Претражи Живе Речи Утехе

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије рекао је вечерас пред подгоричким саборним храмом, након крсног входа улицама Подгорице да је од њега и протојереја Мирчете Шљиванчанина полиција тражила да „разагнају народ са храма“. „Да ли је отац Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је тај инспектор са Косова, из Пећи. “Рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову и Мтохији, а онда и у Црној Гори”, нагласио је Владика. Владика Амфилохије је подсјетио да се властодршци кажу да је црквена имовима прије 1918. године припадала држави Црној Гори, али и да је краљ Никола био крштени владар а ова Црква државна. “Тако да је однос краља Николе према Цркви био однос кршенога владара, крштене државе”, нагласио је он. Подсјетио је да ми данас имамо секуларну државу и некрштене владаре. “Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње”, упитао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су Дечани, Пећка Патријаршија и Метохија припадали Краљевини Црној Гори. “Ови наши садашњи, они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за времена краља Николе. Зашто се онда чуде отпору овога народа”, казао је он. Митрополит Амфилохије је подсјетио, такође, да Бока Которска није припадала краљевини Црној Гори. “Како ће они онда примијенити тај закон на Боку Которску? А сјевер је први пут у историји 1913. припао Црној Гори. Тамо Црна Гора краља Николе ништа није саградила, јер су били балкански ратови… Какав је то закон, како је то безумље да се такав закон проглашава пред зору уз избацивање посланика из Скупштине који су били против тога. Зар се тако доносе закони у демократским државама”, запитао је он. Осврнуо се и на оптужбе да је Црква против државе због тога што брани светиње. “То није против државе него против те и такве власти, против властодржаца који такве безумне законе доносе”, прецизирао је Митрополит Амфилохије. Поручио је да ниједна власт на овој земљи неће дочекати да Црква разгони народ. “Овај народ је први пут, ја бих рекао послије седамдесет година постао слободни народ. И само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је одбацио оптужбе да се Црква у Црној Гори сврстава на страну одређених партија. “То што се ставови неких од њих поклапају с нама је друго.Ако се ова власт одрекне овог безумља, онда ћемо ми бити за њих. Али ако они и даље буду подржавали тај злочин над Црном Гором, то је онда злочин као кад су признали Косово: Како онда могу да траже да храмови припадају држави Црној Гори? Којој Црној Гори“, рекао је он. Казао је да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама. „Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем”, поручио је он. Рекао је да ће следеће седмице бити настављена ова молитвена сабрања, све док поништења безбожног закона. “Ови наши крсни входови биће настављени у миру, у братској слози, слободи и призиву на помирење међу браћом. То је смисао ових сабрања”, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поручио је у бесједи на празник Свете Тројице – Духови да Срби вијековима живе са својом Црквом и да охристовљени народ чува своју душу и своје светиње. "Срби су охристовљавали своју душу и увијек били честити људи, радовали се са онима који се радују и туговали са онима који тугују, чували своје светиње које нас све чувају, које су градили наши свети преци и ту ћемо се Богу молити и у будућности како је то било вијековима уназад", рекао је Владика. Епископ Фотије служио је данас свету архијерејску Литиргију у Манастиру Тавна код Бијељине који обиљежава храмовну славу Силазак Светог Духа на апостоле - Педесетница. "Наше светиње нас окупљају и чувају, видимо то у Црној Гори гдје вјерници поручују `не дамо светиње`, како и ми поручујемо, да и данас сви Срби треба да буду јединствени, у оквиру Духа Светога и са свим својим светињама широм епархијâ Републике Српске", навео је Владика Фотије. Слави у манастиру Тавна присуствовали су умировљени Епископи Георгије и Константин, који су рођена браћа, а поријеклом су из Горњег Црњелова код Бијељине. Умировљени Епископ канадски Георгије рекао је да је велико задовољство да са вјерницима учествује у духовној благодати у којој је Дух Свети живот дао, од немоћних учинио моћне, охрабрио их и оснажио. "Држите се истине Божије, чувајте своје светосавље, свето православље, образ отачки, наше светиње и све своје претке који су знали и стати и опстати", поручио је Епископ Георгије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, поводом Ђурђевдана, храмовске славе манастира Космач на Скадарском језеру Свету архијерејску литургију у овој древној светињи, задужбини краља Вукашина Мрњавчевића. Након литургије благосиљан је славски колач. Звучни запис беседе Владика је у архипастирској бесједи рекао да је историја манастира Космач распета историја. “Али је истовременео и историја у духу васкрсења”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су се на овом мјесту, по предању, вјенчали Вукашин Мрњавчевић и Јевросима и на ријечи мајке Јевросиме “немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Додао је да је Космач вјековима метох Цетињског манастира, који се након братоубилаштва Другог свјетског рата био претворио у рушевину. “Хвала Богу, и ова светиња, као и друге светиње широм Црне Горе, запостављене и запуштене, оне су у знаку васкрсавања у ово наше вријеме. Нажалост, они који су на власти данас, попут некадашњих Мрњавчевића, мисле да су несмјењиви. Они сматрају, чак и њихова скупштина, да је обнова ових светиња девастирање, како они кажу – културнога блага Црне Горе. Није било девастирање то што су светиње биле претворене у рушевине, што су зарасле у коров, што су се змије по њима легле”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да се нада у Бога да ће, као што се обнавља и васкрсава космачка светиња и као што се обнављају и васкрсавају светиње широм Црне Горе тако васкрснути и црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. “И да ће се тако Црна Гора вратити себи самој, Петровићима и Ловћену и да ће вратити поштовање према Светом Петру Цетињском и Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, да ће га ослободиоти из тамнице у којој се налази још од седамдесетих година прошлог вијека”, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је постојала намјера да се ово свето мјесто претвори у коцкарницу. “То би, ваљда, била обнова културног блага Црне Горе. Хвала Богу, Свети Георгије ипак није дозволио, и нијесу дозволили ктитори и овај народ овдје да се то деси”, рекао је Владика. Владика је подсјетио да је данас и слава светородне лозе Петровића. “Обновили смо цркву Петровића – посвећену Светом Георгију и данас је требало да служимо на Његушима, али због овог вируса, а и ових других, још опаснијих вируса, то није било могуће. Чекамо да се исцијелимо од тога, да би онда могли да се и ми ми и цијела Црна Гора и сви земаљски народи исцјељујемо вјером у Христа распетога и васкрслога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овим путем желимо да обавјестимо и информишемо све вас да се већ дуже вријеме пласирају разне неистине путем друштвених мрежа, првенствео фејсбук профила које имају у свом називу манастир Острог, а све се тобож позивајући на манастир Острог и у име манастира Острог. Иза ових саопштења не стоји нико из манастира, као ни из Митрополије Црногорско-приморске. Манастир Острог има своју презентацију и једину званичну страницу на овој адреси, немамо нити један налог на фејсбуку, тако да позивамо све људе који стоје иза тих налога на друштевним мрежама да то уклоне. Управа Манастира Острог

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски национални савјет Црне Горе и Српско пјевачко друштво Светосавник из Подгорице, организовали су пред подгоричком публиком музичко-поетско Српско вече у Књижари Матице српске. Гост вечери био је протојереј мр Предраг Шћепановић. – Ово своје слово посвећујем недавно почившем професору српског језика и књижевности Светозару Ћираковићу који је, пошто није могао у свом родном Никшићу, српски језик предавао у Скадру. Његова душа је жељела да види оно што ми ових дана гледамо у Црној Гори. Свети Симеон Мироточиви рођен је у Подгорици и ми ћемо га у суботу прославити на Немањином граду, а благослов за то нам доноси поглавар Украјинске православне цркве Митрополит кијевски и цијеле Украјине Онуфрије – казао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић. Он је истакао и да ми имамо зетског кнеза Светог Јована Владимира и осврнуо се на светородну лозу Немањића. – Епоху светородне лозе Немањића започиње син Завидин Свети Симеон Мироточиви. Ми, Срби, смо народ који је у историјској ватри често сагоријевао. Ипак, сви Немањићи су знали да је земаљско за малена царство. Све што је отац предавао сину била је нада. Није ли црногорска капа жалост за Косовом? Није ли велики Његош успоставио златну Обилића медаљу као највише одликовање? Ми ових дана гледамо из мрака Немањићке светиње као путоказ – казао је свештеник Предраг Шћепановић. Модератор програма био је Драган Алорић. – Савремени руски композитор Дмитриј Таланкин, који је за нас значајан по томе што је пуно проучавао Његошево дјело и што је компоновао на стихове `Луче микрокозме`, овако говори иако није живио са нама: Његош је народ и народ је Његош. Млади људи данас у Црној Гори имају проблем идентитета: ко је Црногорац? А све је тако просто. Црногорац је човјек који је читао и поштује Његоша – казао је, између осталог, Драган Алорић. Хор Светосавник је изводио пјесме: Онамо намо, Радост моја, Христос васкресе, Свилен конац, Заспанка за војнике, Црвен цвете, Под прозором и друге, под диригентском палицом Ратке Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

По благослову Митрополита кемеровско – прокопијевског Г. Аристарха, а на позив старешине Цркве Богородице Казањске митрофорног протојереја Димитрија Мошкина, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина, и свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, служили су Свету Литургију у овом храму 9. фебруара 2020. године, дана који је у календару Руске Цркве посвећен њеним новомученицима и исповедницима. Након Свете Литургије, прота Димитрије Мошкин позвао је сабране на кратко молитвословље у храму. Том приликом, протонамесник Филип Јаковљевић пренео је поздраве и благослове Епископа ваљевског Г. Милутина и упознао верни народ са крајем из ког долазе. Ми долазимо из, по руским стандардима, малог града. Града, који нема велики број становника, али је по духовном значају веома велики, захваљујући молитвама Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Руски и српски народ су блиски и повезани, не само зато што су православни, већ зато што је кроз историју Црква и једног и другог народа страдала. Како обично бива, после страдања долази васкрсење. Видимо да се управо то дешава руском народу и Цркви и молимо се Богу да то дође и нама – рекао је отац Филип Јаковљевић. При погледу на величанствене литије широм Црне Горе, да се закључити да је то време можда и дошло. Молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори данас пружа и Епархија ваљевска саборном литијом градским улицама, упознао је протонамесник Јаковљевић своје домаћине, узмоливши их да се молитвено сједине са Ваљевцима. Након богослужења у храму, о. Филип Јаковљевић и о. Александар Филиповић наставили су дружење са свештеницима и верницима у парохијском дому Храма Богородице Казањске, где су одговарали на разна питања о литургијском животу и организацији парохијског живота у Епархији ваљевској. Извор: Епархија ваљевска

Послије одслуженог молебна у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом је прошла литија, у којој је био велики број дјеце. И овог пута са јасним и непромјенљивим ставом: Не дамо светиње! Овај благословени молитвени ход предводио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске који је пренио благослове Светога ћивота Петра Цетињскога, као и благослове и поздраве Митрополита Амфилохија. Отац Обрен је поручио да су литије велико чудо и знамење, дар Божији, милост Неба која се испртила над Црном Гором и овим благословеним народом. Он је казао да је народ заиста оправдао име литија, што у преводу са грчког значи усрдна молитва. „Није било усрдније молитве у задњих деценија, можемо рећи и вјекова, широм Црне Горе, него последњих мјесец – два у нашим храмовима. А онда тај мир и молитву носимо улицама, градовима, селима. Нема брда и засеока који није освештан светим ходом и молитвама вашим.“ Суштина и намјера молитве је да освешта читав простор, јер и овај дивни величанствени Храм Светог Јована Владимира, парче неба на земљи, освештан је како бисмо то освећење носили у срцу и тиме освећивали своје домове, школе, мјеста, а освештан је руком светог Патријарха јерусалимског Теофила и нашега Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и многих архијераја. „Гдје год се налазе православни хришћани су дужни да ту светињу преносе и освештавају, и тиме да носе мир и радост и благовијесте ону истину да је Господ дошао ради мира.“ Даље је отац казао да су литије широм Црне Горе небоземни ход, јер у њему учествују и небеса, светитељи Божији, анђели, и народ Божији који зна да одговори на тај њихов позив. Подсјетио је да Барани имају најстарију завјетну литију у Црној Гори, која је више вјекова ишла из ових мјеста до врха Румије, гдје су износили Часни крст Христов Светога Јована Владимира и по један камен са молитвом да се тамо обнови светиња. „Ви сте потомци и плод те вишевјековне молитве и нико не треба да се чуди зашто Барани највише излазе на литије“, казао је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Поручио је да је у сваком од присутних кап крви Светога Јована Владимира и да је тај ген у нашим венама, те да ови анђели, дјеца која носе свијећу и икону не могу бити против Црне Горе. Иако још ни везице самостално не умију да завежу, умију да се моле Богу и кажу: Не дамо светиње. „Ја вам гарантујем да је ово будућност Црне Горе и да је та ријеч Не дамо светиње нови ген црногорског народа који овдје живи. И то ћемо да преносимо геном својим, па ће и за 300 година неко знати да каже: Не дамо светиње, не зато што ће требати да их брани, ми смо их већ одбранили, него зато што ће то да буде у њему“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића. Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији… Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин. Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј. У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин. Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови. Извор: Епархија ваљевска

“Закон о слободи вјероисповјести, ако би се не дај Боже почео спроводити, а неће, просто би поломио Устав Црне Горе на неколико мјеста, да нема те рисанске болнице, која би га закрпила”, оцијено је ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Након молебана у которској цркви Светог Николе, о. Гојко Перовић је кроз Стари град предводио литију против поменутог Закона. “Док ми шетамо нема примјене Закона. Док ми не станемо гдје је нама по вољи и срцу, а ми нисмо никакви падобранци у овој земљи већ грађани Црне Горе, да се не пребројавамо и има нас доста, док ми, који дајемо суверенитет овој држави не станемо како се нама свиђа и да цитирам предсједника Црне Горе, свиђело се то коме или не”, казао је прота Гојко. Он је казао Закон о слободи вјероисповјести дијели људе, дијели хришћане, дијели Которане… “Када би се почео примјењивати, онда би на једну страну били ми испред ове цркве, а на другу они испред цркве Св. Трипуна, наша браћа католици, а то ни они неће”, казао је о. Перовић, навевши затим ставове римског папе и секретара Которске бискупије. Рекао је и да Закон крши Устав кроз одредбе о једнакости свих грађана пред судом, о одвојености Цркве од државе и ону која говори да су сви закони једнаки и “да не може један закон ударати на други, на онај прије њега написан”. “Зато смо и устали, Да нам се не сруши држава у којој живимо. Да и наша дјеца сутра, кад крену у цркву или у школу, знају што је чије. Макар се овдје у овом граду увијек знало што је чије.Тако да, нити ћемо са овог пута скретати, нити ћемо се на њему заустављати док се добро не разумијемо и не измиримо да никоме једна длака с главе не фали”, казао је прота. Он је одбацио оптужбе да се литијама изазивају немири: “Па ми смо унијели молитву. Од кад су почеле литије смањио се и број кривичних дјела. Не зато што смо ми попови неки специјални људи, него је молитва Цркве унијела мир међу народ и тако треба и да остане.” Казао је и да је молитвени ход истовремено и грађански протест. “Протест православних вјерника, грађана Црне Горе, грађана Котора, против једног насиља и против једног противправног акта, тзв. закона, усвојеног крајем прошле године у Скупштини Црне Горе, којим би требало да се уреде односи између Цркве и државе. Наша Православна црква се и годину прије усвајања закона трудила и молила и вукла за рукав, и што кажу од прага до прага, од врата до врата и Скупштине и Владе и посланика и страних амбасада, да се такав закон не усвоји, јер то није закон, него једна смутња. Молили смо, кумили, тражили, али нико није хтио да нас чује. Данас смо имали прилике да сједимо са неким људима из власти који нас питаше што нам је, што толико шетате, чему то води, прави се тензија, гужва… Ми смо рекли шетаћемо најмање онолико колико је прошло времена да нико није хтио да нас чује када се требало договарати. Да Бог да сјутра да се тај закон макне и донесе бољи и ми више овим поводом сигурно шетати нећемо. У овом ходу кроз Стари град прошли смо поред цркве Св. Трипуна која броји 900 година, цркве Св. Луке од преко 800, цркве Св. Николе која има читав један вијек и више како се направила. Па погледајте колико се само држава промијенило и царстава. Само од кад су те цркве, а да не причам зидине Котора. Сваки вијек је донио по неко царство. Али да ме неко не би схватио погрешно, ми се молимо за благостање и напредак Црне Горе, државе у којој живимо. Међутим, та држава и људи који је воде, ако су паметни, а јесу, требало би само да се окрену и да виде како царства брзо пролазе. Па нека ова земља хиљаду година напредује и плодове рађа, али да се зна, царства пролазе а светиња остаје”, казао је ректор Цетињске богословије. Истакао је да је Котор град у којем су се одувијек знале “регуле”. “Она црква Св. Трипуна је под управом епископа из Рима, с којим нисмо у литургијској заједници, али знамо гдје је, како се зове и што ради. Ова црква и она Св. Луке увијек је била, ако не директно, а онда индиректно, под благословом Пећкога патријарха. Тако је и дан данас. Дакле, епископ Рима и пећки патријарх, или ако хоћете цариградски, московски, то су институције које стоје вјековима, а државе се мијењају. Што би било од цркава да је свака била у власништву неке државе. Ове зидине знају за регуле, правду, законе… Цивилизација која је изградила овај град и цркве зна за правду и законе. И још тада су људи знали да је немогуће у једно ставити црквену и државну имовину. То је знао и Иван Црнојевић и књаз Никола и Валтазар Богишић, кад је писао Општи имовински законик и јасно као бијели дан раздијелио што је црквена, а што државна имовина”, казао је протојереј-ставрофор Гојко. У осврту на клип једне политичке партије која афирмативно говори о Закону о слободи вјероисповјести, рекао је да је овај акт “усвојен мимо препорука Венецијанске и Европске комисије које су препоручивале да се не доноси док се сви не договоре”. “По овом Закону би се светиње преписале на државу, након чега би неки орган одлучивао ко ће да служи, а ко не у том храму”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Вечерас је најављено одржавање “велике грбаљске литије” која ће у недјељу 09. фебруара у 15 часова кренути од тзв. Кртољске раскрснице према манастиру Подластва, а коју ће предводити архијерејски намјесник бококоторски, парох которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић и ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског господина Теодосија, данас је архијерејско намесништво митровачко организовало молебан са литијом за светиње и верни народ у Црној Гори. Вечерња служба је одржана у цркви Светог Ђорђа у 16:00 сати у Звечану, одакле је река људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић, начелник косовско-митровачког округа – Славко Симић , многи званичници и сав верни народ северног Космета су учествовали у овој литији. Свима је заједнички циљ сачувати светиње у Црној Гори. Једино слогом и јединством можемо постићи оно што желимо. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен песмом ” Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет

Чланови непрофитне организације „Српско благо”, који дуже од две деценије фотографишу и снимају српске цркве и манастире, стварајући дигиталну архиву доступну кликом на „миша” читавом свету, начинили су нов корак ка видљивости културне баштине на Космету. Уз подршку Министарства културе и информисања, у сарадњи са Одбором за проучавање Косова и Метохије Српске академије наука и уметности, они су фото-апаратима и камерама овековечили православне светиње у Призрену. Захваљујући томе, више од 2.000 снимака ускоро ће се наћи у бази података овог удружења. Снимање је обављено током десетак јунских дана, у склопу пројекта „Дигитализација и дигитална презентација српских црквених споменика у Призрену”, а у објективу ових ентузијаста нашле су се четири богомоље које су у мартовском погрому 2004. претрпеле вандалске нападе наочиглед припадника Кфора. Осим Цркве Богородице Љевишке, која се налази и на Унесковој листи планетарних културних добара, али и на попису светске баштине која је у опасности, снимљене су Црква Светог Спаса, Црква Светог Николе (Тутићева црква) и Црква Светог Ђорђа (Руновића црква). У подухвату је учествовало осам особа: Ненад Вукићевић, зачетник удружења, Љубомир Меденица, академик проф. др Драган Војводић, историчар уметности и председник Одбора за проучавање Косова и Метохије при Српској академији наука и уметности, доцент Владимир Перић са Одсека за фотографију Факултета примењених уметности, Зоран Јовановић, Владимир Аћимовић, ИТ стручњак, и историчарке уметности Ивана Игњатовић и Гордана Келић, наша саговорница. Логистичку и организациону помоћ пружила им је Епархија рашко-призренска, чији је епископ Теодосије дао благослов за овај подухват. „Будући да не постоји савремена фото-документација о овим значајним споменицима културне баштине, нарочито не она која би била доступна најширој јавности, одлучили смо да ми то учинимо у складу с мисијом ’Српског блага’. Ово је први пут да су те четири православне призренске цркве документоване на овако свеобухватан начин”, каже Гордана Келић. Тај начин је подразумевао снимање и фотографисање комплетног ентеријера и екстеријера четири светиње са земље и из ваздуха, укључујући и детаље и орнаменте на фасади, попут архитектонске пластике, али и унутар храмова, као што су фреске. Тамо где нису могли да допру „пешке”, користили су дрон и пели се скелом на висину од 12 метара. „Притом, на последњој платформи скеле није коришћена заштитна ограда, како не би улазила у кадар. На скелу смо постављали и телескопску шипку како бисмо допрли унутар малих, узаних црквених купола”, објашњава Гордана Келић. Колико је читав посао изискивао труда, сведочи то што су чланови „Српског блага” у снимању средњовековних призренских светиња свакодневно проводили око 12 сати. „Устајали смо око шест, да бисмо већ од седам били на терену. Паузе су нам биле ’с ногу’. Кад бисмо се после целодневног рада вратили у конак манастира Светих Архангела, где смо били смештени као гости архимандрита Михаила и такође направили нешто материјала, сређивали смо снимке, утврђивали евентуалне пропусте и правили планове за наредни дан, колико су нам стање ума и перцепција дозвољавали. Будући да је био јун, време је било променљиво: рано ујутру и увече је било захлађења, понекад је падала и киша, али кад је наилазио топли талас преко дана, није било свеједно, посебно за оног ко је на скели или у неком од мањих храмова, где због светлосних услова врата цркве морају да буду затворена, без дашка ветра. Ипак, наше задовољство због онога што радимо надјачавало је временске услове”, истиче Гордана Келић. Због обима посла, екипа се на терену обично делила: део тима је одлазио у Цркву Богородице Љевишке, а други у остале три светиње. „Црква Богородице Љевишке је била најзахтевнија за снимање због монументалности и сложеног архитектонског склопа. Тај храм је сложени споменик културне баштине због висине и отежане доступности одређених целина у узаним бочним бродовима, кули и бочним куполама малог пречника, у којима су фреске снимљене помоћу телескопске шипке”, објашњава Гордана Келић. За време боравка у Призрену, додаје она, имали су само пријатна искуства с локалним становништвом и припадницима безбедносних снага који чувају неке од храмова. „Где год да смо се кретали, сви су били позитивни, није било ни најмањег инцидента”, напомиње Гордана Келић. Осим дигитализоване архиве која ће бити доступна на интернету, намера Удружења „Српско благо” је да од начињеног материјала направи тродимензионални приказ четири цркве, који ће омогућити виртуелну шетњу кроз ове светиње, уз могућност „посетиоцима” да кликом на фреске и поједине делове храмова добију информације о њима. Чувари баштине „Српско благо” је основано 1998. у САД, а идеја је потекла од Ненада Вукићевића, специјалисте за компјутерски инжењеринг и његове супруге Јелене, која је лекар. Захваљујући донацијама српске дијаспоре у Америци, уз улагање у технолошке ресурсе, ова организација дуже од две деценије ствара дигитални архив а од 2009. у Србији делује као удружење грађана. До сада су ентузијасти из „Српског блага” снимили, архивирали и на свом сајту презентовали више од двадесет српских цркава и манастира, од којих је седам на Унесковој листи. Због тога је дигитални архив ових чувара баштине постао незаобилазан ресурс у настави и истраживањима источнохришћанске уметности широм света. Извор: Политика

У знак подршке Православној цркви и вјерном народу у Црној Гори, са благословом Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског Теодосија, у суботу, 4. јануара 2020. у 17 часова послије вечерње служиће се молебан са литијом од Цркве Св. Апостола Петра и Павла – Петрове цркве до Цркве Св. Николе у Новом Пазару. У недјељу 5. јаунара служиће се Света архијерејска литургија у Цркви Св. Николе, са почетком у 9 часова. Молебан са литијом за светиње и вјерни народ у Црној Гори организује Епархија рашко – призренска са Српском православном црквеном општином за Рашку област. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, молитвено је прослављен велики јубилеј Ниша и целе Православне Епархије нишке - двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу. Звучни запис поздравног слова Епископа нишког Арсенија Звучни запис беседе Патријарха српског Иринеја -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Вечерњом службом и свечаном академијом почело централно обележавање 200 година малог Саборног храма у Нишу Свету архијерејску Литургију служили су и Архијереји Српске Цркве - Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, Њихова Преосвештенства Епископи врањски Г. Г. Пахомије, милешевски Г. Г. Атанасије, рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Г. Теодосије, крушевачки Г.Г. Давид, бихаћко-петровачки Г. Г. Сергије, далматински Г.Г. Никодим и домаћин Преосвећени Владика нишки Г. Г. Арсеније. Сватјејшем Патријарху, Високопреосвећеном Митрополиту и Преосвећеним Владикама саслуживали су Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, Високопреподобни архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије и Севастијан (Гордон), игуман Манастира Крка из Епархије далматинске, Високопреподобни архимандрит Дионисије (Пантелић), протојереј – ставрофор Рашко Радовић, архијерејски намесник за Италију и протојереј-ставрофор Ермолај Масарас из грчког града Патра и бројно монаштво и свештенство. Као и на свакој Светој Литургији у Саборном храму и ову Свету Евхаристију красило је појање хора нишког катедралног храма Нишка црквена певачка дружина "Бранко" предвођена диригентом г-ђом Саром Цинцаревић. Саборни храм у Нишу испунио је верни народ, где је најпре са радошћу и љубављу дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја, да би затим узео молитвено учешће у Светој Евхаристији. Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а након отпуста верника којим је завршена Света архијерејска Литургија, поздравно слово Његовој Светости одржао је Преосвећени Владика нишки Арсеније, у коме је најпре пожелео срдачну добродошлицу Сватјејшем Патријарху, а затим дивним речима верни народ подсетио на славну историју малог Саборног храма. "По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве Сабора Светих Архангела заједно са нашим Светим и хвале достојним прецима" рекао је Владика у својој беседи и истакао " Прослављајући овај велики јубилеј одајемо нашу благодарност Богу на тако великом дару. Узносимо молитве и похвале нашим Светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова. Ваша Светости, Господо Архијереји благодаримо вам на братској љубави коју сте нам указали и издвојили ваше драгоцено време да са нама данас прославите овај велики јубилеј за град Ниш и нишку Епархију." Преосвећени Владика нишки захвалио се свима који су допринели, "макар и најмањом лептом", да мали Саборни храм заблиста оним сјајем којим сија данас на понос свих нас. Надахнуту беседу је затим одржао Патријарх српски Иринеј говорећи о важности Српске Цркве за државу и о тешким временима којих Епархија нишка није била поштеђена ни у новијој историји. Патријарх се присетио пожара у коме је страдао велики Саборни храм, али и радости када је упркос тешкоћама он обновљен - још лепши него што је био, док се паралелно са њим градио и Светосавски дом. Патријарх се у својој беседи захвалио свима који су помогли у обнови и подизању малог, али и великог Саборног храма и свих храмова у Епархији нишкој, истакавши да на "овај начин доказујемо да се враћамо својим духовним темељима и изворима. " Орденом Светог Краља Милутина, великог српског ктитора и добротвора, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је, на предлог Преосвећеног Владике нишког Арсенија, све грађане Ниша и заслужне појединце који су помогли обнову малог Саборног храма. У име Управе Града Ниша и свих грађана Ниша орден је примио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић. У име Синода, Орден Светог Краља Милутина Патријарх српски Иринеј уручио је г. Бранку Бранковићу, власнику фирме "Пекара Бранковић" из Ниша и г. Саши Крстићу, приватном предузетнику из Ниша. Потом је Владика нишки Арсеније орден Светог Краља Милутина уручио члану Црквене општине г. Зорану Раичићу, г. Дарку Булатовићу, градоначелнику Ниша, г. Милошу Милошевићу, помоћнику градоначелника Ниша, г-ђи Мирјани Андрић, директорки Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда, г. Јовици Стојановићу, власнику компаније "Тами трејд" из Ниша, г. Ивану и г-ђи Наташи Радовић, власницима фирме "Флу електра" из Ниша, Компанији "Телеком Србије", г. Славиши Ђорђевићу, власнику фирме "Смај продукт" из Ниша, г. Николи Гајићу, власнику фирме "Метало прерада" из Ниша, г. Момчилу Ковачевићу, адвокату из Ниша, г. Небојши Станковићу, адвокату из Ниша, г. Зорану Крстићу, г. Владимиру Јоцићу, власнику фирме "Махерца" из Ниша, г. Драгану Алексићу, власнику фирме "Форта трговина" из Ниша, г. Милану Николићу, власнику фирме "Водомаркет" из Ниша, г. Дејану Димитријевићу, директору "Паркинг сервиса" у Нишу и г-ђи Соњи Шуковић, директорки Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Храм светих Архангела у Нишу, или Мала Саборна Црква, подигнута је трудом и залагањем двојице нишких митрополита фанариота- Макарија III и Мелетија Мученика. Изградња храма започета је, по свему судећи, пре 1815. године. У прилог овоме сведочи и запис на икони Сабора светих Архангела, која се данас налази на иконостасу у храму. Ова вољена нишка Светиња била је молитвено уточиште и место Евхаристијског сабирања верног народа и у најтежим временима ропства, ратова и других недаћа, као и у данима мира и благостања. Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године са његовим благословом отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње у организацији управе нишког Саборног храма, на челу са протојерејем-ставрофором Браниславом Цинцаревићем, старешином храма. Рестауриран је комплетан иконостас као и иконе на њему, које су пар година старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија, стари под замењен је мермерним и уведено је подно грејање, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Неугледне просторије око западног улаза су склоњене и да би биле осликане ослобођене зидне површине, а постављен је и нови полијелеј и расвета, док су оргинална дрвена врата конзерваторски третирана. На овај начи храму је враћен првобитни сјај, а његова унутрашњост је прилагођена савременом добу. Извор: Епархија нишка

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово. КРАТАК ИСТОРИЈАТ У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио. Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом. Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика. У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар). Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте. То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста. Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дуљево. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски Г. Венијамин из Руске Православне Цркве, који је, ових дана, гост Епископије будимљанско-никшићке обишао је, на празник Светог апостола Јакова, у уторак 22. октобра 2019, у послеподневним часовима, у пратњи Епископа домаћина Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, светиње у Пиви. Гостујући Архијереј из Руске православне Цркве посјетио је, најприје, спомен-цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима и поклонио се светој жртви новомученика долских, које је наша Света Црква, недавно, прибројала лику Светих. Увежени гост боравио је, потом, у Пивском манастиру, древној светињи, која плијени живописом, богатством обредних предмета, рукописних и штампаних богослужбених књига. Након што се поклонио светињи, посвећеној Успенију Пресвете Богородице, Преосвећени Епископ Јоаникије је драгом брату у Христу из сестринске Руске Цркве показао манастирску ризницу у којој се, између осталог, чува и Повеља, коју је руски цар Александар I уручио ондашњем игуману пивском Арсенију Гаговићу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com. Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори). У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине: храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти. Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање. Параклис Светог Јована Дамаскина Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову. Капела Светог Григорија Синаита Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана. Храм Преображења Господњег Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима. Конак Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није. Настојатељ манастира Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово тринаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастираМорачник. За недељу дана, у понедељак 7. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ком. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: