Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светих'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 125 results

  1. На своме заседању 14. фебруара 2019. г. Свештени Синод Васељенске Патријаршије установио је нови празник посвећен свима православним светитељима ратницима и који су мученички пострадали за Христа. Празник Сабор свих Светих Ратника прослављаће се сваке године 8. јула у Цариградској Патријаршији. Предлог је дао митрополит родоски Кирило. Најпознатији свети ратници су мученици и великомученици: Свети Георгије Победоносац, Свети Димитрије Мироточиви, Свети Мина, Свети Теодор Стратилат, Свети Андреј Стратилат, Свети Евстахије. Свети Артемије, Свети Меркурије, Свети Прокопије и други. Извор: Српска Православна Црква
  2. Дан уочи Богојављања, на празник Крстовдан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, уз саслужење братства храма. Молитвено сабрање почело је служењем Царских часова, а у наставку Литургије Светог Василија Великог, која почиње вечерњим богослужењем. Након заамвоне молитве обављен је чин великог освећења воде. Литургија Светог Василија Великог служи се свега десет пута у години. Ова Божанствена Света Литургија служи се у недеље Велике Четрдесетнице, осим Цветне недеље, на Велики четвртак и Велику Суботу; уочи празника Рождества Христова и Богојављења, као и на сам празник Светог Василија – на дан Обрезања Господњег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 30. децембра 2018. године, на празник Преподобних игумана Пајсија и ђакона Авакума, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном тим београдским мученицима у Алтини. Саслуживали су протојереји Зоран Перковић, Јевгењи Лехаћ, Небојша Тополић, Славен Вукомановић и Георгије Коваћ из Епархије мохаћевске (Украјина), протонамесници Раде Јовић и Драгиша Тепавац, јереји Анђелко Додер и Лука Варић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Немања Боснић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  4. Свештени Синод Московске Патријаршије, на свом заседању 28. децембра 2018. године, саслушао је предлог епископа корсунског Нестора да се установи празновање Сабора светих просијалих у Шпанији и Поругалу. Пошто је размотрено и усвојено мишљење Синодалне комисије за питања канонизације светих, изложено у извештају њеног председника епископа троицког Панкратија, одлучено је да се у Сабор светих у земљи шпанској и португалској просијалих уврсте: мученик Викентије Сарагошки мученица Викторија Кордобска мученик Ерминингелд, преподобни Осија Кордобски, мученица Евлалија Барселонска, мученица Леокардија Толедска преподобни Емилијан Кукулатски светитељ Мартин Бракарски, 72 мученика пострадалих у Кордоби Установљено је да светковање Сабора светих у земљи шпанској и португалској просијалих буде у недељу пред 12. октобар. Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Ђакон мр Бошко Савић: Наслеђе Светих Отаца

    Наш гост је ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон при храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Питамо ђакона Бошка на којим то основама стасавају Богослови и како изгледа њихово школовање и одрастање, како се уписати у Богословију? Наш гост доноси и тумачење јеванђељског зачала из Јеванђеља по Луки, прочитаног у недељу на светој Литургији и подсећа да "формализам не сме да превазиђе суштину". Представљамо и нови програмски садржај нашег радија, циклус од 54 емисије "Путевима светих Отаца" који припрема и води управо ђакон Бошко, а који ће ускоро почети са емитовањем. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  6. Свети Архијерејски Синод Цариградске Патријаршије је на заседању 29. новембра 2018. године, прихватио предлог Светог Архијерејског Синода Финске Православне Цркве од марта 2016. године, да се у диптих светих приброје Преподобни Јован Валаамски и Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки. Преподобни Јован Валаамски Међу најпопуларнијим савременим књигама у православљу свакако су Писма валаамског старца чији је аутор схиигуман Јован валаамски. Схиигуман Јован, у свету Иван Алексејевич Алексејев, родио се 14. фебруара 1873. године у Тверској губернији. Иван Алексејев је у Валаамски манастир први пут дошао као шеснаестогодишњи дечак 1889. године. Непосредно након што је ступио у манастир, послат је у један од многобројних скитова на Валааму – скит Преподобног Германа Валаамског. Пред ратним вихором, почетком 1940. године, отац Јован се заједно са братством евакуисао из Валаама. Захваљујући јакој зими, Ладошко језеро се довољно замрзло да се из манастира евакуише читаво братство са светињама и драгоценостима које су се чувале у манастиру. Обретење братства из јужне у северну Карелију, десило се у смирај Зимског рата, који је за последицу имао анексију источне Карелије и велику миграцију православног живља према слободној Финској територији. Братсво је на северу Карелије, у близини данашње границе са Русијом, купило сеоско газдинство и започело нов живот. Манатир Нови Валаам се налази на веома живописном месту, карактеристичној Карелији, окружен густим шумама на обали језера Јојарви. Газдинство је имало једноспратну зграду као главни објекат, где су монаси прилагодили собе у келије за братију. Испред једне од њих била је клупа на којој је преподобни старац Јован дочекивао и исповедао духовна чада. Последњих година живота старац Јован је боловао од водене болести и киле. После краћег боравка и неге у старачком дому у Хеинавесију, отац Јован се вратио у манастир и своју душу предао Господу 6/24 јуна 1958. године. Преподобно тело светог старца је сахрањено на манастирском гробљу, у оближњој шуми, како то налажу древни карелијски обичаји. Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки Јован Кархапе (Johannes Karhapää) био је карелијски учитељ и православни мисионар. Рођен је 13. јула 1884. године у сељачкој породици, близу Иломанција у северној Карелији. Био је члан локалне омладинске организације Братства Светог Сергија и Германа где се још од детињства дубоко утврдио у православној вери. Када је 1906. године Лутеранска Црква започела кампању протестантизације православног становништва у Карелији, православни Архиепископ Сергије је основао Православну школу, коју су Јован Кархапе и његово братство у потпуности оспособили 1908. године. Јован је са братством манастира Валаам, које се тада још увек налазило на Ладошком језеру, започео мисију која је за циљ имала утврђивање у вери православног становништва Карелије. До 1914. године био је путујући вероучитељ а 1915. године је са Братством сазидао храм Свете пророчице Ане у Тууповари. За време његовог мисионарења, фински националисти су га оптужили за русификацију Финске и промоцију „руске вере“, назвавши га сарадником руске тајне службе Охрана. Такође су га оптужили и за анти-финску политику приденувши му надимак „Мрачна сила Карелије“. Уместо да се брани, Јован Кархапе је наставио са мисијом и потпуно се посветио црквеној просвети, не уплићући се нимало у дневну политику. После револуције 1917. године, школе и цркве у којима је деловао Јован Кархапе су затворене а напади на њега појачани. Десничарска фракција националиста га је оптужила да је бољшевик, иако је јавно подржавао Цара и царски режим. Непосредно пре него што је 1917. године Финска стекла независност, Јован је протеран са упражњеног места учитеља. Како је грађански рат у Финској избио у јануару 1918. године, Јован је позван да се придружи Белој армији, али је ухапшен на регрутацији и пребачен у логор за ратне заробљенике у Јоенсуу. После неког времена, Јован је стрељан и сахрањен у масовној гробници 7. или 8. марта 1918. године. Тело је коначно предато његовој супрузи у децембру 1918. године када је уз присуство великог броја православаца и лутерана сахрањен у Иломанцију. Предањски надгробни крст од дрвета је краден и бацан два пута у оближње језеро, све док није направљен споменик од камена. Преподобни Јоване Валаамски и Свети мучениче и исповедниче Јоване Иломаначки молите бога за нас! протонамесник Миодраг Андрић Извор: Радио Беседа
  7. Сa црквeним благолепиљем, у грчком граду Кукуш, где се и чувају њихове свете мошти, прослављен је празник Светих петнаест мученика тивериопољских. Дана 27. новембра 2018. године служена је свечена вечерња, а сутрадан и торжествена света архиерејска Литургија којом је началствовао Митрополитот Верије, Науса и Камбаније г. Пантелејмон, уз саслужење Митрополита Стагона и Метеора г. Теоклита, Митрополита Филипијa, Неаполија и Тасоса г. Стефана, Епископа стобијског и местобљуститеља струмичког г. Давид и домћина Митрополита Килкиса г. Емануила. Извор: Српска Православна Црква
  8. У години када је обележено 140 година постојања и рада Војне болнице у Нишу и 100 година од завршетка Првог светског рата, у славу предака, утемељивача српске медицине и свих оних који су положили животе за слободу Отаџбине, припадници Војне болнице Ниш са поносом су обележили своју крсну славу. У комплексу Војне болнице у Нишу налази се капела Светих бесребреника Козме и Дамјана, изграђена 1918. године у непосредној близини Ћеле-Куле. Капела је изграђена за потребе болесника и особља Војне болнице, али током година изгубила је своју функцију за коју је првобитно изграђена. На срећу очуван је њен архитектонски изглед, без обзира на дозидани објекат са западне стране и у потпуности одаје њену богослужбену намену. Важан тренутак који објекту даје посебан значај јесте близина великог и у свету јединственог историјског споменика Ћеле-Куле, знамења националног страдања и патриотизма ослободилаца Србије. Иницијатива за враћање простора у његову првобитну намену је стара десетак година. После успостављања верске службе у Војсци Србије 2014. године указала се потреба да се у свим јединицама и установама Министарства одбране и Војске Србије опреми богослужбени простор. Адаптација простора је извршена уз помоћ донације Епархије нишке и сопственим средствима. У опремању простора учествовали су припадници Војне болнице Ниш и њихови пријатељи и сарадници. Иконостас су израдили штићеници Казнено-поправног завода у Нишу. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, са војним свештенством и свештенством града Ниша, чином малог освећења храма, светом Литургијом и приношењем славских дарова обележио је другу крсну славу Војне болнице Ниш у присуству пуковника др Јовице Станојковића и осталог стручног особља болнице и грађанства. Одлуком министра одбране о одређивању храмовних слава и слава команди, јединица и установа Војске Србије и Министарства одбране, за славу Војне болнице Ниш одређени су Свети Козма и Дамјан - Врачеви (14. новембар).
  9. ризница богословља

    Ниш: Освећена капела Светих Врача у Војној болници

    У години када је обележено 140 година постојања и рада Војне болнице у Нишу и 100 година од завршетка Првог светског рата, у славу предака, утемељивача српске медицине и свих оних који су положили животе за слободу Отаџбине, припадници Војне болнице Ниш са поносом су обележили своју крсну славу. У комплексу Војне болнице у Нишу налази се капела Светих бесребреника Козме и Дамјана, изграђена 1918. године у непосредној близини Ћеле-Куле. Капела је изграђена за потребе болесника и особља Војне болнице, али током година изгубила је своју функцију за коју је првобитно изграђена. На срећу очуван је њен архитектонски изглед, без обзира на дозидани објекат са западне стране и у потпуности одаје њену богослужбену намену. Важан тренутак који објекту даје посебан значај јесте близина великог и у свету јединственог историјског споменика Ћеле-Куле, знамења националног страдања и патриотизма ослободилаца Србије. Иницијатива за враћање простора у његову првобитну намену је стара десетак година. После успостављања верске службе у Војсци Србије 2014. године указала се потреба да се у свим јединицама и установама Министарства одбране и Војске Србије опреми богослужбени простор. Адаптација простора је извршена уз помоћ донације Епархије нишке и сопственим средствима. У опремању простора учествовали су припадници Војне болнице Ниш и њихови пријатељи и сарадници. Иконостас су израдили штићеници Казнено-поправног завода у Нишу. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, са војним свештенством и свештенством града Ниша, чином малог освећења храма, светом Литургијом и приношењем славских дарова обележио је другу крсну славу Војне болнице Ниш у присуству пуковника др Јовице Станојковића и осталог стручног особља болнице и грађанства. Одлуком министра одбране о одређивању храмовних слава и слава команди, јединица и установа Војске Србије и Министарства одбране, за славу Војне болнице Ниш одређени су Свети Козма и Дамјан - Врачеви (14. новембар). Извор: Српска Православна Црква
  10. У среду и четвртак, 24. и 25. октобра 2018. године, у оквиру вечерње службе од 17 часова биће служена служба светим мученицима, а мошти ће бити изнешене верном народу на поклоњење и целивање. После повлачења српске војске и дела становништва преко Старе Србије и Албаније на Крф, дошло је до стравичних злочина на окупираном делу наше земље у Сурдулици и њеној околини. Бугарске окупационе власти су вршиле злочине над виђенијим Србима, посебно из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Убијен је велики број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић), игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. Сурдулица је последње место пре бугарске границе, где су Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли границу већ су скончали у околини Сурдулице. То сведоче места где су после рата пронађени остаци побијених Срба: Дубока долина (на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана), Влашки дол (на путу за село Алакинце), Калифер (код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица), Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга. Савезничке комисије су 1918. године, по завршетку рата, посетиле Сурдулицу и у Паризу 1919. године, на француском језику објавиле документа о бугарским злочинима. Доказана су свирепа убиства Срба цивила од стране бугарске окупационе војске. Амерички новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а др Арчибалд Рајс даје процену од три хиљаде убијених, наводећи локације, начин убијања и имена непосредних извршилаца. Ово су идентификоване жртве. Укупан и тачан број жртава је далеко већи. Посмртни остаци мученика су после рата у десетинама сандука похрањени у спомен-костурници, изграђеној у склопу спомен-школе за образовање ратне сирочади, изнад некадашњег сабирног логора за одвођење страдалника у Бугарску. Школу са костурницом освештао је тадашњи Патријарх српски Димитрије, у присуству краља Александра Карађорђевића и краљице Марије, бројних епископа и министара. До Другог Светског рата сваке године на Видовдан помен жртвама обележаван је светом Литургијом и парастосом. У априлу 1941. године Сурдулица поново пада под бугарску окупациону власт. Бугари су костурницу потпуно демолирали и оскрнавили, а у јесен 1943. године и сравнили са земљом. Кости побијених Срба тајно су закопане на старом сурдуличком гробљу, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата комунистичка власт је затирала истину, па није било могуће покренути питање о обнови спомен-костурнице. То се десило тек крајем 80-их година 20. века, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, Источној и Јужној Србији - пуна несрећа, затирања и заташкивања злочина. На иницијативу председника Удружења „Стара Сурдулица“ проф. др Томислава Радојичића, са Грађевинског факултета у Нишу, обнова је почела крајем 2003. а завршена 2006. године. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породице Лакићевић и Хасал, преци мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру), на старом сурдуличком гробљу, пројавиле су се кости Сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у 18 сандука, а 29. маја 2010. године свечано су пренете у крипту обновљене Спомен-костурнице. Пренос моштију је пропраћен низом духовних и културних манифестација, а богослужење у храму Светог Ђорђа у Сурдулици било је централни догађај. По позиву Епископа врањског г. Пахомија, свечаности је присуствовао изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српске Православнењ Цркве, Преосвећени Епископ браничевски г. Игњатије, који је са надлежним архијерејем, свештенством и монаштвом Епархије врањске служио свету Литургију и парастос мученицима. Тиме је, једним делом, дуг према недужно постарадалим Србима одужен са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Желећи да расветли и сачува трајни спомен српским жртвама над којима су за време окупације Србије искаљени гнев и мржња бугарског окупатора према свему што је било српско, Православна Епархија врањска, Институт за савремену историју из Београда, Народни музеј из Лесковца и Филозофски факултет из Ниша, организовали су октобра 2015. године међународни научни скуп у Сурдулици и Лесковцу, под називом „Бугарска окупација југа Србије (1915-1918) у Првом светском рату“. Сви радови и закључци тродневног скупа сабрани су и штампани у зборнику, а један од закључака био је и да се упути молба Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве у Београду да се Сурдулички мученици уврсте у Календар Светих. Са молбом Црквено-општинског управног одбора ЦО Сурдулица и Одлукама Савета и ЕУО Епархије врањске, Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије доставио је 1. априла 2016. године на разматрање предлог Светом Архијерејском Сабору да се Сурдулички мученици приброје у Календар Светих Православне Цркве. На редовном заседању 24. маја 2017. године у Српској Патријаршији у Београду, Свети Архијерејски Сабор у Календар Светих уврстио је Сурдуличке мученике страдале у Сурдулици од бугарског окупатора - њих око 3000 из окупиране Србије од 1915. до 1918. године, међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. За дан празновања одређен је 29. мај, дан када су 2010. године њихове свете мошти похрањене у обновљену спомен-костурницу. Тропар, глас 8: Свете Цркве предивни украси, учитељи побожности, живота јеванђелског узори, свештеномученици Викентије и Владимире, и сви Сурдулички мученици, Христа крвљу посведочисте, Њега сада молите усрдно за спасење душа наших. Кондак, глас 8: Ходите, верни, да достојно прославимо претке своје, што вери и роду до смрти дивно служаху; нож и пламен смирено претрпеше и у Царству Христовом венац мученика примише. Са пољима и горама пчињским од срца им ускликнимо: Радујте се, Свети мученици Сурдулички, похвало рода нашега! СВЕТИ СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС! протојереј Небојша Стојадинов и протојереј Синиша Пиљановић, Епархија врањска Извор: Српска Православна Црква
  11. Са благословом Преосвећеног Епископа врањског г. Пахомија, делић моштију Светих сурдуличких мученика трајно ће се налазити у Вазнесењској цркви у центру Београда, као посебан дар том светом храму и грађанима Београда. У среду и четвртак, 24. и 25. октобра 2018. године, у оквиру вечерње службе од 17 часова биће служена служба светим мученицима, а мошти ће бити изнешене верном народу на поклоњење и целивање. После повлачења српске војске и дела становништва преко Старе Србије и Албаније на Крф, дошло је до стравичних злочина на окупираном делу наше земље у Сурдулици и њеној околини. Бугарске окупационе власти су вршиле злочине над виђенијим Србима, посебно из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Убијен је велики број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић), игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. Сурдулица је последње место пре бугарске границе, где су Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли границу већ су скончали у околини Сурдулице. То сведоче места где су после рата пронађени остаци побијених Срба: Дубока долина (на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана), Влашки дол (на путу за село Алакинце), Калифер (код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица), Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга. Савезничке комисије су 1918. године, по завршетку рата, посетиле Сурдулицу и у Паризу 1919. године, на француском језику објавиле документа о бугарским злочинима. Доказана су свирепа убиства Срба цивила од стране бугарске окупационе војске. Амерички новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а др Арчибалд Рајс даје процену од три хиљаде убијених, наводећи локације, начин убијања и имена непосредних извршилаца. Ово су идентификоване жртве. Укупан и тачан број жртава је далеко већи. Посмртни остаци мученика су после рата у десетинама сандука похрањени у спомен-костурници, изграђеној у склопу спомен-школе за образовање ратне сирочади, изнад некадашњег сабирног логора за одвођење страдалника у Бугарску. Школу са костурницом освештао је тадашњи Патријарх српски Димитрије, у присуству краља Александра Карађорђевића и краљице Марије, бројних епископа и министара. До Другог Светског рата сваке године на Видовдан помен жртвама обележаван је светом Литургијом и парастосом. У априлу 1941. године Сурдулица поново пада под бугарску окупациону власт. Бугари су костурницу потпуно демолирали и оскрнавили, а у јесен 1943. године и сравнили са земљом. Кости побијених Срба тајно су закопане на старом сурдуличком гробљу, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата комунистичка власт је затирала истину, па није било могуће покренути питање о обнови спомен-костурнице. То се десило тек крајем 80-их година 20. века, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, Источној и Јужној Србији - пуна несрећа, затирања и заташкивања злочина. На иницијативу председника Удружења „Стара Сурдулица“ проф. др Томислава Радојичића, са Грађевинског факултета у Нишу, обнова је почела крајем 2003. а завршена 2006. године. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породице Лакићевић и Хасал, преци мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру), на старом сурдуличком гробљу, пројавиле су се кости Сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у 18 сандука, а 29. маја 2010. године свечано су пренете у крипту обновљене Спомен-костурнице. Пренос моштију је пропраћен низом духовних и културних манифестација, а богослужење у храму Светог Ђорђа у Сурдулици било је централни догађај. По позиву Епископа врањског г. Пахомија, свечаности је присуствовао изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српске Православнењ Цркве, Преосвећени Епископ браничевски г. Игњатије, који је са надлежним архијерејем, свештенством и монаштвом Епархије врањске служио свету Литургију и парастос мученицима. Тиме је, једним делом, дуг према недужно постарадалим Србима одужен са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Желећи да расветли и сачува трајни спомен српским жртвама над којима су за време окупације Србије искаљени гнев и мржња бугарског окупатора према свему што је било српско, Православна Епархија врањска, Институт за савремену историју из Београда, Народни музеј из Лесковца и Филозофски факултет из Ниша, организовали су октобра 2015. године међународни научни скуп у Сурдулици и Лесковцу, под називом „Бугарска окупација југа Србије (1915-1918) у Првом светском рату“. Сви радови и закључци тродневног скупа сабрани су и штампани у зборнику, а један од закључака био је и да се упути молба Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве у Београду да се Сурдулички мученици уврсте у Календар Светих. Са молбом Црквено-општинског управног одбора ЦО Сурдулица и Одлукама Савета и ЕУО Епархије врањске, Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије доставио је 1. априла 2016. године на разматрање предлог Светом Архијерејском Сабору да се Сурдулички мученици приброје у Календар Светих Православне Цркве. На редовном заседању 24. маја 2017. године у Српској Патријаршији у Београду, Свети Архијерејски Сабор у Календар Светих уврстио је Сурдуличке мученике страдале у Сурдулици од бугарског окупатора - њих око 3000 из окупиране Србије од 1915. до 1918. године, међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. За дан празновања одређен је 29. мај, дан када су 2010. године њихове свете мошти похрањене у обновљену спомен-костурницу. Тропар, глас 8: Свете Цркве предивни украси, учитељи побожности, живота јеванђелског узори, свештеномученици Викентије и Владимире, и сви Сурдулички мученици, Христа крвљу посведочисте, Њега сада молите усрдно за спасење душа наших. Кондак, глас 8: Ходите, верни, да достојно прославимо претке своје, што вери и роду до смрти дивно служаху; нож и пламен смирено претрпеше и у Царству Христовом венац мученика примише. Са пољима и горама пчињским од срца им ускликнимо: Радујте се, Свети мученици Сурдулички, похвало рода нашега! СВЕТИ СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС! протојереј Небојша Стојадинов и протојереј Синиша Пиљановић, Епархија врањска Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. ризница богословља

    Недеља Светих Отаца седмог Васељенског Сабора

    Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  14. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу. View full Странице
  15. Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу.
  16. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
  17. ризница богословља

    Освештан храм Светих Јоакима и Ане у Међулужју

    Саслуживало је четрнаест свештеника и четири ђакона. Вече пре величанственог сабрања празнично бденије су служили старешина младеновачког Светоуспенског храма протојереј Слободан Кеџић и ђакон Небојша Поповић. Лепоти богослужења допринели су Србски православни појци. Владика је пре полагања светих моштију у часну трпезу поучио верни народ о значају освештавања храма и обзнанио да ће у светом престолу међулушке цркве бити честица моштију Светог великомученика Лазара Косовског. -Благодатно дејство светиње просијава и обасјава сваког човека, који отвара своје срце према Господу и предаје се Божјој милости, поручио је владика Јован. С обзиром на то да је храм Светих Јоакима и Ане комплетно саграђен (градња је почела 2005. године), велелепно украшен, делимично фрескописан, да је започета изградња импозантне палионице свећа, уређење стаза око цркве, као и порте уопште, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је за заслуге у пастирском раду рукопроизвео умировљеног пароха првог међулушког јереја Владана Марића и пароха трећег међулушког јереј Петра Лесковца у чин протојереја. За исте заслуге, старешина новоосвештане цркве и парох други међулушки протојереј Зоран Алексић одликован је правом ношења напрсног крста. У богонадахнутој беседи Епископ Јован је верни позвао места да, пошто је изградио храм, ради посебно на обнови сопствених личности саобразно Творцу. - Да се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божјем. Нека вас молитве Светих Јоакима и Ане и Светог великомученика Лазара Косовског штите и нека би њиховим молитвама радост ушла у срца ваша, а благодат Божија у све нас и домове ваше. Дотичимо се светиње, да би се светиња дотакла нас, поручио је владика Јован. После заамвоне молитве Епископ је преломио славски колач, а домаћин је била Црквена општина међулушка на челу са председником г. Милисавом Петковићем. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уручио је, за пожртвовану и делатну љубав према Српској Цркви, орден Светог Саве другог степена г. Сави Степановићу из Париза. Владика је потом одликовао орденом Крагујевачких мученика првог степена др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Министарству правде у влади Републике Србије, а орденом Крагујевачких мученика другог степена г. Милисава Петковића, председника Црквене општине међулушке. Орденом Вожда Карађорђа награђени су: постхумно Славољуб Адамовић (председник Црквене општине међулушке у два мандата), као и господа Владимир и Влада Јанковић из Међулужја. Архијерејске грамате признања уручене су: Ранку Спасићу, Предрагу Милојевићу, Ненаду Петровићу, Ману Рибару, Владану Милићу, Милошу Станковићу, Милети Миленковићу и Предрагу Никодијевићу. Архијерејским граматама захвалности награђени су: Олгица Лаконић, Саша Тодоровић, Бојан Тодоровић, Марко Тодоровић, Радомир Петровић, Славиша Гаџић, Горан Мировић, Небојша Андријевић, Митар Дубоњац, предузеће Фриговент и Владимир Тодоровић. Архијерејске захвалнице добили су: Милован Јаковљевић, Божидар Стојановић, Ивана Јовановић, Злата Јешић, Горан Младеновић, Радован Симић, Драган Јанићијевић, Горан Тодоровић, Предраг Мирић, Зоран Некић, Срђан Стојановић, Божидар Стојановић, Младен Миленковић, Стојан Јанковић, Сава Јовановић, Јован Јанковић, Саша Јеринић, Дима Димић, Братислав Јанковић, Војислав Томић, Бојан Некић, Станислав Глигоријевић, Предраг Крстић, Слађан Јанковић и Иван Јовановић. Након евхаристијског сабрања у порти је изведен пригодан културно-уметнички програм, а потом се приступило трпези љубави коју је братство међулушке цркве са својим верницима са љубављу припремио. Протојереј-ставрофор Зоран Алексић је захвалио свима који су помогли да храм Светих Јоакима и Ане буде саграђен и подсетио на значај и улогу уградње себе у Цркву. Др Милета Радојевић је захвалио на одликовању и подсетио на значајне и потресне моменте из историје Епархије шумадијске и Српске Цркве уопште. Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован освештао је 22. септембра 2018. године храм На празник Светих и праведних Јоакима и Ане у Међулужју. Саслуживало је четрнаест свештеника и четири ђакона. Вече пре величанственог сабрања празнично бденије су служили старешина младеновачког Светоуспенског храма протојереј Слободан Кеџић и ђакон Небојша Поповић. Лепоти богослужења допринели су Србски православни појци. Владика је пре полагања светих моштију у часну трпезу поучио верни народ о значају освештавања храма и обзнанио да ће у светом престолу међулушке цркве бити честица моштију Светог великомученика Лазара Косовског. -Благодатно дејство светиње просијава и обасјава сваког човека, који отвара своје срце према Господу и предаје се Божјој милости, поручио је владика Јован. С обзиром на то да је храм Светих Јоакима и Ане комплетно саграђен (градња је почела 2005. године), велелепно украшен, делимично фрескописан, да је започета изградња импозантне палионице свећа, уређење стаза око цркве, као и порте уопште, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је за заслуге у пастирском раду рукопроизвео умировљеног пароха првог међулушког јереја Владана Марића и пароха трећег међулушког јереј Петра Лесковца у чин протојереја. За исте заслуге, старешина новоосвештане цркве и парох други међулушки протојереј Зоран Алексић одликован је правом ношења напрсног крста. У богонадахнутој беседи Епископ Јован је верни позвао места да, пошто је изградио храм, ради посебно на обнови сопствених личности саобразно Творцу. - Да се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божјем. Нека вас молитве Светих Јоакима и Ане и Светог великомученика Лазара Косовског штите и нека би њиховим молитвама радост ушла у срца ваша, а благодат Божија у све нас и домове ваше. Дотичимо се светиње, да би се светиња дотакла нас, поручио је владика Јован. После заамвоне молитве Епископ је преломио славски колач, а домаћин је била Црквена општина међулушка на челу са председником г. Милисавом Петковићем. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уручио је, за пожртвовану и делатну љубав према Српској Цркви, орден Светог Саве другог степена г. Сави Степановићу из Париза. Владика је потом одликовао орденом Крагујевачких мученика првог степена др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Министарству правде у влади Републике Србије, а орденом Крагујевачких мученика другог степена г. Милисава Петковића, председника Црквене општине међулушке. Орденом Вожда Карађорђа награђени су: постхумно Славољуб Адамовић (председник Црквене општине међулушке у два мандата), као и господа Владимир и Влада Јанковић из Међулужја. Архијерејске грамате признања уручене су: Ранку Спасићу, Предрагу Милојевићу, Ненаду Петровићу, Ману Рибару, Владану Милићу, Милошу Станковићу, Милети Миленковићу и Предрагу Никодијевићу. Архијерејским граматама захвалности награђени су: Олгица Лаконић, Саша Тодоровић, Бојан Тодоровић, Марко Тодоровић, Радомир Петровић, Славиша Гаџић, Горан Мировић, Небојша Андријевић, Митар Дубоњац, предузеће Фриговент и Владимир Тодоровић. Архијерејске захвалнице добили су: Милован Јаковљевић, Божидар Стојановић, Ивана Јовановић, Злата Јешић, Горан Младеновић, Радован Симић, Драган Јанићијевић, Горан Тодоровић, Предраг Мирић, Зоран Некић, Срђан Стојановић, Божидар Стојановић, Младен Миленковић, Стојан Јанковић, Сава Јовановић, Јован Јанковић, Саша Јеринић, Дима Димић, Братислав Јанковић, Војислав Томић, Бојан Некић, Станислав Глигоријевић, Предраг Крстић, Слађан Јанковић и Иван Јовановић. Након евхаристијског сабрања у порти је изведен пригодан културно-уметнички програм, а потом се приступило трпези љубави коју је братство међулушке цркве са својим верницима са љубављу припремио. Протојереј-ставрофор Зоран Алексић је захвалио свима који су помогли да храм Светих Јоакима и Ане буде саграђен и подсетио на значај и улогу уградње себе у Цркву. Др Милета Радојевић је захвалио на одликовању и подсетио на значајне и потресне моменте из историје Епархије шумадијске и Српске Цркве уопште. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У литургијском сабрању учествовало је и око четрдесет ученика средње школе Светозар Милетић из Новог Сада. Њих су предводиле катихете Милица Петровић и Бранислав Момиров. Неколико ученица је појало тропар Светим новомученицима Јасеновачким. После прочитаног јеванђелског одељка свештеник Милорад Мировић надахнуто је беседио о свему ономе што је тропаром сажето изражено: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, земља се растужи, ал′ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у Књизи вечности, улазите у Рај, Децо бесмртности. Ми на земљи, род ваш кличемо вам у глас: МУЧЕНИЦИ НОВИ, МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС! Свештеници, народ и ученици, благодарни у срцу што су имали могућност да у Светоуспенском храму празнују спомен Светих новомученика, остају у нади да ће се и у наредним годинама окупљати на литургијско сабрање у овај дан у већем броју и у свим храмовима, ако Бог да. Извор: Радио Беседа
×