Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 549 results

  1. Негујући традицију заједничарења, на дан Св. Трифуна у манастиру Буково окупили су се неготински винари. Након свете Литургије игуман Козма пререзао је славски колач преломивши га са председником Удружења винара неготинске крајине г-дином Николом Младеновићем, а потом се верни народ литијски упутио у манастирски виноград, на челу са игуманом, где је обављен чин благосиљања новог виноградарског рода. Обративши се окупљенима игуман је нагласио значај оваквог окупљања пожелевши свима берићетну годину и призвавши Божији благослов на све винограде Неготинске крајине. После обављеног чина, у манастирској гостопримници присустни су били у прилици да пробају млада вина неготинских винара у свечарској атмосфери каква и приличи оваквом празнику. Извор: Манастир Буково
  2. У четвртак, 1/14. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим прославио је своје Крсно име. Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Карловцу началствовао је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, уз саслужење господе епископа: бихаћко-петровачког Сергија, осечкопољског и барањског Херувима, и Епископа домаћина, Герасима горњокарловачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Навечерје празника Св. мученика Трифуна у Саборном храму у Карловцу (eparhija-gornjokarlovacka.hr) Митрополиту и Епископима су саслуживали, архимандрит мр Наум, протопрезвитер Милидраг Стокановић, протонамесник Јован Бањац (Епархија бихаћко-петровачка), презвитер Бранко Сантрач и ђакон Будимир Кокотовић. Након заамвоне молитве Епископ г. Сергије са свештенством осветио славске дарове – колач, жито и вино, припремљено у част Светог мученика Трифуна. Беседећи по окончању сабрања, Митрополит г. Порфирије, честитао је Епископу г. Герасиму данашњу крсну славу и поучио верне о животу и делима Светог мученика Трифуна, који је био обдарен исцелитељским даром, а такође и велики поборник Христовог учења, због чега је по одласку цара Гордијана са престола био прогањан, мучен и на крају посечен мачем, јер није желио да одступи од своје вере хришћанске. Сабрању је присуствовао помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије др Марко Николић, уважене званице, свештенство и свештеномонаштво Епархије горњокарловачке. Епископ горњокарловачки г. Герасим се захвалио и узвратио беседом. Уследила је свечана трпеза љубави у новоподигнутој Црквеноопштинској сали у порти Саборног храма, где се свим званицама топлим речима захвалио Владика Герасим. Извор: Епархија горњокарловачка
  3. ризница богословља

    Свети мученик Трифун

    Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје[1]. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама[2]. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је вслика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово. Године 225 завлада римским царством цар Гордијан[3]. Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна. И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! – Тако вичући, зли дух изиђе из девојке. Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! – А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола. А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! – И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И утшта га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење ти који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову дсвојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступатс против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна, – над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке. Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ, све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом. После цара Гордијана зацари се Филип[4]. Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије[5] мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не Слуша, и руга се великим боговима. Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји[6]. Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину[7], па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос – слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни. Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити. И три сата би жестоко бијен, и показа мушко триљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројие ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс[8], син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају. После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60). Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. – И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана. А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. – Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу. А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? – На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, еда бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин. После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу, и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастнма и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону[9] ваздухом, Цереру[10] земљом, Нептуна[11] морем, Аполона[12] сунцем, Дијану[13] месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом[14], блудну похоту Венером[15]. И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог. Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке. И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју, и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин. Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу. Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Навечерје празника Три Јерарха протекло у нарочитој радости у манастиру Свете Тројице код Ресифеа, Бразил. Његово Високопроесвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у чин мале схиме замонашио је овдашњег игумана оца Педра, досадашњег расофорног монаха, док је послушника манастира брата Серафима обукао у првине ангелскога лика. Чину примања мале схиме оца Педра је привео његов духовни отац Преосвећени Владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Монашењу је претходила свечана вечерња служба коју је служио протојереј-ставрофор Обрен Јовановић. На крају вечерње, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао: -Господ је благословио оца Педра да буде у у овом светом храму посвећеном Светој Тројици, да би и он сам постао храм Свете Тројице: Оца и Сина и Духа Светога. Човјек је створен да постане храм Пресвете Тројице, а посебно онај који прима ангелски лик као наш брат Педро. Примио је часни крст на своје груди да би се сараспео Христу и да би његов живот био христолик. То је велики Божји дар за њега. Привео га је његов духовни отац, наш владика Кирило, да му буде послушан као своме духовноме оцу, да служи службу Божју у овом светом манастиру, да сабира прије свега братију, а онда и народ Божји. -Велика је његова мисија у Бразилу, заједно са другим нашим православним оцима, нарочито преко манастира Свете Тројице јер се народ увијек сабирао још од апостолских времена око таквих обитељи, рекао је Митрополит и подсетио на три највећа учитеља Цркве Христове: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог: -Та три велика светитеља Цркве Христове да буду покровитељи наше братије, оца игумана Педра и, од данас, његовога сабрата Серафима, да се моле Господу за све сабране и за умножење Цркве Божје Православне на овој благословеној земљи. Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Свети Григорије Богослов, Архиепископ цариградски

    Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Свети Григорије Богослов: О достојанству човека И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења. Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније. Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године, А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом, Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово: Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга – Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. – Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем. После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија, и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. – По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. – А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину. У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! – Јер је провиђао шта ће од њега бити. Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће. Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, – јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, – оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала. Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. После њега зацари се Јовијан, благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова. После Јовијана зацари се аријанац Валент. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје. На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима. Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје. Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. – Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније. После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија, пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година. Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца. У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац – Бог нестворени, предвечни, а Син – створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други – да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим. Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2). Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења – венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа. Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски, који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин: У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други – подмићени, а трећи – прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи: Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. – Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова. Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог, који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. – И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије. Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност. Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве. И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! – Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени. Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом. Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? – А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. – Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. – Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. – И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше. Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге – да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. – И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други – да није. И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече: Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола. Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. – А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље. На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова! Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи! Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису желели да га пусте. А он, једно због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго – због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем. По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поставише за патријарха сенатора Нектарија. Овај св. Други Васељенски Сабор утврди Символ наше свете Православне вере. Стигавши у Кападокију, свети Григорије Богослов настани се у селу Арианзу. И тамо живљаше, тешко болестан, али не престајаше са трудом Бога ради. Пошто се у његовом родном месту, граду Назианзу, беше појавила Аполинаријева јерес, он је сузби својим саветима и списима. А грађани га мољаху да заузме очев епископски престо, али он одби. И постави им за епископа презвитера Евлалија, човека православна и врлинска. Сам пак остаде у Арианзу, где проживе у безмолвију неко време, и написа многе корисне књиге и предивне песме. И у дубокој старости пређе у неостариви живот двадесет и петог јануара 389. године. И би чесно сахрањен у граду Назианзу. А после много година благочестиви цар Константин Порфирогенит пренесе чесне мошти његове у Цариград, и положи их у цркви светих Апостола, као помоћ и заштиту граду, a y славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  8. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  9. ризница богословља

    Медицина и свети

    Књига која више од 2000 година не мијења дух и смисао сваке написане ријечи, а ријеч је о Јеванђељу имала је за писца љекара који је солио Божјом Ријечи љекарску вјештину дату на дар од Господа. Ријеч је о апостолу и јеванђелисти Луки. Мисао ме води на Крим и враћа на ријеч и дјело св. Луке Кримског. Хирург и епископ који је Крсним Знамењем улазио у сваку операцију, онај који је исповјешћу и покајањем припремао душу болесника за догађај који слиједи а исход и исходиште предавао Вољи Божјој. Имамо ли данас таквих љекара? Да ли је неповјерење у медицину и љекаре плод маловјерја и безвјерја којима допринос да је наше духовно стање? Да ли смо заробљеници судара истине са фрагментарним структурама модерне свијести? Кренућу редом према постављеним питањима у нади да ћу с помоћу Божјом дати одговоре на ова тешка и реална питања. Љекарски позив се данас мјери “ љекарском грешгком „. Када се у обзир узме укупно стање болесника, стање у друштву, његова културно- цивилизацијска низбрдица ниво светости љекара биће препознат од стране болесника и породице само ако посматрачи у уму и срцу код свог повјериоца виде истину која ослобађа од окова заблуда и лажи. Свети смо онолико колико вјерујемо у Пут, Истину и Живот ( аутор ових редова не потпада у описану категорију светости). Код бројне своје браће љекара видим хришћански подвиг, љубав, котрпљење и лијечење болесника по Јеванђељу и науци. Код бројних људи уочавам сумње у наш рад који је плод одсуства вјере у Бога и човјека, крунску побједу добра над злом и покушаја да се вјера објасни ограниченим људским разумом. Био сам свједок бројних догађаја у којима су људи блиски медицини на најгрубљи начин вријеђали своје упокојене провјерама и клеветањима оних љекара којима су у руке предавали најмилије из породице. Вулгаризација и таблоидизација медицине од стране већег броја медија дала је допринос у подозривом погледу јавног мњења на браншу којој припадам. У наставку приче бићу искрен и написати да је и маловјерје струке чији сам припадник узроковано прихватањем системских аномалија без јасних реакција, инкорпорирања медицинских знања са већинским дијелом тековина које је изњедрио постхришћански Запад и урушавање поретка логике у осовини физиологија- патолошка физиологија- фармакологија. Суочавање са фрагментарним структурама модерне свијести биће глобални друштвени изазов и поље у коме ће у будућности бити потребан медицински интервенционизам. Глобализација као општи образац живљења са научно – технолошким напретком и развојем брзог протока времена , људи и информација направиће за потребе психијатрије са психологијом, укључујући и друге области медицине ( свака област је базирана на психосоматској корелацији развоја болести ) океан непознаница које ће бити потребно препознавати, дефинисати и сагледавати мултидисциплинарно. Неке ће бити могуће спријечити а неке ће бити могуће и немогуће лијечити. Неизљечиве ће тражити вјеру а вјера је писана од стране апостола, пјесника, сликара и љекара светога Луке. Крим као несраслина братске диобе имао је св. Луку као свог хирурга спојничара на апостолској Катедри коју данас дроби појединачно унутарправославно властољубље. Поглед на смрт личи ми на починак онога ко се пресељава у Вјечност. Поглед на себе у тренутку смрти болесника открива моје душевно стање- да ли у себи имам (о) 3/4 човјека односно четири Јеванђеља како је уз интелектуалност човјека видио св.владика Николај Велимировић. Трећи Светски Рат је у току. Медицина је видарка и једно од средстава у том сукобу, различитом од претходних. “ Милосрдни Анђео “ уводничар је стања нашег народа данас на прагу 800 година Аутокефалности СПЦ. Тај етноним увод је у распадање држава и народа Блиског и Средњег Истока, распада хришћанске Европе и формирање мултиполарног свијета. Ово није скретање са задате теме већ покушај да ставим акценат на постојбину јеванђелиста Луке и да потенцирам да је данас страдално све оно што је изњедрило медицину под окриљем Пута, Истине и Живота. Својој браћи љекарима поручујем да се у доба Апокалипсе морамо бранити Светим Писмом и његовом Истином а да наше свештено занимање залијемо сузама покајања, преиспитивањем савјести и умивањем Богом дарованих љекарских вјештина прибором за сликање апостола Луке. Сурова реалност и глобална болест постаће лакше и подношљивије. Батрић Бабовић Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Милан Ракић

    Свети Сава - крсна слава ЦО РВ и ПВО

    Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости. Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи. Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ
  11. Сечењем славског колача и благосиљањем жита у ЦО РВ и ПВО 27. јануара 2019. године обележена је крсна слава ЦО РВ и ПВО свети Сава. Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости. Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи. Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ View full Странице
  12. У недјељу 35. по Духовима, 27. јануара 2019. љета Господњег, у острошкој светињи свечано и молитвено је прослављен празник Првог Српског Архиепископа Светог Саве – Савиндан. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Никита, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, протојереј Илија Зекановић парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, те јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никита, који је подсјетио на ријечи Апостола Павла да ко се свеже са Господом бива један дух са Њим и да Господа треба прославити и духом и тијелом. – То је у потпуности испуинио Први Српски Архиепископ Свети Сава. Он је Богу служио и духом и тијелом. Он је своје тијело изнуравао да би своју душу и свој дух уздигао изнад тијела, да би тијело било слуга духу и души, а не обрнуто – казао је о. Никита. Он је додао да је Свети Сава велики светилник наше Цркве пред престолом Божијим. – Сваки народ, свака црква имају своје велике светилнике. Као што Кесаријска црква има Светог Василија Великог, Цариградска Светог Јована Златоустога, Александријска Светог Атанасија Великог, тако редом све остале цркве, тако и наша Црква има свог великог светилника Светог Саву – казао је о. Никита. Велика је тајна што је Господ изабрао баш њега, принца, сина великог жупана Стефана Немање, казао је о. Никита. – Господ је изабрао њега, који се одриче све земаљске славе и части и своју царску порфиру, свилену хаљину, своју доламу, замјењује за монашку просту ризу. Та монашка риза била му је дража него сва богатства и сва блага овога свијета. Достојно је носио ту ризу и свој живот и дивили су му се сви европски владари и цареви. Дивили су се томе како је једам млади престолонасљедник замијенио земаљску славу ради небеске славе – казао је о. Никита. Потом је о. Сергије са саслужитељима благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а у част Светог Саве који је издејствовао аутокефалност Српске Православне Цркве прије 800 година, принијела острошка монашка обитељ. О. Сергије је казао да осторшки сабрат о. Никита ових дана креће путем Светог Саве, да шири православље у Јужној Америци и кријепи душе гладне и жедне Бога. – О. Никита креће на апостолски пут својом жељом. Као дијете је дошао у Острог, а сад иде далеко да служи свом роду који је тамо отишао одавно. Иде ради интереса спасења душа и благослова Светог Саве и свих светих из нашег рода који су све учинили за наше спасење – казао је о. Сергије. Он је изразио жаљење што се данас у школама промовишу накарадна бића и вјештице, умјесто најсветијег из рода нашег Светог Саве и заблагодарио Господу што је у цркви велико присуство дјеце, што даје наду да ће дјеца славити и прослављати онога који је достојан њихове дјечије чисте душе. Дјеца су потом пјевала Химну Светом Сави, а о. Сергије је на крају богослужења најмлађима подијелио светосавске поклоне. Извор: Манастир Острог
  13. Његово Преосвештенство Епископ зворничко–тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Вршанима поводом крсне славе овог храма, након чега је обављено ломљење славског колача. Његовом Преосвештенству Епископу г. Фотију на евхаристијском сабрању саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, пензионисани свештеници Јово Јовић и Љубомир Ђокић, протонамјесник Предраг Гаврић и протођакон Богдан Стјепановић. "Заиста је Свети Сава наш духовни отац и наш духовни руководитељ. Велико је дело учинио Свети Сава у своме народу. Учинио нас је народом православним, народом културним, народом европским-речено савремним речником- народом достојанственим, народом који има своју цркву, државу и свој језик", поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Светом Сави: „Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“ 1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас сâмих. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа: „И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“. Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитељем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао: „Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече“. Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу грехâ, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића: „… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“ 2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од ỹза богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења. 3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића: „Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“. Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава: „Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“. Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву: „… резаће свети оци моје власи; / и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“. Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан „гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“. 4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свештене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава: идентитет и пажњу — од Христа светост и брижност — од Христа утемељење и верност — од Христа: дао нам је очишћење, просветљење, обожење одговорност и одговор — од Христа завет и обећање — од Христа: дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим дао нам је себе а ми смо себи додали себе и своје без Христа неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа – како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови. Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, неседећи макар у овом часу пред Тобом: „… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“. Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин! Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. јануар 2012, објављена у: Богословље 1 (2012), 34–40. Извор: Теологија.нет
  15. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  16. ЗВУЧНИ ЗАПИС Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је данас поводом дана у којем наша Света Црква прославља Светог Саву Српског светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Лазара Косовског у Крипти Храма Светога Саве. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан, протојереји-ставрофори проф. др Предраг Пузовић, проф. др Владимир Вукашиновић, Радовоје Панић и Божа Бакајлић и јереји Предраг Продић и Далибор Стојадиновић као и протођакон Миладин Ковачевић и ђакони Синиша Дувњак и Радомир Врућинић. После свете Литургије Патријарх српски Иринеј пререзао је славски колач којег је принело братство Светосавског храма. На крају сабрања у цркви Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о Светоме Сави у којој је подсетио да је Свети дошао са Свете Горе да помогне своме брату да утемеље државу а на добро свме народу и позвао је да останемо у својој земљи да је и ми исто тако изградимо. Потом је Његова Светост, у име Светог Синода, одликовао протојереја-ставрофора проф. др Пузовића Редом Светог Деспота Стефана Лазаревића. Светој Литургији присуствовали су и витез реда Светог Краља Милутина др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије, професор Зоран Јовичић, председник Српског светског конгреса, проф. др Весна Димитријевић Срећковић и други. Прилог Марка Маленчића. Извор: Радио Слово љубве Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  17. ризница богословља

    Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!

    Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  18. "Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате."
  19. .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  20. Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:
  21. У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог
  22. На други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, после вечерњег богослужења, Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ је у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, приредио традиционални божићни концерт, под руководством диригенткиње Снежане Жујић. Пре почетка концерта све присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки. Гости концерта су били мали хор, који су чинили деца певача хора Свети Јован Крститељ. На концерту су извођене богослужбене и народне божићне композиције, српских и руских композитора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор
  23. ризница богословља

    Свети Василије Велики: Беседа која подстиче на свето крштење

    Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква
×