Претражи Живе Речи Утехе

Благовести Јосифе чудеса богооцу Давиду, јер си видео Дјеву како рађа. Са пастирима си је славио, са мудрацима си јој се поклонио, од Анђела вест о рођењу си примио: Моли Христа Бога да спасе душе наше. У прву недељу после Рођења Христовог - Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, тојест до 31. децембра, празнује се спомен светих и праведних Богоотаца, то јест најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен светог и праведног Јосифа Заручника, светог Цара и Пророка Давида и светог Јакова Брата Господња. Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен "од семена Давидовог", "из корена и рода Давидовог" (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом Завету више пута"Сином Давидовим" (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38 итд.), а царство Месијино се назива "царством Давидовим" (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је "Помаза ник Господњи" и као такав праобраз је Христа - Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Књигама о Царевима. О светом пак Јакову Брату Господњем по телу и првом епископу Јерусалимском видети опширније под 23. октобром, када се он посебно светкује. Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива "мужем праведним" (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром. Молитвама светим богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин. Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу Светих Богоотаца Христос се роди! Ваистину се роди! Бог се роди, Богочовек се роди. Сав Бог у васцелом човеку. Први пут на земљи јавља се нови човек, јавља се свршен човек, јавља се потпун човек. Какав се човек јавља у Богочовеку Христу? Човек савршен, човек довршен, човек са свима савршенствима; прави, једини Прави, једини Истинити Човек ето то је Богочовек Христос. Дошао је Он у овај земаљски свет, спустио се,постао Богочовек, да нам у лицу Свом покаже шта је прави човек, шта је савршен човек. И Он је то показао на најсавршенији начин. Како? Тако што је у телу људском показао савршеног човека. „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“, вели се у Светом Еванђељу[1]. Да, сва пуноћа Човека. Без Њега и до Њега човек није уопште довршено биће, човек је недовршено и незавршено биће. Зашто? Зато што је несавршено биће. Њиме човек је први пут дошао до свог најпунијег савршенства, остварио свој божански циљ у овоме свету, испунио се у Њему; прво у Њему па онда у свима Његовим искреним и савесним и потпуним следбеницима. Први пут се испунила она еванђелска реч да је Господ основао Цркву у овоме свету, дао јој Апостоле, Пророке, Еванђелисте, Учитеље, Чудотворце на сазидање тела Христовог, Цркве Христове да сви достигнемо човека савршена[2]. А какав је то савршен човек у мери раста висине Христове[3]? Ето то је тај савршен човек који нам се јавља у лицу Богочовека Господа Христа. Тако је у Њему и преко Њега и Њиме човек, уствари сваки од нас, позван да постане шта? Богочовек по благодати. Оно што је Господ Христос по природи, као Бог савршен Човек, то сваки од нас у Цркви Христовој треба да постане савршен човек, да постане Богочовек по благодети, да тако заврши себе; да постигне божански циљ свога постојања у овоме свету и свога живота. Тако Господ представља собом човека и његово савршенство. Што важи за човека, важи и за човекову истину? Истина човекова ако се не заврши Богочовеком, није потпуна. Док се Њим не доврши, истина човекова се распада сама од себе, пропада, и човек од ње нема никакве користи. Зар има истине без Господа Христа у човеку? Вене и увене и ништа не остане од ње. Али, када човек живи у Његовом богочовечанском телу Цркви, његова се истина постепено развија, расте у Богоистину и постаје Богоистина Божанска Савршена Вечна Истина. Тако ми знамо ради чега је Бог дао човеку истину: да она постане савршена и довршена у њему, Божански савршена и Божански завршена. А шта, шта бива са човековом правдом? Исто тако човекова правда ако се не заврши Христом Богочовеком, Његовом Божанском Правдом, о, лако нестане, лако ишчезне нападана са свих страна лажима овога света, лажима које се роје из мрачног срца сваког демона и сваког човека који је себе подвластио њему. Тада правда човекова умире и изумире потпуно. Она је жива, вечно жива, божански жива само када се сједини са Христовом Правдом, када постане Богоправда, еванђељска Правда, сва од Бога и сва по Богу. О, људи се у овоме свету хвале љубављу, љубављу према човеку, према стварима, уопште свима врстама љубави. Али човекова љубав, ако се не усаврши Христовом Љубављу – шта бива од ње? Она се претвара у обичну љубомору, претвара се у пркос, па и мржњу, Ова сила љубави што је у човековој природи, када се вером Христовом сједини са Господом Христом, она се постепено развија и љубав та постаје света Љубав, савршена Љубав, Божанска Љубав, Богољубав. То је једина права Љубав у овоме свету. И дошавши у овај свет, поставши Богочовек, Господ је Христос дао и ту савршену Љубав, и од нас његових следбеника ту исту љубав захтева. Све друге љубави немају вредности док се не освете и не посвете љубављу, светом Љубављу Божанском, Љубављу Христовом. А шта да кажемо о добру људском? Људи се хвале често својим добрима, својим добром, доброчинствима. Шта је људско добро у овоме свету? Које је добро које може надживети зло овога света, зло које је сво од ђавола. „Нико није добар осим једнога Бога“[4], рекао је Господ Христос, нико! Нико од људи. Ми смо људи грехом толико измешали зло и добро у себи да наше добро никада није истинско добро, наше добро никада није Божанско Добро. Тек онда када се ми вером, молитвом и љубављу предамо Господу Христу и Он наше добро узрасте у нама, умножи га, усаврши га, тек онда наше добро постаје савршено Добро, Божанско Добро, постаје Богодобро. Добро и за Бога, не само за нас ситне мале људе на земљи. Јер ми, ми хришћани, ми смо позвани да остваримо у овоме свету вечно Божанско Добро, оно добро које је Господ Христос тако изобилно лио и лије кроз Своје Свето Еванђеље, кроз Своју Свету Цркву. А шта да кажемо о нашем људском животу? Шта је наш људски живот без Господа Христа, док се Он није јавио у овоме свету, шта? Живот без Христа није ништа друго него постепено и непрекидно умирање, мучно умирање, тешко језиво умирање. Издише човек кроз све поре свога бића, кроз све поре свога тела и кроз све поре своје душе. Живот – велика мука, страшна мука без Христа! Дошао (Он), осветио, усавршио живот људски, ујединио га са Животом Вечним и даровао нама Живот вечни. Ето, прави живот јесте Вечни Живот у Господу Христу! Кад човек свим светим средствима која му даје Црква Христова у себи живот свој испуњује Божанским силама, Божанским животом, његов се живот постепено претвара у Богоживот, у Вечни Живот. Човек постаје вечно биће. Сваки Христов човек осећа себе бесмртним и вечним. Нема смрти која може пресећи његов живот, он је увек у некој пуноћи живота, у радости живота. Свакој смрти он се смеје јер је победник, истински победник, Христов победник над смрћу у овоме свету. Ми ових светих дана, и великих дана, поздрављамо један другога радосним Божјим поздравом: „Христос се роди“. Ми тиме – шта говоримо? Ми уствари велимо: „Вечна Истина се роди! Вечна Правда се роди! Вечна Љубав се роди! Вечно Добро се роди! Вечни Живот се роди“! – јер се Бог родио, јер се Богочовек Христос родио у овоме свету. Ето, зато је од рођења Господа Христа у овоме свету радост бити човек. Зато је од Његовог чудесног рођења и појаве на земљи као човека тако пријатно бити човек, Благовест је бити човек! А без Њега какво је проклетство бити човек! Зар није проклетство бити човек …[5] Страшно је бити човек без Христа, ужасно је, проклетство је бити човек без Христа! Зато је Господ Христос, јавивши се на земљи, родивши се на земљи као Богочовек, сва Радост наша, сва Нада наша, сав Живот наш. Сав смисао свих људских светова Он Богочовек Христос! Он је једина Истина у свима световима у којима човек живи и креће се. И Њега таквог, Њега Свебожанског, Њега Свесавршеног Човекољубца Богочовека славимо. Ето, то је наш Божић, велики и дивни, сјајни Празник. Бог се јавио у телу[6] и са Њим се јавило све што је Божанско и савршено, и дато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне Истину вечну, Живот вечни, Љубав вечну, Добро вечно и све што је Божанско. Зато ми хришћани не престајемо кликтати и славити Господа Христа кроз безброј молитава и песама и уздаха, да и нас препороди, да и нас учини Својим правим следбеницима, да нам да силе да живимо Његовим Божанским заповестима, Његовим Божанским светим врлинама, да ходимо као што је Он ходио[7], да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом светом Богочовечанском телу Цркви, коју је Он основао на земљи. Зато када поздрављамо један другога радосним божићним поздравом: „Христос се роди“, имамо увек у срцу, у осећању, у души својој, ту радост да је човек позван да постане савршен и да му је сва средства за то дао Господ Христос у Његовој Светој Божанској Цркви. Зато нека сва душа наша, сав ум наш, сва савест наша, сво биће наше, увек слави Чудесног Господа Христа, Који се толико понизио[8], толико љубави показао, сишао к нама људима да нас подигне из нашег пакла у Небеско Царство и да нас позове у свебожанско савршенство. Њему слава и хвала, сада и увек и кроз све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Видевши да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством. Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју. Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења, и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт. То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара. И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже". Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт! Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти? Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу! Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме". Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева. Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе. Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион. Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе. У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова, рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене. Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице, о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

После вечерње службе у храму Св. Вазесења Господњег у Великој Дренови, коју је служио умировљени парох беловодски протојереј Петар Јераковић, док су за певницом појали: протођакон Андрија Јелић, протојереј Иван Милановић, јереј Дејан Смилић и ђакон Србољуб Убипариповић, старешина храма протојереј Мирослав Михајловић позвао је све присутне вернике да послушају предавање у сали. Звучни запис предавања Предавач ђакон др Србољуб Уипариповић, асистент са катедре литургике на Богословском факултету у Београду, је пред заинтересованим парохијанима одржао врло лепу беседу на тему Вера Светих, а после питања продужио разговор са верницима. Након предавања дружење је настављено уз трпезу љубави – агапу, коју су припремили чланови одбора у Великој Дренови заједно са својим свештеницима. Духовно оснажени вечерас су сви отишли кућама спремајући се за надолазећи празник Рождества Богомладенца – Божић. Извор: Епархија крушевачка

Свети праоци старозаветни патријарси Аврам, Исак и Јаков, о којима се опширно говори у Светом Писму, (1 Мојс. 11, 27-37, 35 и 46, 1-50, 24) спомињу се и у недељу Праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји и као Христови праоци по телу (ср. Мт. 1, 1.17; 22, 32 итд.) Материце Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу Светих Праотаца Заиста, Благовест која казује сву тајну Неба и Земље, сву тајну нашег живота на земљи. Данашње Свето Еванђеље, чули сте, Благовест о Великој Вечери[1]. Човек богат, то јест Бог спремио велику гозбу. овај свет створио Бог, сунца, безбројна сунца, васионе, безбројне васионе, земља препуна свега. Заиста, Господ је спремио Велику гозбу. За кога? За човека. Створио човека и позвао га на ту Велику гозбу, да он гледајући овај свет види Бога, силу Божју, мудрост Божју. Погледаш птицу како мала, чудесна, а лети боље од сваког авиона. Погледаш комарца, једва га видиш, а он лети савршеније од свих најсавршенијих авиона. Па животиње, па биље, све што је Господ створио, заиста богата гозба, Велика вечера. Овај видљиви свет, то је Велика гозба коју је Господ створио за нас. Позвао је, кога на гозбу? Грех, смрт, ђавола, и посадио за трпезу овога света? Шта се десило од Велике трпезе Божје овога света? Засела смрт у зачеље софре васионске и гресима које лије из себе обара људе, претвара их у лешеве. И гле, ову дивну Божју трпезу, ову гозбу што се свет зове, човек претворио у гробницу, у гроб. А иза свега стоји и кези се ђаво. Он, уствари, кроз сваки грех, кроз сваку смрт, гозбује у овоме свету. Тако је човек, изабравши грех и учинивши грех, насупрот вољи Божјој, овај свет претворио у мртвачницу. И онда, настао је помор рода људског, душа људских, јер грех и греси то су убице душе људске. Они убијају душу одвајајући је од Бога, и човек не твори заповести Божје. Човек окрене леђа Богу, иде с ђаволом у грех за грехом, живи у страстима и сластима овог света, и овај свет постаје страшно мучилиште. Гле, овај свет постаје предворје пакла, ако хоћете, постаје мали пакао. Да, овај свет је изгубљен Рај, чим је ушао грех у њега, смрт ушла, ђаво ушао. Како се може назвати Рајем, кад је ђаво ту! Кроз сваки грех ђаво је у овоме свету, кроз сваки грех ђаво је у мојој души, у твојој души; кроз сваки грех ђаво пустоши све што је Божје у овом свету, и што је Божје у теби и мени. Грех страшна смрт, ужасна сила, јер рађа смрт. Па шта је страшније и ужасније од смрти за човека? Иза свега тога, иза греха и смрти, он, страшни противник Бога и човека ђаво. Такав је свет онда, пошто је човек изагнао из њега Бога, пошто је пригрлио грех, пригрлио смрт, пригрлио ђавола, и овај свет Божји претворио у мали пакао. Господ је слао своје дивне слуге у овај свет[2], да људе разбуде, слао чудесне Пророке, Патријархе, Праведнике старозаветне, Аврама, Исака, Јакова.Пророка Илију, Пророка Исаију, Јеремију, и безбројне друге Праведнике, да разбуде род људски, да га подсете и кажу: „Гледајте, па ово је трпеза Божја, овај свет је Божји свет, не ђавољи, овај свет је Божји свет, свет Божје Правде и Истине и Мудрости, а ви људи, ви га претвористе у свет трулежи, смрада, смрти, у свет ђавола“. Много је светих Праведника прешло преко овога света и прошло кроз њега, да род људски спасе од свега тога, од греха. Слушали су мало или много, више или мање, Пророке и Светитеље Божје, Праведнике Божје старозаветни људи. Али, сви ти Праведници били су слабији од смрти, јачи од греха, али слабији од смрти. Они су дошли испред Господа Христа, рвали се и борили се са грехом да га победе, али и са ђаволом који је иза греха. И ако су успевали да га победе и да живе праведним животом, нису могли да га искорене у другим људима, да грех ишчупају са кореном, да смрт сатру, да ђавола сатру, који је кроз грех и кроз смрт ушао у овај Божји свет. Како се вели у данашњем Светом Еванђељу, чули сте, да они Праведници старозаветни, који Божју Правду проносе кроз овај свет, примише обећање да ће овај свет спасти Спаситељ Месија, Који ће доћи у овај свет. Они то примише вером, али не видеше Спаситеља, и прођоше кроз земаљски пакао и одоше из овог у онај свет[3]. Јер, вели се у данашњем Светом Еванђељу, Бог нешто боље припреми за све нас[4], да нам да савршенсtво, да нам да потпуну победу над грехом, над смрћу, над ђаволом. И зато, зато се у овоме свету и дешава највеће чудо Божје милости. Бог постаје човек! На Божић Бог се рађа у овоме свету. Ето нове Трпезе, Бог постао човек и засео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега. Он, Господ Благи, Спаситељ Исус постао човек, очистио Трпезу Божју у овоме свету од греха, од смрти, од смрада греховног и смртног, од наказности и ужаса ђавољег, основао Цркву Своју. Ето Божје Правде, свете, неповредиве Трпезе. Црква ето Трпезе Божје пуне хране Божје, коју нико не може однети у смрт, ни ђаволи, ни греси. А на тој Светој трпези Вечна Правда, Вечна Истина, Вечни Живот за нас људе. Уместо смрти живот у Христу, непролазан. Христос живот наш[5], Он је живот наш, Он! Свака смрт бежи од Њега. Господ шаље своје слуге, шаље свете Апостоле, шаље Светитеље, шаље многе Праведнике, шаље и зове на гозбу, зове у Цркву Своју. Човече, све у овоме свету што ти треба, ето, Господ Христос ти нуди и даје у Цркви. Хајде, твоје је то. Неки се одазивају и долазе Цркви Христовој и спасавају се њоме. Други то одбацују, они у којима силно делује ђавоља злоћа, у којима делује неверје, у којима делује богоборство. Људи, живи споменици зла, они одбацују Господа Христа. Господ Христос је донео човеку и свету шта? Васкрсење! Он је Васкрсење рода нашег, Он је Живот рода нашег, рода људског. Он нам осигурава победу над смрћу, и Он је осигурање Вечног Живота. На који начин? На тај начин што све што је Господ донео у овај свет, може постати и моје, и твоје, и сваког човека. Све! И Вечна Правда, и Вечни Живот, и Вечна Истина цело Небо постаје твоје кроз Господа Христа ако у Њега верујеш. Гле, човек кога је смрт сатрла, отела му све, отела му душу и тело и гурнула га у пакао ти (човече) постајеш Цар Неба и земље са Господом Христом, власник Небеског Царства, постајеш неосиромашени богаташ који има Вечно Богатство, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Човек, који верује у Господа Христа, вели Апостол, сав живот свој има у Њему[6], и живи оним што је Христово у овоме свету, и живеће и у оном свету оним што је Христово. Зато, по речи Светог Апостола „не дајте се греху“, и одбацуј од себе и гњев, и злоћу, и пакост, прељубочинство, и среброљубље, и немилост, сваки грех одбацуј од себе[7]. И онда, вели Свети Апостол, обући ћеш се у новога човека[8]. Обуци се у новога човека који се обнавља по слици Онога Који га је саздао[9], то јест који се обнавља по лику Господа Христа Који је створио човека. Како Свети Апостоле? Како ми које је ђаво унаказио са свих страна, унаказио нам и савест и душу, и срце, и вољу, како ми да обновимо себе, како ми да постанемо слични Христу, како да постанемо христолики, јер ти – ти од нас тражиш? Да се обновимо по слици Онога Који нас је саздао, по лику Онога који нас је саздао, значи треба да постанемо христолики, да личимо на Христа. А ми бедни људи! Да, вели Свети Апостол, ви то можете врло лако. Како? Испуните се љубављу Христовом, испуните се молитвом Христовом, испуните се вером Његовом, испуните се милостивошћу Његовом, испуните се животом Његовим, испуните се бесмртношћу Његовом, испуните се вечном Правдом Његовом, Његовом Истином[10]. Ето, ти испуњујући себе Христовим светим врлинама, усељујеш у себе Господа Христа. „Нек се вером Христос усели у срца ваша“[11] – поручује Свети Апостол и заповеда хришћанима: „Вером нек се Христос усели у срца ваша“. Да, у самој ствари, у свакоме од нас постоје два човека. Стари човек, то је човек греха, човек смрти, човек зла, а грех застарује човека, толико га застарује да га усмрћује, дарује га смрти. Таква је страшна сила грех. Човек који не спасава себе од греха, који живи у греху, уствари је беспомоћни старац и старкеља, остарио. И смрт – смрт је за њега само егзекутор, печат вечне старости, пакла. Нови човек шта је? Нови човек је Христов човек, човек Христове вере, човек Христове Правде, човек Христове Бесмртности, човек Христовог Вечног Живота, човек Царства Небеског, човек Љубави Христове, човек молитве Христове. Као што се каже у данашњем Светом Еванђељу: „Све у свему је Христос“ за новог човека[12]. Христос му је све и у овоме и у ономе свету. Кад разумно и паметно мислиш, све што имаш велико и вечно у себи и око себе, то је од Господа Христа. Нови човек почне да размишља о томе, па тек онда види шта је он, ко је он, и шта је Господ Христос. Све и у свему је Господ Христос! Обуците се у новога човека, вели Свети Апостол, а тај нови човек у чему је? Ето, у Љубави Христовој, у вршењу заповести Христових, јер све те врлине еванђелске јесу божанске силе које нам дају Господа Христа. Ко љуби мене и врши заповести моје, вели Спаситељ, и ја ћу доћи к њему и настанићу се у њему“[13]. Значи, ко врши заповести моје, ја се кроз те заповести усељујем у свакога. Замислите себе, где сте? Замислите где сте ви, јер се у вашу душу уселио Господ Христос. А усељује се када вршите заповести Његове. Ето, заповест Његова о молитви. Када се молиш свим срцем, свом душом, на невидљив начин, на чудесан начин у тебе се усељује Господ Христос, разлива по твојој души небеско миље, разлива по твојој души небеске силе, и ти си заиста нови човек. Па кад томе додаш пост еванђелски, по заповести Христовој, па милост еванђелску по заповести Христовој, па благост, па кротост, па смирење све су то свете врлине које усељују Господа Христа у твоју и моју душу. И онда, заиста, нови си човек! И онда, заиста пун си нових осећања, пун си нових мисли, пут си светлих мисли, светлих осећања, светлих расположења иако је око тебе мрак и тама и пакао. Господ се уселио у нас, Господ је сунцем обасјао, сунцем Правде обасјао и осветлио земаљски шар, а Сунце Христос не може се помрачити, а камоли се угасити. Ти вером носиш то Сунце у себи, то неугасиво Сунце које одгони сваки мрак, сваку помрачину смрти, и пакла, и греха, и свакога зла. И Христов човек, иако је изранављен у овоме свету, иде кроз овај свет пун радости, јер зна да све што се зове смрт мора бежати од њега. Господ је у његовом срцу, и све што се зове ђаво мора с тутњавом бежати од Њега, јер Бог је Господ Христос. Сваки ћеш грех победити створивши Христовог новог човека. Ићи ће грех од Христа. Шта ће грех да ради у души твојој, ако је душа твоја испуњена Њиме? А ми хришћани, ми смо позвани да непрекидно испуњујемо себе божанским силама Христовим, да испуњујемо себе пуноћом Божанства, како се вели у Светом Еванђељу[14], да испуњујемо сву душу своју и не дамо место ни греху, ни ђаволу, ни злу, ни паклу. То зависи од нас, зависи од наше воље, и од моје и од твоје воље, да ли ћеш се борити против греха, да ли ћеш трпети старога човека који се распада у жељама преварљивим[15], да ли ћеш трпети човека смрти који тебе претвара у смртно биће, а то значи у смрад, трулеж. Зависи од тебе. Ако се не бориш против греха, ако се не кајеш за грехе, гле, ти сам себе осуђујеш на смрад, вечни смрад. Ти сам себе осуђујеш на пакао, ти сам себе осуђујеш да будеш роб ђаволу и сваком његовом злу. Али ето, Господ је у Цркви Својој дао за нас богате, пребогате свелечеће лекове од свакога греха, лекове који лече од смрти, лече од сваке страсти, лече од сваког искушења. Шта су Светитељи? Светитељи то су победници над смрћу, победници над грехом, победници над ђаволом. Сваки Светитељ јачи је од свих ђавољих сила овога света, јачи је од ђавола у свим његовим гресима, у свим његовим страстима. Ево данашњи Чудотворац Спиридон, када је путовао на Први Васељенски Сабор 325. године, где су се сабрали Свети Оци да осуде јеретика Арија, на путу онда се путовало коњима далеком путу, он заноћи у једној гостионици са својим келејником, са својим момком. Јеретици, било их је у тој гостионици на преноћишту такође, знајући ко је Спиридон, велики Чудотворац, велики Архијереј Божји, они му закољу оба коња, и вранца, и белца. Када момак устаде ујутру да оседла коње, уђе у шталу, виде коњима главе отсечене. Он отрча Светитељу и рече шта се десило. Светитељ стаде, помоли се Богу и рече: „Иди и отсечене главе припоји на трупове“. Момак отрча, али у оној забуни дохвати главу белчеву па је приљуби уз труп вранчев, а вранчеву главу припоји уз труп белог коња, и они оживеше, усташе на ноге. Свети продужи свој пут на запрепаштење свих. Сви су се чудили и видели једну чудну појаву: вранац са белом главом, белац са вранчевом главом. Таква је сила био. На том Првом Васељенском Сабору, било је толико Отаца, 318 Светих Отаца, било је међу њима врло учених и најученијих људи онога доба, био је сам цар Свети Константин Велики. То је био један велики и највеличанственији скуп на овој планети Божјој. Тамо је био чувени ђакон, главни писар, Свети Атанасије Велики, највећи борац против свих лажи које се лију у овоме свету на Господа Христа. Био је Свети Николај Чудотворац, врло скроман и врло учен, …[16] и многи други. Свети Спиридон Чудотворац није имао никакве нарочите школе, али велика вера, свете врлине еванђелске које је имао у себи и живео у њима, учиниле га моћним и свемоћним. Слушајући како се води расправа о Богу, Богу који је Тројичан у Лицима и у Бићу, и слушајући како Арије и његови следбеници неће да усвоје ту истину, одбацују Христа и тврде да Он није Бог, него биће ниже од Бога, Свети Спиридон, да би показао свима, а нарочито јеретицима како је Бог Један Бог са Три Лица, узео је циглу, пред свима је стеже и из ње сукну пламен ка небу, и вода ка земљи, а блато остаде у његовој руци. И он рече: „Ето, један цигла, а три стихије у њој“. Ватра, вода и блато. Тако је Света Тројица: Три Лица, Један Бог. То је један Светитељ, а у Цркви Божјој безброј Светитеља, у Цркви Божјој безброј чудотвораца, сваки хришћанин је чудотворац. Замисли, ти чудотворац и ја! Кад победимо у себи све што је смртно, све што је грешно, јављамо се као победиоци смрти, јављамо се као вечна бића, као људи који су васкрсли из мртвих. Сама вера твоја у Господа Христа, вера да је Он Спаситељ света, Који тебе спасава и од греха, и од смрти, и од ђавола, ето чуда! Највеће чудо у теби и у мени. А за њим са вером лију се свакојака чудеса, Христова чудеса. А Светитељи Божји то су у највећој мери. Да, данас више него икад важи позив еванђелски, позив данашњег Светог Еванђеља „Дођите на вечеру“…[17] макар био у гресима и страстима, макар те са свих страна опкољавали ђаволи, тргни се, „устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“[18], вели Свети Апостол. Не бој се, не бој се никаквих врагова овога света, не бој се никаквих ђавола овога света и онога света. Све је то слабије од тебе. Ти си Христов човек, ти носиш Христа победитеља смрти у себи, носиш Њега Вечнога Бога. Шта ће учинити смрт, шта ђаволи, шта греси, шта страсти? Јак си, јачи си од свега тога. Спасење је надохват руке. На располагању ти је свеоружје Божје[19] у Цркви и кроз Цркву Божију. Увек можемо себе хранити вечном храном коју нам нуди Господ Христос. То зависи од наше добре воље. Само треба имати одлучност, само треба имати ревност, хоћеш да будеш Христов. Ако ниси Христов, чији си? Ти припадаш смрти, припадаш смраду, припадаш греху, припадаш паклу! Авај, зар си зато створен од Бога боголиким, човече и брате! Не, ти си створен да постанеш христолик, да постанеш јак као Бог. Јачајте у Господу“, вели Свети Апостол, јачајте у Господу,јачајте силом јачине Његове[20]. То је твоје човече. А кад си јак с Господом, ти постајеш јачи од свакога зла у овоме свету, од свакога греха, од свакога ђавола. О, Господе, молитвама Светога Спиридона Чудотворца и данашњих свих Светих старозаветних Праведника, подај нам ту веру. Веру која кроз свете врлине обнавља душе наше, осигурава им Живот Вечни и бесмртност, осигурава им Царство Небеско, Царство где Чудесни Господ Христос Љубављу Својом царује и влада. Њему поклонимо се свим бићем, и у овом и у оном свету. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове. „И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење. „И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“. Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац. „Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика. Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа. „И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ава Јустин Поповић

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празник Светих петнаест тивериопољских (струмичких) мученика торжествено је просављен у грчком граду Килкису. Као канонски Епископ Местобљуститељ Струмице, града у коме су пострадали мученици, у прослави је учествовао и Епископ стобијски г. Давид, на позив домаћина, митрополита г. Емануила. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свештени Синод Васељенске Патријаршије, који је одржан 27. новембра 2019, на основу позитивне препоруке Комисије за канонизације, одлучио је да приброји сабору светих старца Јеронима Симонопетритског. Током своје недавне посете Светој Гори патријарх Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорска монаха, међу којима и старца Јеронима Симонопетритског. Свети Јероним Симонопетритски био је игуман манастира Симонопетре и иконом и духовни отац метоха тог манастира у Виронасу у Атини посвећен Вазнесењу Господњем. Васељенска Патријаршија такође је канонизовала архимандрита Софронија Сахарова, игумана и оснивача патријаршијског ставропигијалног манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у години јубилеја, 800-тој од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве у Никеји и 630-тој од Косовског Боја, 24/11. новембра лета Господњег 2019. на дан Светога Стефана Дечанског и светог великомученика Мине, освештао и положио камен темељац и Повељу новог Саборног храма Епархије крушевачке на Багдали, посвећеног Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу и осталим небеским бестелесним силама, уз присуство и молитвено учешће свештенства, монаштва и мноштва благоверног народа са челницима градсих власти. Најближи сарадници Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида у својству чланова Грађевинског Одбора, на путу остварења ове давнашње молитвене жеље, потекле из срца благочестивих житеља Града Крушевца, да се са Багдале ка небу уздигне велелепни храм, а чија се имена налазе у Повељи су: Директор Безбедносно-информативне агенције господин Братислав Гашић, Градоначелник Крушевца госпођа Јасмина Палуровић, Генерални директор "Трајал" корпорације господин Милош Ненезић, привредници крушевачки господин Јанко Милетић, господин Зоран Његовановић и господин Бобан Гашић, архитекта Иван Анђелић, протојереј-ставрофор Драги Вешковац и јеромонах Сергије (Радивојевић). Молитвену подршку, охрабрење и аманет за изградњу заветног храма на Багдали, Сионској гори Града Крушевца, су још пре скоро три деценије дали оци Хиландарци, међу којима блаженопочивши старци Никанор, Пајсије, Митрофан и Кирило, а Благослов за ово Богоугодно дело дао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј 1993. године на Видовдан као тадашњи Епископ нишки чијој Епархији је Град Крушевац у то време припадао. Храм је пројектовао архитекта Иван Анђелић, по угледу на реконструкцију порушене задужбине Цара Душана, цркве манастира Светих Архангела призренских професора Слободана Ненадовића. Грађевинске радове на подизању храма изводи реномирана крушевачка грађевинска фирма "Техноградња". Извор: Епархија крушевачка

Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. Чуда Светих превлачких мученика Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997) Експертиза моштију Светих мученика Превлачких Предање о Светим мученицима Превлачким Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15 Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин. Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву. Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења. У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35). У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац: „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12). У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1). Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо. 0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ). Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу. Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини). Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности. Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност. Јеромонах Иларион Ђурица (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.) Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Боравећи у Нишу на обележавању значајног јубилеја Ниша и целе Православне Епархије нишке – двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, посетио богословију Светих Кирила и Методија. Епископ Атанасије се у краћем разговору са свештеницима, професорима богословије, упознао са условима живота и рада ученика и предавача, као и са смештајним капацитетима ове школске установе Српске Православне Цркве, живо се подсећајући на услове и време када је богословија радила у Призрену, где је он некада био предавач. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а професори су били веома захвални Преосвећеном на указаним саветима за побољшање и унапређење наставе, све у славу Божију, а на добробит, како ученика и особља Богословије, тако и целокупне Српске Православне Цркве чији ће пастири и учитељи једнога дана постати садашњи ђаци. Извор: Епархија милешевска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског. Звучни запис беседе „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме. „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он. Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу. „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика. Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти. „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Великим освећењем Малог Саборног храма у Нишу отпочела прослава 200 година од његове изградње. У недељу, 10. новембра 2019. године када молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и чин Великог освећења Старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, који ове године обележава 200 година постојања. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, из београдско-карловачке Архиепископије, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, из власотиначке парохије, протојереј Протојереј Марко Адамовић, архијерејски намесник први лесковачки, протојереј Дејан Станковић, архијерејски намесник други лесковачки, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, ђакон Петар Бакајлић из београдско-карловачке Архиепископије и ђакон Ђорђе Филиповић. У току Свете Евхаристије ипођакон Марко Николић рукоположен је у чин ђакона. Након што је велики број верника приступиo Светој Тајни причешћа освећено је и славско кољиво у част Светог Арсенија Сремца, по коме је Владика нишки Арсеније добио име на монашењу у манастиру Студеница 1. августа 2007. године. Његово Преосвештенство Епископ нишки одржао је надахнуту беседу о Старом саборном храму Сабора Светих Архангела у Нишу, на којој су последњи рестаураторски радови завршени дан уочи Великог освећења. Епископ се захвалио Богу што је управо нашој генерацији дато да прослави 200 година постојања овог Светог храма, који је био молитвено уточиште нашем народу у најтежим временима робовања под Турцима, али и свих година након ослобођења. Преосвећени Владика се захвалио свима који су допринели да ова најстарија нишка кућа заблиста пуним сјајем и буде поново после две године отворена за богослужење и молитву. Владика је рекао да ће убудуће једног дана у недељи бити служена Света Литургија у овом храму, док ће се недељна Литургија и даље служити у великом Саборном храму. Владика Арсеније је на крају беседе верном народу и уваженим гостима честитао данашњи дан у коме молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве на трону Наше Цркве, Архиепископа српских и приморских земаља пуних тридесет година, а захваљујући коме је, између осталих, подигнута је и Пећка Патријаршија. Благољепију Свете службе допринело је и појање Нишке црквено певачке дружине "Бранко". Након Свете архијерејске Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Чином освећења храма почела је прослава великог јубилеја - 200 година мале Саборне цркве. У недељу, 17. новембра 2019. године биће служена Света архијерејска Литургија у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, коју ће служити Сватјејши Патријарх српски Г. Г. Иринеј у присуству више Архијереја Српске Православне Цркве. Дан уочи ове Свете службе биће приређена и Свечана академија у Светосавском дому у Нишу у част 200 година Малог Саборног храма. Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње, а завршена у години када наша Епархија обележава два велика јубилеја - два века ове светиње и 850 година Немањиних задужбина у Куршумлији. Рестауриран је иконостас на коме су иконе старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија и постављено подно грејање у комплетно новом поду, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Извор: Радио Глас

Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег, служена је 5. новембра 2019. године, у храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Ову древну Литургију Јерусалимске Цркве, названу по њеном првом Епископу, служио је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Зубовића и протојереја Предрага Толимира – парохâ при храму на Телепу, затим презвитерâ Леа Малешевића, пароха у Каћу и Ивана Спасевског, пароха у Горњем Ковиљу, као и ђакона Бранка Бандобранског. Литургија апостола Јакова служена је по први пут у храму на Телепу и специфичности овог литургијског типа заинтересовале су верни народ: читања одломака из старозаветних књига, затим Апостола и Јеванђеља на средини храма, вход са даровима кроз цео храм, читање Анафоре са предивним молитвама и, после освећења, помињања свих понаособ и на крају причешће верног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након Атине, 22 и 23 октобра, Митрополит Амфилохије био је у посјетио и мјестама гдје је као свештеник обављао своју пастирску службу, митрополију Месогеје и Лаврија, градиће Спату и Коропи, манастире Витлејем и Свету Тројицу. Том приликом сусрео се са Митрополитом Николајем Хаџиниколауом. Владика Николај је доктор физике. Основне студије завршио је на Аристотеловом Универзитету. Затим Астрофизику на Харварду, на којем је и докторирао на тему из Биомедицинске Технологије. Био је дугоигодишњи научни сарадник НАСА. Као и наш митрополит Амфилохије, и владика Николај живио је као монах једно виријеме на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Двочасовни сусрет двојице изузетних теолога и епископа Православне Цркве протекао је у братској љубави дотичући се тема који се тичу живота Цркве и изазова у којма се налази. Митрополит Амфилохије је позвао Митрополита Николаја да посјети Митрополију Црногорско- приморску. У градићу Спата Митрополит Амфилохије је био парох при цркви Успења Пресвете Богоридице. У градићу Коропи био је постављен за бесједника при парохијским црквама и за духовника манастирима Свете Тројице и Витлејем. Са посебном радошћу, монахиње ова два манастира, дочекале су Митрополита Амфилохија. Током свог боравка монахиње су имале прилику да чују ријечи духовне поуке од Митроплита Амфилохија као и догађаје које су обиљежили период његовог служења при тим светим манастирима. Колика је љубав и поштовање према Митрополиту Амфилохију показује и саграђени параклис у манастиру Витлејем у част св. Амфилохија Иконијског, небеског заштитника нашег Митрополита. Такође, у манастиру Свете Тројице саграђен је параклис Светом Сави Српском. Треба поменути да је дугогодишња игуманија манастриа Свете Тројице Јустина (Зои) Хронопулу била духовно чадо св. Јустина Поповића. Био је посебно дирљив сусрет Митрополита Амфилохија са спатанцима и коропљанима који су дошли да га поздраве и узму благослов од њиховог духовног оца који их је крстио и вјенчао. Многи од њих су данас љекари, професори , честити и угледни грађани грчког друштва и узорни чланови Православне Цркве. Нешто раније, у петак 18. октобра Митрополит је служио агрипнију у храму св. Безсребреника у Пиреји, у мјесту Паља Кокиња. Паља Кокиња је позната као мјесто гдје живе грчки комунисти који су били јако привржени Православној Цркви, сматрајући да су идеје комунизма о једнакости и социјалној правди исте са учењем Православне Цркве. Много су у своје вријеме, на мјесном нивоу, помагали обнову храма и друге активности. У понедељак 21. октобра, на позив протопрезвитера Спиридона Цимуриса, Митрополит је био гост парохије св. Безсребреника гдје је заједно са свештеницима служио агрипнију. Отац Спиридон је професор француске школе и дугогодишњи секретар свеправославног удружења младих „Синдесмис „, познат и по својој мисионарској дјелатности на афричком кинтиненту. Митрополит је присутнима причао о својим сусретима са светим старцима Амфилихијем Макрисом на Патмосу, Филотеј Зервакосом на Паросу, старцем Пајсијем, старцем Порфиријем, чувеним каноничаром старцем Епифанијем Теодоропуллосом. Затим и о дијалогу са грчким комунистима, после којих су многи од њих постали чланови Свете Православне Цркве. Одговарао је на питања присутних на савремене теме. Посебно треба навести да су у малом храму св Безсребреника осликани сви светитељи мученици, подвижници жртвене љубави Христове међу којима су и наши светитељи отац Јустин, св. Николај Велимировић, старац Тадеј, Св. Ахмет Турчин који је видјевши страдање хришћана и њихову љубав постао и сам Хришћанин и због тога заклан од Турака, и многи други. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јуче је на свечаној седници највишег законодавног тела Свете Горе, Дуплом сабору, Патријарх константинопољски Вартоломеј најавио је канонизацију четворице светогорских стараца. Реч је о старцу Јосифу Исихасти Спилеоту, старцу Јефрему Катунакијском, старцу Јерониму Симонопетритском и старцу Данилу Катунакијском. Извор: Светогорске стазе

„Чин освећења цркве светих Константина и Јелене у Каиру је историјски тренутак за Православље“, казао је Његово Блаженство патријарх Теодор. Он је и началствовао светом архијерејском Литургијом, док је претходно вече одслужено вечерње богослужење. Премијера Киријакоса Мицотакиса и грчку Владу представљала је заменица министра просвете Софија Захараки. Она је посетила две грчке школе уКаиру, школу Ахилопулејос (основна школа) и Ампетејос школу (средња школа и гимназија). У обраћању медијима, председник Грчке заједнице Каира Христо Кавалис изразио је своју раост због посла који је обавила египатска држава. Такође је истакао чињеницу да „од 1907. године црква Светих Константина и Јелене увек представља прекретницу у Каиру, јер је то најважнији храм за грчку заједницу. Ово је главни храм. Овде можемо пронаћи сва имена наших добротвора и хероја убијених током ратова у којима су учествовали наше баке и деке“. Председник Грчке заједнице такође је говорио о црквеној мисији реновиране цркве Светих Константина и Јелене, која ће играти и важну улогу за Грчку заједницу у Египту. Посебно је рекао: „У Египту се све што је старо више од сто година сматра спомеником културног наслеђа. Овај споменик је стар преко сто година. Чињеница да нам египатске власти дају поверење, издајући нам дозволу да је обновимо, значи да знају да волимо наше културно наслеђе и зато га желимо одржати у животу. Овај храм најављује нову еру за нашу заједницу. Први корак који би требало да предузмемо јесте да верујемо да можемо отворити ново поглавље и кренути даље.“ Извор: Инфо служба СПЦ

У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота