Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 509 results

  1. Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру
  2. У децембру 2018. године, у едицији Свети Оци у преводу на српски језик објављен је 11. том - Саборска посланица Светог Софронија Јерусалимског у преводу са изворника. Уводну студију о историјском контексту писања Саборске посланице и сам превод потписује проф. др Радомир Поповић. Свети Софроније, Патријарх јерусалимски, спада у оне Оце Цркве који су својим животом по вери исповедили и потврдили верност Православљу у најтежим околностима по Цркву Христову. Уз уводну студију, саму Саборску посланицу (превод и грчки текст преузет из PG), Софронијево, не тако опширно, житије у овој једанаестој по реду публикацији, у едицији Свети Оци у преводу на српски језик, донето је према архимандриту др Јустину Поповићу, Житија Светих за месец март, Београд 1973, стр. 195-202. Свети Софроније је живео у другој половини 6. и у првим деценијама 7. века. То је време када се Црква на свом историјском путу, поготову на Истоку, нашла пред новим и трајним искушењима – инвазија новојављеног мухамеданства, споља, а изнутра појава нове јереси, монотелитства и моноенергизма. Не зна се шта је било горе и теже: мухамеданство је физички угрожавало древне хришћанске просторе на Истоку, а источно-ромејски цареви су силом своје владарске моћи Цркви наметали јерес и прогонили све оне који су се таквој верској политици противили. Међу такве, нажалост, у то време ретке часне појединце, спада Свети Софроније, пријатељ, исто тако великог исповедника Православља, Преподобног Максима Исповедника (+662). Ово издање је објављено захваљујући др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, али и Епископу крушевачком др Давиду (Перовићу). Др Радомир Поповић, редовни професор Црквене историје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, потписује уредништво сваког тома у едицији Свети Оци у преводу на српски језик, а за 2019. годину, планирано је да буде објављени преводи историјских дела Теодорита Кирског. ђакон др Ивица Чаировић Извор: Српска Православна Црква
  3. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски
  4. Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски View full Странице
  5. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ, МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ, ЗЕТСКОГ, БРДСКОГ И СКЕНДЕРИЈСКОГ И ЕГЗАРХА СВЕТОГА ТРОНА ПЕЋКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ АМФИЛОХИЈА ИКОНИЈСКОГ ДОСТОЈАН - ФИЛМ О ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ:
  6. Свети Архијерејски Синод Цариградске Патријаршије је на заседању 29. новембра 2018. године, прихватио предлог Светог Архијерејског Синода Финске Православне Цркве од марта 2016. године, да се у диптих светих приброје Преподобни Јован Валаамски и Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки. Преподобни Јован Валаамски Међу најпопуларнијим савременим књигама у православљу свакако су Писма валаамског старца чији је аутор схиигуман Јован валаамски. Схиигуман Јован, у свету Иван Алексејевич Алексејев, родио се 14. фебруара 1873. године у Тверској губернији. Иван Алексејев је у Валаамски манастир први пут дошао као шеснаестогодишњи дечак 1889. године. Непосредно након што је ступио у манастир, послат је у један од многобројних скитова на Валааму – скит Преподобног Германа Валаамског. Пред ратним вихором, почетком 1940. године, отац Јован се заједно са братством евакуисао из Валаама. Захваљујући јакој зими, Ладошко језеро се довољно замрзло да се из манастира евакуише читаво братство са светињама и драгоценостима које су се чувале у манастиру. Обретење братства из јужне у северну Карелију, десило се у смирај Зимског рата, који је за последицу имао анексију источне Карелије и велику миграцију православног живља према слободној Финској територији. Братсво је на северу Карелије, у близини данашње границе са Русијом, купило сеоско газдинство и започело нов живот. Манатир Нови Валаам се налази на веома живописном месту, карактеристичној Карелији, окружен густим шумама на обали језера Јојарви. Газдинство је имало једноспратну зграду као главни објекат, где су монаси прилагодили собе у келије за братију. Испред једне од њих била је клупа на којој је преподобни старац Јован дочекивао и исповедао духовна чада. Последњих година живота старац Јован је боловао од водене болести и киле. После краћег боравка и неге у старачком дому у Хеинавесију, отац Јован се вратио у манастир и своју душу предао Господу 6/24 јуна 1958. године. Преподобно тело светог старца је сахрањено на манастирском гробљу, у оближњој шуми, како то налажу древни карелијски обичаји. Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки Јован Кархапе (Johannes Karhapää) био је карелијски учитељ и православни мисионар. Рођен је 13. јула 1884. године у сељачкој породици, близу Иломанција у северној Карелији. Био је члан локалне омладинске организације Братства Светог Сергија и Германа где се још од детињства дубоко утврдио у православној вери. Када је 1906. године Лутеранска Црква започела кампању протестантизације православног становништва у Карелији, православни Архиепископ Сергије је основао Православну школу, коју су Јован Кархапе и његово братство у потпуности оспособили 1908. године. Јован је са братством манастира Валаам, које се тада још увек налазило на Ладошком језеру, започео мисију која је за циљ имала утврђивање у вери православног становништва Карелије. До 1914. године био је путујући вероучитељ а 1915. године је са Братством сазидао храм Свете пророчице Ане у Тууповари. За време његовог мисионарења, фински националисти су га оптужили за русификацију Финске и промоцију „руске вере“, назвавши га сарадником руске тајне службе Охрана. Такође су га оптужили и за анти-финску политику приденувши му надимак „Мрачна сила Карелије“. Уместо да се брани, Јован Кархапе је наставио са мисијом и потпуно се посветио црквеној просвети, не уплићући се нимало у дневну политику. После револуције 1917. године, школе и цркве у којима је деловао Јован Кархапе су затворене а напади на њега појачани. Десничарска фракција националиста га је оптужила да је бољшевик, иако је јавно подржавао Цара и царски режим. Непосредно пре него што је 1917. године Финска стекла независност, Јован је протеран са упражњеног места учитеља. Како је грађански рат у Финској избио у јануару 1918. године, Јован је позван да се придружи Белој армији, али је ухапшен на регрутацији и пребачен у логор за ратне заробљенике у Јоенсуу. После неког времена, Јован је стрељан и сахрањен у масовној гробници 7. или 8. марта 1918. године. Тело је коначно предато његовој супрузи у децембру 1918. године када је уз присуство великог броја православаца и лутерана сахрањен у Иломанцију. Предањски надгробни крст од дрвета је краден и бацан два пута у оближње језеро, све док није направљен споменик од камена. Преподобни Јоване Валаамски и Свети мучениче и исповедниче Јоване Иломаначки молите бога за нас! протонамесник Миодраг Андрић Извор: Радио Беседа
  7. ризница богословља

    Свети Севастијан Џексонски

    За вре­ме анек­си­је Бо­сне свра­тио сам јед­но ве­че код по­кој­ног Че­де Ми­ја­то­ви­ћа у Лон­до­ну, ко­ји је та­да ста­но­вао у Red­klif Gar­dens. Ту ми бе­ше пред­ста­вљен овај наш ве­ли­ки ми­си­о­нар и ду­хов­ник, ко­га сам пре то­га по­зна­вао са­мо пре­ко ње­го­вих пи­са­них књи­га и бе­се­да. Те ре­чи би­ле су ча­роб­не за ме­не. Ја сам се свом ду­шом за­ра­до­вао, по­што сам имао при­ли­ке да се са њи­ме лич­но та­да упо­знам. Да упо­знам тог ве­ли­ког Ср­би­на и пра­ву и ис­кре­ну ду­шу. Го­ди­не 1915. до­ве­зао сам се же­ле­зни­цом Сан­та Фе у Сан Фран­ци­ско. На ста­ни­ци при­сту­пио ми је је­дан сред­њо­ве­чан све­ште­ник и пред­ста­вио ми се: -Ја сам архиман­дрит Се­ва­сти­јан Да­бо­вић. -А, ви сте тај ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар о ко­ме ми је го­спо­дин Че­да Ми­ја­то­вић го­во­рио. Он се до­бро­ћуд­но осмех­нуо. Та­кав је увек био: са­ма до­бро­ћуд­ност, кро­тост, ти­хост и тр­пе­љи­вост. Та­ко је остао до смр­ти. Док смо се во­зи­ли у трам­ва­ју, он је у го­во­ру пре­ла­зио са кон­ти­нен­та на кон­ти­нент, са оке­а­на на оке­ан, као из со­бе у со­бу. Ње­му је све то би­ло бли­ско и обич­но, као за ме­не да­ле­ко и нео­бич­но. То је би­ло пре два­де­сет пет го­ди­на. Ко би та­да мо­гао слу­ти­ти да ћу ја, као Епи­скоп жич­ки, опо­ја­ти и са­хра­ни­ти то­га срп­ског ми­си­о­на­ра у ма­на­сти­ру Жи­чи 1940. го­ди­не! Но, ствар­ност пре­ва­зи­ла­зи све људ­ске слут­ње и сно­ве. А ствар­но­шћу упра­вља про­ми­сао Бо­жји. За­и­ста, про­ми­сао Бо­жји у жи­во­ту по­кој­ног оца Се­ва­сти­ја­на са­свим је ја­сан и ди­ван. Про­сто, као план јед­но­га до­ма­ћи­на у по­гле­ду њи­ве и рад­ни­ка на њи­ви, та­ко је план Бо­жји у по­гле­ду овог на­шег ми­си­о­на­ра у Но­вом све­ту очи­гле­дан, сми­шљен и це­лис­хо­дан. Ми ће­мо из­не­ти тај план, па не­ка чи­та­о­ци са­ми су­де. Се­ва­сти­јан Да­бо­вић ро­дио се у Сан Фран­ци­ску, у Ка­ли­фор­ни­ји, 9. ју­на (по ста­ром) 1863. го­ди­не, од оца Или­је и мај­ке Је­ле­не. На кр­ште­њу до­био је име Јо­ван, ве­ро­ват­но по Светом Јо­ва­ну, кр­сној сла­ви Да­бо­ви­ћа. Или­ја Да­бо­вић от­се­лио се у Аме­ри­ку из Бо­ке Ко­тор­ске, где је ку­ћа Да­бо­ви­ћа би­ла чу­ве­на од ста­ри­не. Он је био ме­ђу пр­вим срп­ским еми­гран­ти­ма ко­ји су от­пло­ви­ли на др­ве­ној ла­ђи у Аме­ри­ку и је­дан од нај­ре­ђих ко­ји су би­ли ре­ше­ни да оста­ну бес­по­врат­но у Аме­ри­ци. И та окол­ност зна­чај­на је за бу­дућ­ност ма­ло­га Јо­ва­на Да­бо­ви­ћа. У то вре­ме си­ро­ма­шни љу­ди хо­ди­ли су у Аме­ри­ку ис­кљу­чи­во да за­ра­де но­вац, да би се по­сле имућ­ни вра­ти­ли у свој Ста­ри крај. Ни­је би­ло ни јед­ног срп­ског све­ште­ни­ка ни ка­лу­ђе­ра у тим зе­мља­ма. Би­ло је ма­ло ру­ских и грч­ких све­ште­ни­ка. Но, ови све­ште­ни­ци до­ла­зи­ли су у Аме­ри­ку из истих по­бу­да као и оста­ли еми­гран­ти – да за­ра­де до­ла­ре и да се вра­те што пре у сво­ју до­мо­ви­ну. Ни­ко од њих ни­је знао ен­гле­ски је­зик, ни­ти се ко тру­дио да на­у­чи. Ме­ђу­тим, пра­во­слав­ни на­род у тој ве­ли­кој зе­мљи мно­жио се све ви­ше, ко­је ра­ђа­њем, ко­је до­се­ља­ва­њем. Осе­ћа­ла се по­тре­ба у јед­ном све­ште­ни­ку–ми­си­о­на­ру, ко­ји би то био из љу­ба­ви и убе­ђе­ња; ко­ји би во­лео Аме­ри­ку и знао ен­гле­ски и ко­ји би као та­кав слу­жио као ве­за из­ме­ђу Пра­во­сла­вља у Но­во­ме све­ту и пра­во­слав­них ми­тро­по­ли­ја у Ста­ро­ме све­ту. С јед­не стра­не, и из­ме­ђу пра­во­слав­них на­се­о­би­на и аме­рич­ких свет­ских и цр­кве­них вла­сти. Све­ви­де­ћи Бог уви­део је ту по­тре­бу и иза­брао за ту ми­си­ју ма­ло­га Јо­ва­на, си­на Или­је Да­бо­ви­ћа. Јо­ван се за­мо­на­шио у сво­јој два­на­е­стој го­ди­ни и до­био име Се­ва­сти­јан. И по­ред то­га, ка­да му је би­ло осам­на­ест го­ди­на, на­го­ва­ра­ли су га Ср­би и Ру­си да се оже­ни, па да им бу­де стал­ни све­ште­ник, јер је пра­во­слав­на ко­ло­ни­ја у Сан Фран­ци­ску по свим вер­ским по­тре­ба­ма за­ви­си­ла од ру­ских вој­ни­ка-све­ште­ни­ка са рат­них бро­до­ва, ко­ји су с вре­ме­на на вре­ме свра­ћа­ли у лу­ку то­га гра­да. Јед­но су хте­ли љу­ди – а дру­го Бог. Сло­бо­дан и ни­чим не­ве­зан, не­се­би­чан и оду­ше­вљен ми­си­о­нар­ством, то је је­ди­ни Ср­бин ро­ђен у Аме­ри­ци ко­ји се до са­да за­мо­на­шио. И пр­ви и је­ди­ни. Та­ко, да­кле, у два­де­се­тој го­ди­ни по­чи­ње мо­нах Се­ва­сти­јан свој ми­си­о­нар­ски рад. Пр­во га Ру­ска Цр­ква за­па­зи­ла и да­ла му чин за чи­ном, од­ли­ко­ва­ње за од­ли­ко­ва­њем и све ши­ра овла­шће­ња и све ве­ће по­сло­ве. Тек по­сле два­де­сет го­ди­на Срп­ска Цр­ква у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Вој­во­ди­ни на­и­ме­но­ва­ла га је на­чел­ни­ком Срп­ске ду­хов­не ми­си­је у Аме­ри­ци. То је би­ла са­мо јед­на фор­ма. У са­мој ства­ри отац Се­ва­сти­јан био је то и ра­ни­је. И шта све он ни­је био! Био је ту­мач и пу­то­вођ ру­ским епи­ско­пи­ма и мно­гим пра­во­слав­ним све­ште­ни­ци­ма, ко­ји су без зна­ња је­зи­ка и по­зна­ва­ња љу­ди и при­ли­ка до­ла­зи­ли у Аме­ри­ку. Био је глав­ни, и кроз де­це­ни­је је­ди­ни, ту­мач пра­во­слав­не ве­ре и Цр­кве пред Аме­ри­кан­ци­ма. Па, пу­ту­ју­ћи па­рох за све на­се­о­би­не пра­во­слав­не ши­ром Аме­ри­ке и Ка­на­де, ко­је ни­су има­ли сво­га па­ро­ха. Па, ор­га­ни­за­тор љу­ди за по­ди­за­ње пра­во­слав­них хра­мо­ва, и срп­ских, и ру­ских, и грч­ких и арап­ских. Па ко­ре­спо­дент са сви­ма Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у Евро­пи и Ази­ји, ко­ји је из­ла­гао ста­ње и по­тре­бе ра­зних на­ци­о­нал­них гру­па и мо­лио за по­моћ би­ло у све­ште­ни­ци­ма, би­ло у књи­га­ма и оде­жда­ма. Еми­гран­ти, по­лу­пи­сме­ни или не­пи­сме­ни љу­ди, на­ла­зи­ли су у “оцу Да­бо­ви­ћу“ (ка­ко га је це­ла Аме­ри­ка зва­ла) сво­га ду­хов­ног па­сти­ра и по­сред­ни­ка за оп­ште­ње са њи­хо­вим до­тич­ним ар­хи­је­ре­ји­ма у до­мо­ви­ни. Па, увек тра­же­ни и же­ље­ни го­вор­ник и пре­да­вач на без­број­ним ре­ли­ги­о­зним ску­по­ви­ма по Аме­ри­ци. Па, апо­ло­ге­та Пра­во­сла­вља, ко­ји је са­ста­вљао књи­ге и бро­шу­ре и пи­сао члан­ке, до­пи­се и ис­прав­ке по но­ви­на­ма бра­не­ћи пра­во­слав­ну ве­ру од за­блу­де­лих и зло­на­мер­них на­па­да. Па, пут­ник, ве­чи­ти пут­ник, чи­је ни­јед­но пу­то­ва­ње у жи­во­ту ни­је би­ло ра­ди за­до­вољ­ства не­го са­мо ра­ди ши­ре­ња пра­ве ве­ре, утвр­ђи­ва­ња пра­во­слав­них у ве­ри и ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Но­вом Све­ту. Ко­ли­ко је пу­та про­кр­ста­рио пре­ко Аме­ри­ке и Ка­на­де, ни он сам ни­је мо­гао сра­чу­на­ти. Но, го­во­рио нам је да је пет­на­ест пу­та пре­пло­вио Атлант­ски оке­ан и не­ко­ли­ко пу­та Ти­хи оке­ан. У Ја­па­ну је слу­жио са чу­ве­ним ру­ским ми­си­о­на­рем и кр­сти­те­љем Ја­па­на­ца, епи­ско­пом Ни­ко­ла­јем. Ру­си­ју је по­се­ћи­вао ви­ше пу­та. Био је у Ан­ти­о­хи­ји, Је­ру­са­ли­му и Ца­ри­гра­ду, где је об­ја­шња­вао пред па­три­јар­си­ма вер­ско ста­ње њи­хо­вих су­на­род­ни­ка у Но­во­ме све­ту и ука­зи­вао на њи­хо­ве по­тре­бе. Био је на Це­ти­њу код ми­тро­по­ли­та Ми­тро­фа­на Ба­на, и у Бе­о­гра­ду код ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла, Ино­кен­ти­ја и Ди­ми­три­ја, и у Кар­лов­ци­ма код па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа. Био је у Ру­му­ни­ји због по­тре­бе Ру­мун­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Био је не­ко­ли­ко пу­та на Аља­сци и Але­ут­ским Остр­ви­ма где је кр­шта­вао та­мо­шње Ески­ме и снаб­де­вао их Је­ван­ђе­љи­ма на еским­ском је­зи­ку. На Аља­сци је са срп­ским исе­ље­ни­ци­ма по­ди­гао две срп­ске цр­кве, од ко­јих је јед­на по­све­ће­на Све­том Са­ви јер је мно­го во­лео Све­тог Са­ву овај Аме­ри­ка­нац по ро­ђе­њу. И пр­ву срп­ску цр­кву ко­ју је он са срп­ским ко­ло­ни­сти­ма по­ди­гао у Аме­ри­ци, у гра­ду Џек­со­ну, по­све­тио је он Све­то­ме Са­ви. Они­зак и мр­шав, ва­зда бо­ле­шљив и си­ро­ма­шан. Ко би ре­као да је овај не­из­глед­ни чо­век био та­кво моћ­но оруж­је у ру­ка­ма Бо­жјим? И то кроз ви­ше од по­ла сто­ле­ћа. Али кад Бог хо­ће да се Он ви­ди, ма­ње се ви­ди чо­век. По­след­њих де­сет го­ди­на ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан про­вео је у на­шој зе­мљи. По­ту­цао се, си­ро­мах, од ма­на­сти­ра до ма­на­сти­ра, тра­же­ћи сву­да да не­што ко­ри­сти Цр­кви. По­зна­ва­лац све­та, пун ис­ку­ства и ду­хов­не му­дро­сти, он је за­и­ста ко­ри­стио сва­ко­ме ко се искре­но при­бли­жио ње­му. Мно­ги на­ши љу­ди вре­ђа­ли су га и по­ни­жа­ва­ли, јер ни­су зна­ли де­ла ње­го­ва и за­слу­ге ње­го­ве, не­го су су­ди­ли на око, по ње­го­вом ста­рач­ком из­гле­ду. Но, он је био чо­век ми­си­о­нар­ске тр­пе­љи­во­сти и је­ван­ђел­ске кро­то­сти. Пре­ла­зио је пре­ко увре­да у гле­дао је ва­зда ве­ли­ке свет­ске ви­ди­ке. Схва­тио је да он, не­кад нај­по­треб­ни­ји па­стир Пра­во­слав­не Цр­кве на за­пад­ној хе­мис­фе­ри, ви­ше ни­је био та­мо по­тре­бан. У Аме­ри­ци су ор­га­ни­зо­ва­не ја­ке Пра­во­слав­не Цр­кве, са не­ко­ли­ко де­се­ти­на епи­ско­па и сто­ти­на све­ште­ни­ка, са ма­на­сти­ри­ма, бо­го­сло­ви­ја­ма, штам­па­ри­ја­ма и цр­кве­ним књи­жа­ра­ма. Он ни­кад ни­је ре­као: - Tу је мој пр­ви труд и мој зној. Не. Он је све то при­пи­си­вао Бо­гу Про­ми­сли­те­љу, Ко­ји је пре­ко ње­га зи­дао Сво­ју Цр­кву у том де­лу све­та кроз по­ла сто­ле­ћа. Нај­зад се при­во­лео Жи­чи. Ду­же вре­ме ту је про­ба­вио, па је опет ишао у Бе­о­град да се ле­чи. У Бе­о­гра­ду га је при­др­жа­вао и те­шио у ста­рач­ким да­ни­ма је­ро­мо­нах Је­ли­сеј - Бог да му пла­ти! Опет је до­шао у Кра­ље­во. Но, ни ту му се ни­је се­де­ло. По­же­лео је сун­це сун­ча­не Бо­ке. Ву­кла га је же­ља у пра­де­дов­ски крај. Сви смо га од то­га од­вра­ћа­ли, јер смо ви­де­ли да му се крај при­бли­жу­је. Али, он је остао упо­ран. И опет, отац Је­ли­сеј при­те­као му је у по­моћ из пре­ве­ли­ке љу­ба­ви и от­пра­тио га је у Хер­цег Но­ви. По­сле са­мо не­ко­ли­ко да­на он на­ре­ди да га од­мах вра­те у Жи­чу. Да оде по ње­га син­ђел Јо­ван Ра­па­јић, уред­ник “Ми­си­о­на­ра“, ко­га је по­кој­ник во­лео као ро­ђе­ног си­на. Оде са је­ро­мо­на­хом Ва­си­ли­јем из ма­на­сти­ра Бла­го­ве­ште­ња и до­пра­ти га у Жи­чу - и њи­ма дво­ји­ци не­ка Го­спод да­де пра­вед­ну на­гра­ду за уте­ху стар­цу ми­си­о­на­ру! До­ве­ли су га из­ну­ре­на, но при чи­стој све­сти. Кра­јем но­вем­бра су­срео сам се са њим по­след­њи пут, и то ме је ду­бо­ко га­ну­ло. Се­тио сам се кад сам се пр­ви пут са овим на­шим бо­го­у­год­ни­ком су­срео, пре два­де­сет го­ди­на, ка­да сам био, још као је­ро­мо­нах, на ста­ни­ци у Сан Фран­ци­ску. Кроз ми­сли об­но­вио сам наш та­да­шњи су­срет. Бо­же, ко­ли­ко си мо­ћан и ве­лик! При­шао сам са­мрт­ни­ку, по­ми­ло­вао га по све­тлом и ин­те­ли­гент­ном че­лу и упи­тао: -Да ли још што­год же­ли­те, оче ар­хи­ман­дри­те? -Ни­шта осим Цар­ства Не­бе­ског. То су би­ле ње­го­ве по­след­ње ре­чи. Тач­но у два­на­ест са­ти то­га да­на, 20. но­вем­бра, пре­дао је ду­шу сво­ју Бо­гу у све­то­сав­ској Жи­чи отац Се­ва­сти­јан, нај­ве­ћи ми­си­о­нар Ср­бин мо­дер­ног вре­ме­на, ми­си­о­нар свет­ског сти­ла и свет­ско­га зна­ча­ја. Ко­ли­ко је он био по­што­ван, до­каз је што је ње­го­вој са­хра­ни при­су­ство­вао аме­рич­ки кон­зул, са го­спо­ђом, из Бе­о­гра­да, са ве­ли­ким и ску­по­це­ним вен­цем аме­рич­ког по­сла­ни­ка г. Ле­на. Јер је по­кој­ник био, и до смр­ти остао, аме­рич­ки гра­ђа­нин и по­да­ник. Та див­на па­жња од стра­не зва­нич­не Аме­ри­ке дир­ну­ла је до су­за све при­сут­не. Сад зна­мо, го­во­ри­ло се по­сле, за­што је Аме­ри­ка ве­ли­ка, за­то што уме да це­ни си­но­ве сво­је. Ето, та­ко се за­вр­шио је­дан пло­дан рад, је­дан срп­ски жи­вот ко­ји ни­је знао шта је те­шко­ћа и шта је не­моћ. Пре три ме­се­ца мо­на­шко гро­бље у ма­на­сти­ру Жи­чи до­би­ло је још је­дан гроб. Крај мо­на­ха-пе­сни­ка Ва­ле­ри­ја­на Бо­шња­ко­ви­ћа и ар­хи­ман­дри­та хи­лен­дар­ског Ра­фа­и­ла, са­хра­њен је и ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ве­ли­ки Ср­бин, ми­си­о­нар свет­ско­га сти­ла и уче­ни бо­го­слов. Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ро­ђен 9. ју­на 1863. го­ди­не на крај­њем ис­то­ку Се­вер­не Аме­ри­ке, у Сан Фран­ци­ску. Ње­го­ви ро­ди­те­љи до­шли су у Аме­ри­ку из Ри­сна у Бо­ки Ко­тор­ској. Ме­ђу сво­јим пре­ци­ма ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић имао је мно­ге зна­ме­ни­те ду­хов­ни­ке, по­мор­ске ка­пе­та­не и углед­не љу­де тр­го­вач­ког ре­да и на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја. Исто­вре­ме­но са срп­ским на­у­чио је и ен­гле­ски је­зик и до кра­ја жи­во­та остао је пред­став­ник аме­ри­ка­ни­зма у оно­ме што је нај­бо­ље у Аме­ри­ци – не­пре­кид­не ак­тив­но­сти и не­пре­кид­ног оп­ти­ми­зма. Још у ду­бо­кој ста­ро­сти он се се­ћао по­гре­ба пред­сед­ни­ка Лин­кол­на. Ако се узме да му је та­да би­ло не­што ви­ше од две го­ди­не, он­да је то зби­ља не­што из­у­зет­но. По­кој­ни Да­бо­вић учио је Ду­хов­ну ака­де­ми­ју у Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву. За­мо­на­шио се 1877. го­ди­не и као ђа­кон био је члан кон­зи­сто­ри­је, на­став­ник бо­го­слов­ске шко­ле и про­по­вед­ник на ен­гле­ском је­зи­ку у ка­те­драл­ној ру­ској цр­кви. Као је­ро­мо­нах, Да­бо­вић је оби­ла­зио сво­ју па­ству по це­лој Аме­ри­ци и у мно­гим ме­сти­ма по­ди­гао пр­ве цр­кве. У три ма­ха био је на Аља­сци и до­пи­рао чак до Але­ут­ских остр­ва. Уро­ђе­ни­ци су га нео­бич­но во­ле­ли. Та­ко су му јед­ном при­ли­ком по­кло­ни­ли ро­го­ве од ло­са, ду­гач­ке пре­ко пет ме­та­ра, ко­је су на­шли у ве­ли­ком ле­де­ном бре­гу. Те ко­сти, ко­је је по­чив­ши Да­бо­вић до­био као знак из­у­зет­не па­жње од уро­ђе­ни­ка, и да­нас се на­ла­зе у срп­ском од­се­ку му­зе­ја у Сан Фран­ци­ску. Пр­ви па­три­јарх об­но­вље­не Ру­ске Па­три­јар­ши­је, та­да­шњи аме­рич­ки епи­скоп Ти­хон, да­ро­вао му је сво­ју ми­тру јед­ном при­ли­ком кад је слу­жио за­јед­но са њим у срп­ској цр­кви у Чи­ка­гу, и вра­тио се у Њу­јорк без ми­тре. Вред­ност те ми­тре из­но­си­ла је јед­ну хи­ља­ду ру­ба­ља у зла­ту. Њу је ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић унов­чио, ка­ко би са тим нов­цем ис­пла­тио згра­ду срп­ске цр­кве у Чи­ка­гу. Ту, у Чи­ка­гу, у чу­ве­ној ста­рој и пра­вој кла­ни­ци, Да­бо­вић је про­на­шао Про­ку Јов­ки­ћа, доц­ни­је по­зна­тог пе­сни­ка ко­ји се пот­пи­си­вао “Ср­бин Сло­бо­да­но­вић“ и “Не­стор Жуч­ни“. Ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић из­ва­дио је Јов­ки­ћа из смра­да кла­нич­ког, иако су се то­ме же­сто­ко ус­про­ти­ви­ли пе­сни­ков отац и ма­ће­ха. На сво­јим ми­си­о­нар­ским пу­те­ви­ма и ра­ди ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них на­ци­о­нал­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је пет­на­ест пу­та пре­шао Атлан­тик, а де­сет пу­та пло­вио је по Па­ци­фи­ку. На оке­а­ну ко­ји се зо­ве Ти­хи, до­жи­вео је нај­ве­ће бу­ре у ма­лим др­ве­ним и при­ми­тив­ним па­ро­бро­ди­ма. Исто та­ко, по­чив­ши Да­бо­вић је три пу­та до­жи­вео бро­до­лом и је­два се спа­сао. По­ред ор­га­ни­зо­ва­ња са­мо­стал­не Срп­ске Цр­кве у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је исто­вре­ме­но био и пр­ви ини­ци­ја­тор за осни­ва­ње Бу­гар­ске, Ру­мун­ске и Си­ро-ара­биј­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Је­ди­ни Ср­бин ко­ји се ни­је у Аме­ри­ци одао тр­го­ви­ни или за­ра­ди, већ мо­на­штву и ду­хов­ном под­ви­гу, био је овај ар­хи­ман­дрит ко­ји се сло­бод­но мо­же увр­сти­ти у ред ми­си­о­на­ра свет­ског сти­ла. Увек си­ро­ма­шан, благ, ис­тра­јан, нео­бич­но је во­лео на­ше си­ро­ма­шне рад­ни­ке у аме­рич­ким ру­до­ко­пи­ма и нај­ве­ћи део сво­је де­лат­но­сти по­све­тио је баш њи­ма. Пле­ме Ка­ло­ша или Клин­ки­та он је по­кр­стио по­сле уза­луд­них по­ку­ша­ја ру­ске ми­си­је. Ви­ђе­ни љу­ди аме­рич­ког Цр­ве­ног кр­ста, по­ли­тич­ког и оп­штег јав­ног жи­во­та, нео­бич­но су це­ни­ли по­ште­ње, ра­зло­жност и ло­јал­ност ово­га ар­хи­ман­дри­та. Из­ме­ђу свих пред­став­ни­ка мно­гих пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Де­парт­ман ста­ти­сти­ке у Ва­шинг­то­ну обра­тио се баш ње­му 1901. и сле­де­ћих го­ди­на, тра­же­ћи од ње­га да из­гра­ди ста­ти­сти­ку пра­во­слав­них вер­ни­ка свих на­род­но­сти на те­ри­то­ри­ји Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. За вре­ме ра­та, по­чив­ши Да­бо­вић са сво­јим мно­го­број­ним ве­за­ма и по­знан­стви­ма у мно­го­ме је до­при­нео упо­зна­ва­њу аме­рич­ке јав­но­сти са на­шим на­ци­о­нал­ним про­бле­ми­ма. Го­ди­не 1917. Да­бо­вић је отво­рио пр­ви Ју­го­сло­вен­ски би­ро за ин­фор­ма­ци­је у Њу­јор­ку. До­бар Ср­бин, до­бар Сло­ве­нин, по­чив­ши Да­бо­вић био је у исто вре­ме и до­бар Аме­ри­ка­нац. Све то ње­му ни­шта ни­је сме­та­ло да бу­де и ве­ран син ве­ли­ке Аме­рич­ке ре­пу­бли­ке. По­след­ње го­ди­не сво­га жи­во­та по­чив­ши Да­бо­вић про­вео је у по­стој­би­ни сво­јих пре­да­ка, нај­че­шће уз вла­ди­ку Жич­ког. И смрт га је за­те­кла, у ду­бо­кој ста­ро­сти, у све­то­сав­ској Жи­чи. Мно­ге цр­кве ко­је је по­ди­гао у Аме­ри­ци, по­кој­ни ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић по­све­тио је Све­том Са­ви. У мно­гим сво­јим члан­ци­ма и пре­да­ва­њи­ма он је ре­дов­но ши­рио култ Све­тог Са­ве и, на кра­ју, до­че­као је да сво­је по­след­ње да­не про­ве­де у све­то­сав­ској Жи­чи, на чи­јем је гро­бљу и са­хра­њен. Свети Николај Жички Извор: Српска Православна Црква
  8. ризница богословља

    Свети Великомученик краљ Стефан Дечански

    Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. / Your browser does not support the HTML5 audio tag. / Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља. Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка
  11. СВЕТИ СТИЛИЈАН - ЗАШТИТНИК ДЕЦЕ Обележава се 26.новембра по јулијанском календару, или 09. децембра по грегоријанском. Свети Стилијан је био рођен у Пафлагонији, Малој Азији, између ИВ и В века. Био је благословен још док је био у утроби своје мајке. Kако је одрастао, милошћу Божијом је све више и више постајао сасуд Духа Светога. Од раног детињства је показивао ретке квалитете свог блаженог живота. Док је био дечак, а касније и младић никада није дозвољавао да му страсти испрљају душу. Имао је веома чисто срце. Такође, није дозвољавао да га земаљска богатства обману и да уђу у његову душу па да га тако униште. Уз помоћ благодати Божије он се борио против свих сласти овога света који пролази. Имао је дар мудрости и јасно је видео да је овај свет привремен и безвредан. Тако да је одлучио да ради само оно што је за душу корисно. А његова душа је тражила да се бори духовно и да практикује врлине. Она му је показивала тежак и трновит пут који води у вечан живот и непрестану радост. Његово чисто и верно срце је слушало глас његове душе. Тако да је прво продао све што је имао и разделио сиромасима при Цркви. Kада му ништа од својине није остало рекао је са олакшањем да је скинуо са себе тешко сидро које га је везивало за жеље смртног тела. Такође је рекао да након тога боље види пут каа правом животу. Пошто се ослободио тешког бремена и зато што је све разделио сиромасима у срцу му је било задовољство. Тада је одлучио да се посвети часнијем и светитељском начину живота. Све што је имао то је било на њему, па је започео стриктну борбу по учењу Исуса Христа. Kада је блажени Стилијан своје земаљско добро заменио за духовно добро отишао је у манастир и постао монах. Од тада ни једна световна или земаљска мисао није могла да га победи и да га одвуче од вере и молитве. Све што је желео је да угоди Богу и да чини само оно што је по Вољи Божијој. На тај начин је покушавао да нађе пут који води у Рај. Његов тежак аскетизам се не може описати, тако да је његова светост почела да се види. Његова понизност се јасно видела. Његова чистоћа је била заслепљујућа. Његов пост је био најстрожи. Његове молитве су ишле директно у срце Божије. Његова бденија су била упорна. Он је пред себе поставио три циља која је желео да постигне као монах, а то су сиромаштво, часност, и послушност. И све је то постигао. А већ смо видели његово сиромаштво јер је све што је имао разделио и ништа није сачувао од земаљских добара за себе. Био је бескомпромисан што се тиче чистоте срца и морала. Чувао је своју душу чистом од сваке прљавштине тела и духа. Борио се против напада духа да га смрдљив грех не би дотакао. Његов ум је стално понављао да су блажни они који су чистог срца и да ће они видети Бога. Његова послушност старцу и другима у манастиру је била за пример. Трудио се мукотрпно да одсече своју вољу, јер је наша воља укорењена у егоизму. То је веома тешко урадити, а то свако ко је пробао зна. Свети Стилијан се борио највише против три непријатеља и то против тела, против света, и против ђавола. Ако желите да их победите морате дуго да се борите уз константан и тежак труд и непрестано бденије. Тако је Свети Стилијан постао пример аскетског живота и младима и старима. Али он се тиме није задовољавао и хтео је да се још више приближи савршенству. Он је тражио потпуну изолованост и стриктан подвиг отшелника. Поздравио се са свима у манастиру и отишао далеко у пустињу, где је живео у пећини. Нова фаза његовог аскетског живота је била усмерена ка савршенству. Дани и ноћи су пролазили у богомислију и молитви тројединоме Богу. Свим својим срцем је славио Бога и био сједињен са Господом Богом, тако да ништа није могло да омета његов мир. Све што је видео око себе је за њега била потврда Товрца, тако да се његово вера још више учвршћивала. Тамо у миру пустиње, подвижник Стилијан је имао довољно времена да посматра Божију творевину и да размишља о томе. Видео је Творца у свему и размишљао је да је немогуће да је све настало само од себе, јер је све прелепо и хармонично. Видео је Бога у безброј звезда на небу које са великом прецизношчу и тачношћу лебде небом. Све је то сагледао као некад Свети Давид који је узвикнуо да небо обзнањује славу Божију и да је све дело руку Његових. А онда би наставио говорећи да су величанствена дела Божија и да је све премудрошћу створено, а да је земља испуњена Божијом творевином. У пустињи је читао духовне књиге пажљиво, а поготово књигу о Светом Писму. Његово срце, душа, и цело биће је потпуно било предано Богу. Божанска благодат би пролазила и кроз његово тело док је размишљао о Божијој Творевини. Свети Стилијан је призивао Свесвето Име Божије, а сву своју снагу је посветио божанској љубави, тако да је светитељ потпуно напустио свој телесни аспекат. Потпуно је престао да брине о храни и јео је само пустињско растиње. А када није било ни тих биљака, Бог га није напуштао и чинио је чуда као што то увек чини својим светитељима. Бог је одржавао у животу Светог Стилијана тако што му је слао храну преко Светих Анђела исто онако како је слао храну Пророку Илији и другима. Живео је као отшелник дуго и одлучио је да се бори против себе и ђавола. Трудио се да искорени своје страсти, да стекне врлине и да буде свет јер је Бог рекао да треба да будемо свети јер је Он свет. Творац је желео да Свети Стилијан још поживи да би био прави пример другима у аскетском животу. Бог је желео да се ова пустињска светлост и врлине светитеља виде у целом свету. Али да би се лампа видела мора се подићи високо да би обасјавала пут другима. Тако је Свети Стилијан постао топла и слатка светлост која сија на славу Божију и на спасење свих људи. А Бог, који је праведан, показује људима како заузврат прославља оне који призивају Име Божије и који славе Бога. Свети Стилијан је постао познат свуда. Велики број људи је долазио код њега ради духовне користи и да би се исцелили и од телесних болести. Његова светитељска личност и његове речи мудрости су промениле многе животе. Такође је било и много оних који су били одушевљени аскетизмом, па су напустили свој греховни живот, покајали се, и поново се родили духовно. Сведочанства људи који су посетили Светог Стилијана у пећини су заиста веома дирљива. Знао је да умири узнемирене душе. Било је и других подвижника који су долзили да би били оснажени у својим духовним борбама, јер је благодат блистала из њега и преносила се његовом речју. Свети Стилијан је знао да би људи били спасени њихове душе морају да буду као дечије, невине. Он је препознао да су деца мали анђели, јер су невина. Због тога је желео да им помаже и да их заштити. А Бог који чини чуда, дао је такав дар Светом Стилијану да може све то да уради и да помогне деци и да их заштити. Бог га је наградио и дао му дар да чини чуда и да исцељује болесну децу. Многе мајке су то чуле и са свих страна света су доводиле своју децу да их Свети Стилијан исцели. Неке од њих су ходале данима док нису пронашле светитељеву пећину. Kада би стигле до њега пале би пред његове ноге и са сузама га молиле да им исцели децу. Пун љубави према деци, Свети Стилијан би их узео у своје руке и са очима пуних суза молио Бога да их исцели. Господ би услишио његову молитву и светитељ је чинио чуда. Болесна деца су оздрављала. Све врсте болести су нестајале. Ни једна болест није могла да се супротстави свемоћи Божијој. Мајке су плакале од радости у његовој пећини. Неке су љубиле његове руке из захвалности и славиле Бога. А подвижник је славио Име Господње и захваљивао Богу што је допустио да учини чуда. А онда би са пуно љубави и са осмехом анђела гледао исцељену децу. Вест о овим чудима се раширила и људи су све више и више почели да долазе. На овај начин, Бог је прославио светог Стилијана који је цео свој живот посветио Богу. Али Свети Стилијан није био познат само по исцељењу деце, он је помагао Православним супружницима који нису имали деце да их добију. Многе жене које нису могле да имају децу због разних болести су биле исцељене и добијале здраву децу. Након упокојења Светог Стилијана многи верници су копирали светитељеву икону и молили се пред њом и добијали децу. Много људи и монаха из манастира је долазило за духовни савет код старца. Сви су тражили мир и гледали су на њега као на пример аскетског живота. Његов карактер је био понизан, а зрачио је благодаћу. Он их је све неуморно учио са великим стрпљењем. Он их је руководио и испуњавао им срца благодаћу. Тешио их је и уклањао сваку сумњу из њих. Доносио је мир манастирима у којима је било унутрашњих немира и непослушности. Kада је већ био веома стар, Бог кога је светитељ прослављао целог живота, послао је своје Анђеле да узнесу душу светитеља у Рај да би се одморио од тешког аскетског подвига. Не знамо где је сахрањен и нема писаних доказа о његовом аскетизму и светости. Али његово име и даље живи. Сви Православни Хришћани га поштују и воле. Ми га призивамо увек, а поготово када су нам деца болесна. Ми градимо величанствене Цркве у његово име. А Свети Стилијан чини чуда и данас и увек ће их чинити, јер Он остаје заштитник деце. Архимандрит Харалампије Василопулос (+) изворhttp://www.pravoslavlje888.com/zi-i-sv-ih/579-sv-i-s-ili-n-z-s-i-ni-d-c.html
  12. Поводом празника сабора Светог Архангела Михаила, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Ангели у богослужењу Цркве". Аутор на један посебан и исцрпан начин говори о помињању Светих Ангела у Светој Евхаристији, упоређујући ангелско служење са служењем хришћана као припадника богочовечанске заједнице. На крају катихета Бранислав Илић закључује говорећи о чиновима Архангела и Ангела и на који начин се Свети Ангели изображавају у иконографији. „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  13. ризница богословља

    Свети Нектарије Митрополит Пентапољски, Чудотворац Егински

    Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Филм Чудотворац Егински О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Владика Будмљанско – никшићки Јоаникије, заједно са владиком Полошко – кумановским – Охридске архиепископије, Јоакимом био је гост епископа Рашко – призренског на ктиторској слави манастира Грачаница, поводом празника Светог краља Милутина. У пригодној беседи, после свечане литургије, владика Јоаникије је рекао да за Косово и Метохију није везан само народ православни српски који живи на Косову и Метохији, него и цео српски народ, као и остали православни народи који Косово и Метохију поштују као свету земљу и сав културни свет зна шта представља Косово и Метохија и за православне Србе и за светску културну баштину. Беседу владике Будимљанско – никшићког Јоаникија пеносимо у целости: …Овај свијет да није духовности, да није светости, да није културе, претворио би се у пакао, претворио би се у грабеж и отимање, а тога видимо свуда има. И цио свијет је у некој напетости, нарочито последњих тридесетак година, у скукобима или стално на ивици сукоба. Ми желимо мир и треба да се молимо Богу за мир, али наравно треба и да брнимо своју кућу и своје светиње, јер ни један народ неће своје корене и своје светиње препустити тако лако другима. Ми, наравно, не тражимо ничије туђе, нити желимо да отимамо, томе су нас учили наши свети преци. Туђе да поштујемо и друге народе да поштујемо и колико до нас стоји, да чинимо све да живимо у миру и у љубави са њима, а ако неко хоће да разори наш дом и наше светиње дужни смо да се бранимо. Данас славимо једнога од највећег из рода нашег, највећег ктитора. Свети Симеон Немања, познат је као велики ктитор, али је ипак Милутин, у бољим временима, имајући јачу и већу државу, подигао je много већи број светиња ти Србине, угледај се на свог светога претка, претка светога Немање у свему, а прије свега по побожности. У његово вријеме, док је он владао почела је да се шири Унијуа. Било је оних који су говорили да само требамо да признамо папу за поглавара, па ћемо све проблеме овога свијета решити. Као што наиђе нека пошаст, па вас потом убеђују: само направи тај потез и све ћеш проблеме у животу ријешити! Имамо тога и данас. А шта бива после тога? Бива само још горе и ко је тај који се супротставио византијском цару Михаилу Палеологу, који је ширио такву причу. Замислите, велики цар моћне Византије, просуо је био такву причу. Ко му се супроставио, ко није дозволио да та лажн прича захвати његов народ? То је управо Краљ Милутин, који је ратовао са царем Михаилом и побеђивао и потискивао и потискивао га и није само заслужан што Унија није доспела у Србију, него је спречио да се прошири и на Балкан. Стога ни Грчци нијесу прихватили ту Унију и одмах су је одбацили после смрти цара Миахила. Он је бранио свој народ и вјером јачао своју државу. Био је краљ истинске побожности и истинских врлина, један он највећжих наших краљева и најзнаменитијих личности. Да није ништа друго урадио него што је подигао ову светињу Грачаницу, па би било доста, а он је подигао многе светиње и у Србији, у његовој држави, а то значи и у данашњој Македонији и по Грчкој и по Светој Гори Атонској, и по Софији, па од Цариграда и до Јерусалима, где и данас имамо очуван манастир Светих Архангела, непосредно до храма Васкрења Христовога, који је подигао краљ Милутин. Велике задужбине и велико завештање, колко су нам наши преци оставили, а и ми смо дужни нешто градити, али најважније је да сачувамо оно и да украсимо и унапредимо оно што су нам они оставили. И ево хвала Богу, ово је живот, живује пуним током, пуним снагом. Ево данас дјеца из школе Краља Милутина, има их хвала Богу и биће их хиљаду, велики број од њих се данас овде причестио. Више негу у дргуим крајевима, више него у великим градовима. Овде смо данас имали и обнављање сесринства, три монахиња се замонашиле, рукоположење новог свештеника и пуно народа из разних крајева је дошло данас у Грачаницу, да узме удела у овом великом слављу и да се сетимо заслуга светога краља Милутина. Захваљујемо се владики Теодосију што нас је позвао, ево и наш владика Јааким из Македоније, његовој цркви нимало није лако, надамо се у Бога да ће убрзо доћи до мира и да ћемо и ми имати прилике да идему у Македонију лијепу и да служимо у светињама. Не само онима које је подигао Краљ Милутин, има их доста по Македонији, него што су подигли и други народи, Грци и Бугару, да будемо једно заједно, немамо разлога дубље гледано да то не превазиђемо ако смо људи и ако хоћемо као људи, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Поред толико блискости ми смо нажалост дозволили да се појави тај раскол, надамо се да ћемо то превазићи. Нећемо помињати ко је крив а ко је прав. Кад Браћа хоће да се помире они то лако превазиђу и праштају за све. И да се молим и за то браћо и сестре и да се молимо, јер смо дужни за цио свијет да се молимо и за свој народ и за светиње и да се зацари мир у целом свијету. Много се крви пролива и нажалост, видимо да многи раде на томе да се народи што више завађају и да се што више крви пролива, а пролва се крв највише недужног народа. И зато треба да се Богу молимо и да гледамо да у миру и љубави са свима живимо, колко то до нас стоји. Свима срећна слава и нака вас Бог благослови, овој свијетој обитељи нека да напретка и цијелој Епархији рашко – призренској, нека Бог укрепи нашег Владику Теодосија његово свештенство и народ. Извор: Телевизија Храм
  15. ризница богословља

    Пожар у селу Мати и Свети старац Пајсије Светогорац

    То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
  16. Драгана Милошевић

    Свети Божји људи су хаљине Господње

    -Црква Христова је тијело Христово, а Он вјечна и непромијенљива глава тога тијела. Они који припадају том Тијелу постају Његови чланови тако што примају свето крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, казао је митрополит Амфилохије поред ћивота Светог Василија Острошког у манастиру Острог где је на празник Светих Козме и Дамјана служио свету Литургију. Објашњавајући да се они који се крштавају облаче у Христа, Митрополит је појаснио да крштени примају силу Божју и постају чланови Божје заједнице и народа који се сабира са разних крајева света из свих земаљских народа: -Сабирају се и постају чланови и удови - Цркве Христове, заједнице која није за пролазност, у којој се не рађа, као из материне утробе, за овај пролазни земаљски живот, него се рађа за вјечни и непролазни живот. Владика је нагласио да чланови Цркве Божје добијају разне дарове, да је љубав пуноћа свега и да њоме Бог испуњава људска срца: -Ако је Бог љубав, а јесте, онда је и човјек призван, створен по лику и по подобију Божјем, да и он буде љубав. Прије свега да воли Господа Бога свим срцем, душом и мишљу, а ближњега свога (а ближњи је сваки човјек) да љуби као себе самога и више него себе. -Бог је заволио људски род и овај свијет да је и Сина Свога дао да сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни. Син Божји, Исус Христос дошао у овај свијет да служи и жртвује Себе за живот и спасење свијета, подсетио је Митрополит и нагласио да је света Литургија оприсутњење те Његове Боговчовечанске жртве: -Дарује нам Себе и Своју љубав. Жртвује се за нас, наше здравље, исцељење, за наш напредак. Жртвује се Господ за спасење свијета. То оприсутњење је у свакој светој Литургији, па и овај данашњој. Ми приносима сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар, а Он себе дарује нама и непрекидно нам се дарује као истина... као живот вјечни непролазни. Дарује нам своје Тијело и Крв. Господ нам се дарује се као хљеб живота који силази с неба и сваки који једе од тога хљеба неће умријети него ће вјечно жив бити. Високопреосвећени Митрополит је истакао да је кроз векове много дивних сведока Њега као истинитога Бога и савршенога човека: -Данас славимо бесребренике Козму и Дамјана који су добили Божје дарове исцељења у своје вријеме док су ходили по земљи и пострадали за Христа и који кроз вјекове дарују исцељење свима који славе Бога и који их поштују. Међу њима као исцелитељ је Свети отац наш Василије Острошки који више од триста година, непрекидно живећи у овој пустињи, је добио ту силу Духа Светога Животворнога. Уселила се у ову пећину, у њега и његове кости, тијело и душу, сила Божја, која исцелитељски дјелује на све оне који цјеливају његове свете мошти, и који се труде да живе онако као што је он живио. Само тако могу добити од њега божански дар – дар Христове љубави и само тако потврђују да су заиста чланови заједнице Цркве – Тијела Христовога и Његови часни удови. Наглашавајући да су исцелитељи и чудотворци и Свети Козма и Дамјан и Василије Острошки, Митрополит је казао да само Бог знаде још колико је њих који су примили те божанске дарове: -Сви који су се крстили примили су, свако по својој мјери, те божанске дарове. Зато када се сабирамо на Светој литургији, када се молимо и призивамо Духа Светога да сиђе на нас и да освешта нас и наше дарове, тада се и причешћујемо Тијела и Крви Господње, наравно, када се припремимо за ту Светињу. Подсетивши на јеванђељску причу о исцељењу крвоточиве жене, Митрополит је казао: -Наш живот није ништа друго него дотицање хаљина Господњих, а свети Божји људи су управо Христове хаљине. Христова одежда је и Свети отац наш Василије. Зато ко се дотиче хаљине тога Светог Божјег угодника и његових моштију, он тим додиром, као жена крвоточива, задобија ту силу ако има вјере и духа покајања и ако се помирио са Господом и ближњима својим. Ако се труди да живи Господ у њему, као што је живио у Светом апостолу Павлу: Не живим ја, живи Христос у мени. -То је оно звање и призвање, та света заједница – Црква Божја која нас сабира и овдје око моштију Светога Василија и у другим мјестима широм васељене , закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поред ћивота Светог Василија Острошког у манастиру Острог. Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ
  17. Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Св. муч. Ерминигелд царевић Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље. Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне, као и његових ученика, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна. View full Странице
  18. Драгана Милошевић

    Свети Козма и Дамјан - Врачеви

    Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Св. муч. Ерминигелд царевић Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље. Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне, као и његових ученика, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.
  19. Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, једна од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба, прославила је 10. новембра 2018. године свог патрона чије име и носи и крсну славу. Светом Литургијом је началствовао Епископ сремски г. Василије уз саслужење високопреподобних архимандрита Арсенија из Бешенова, Стефана из Велике Ремете и Клеопе из Световаведењског манастира, протосинђела Пајсија из Раванице Врдничке и свештенства Епархије сремске и других Епархија свете Српске Цркве. Славски колач је преломио Преосвећени владика г. Василије који је ректору Богословије протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, професорима и ученицима честитао славу казујући кратко житије Светог Арсенија Сремца. Торжественом сабрању присуствовали су, поред верног народа, и ректор у пензији протојереј-ставрофор Марко Шпановић, доц. др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, богослови садашњи и бивши, верници из Кућанаца, родног места блаженопочившег патријарха Павла, са свештеником Драганом Гаћешом, старешином храма Светих апостола Петра и Павла, који је такође саслуживао Епископу сремском на Литургији. Сабрању литургијском и славском присуствовали су многобројни пријатељи и сарадници славне образовне установе и христоносни народ из других Епархија. На светој Литургији саслуживао је и јереј Јован Недвецки, духовник Православне гимназије Светог Игњатија Брјанчанинова из Јарослава, који је са неколико ученика и проф. Олгом Александровном у посети Карловачкој богословији. Са гостима из Русије на усавршавању педагошког рада са богословцима сарађује проф. Предраг Миодраг. Саборну Николајевску цркву која прославља 260 година постојања богослови су испунили својим грленим гласовима песме славе и хвале Господу, тако да се предани рад њихових професора Јована Стојановића и Горана Власца могао утврдити на делу. За време трпезе љубави у сали Богословије, обратио се ректор славне Богословије, отац Јован Петковић који је свима честитао празник и посебно је поздравио г. Марка Николића, помоћника директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, који је на дар Богословији донео новоизашлу књигу о Светом апостолу и јеванђелисти Луки, а потом и представнике богословија из Крагујеввца, Београда и манастра Крке. Присутнима се обратио г. Марко Николић: -Велики је благослов, част и одговорност за мене лично што могу поводом славе овог храма Божје науке, Богословије у Сремским Карловцима, да Вас поздравим у име Владине Управе за Цркве и верске заједнице и њеног директора г. Милете Радојевића и моје лично, са молитвеном и искреном жељом из срца да много година славите у здрављу и радости, на добро свих вас, ваших ближњих и наше Свете Цркве. Обраћајући се нарочито вама, драга братијо, млади богослови, желим из срца да вас у вашем животу, служењу и раду, сходно вашим благословима и послушањима увек надахњује личност и дело Светог архиепископа и вашег небеског заштитника другог архиепископа наше Цркве, његова побожност, оданост извору, његова смерност. Имајте у томе увек у срцу и на уму чињеницу да сте ви будућност наше Свете Цркве. Гост из Русије, јереј Јован Недвецки, је поручио: -Велика је част бити присутан у Карловачкој богословији на данашњи празник. Дошавши у Србију, сусрео сам се са другачијом традицијом. Слушам другу реч, слово које није баш најразумљивије, али тако је само на почетку. Јер када дођемо на свету Литургију, онда разумемо да је то једна реч, један језик, иста молитва. Ту су исти светитељи, наши заједнички, као што је Николај Српски, Свети Арсеније Сремац, благоверни кнез Лазар Српски, Преподобни Сергеј Радоњешки, Серафим Саровски; то су наши исти свеци од којих нас не могу раставити ни временске непогоде нити километарско растојање. Желим да то јединство траје у векове векова. За славску трпезу заслужни су економ и управник Интерната г. Милош Цветковић са изванредним куваром г. Ненадом Мајсторовићем који у свакој прилици брине да богослови и гости буду задовољни. Слава Карловачке богословије завршена је по традицији свечаном Академијом коју је припремио са богословима ђакон Станко Лакетић, професор, док је о Светом Арсенију, заштитнику Карловачке богословије садржајно и надахнуто говорио проф. Никола Ерцег. Извор: Српска Православна Црква
  20. Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима — како је њему могуће да практикује непрестану молитву? Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем. Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном. И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно. Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву? Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност. Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души. Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас. За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт 16,26). Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге. Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама. http://gradandjela.blogspot.com/search?updated-max=2011-03-26T13:25:00-07:00&max-results=7&reverse-paginate=true
  21. На дан када наша Света Црква прославља Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа брегалничког Г. Марка. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) На данашњој Литургији саслуживали су и високопреподобни архимандрити Рафаило (Голушин) и Дамаскин (Грабеж), игуман Срефим (Мишић), протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић и Ђорђе Милојковић, протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереји Миодраг Павловић и Борислав Стаменковић, јереји Иван Штрбачки и Бранислав Кличковић, јеромонах Јефрем (Шекарић), ђакони Немања Ристић и Ђорђе Филиповић и јерођакон Нектарије (Ђурић). По завршетку Свете Евхаристије и примања Светих и Часних Дарова, Његово Преосвештенство Епископ брегалнички Г. Марко је прочитао молитву над славским кољивом а у славу и част Светог Арсенија Сремца, чије име носи наш Преосвећени владика Арсеније. Извор: Епархија нишка
  22. На дан када наша Света Црква прославља Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа брегалничког Г. Марка. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) На данашњој Литургији саслуживали су и високопреподобни архимандрити Рафаило (Голушин) и Дамаскин (Грабеж), игуман Срефим (Мишић), протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић, Ненад Микић и Ђорђе Милојковић, протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереји Миодраг Павловић и Борислав Стаменковић, јереји Иван Штрбачки и Бранислав Кличковић, јеромонах Јефрем (Шекарић), ђакони Немања Ристић и Ђорђе Филиповић и јерођакон Нектарије (Ђурић). По завршетку Свете Евхаристије и примања Светих и Часних Дарова, Његово Преосвештенство Епископ брегалнички Г. Марко је прочитао молитву над славским кољивом а у славу и част Светог Арсенија Сремца, чије име носи наш Преосвећени владика Арсеније. Извор: Епархија нишка View full Странице
  23. Његово преосвешетнство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички г. Кирило, уз саслужење игумана манастира Високи Дечани архимандрита Саве (Јањића) и свештенства и молитвено учешће мати Харитине, игуманије Пећке Патријаршије са сестринством и вјерним народом, служио је у суботу 10. новембра Свету архијерејску литургију у манастиру Пећка Патријаршија поводом празника Светог Арсенијан другог Архиепископа српског- ктиторске славе ове светиње. Прилог радија Светигоре ,,Најљепше говори о Косову онај који до краја преживљава косовску драму и голготу“, рекао је, између осталог, у литургијској бесједи преосвећени Владика Кирило. Он се осврнуо на саопштење Светог архијерејског сабора у коме се каже да је Црква против било какве независности Косова и Метохије, а такође и подјеле. Владика се запитао какви су то двоструки аршини и лицемјерје западног свијета који примају милионе избјеглица разних религијских опредјељења са Блиског Истока и желе да их социјализују у својим демократским друштвима, док нас овдје тјерају да правимо етнички чисте границе. ,,Они морају да знају да етнички чисте границе у савременом свијету могу само да буду извор нових сукоба и да се тиме не рјешава никакво питање. Ми смо против тих подјела, јер би ван територије наших традиционално православних држава остале наше највеће светиње, међу којима и Пећка Патријаршија, историјска престоница наше Цркве, Дечани, Грачаница и друге велике светиње“, рекао је Владика Кирило. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља архимандрит Сава (Јањић) је рекао да се Господ прославио и прославља у свима онима који исповиједају Његову вјеру и Његову истину. ,,Тако је било и са нашим народом кроз вјекове. Док смо се год држали Господа Христа и онога што су нас научили Свети архиепископи и патријарси српски, почевши од Светог Саве па преко Светог Арсенија и осталих, наш народ је живио и пролазећи највећа страдања из њих излазио увијек оснажен и окријепљен. А када смо се одрицали Јеванђења, тражећи људску мудрост, логику и благостање овога свијета налазили смо само нове невоље и нова страдања. Једино са Господом можемо наћи истински пут, и ми и наш народ, јер је наш народ завјетни народ и само је оно што јесте док живи вјером лазаревском. Без тога смо само једно племе на размеђи цивилизација, које је дошло и које ће да нестане“, рекао је отац Сава (Јањић) јутрос у Пећкој Патријаршији. Подводом ктиторске славе манастира благосиљан је и пререзан славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×