Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго. Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима. Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  19. У четвртак 23. јануара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа у Крагујевцу. Звучни запис беседе Владика Јован је у својој беседи истакао да: “Свакоме од нас се даје пројава Духа Светога на корист: реч мудрости, реч знања, а некоме вера по истом Духу. Дар нам се даје на наше спасење: пре свега живот, породица и Црква. За човека је корисно оно што је у оба света, а то је Господ Исус Христос. Нама се даје благодат Духа Светога да пројављујемо Јеванђеље богомудром видовитошћу да би се духовни дарови употребили онако како треба. Зато Христа треба да тражимо, молимо, волимо, искамо и ишчекујемо на надзиђивање, надградњу и поправљање свих дарова које смо добили да би смо пројавили Духа Светога”. Извор: Епархија шумадијска
  20. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма у Новом Саду, одржао је предавање 28. децембра 2019. године, у дворани Светосавског дома у Жабљу, на тему „Мошти Светога Саве”. Звучни запис предавања Духовне вечери у Жабљу уприличене су током Божићног поста, а поводом прославе великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Овога јутра поздрављам сву Црну Гору и сав народ у Црној Гори ћивотом Светога Петра Цетињскога, највећег Црногорца у историји, законодавца, помиритеља у своје вријеме и, надамо се, помиритеља и у ово наше вријеме свих који живе у Црној Гори. Прије два дана свеукупно свештенство Црне Горе, и монаштво, било је пред Скупштином Црне Горе са поруком управо Светога Петра Цетињскога, на којој је он заснивао и своје дјело, а та порука је гласила да је у имену Божјем суд и правда. Овај народ наш, народ црквени православни, је такође ових дана под великим кијаметом исто то поручио. Десетине хиљада су биле код моштију Светога Василија Острошкога… И Свети Василије Острошки је такође позивао својим благословом, својим моштима на мир, на братску љубав и на слогу, и на закон истински и прави. Нажалост, тај глас, Божји глас, глас Божјих светих људи, глас народни, глас Цркве Божје, није услишен од стране представника садашње државе на челу са другом Милом Ђукановићем. Он је главна личност свега што се данас догађа у Црној Гори. Заборавио је, очевидно, ону ријеч Божју, ријеч Петра Другог Ловћенског Тајновидца која гласи: Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом. Друг Ђукановић је наставио, очевидно, политику топуза која је започета 1941. године, а настављена 1945. године. Насиље које је вршено над Црквом Божјом, над овим ћивотом Светога Петра Цетињског, оно је настављено под другим видовима до наших времена, и то насиље тријумфује у оном предвиђеном закону о слободи вјероисповијести. У суштини је то безакоње незапамћено у новијој историји Европе. И зато, ја сам поново слободан да, овдје поред ћивота Светога Петра, и са његовог ћивота, позовем све Црногорце, све људе који живе у Црној Гори, без обзира каквој они идеологији, патрији припадали, како се национално осјећали – да их позовем на мир, на братску слогу, на љубав, јер је то једино што је у овом тренутку потребно овдје свима нама. А у исто вријеме да позовем друга Ђукановића да одустане од закона топуза, од тог безакоња које би данас требало да се изгласава у Скупштини Црне Горе. Јер, треба да има у виду да је управо то разлог онога што се данас, противно моме благослову, догађа у Црној Гори. Он је главни узрочник тога што се данас догађа у Црној Гори. Он, са својом политиком и идеологијом титоистичко-бољшевичком, изазвао је праведни гњев народа. Данас се доноси закон под блокадом читавог града, под насиљем у којем је ангажована сва полиција Црне Горе да би се под тим насиљем добио закон о слободи вјероисповијести. Ово је позив другу Ђукановићу и свима који су спремни да потписују то безакоње да се макар у последњем тренутку отријезне, да одустану од тога злочина, од тога дјела које изазива проклетство над Црном Гором, над свима житељима Црне Горе – проклетство и Светога Петра Цетињскога и проклетство Светога Василија Острошкога. То је једини нормални пут, јер ово што се данас догађа у Црној Гори, догађа се пред лицем читаве Европе. И поруке које смо од Европе добили, прочитали, оне су и поруке Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Цариградског Патријарха, Руске Цркве, Папе римскога, поруке Свете Горе. То су биле поруке љубави, поштовања истинског закона и законитости. Онај који није услишио те поруке, он данас доноси то своје безакоње под насиљем, под блокадом читавог града. И ако мисли да се на томе гради будућност Црне Горе, онда је он друг, јер су на томе градили другови, они који су у своје вријеме убили наследника Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија са преко 120 свештеника. А колико је тек вјерника побијено, хришћана, Црногораца, одавде па све до Старе Градишке, тамо гдје је први пут пјевана химна проклетог Секула Дрљевића, Павелићевог министра, која је сад званична химна Црне Горе. У том духу се гради будућност Црне Горе, на тим темељима, на темељима братоубиства, и тога духа братоубиства. На томе се гради слобода. Надам се у Бога да ће се отријезнити они који су на власти, а и сви други, да се будућност не гради на насиљу и на безакоњу. Будућност, не само Црне Горе, него будућност Европе и свијета се гради на вјечним законима правде Божје, истине Божје, љубави Божје. И зато је ово позив данас, и онима који су на власти и свима другима, да кренемо тим путем мира, путем братске љубави и слоге. Вријеме је послије толиких невоља и несрећа које су нас пратиле да кренемо тим Божјим путем, јер једино тако можемо нешто урадити као ово покоољење. И да не изгубимо из вида – на првом мјесту нека зна друг Мило Ђукановић! – да коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! То је оно што поручује Ловћенски Тајновидац, који је истим тим духом насиља и злочина, ено, ухапшен на Ловћену, и којим је срушена његова црква. Као што нам и сад припремају закон којим се отимају цркве Дакле, обурдала се ловћенска црква Светог Петра, обурла се и истинска, његошевска, светопетровска, световасилијевска Црна Гора. Хоћемо ли наставити то обурдавање наше душе, наше савјести, хоћемо ли наставити нашу срамоту, срамоту пред Европом и пред свијетом? Ја се у Бога надам да ће нас овај данашњи дан и мошти Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког све призвати разуму и мудрости да кренемо истинским и правим, Божјим и људским путем, путем закона Божјег, путем изворних људских закона, путем братске слоге и братске слободе, братскога мира и свега онога што је Богу и истинском Божјем народу мило и угодно. Дај Боже, и Свети Петре Цетињски! Помогни и спаси све нас и уразуми нас твојим светим моштима и твојим светим присуством и у Скупштини Црне Горе и ван ње – учини и сада оно што си учинио док си био и ходио по овој земљи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање 22. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Отац Жељко је говорио на тему „Богонадахнутост Светога Писма”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Због великог броја поклоника који данас на великом црквено-народном сабору нијесу успјели да се поклоне моштима Светога Василија Острошког, оне ће вечерас ноћити у Никшићу. Вјерни града под Требјесом моћи ће да се поклоне светитељу и у току вечерашњег свечаног бденија, које почиње у 18 часова и сјутра до завршетка Свете архијерејске литургије у никшићком саборном храму коју ће са свештенством служити господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије, са почетком у девет часова, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Саопштено је такође да се Светом Василију Острошком до тренутка објављивања овога текста данас у Никшићу поклонило преко 20 000 вјерника. Колоне вјерника и даље се сливају у никшићки саборни храм на поклоњење светитељу. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сјутра ће са свештенством Свету службу Божију служити у манастиру Острогу, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ
  25. Дана 11. децембра 2019. године Његова светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил је председавао заседању Највишег црквеног савета Руске православне цркве. Патријарх је отворио седницу уводном беседом у којој је истакао главне проблеме у животу Православне цркве. „Година је била тешка – била је пуна искушења за нашу Цркву, али истовремено и милости Божије, – истакао је патријарх. – С једне стране, били смо сведоци до чега је довело кршење канонских норми, с друге, видели смо јединство јерарха, клира и мирјана, како наше Цркве, тако и у целом православном свету, који чувају веру и канонску чистоту православља. Видимо да се у грчком црквеном свету, у Александријској и Јеладској цркви очигледно показало да постоји опозиција од стране архијереја, клирика и мирјана, који се не слажу с гажењем канона. За ове људе, као и за нас, јединство Цркава представља безусловну вредност; они сматрају да се ово јединство не може размењивати за симпатије моћника овог света; они виде шта се дешава и саосећају с Украјинском православном црквом која трпи ударце због неканонских поступака Цариградске патријаршије. Наше молитве и труд били су усмерени на пружање подршке нашој браћи у Украјини, где се по милости Божијој смањио притисак на вернике канонске Цркве. Декларација о немешању у црквене послове коју је дао председник Зеленски сведочи о томе да државна власт данас заузима једини исправан став – да се не меша у црквене противречности и да не врши притисак, између осталог, на нашу канонску Цркву. Ипак, треба да кажем да претња од мешања у послове Цркве још увек постоји, зато што нису сви у украјинској власти спремни да се у потпуности одрекну линије коју је одредио бивши председник и која је претпостављала овакво мешање. Али видимо да деца наше Цркве чврсто заузимају своју позицију. Њихова постојаност и достојанство су очигледнији у ситуацији бесконачних распри у којима су огрезли украјински расколници и њихови покровитељи. Оно што се данас дешава унутар раскола сведочи о томе да у њему нема благодати. Благодат Божија се повлачи, свест људи се помрачује, страсти побеђују над канонском одговорношћу, раскол увек рађа нове расколе. Видимо да су се у средини расколника појавиле нове и веома дубоке противречности – таква је неизбежна логика сваког раскола.“ Патријарх Кирил је подсетио на недавни прелазак парохија руске традиције у Европи под омофор Московске патријаршије. „Поделили смо васкршњу радост са својом браћом и сестрама из Западноевропске архиепископије који су се вратили под окриље Мајке-Цркве. Милостиви Господ је окренуо на добро канонски ништавне покушаје за укидање ове структуре, захваљујући чему смо успели да ставимо дуго очекивану тачку на поделу руске црквене дијаспоре. Шта год да нас очекује идуће 2020. године увек треба да имамо на уму речи Спаситеља: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12: 32). Очигледно је у наредној години треба да одговоримо на многе изазове, да треба да се потрудимо да сачувамо на канонску чистоту православља, да предузмемо још веће напоре за очување јединства Цркве, а на местима где је ово јединство поколебано, да покушамо да га поново стекнемо. Надамо се да ће Господ бити милостив према нама и да ће нам помоћи да се приближимо решавању главног задатка у свеправославним размерама – да обновимо јединство и савладамо разорну и погубну снагу расколника који заиста доносе опасно семе раздора и отпора. Надајмо се да се, по милости Божијој, раскол неће ширити, већ да ће, напротив, почети да јењава. Господ је све нас призвао да Му будемо верни, чак и до смрти, и ова верност, између осталог, треба да се испољава у одбрани јединства Цркве. Данас нас нико не позива на мученичку смрт, али смо сви позвани на чврстину и одлучност да сачувамо јединство светог православља и да будемо верни канонском устројству Цркве“ – рекао је Патријарх Кирил у закључку. Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...