Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светитељи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 179 results

  1. ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi. Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena. -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban. Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod. -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac. Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru. Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona. Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate. Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući. Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova. Pravila korišćenja čudotvornih zrna.. Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju. U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas". Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas". Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove. Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti. манастир Лепавина
  2. Свештенство ваљевске Покровске цркве служило је на празник Светог Апостола и јеванђелисте Луке 31. октобра Свету Литургију, а беседио је протонамесник Бранко Чолић који је говорио о Светом Луки и Светом Петру Цетињском, двема личностима које су живеле у различитим временима, а које су радиле најбоље за свој народ, односно за своју веру. „Свети Петар Цетињски и Свети Лука су изузетни људи, један владар и Владика, а други Апостол, јеванђелист, књижевник, лекар, иконописац“, нагласио је отац Бранко. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  3. Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог
  4. Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи у четвртак 2. августа 2018. љета Господњег. Острошка братија и сестринство празник су дочекали у свеноћном бденију у цркви Светог мученика Станка, а у наставку богослужења одслужена је Света Литургија. Литургијски је празник прослављен и у Горњем острошком манастиру поред моштију Светог Василија, а Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог View full Странице
  5. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  6. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  7. http://agapi.mk/bolki-vo-organizmot-i-lekovi/ "Ако хоћеш, постани сав огањ", рекао је један од пустињских подвижника свом духоносном сину, при чему се прсти његових руку, подигнутих на молитву, заблистали нествореним божанским огњем. Велики Старечник је књига која свом читаоцу преноси божански огањ православног духовног живота какав је заблистао међу раним монасима Црве од Истока. За ове људе хришћанство није било само празан звук и академско теологисање, него сведочење да је пут ка Христу пут љубави која пролази кроз страдално очишћење од греха, смрти и демонских обмана. Поуке су даване конкретним људима у конкретним околностима, али пошто се духовна стања понављају кроз векове, то је и њихово значење васељенско и у простору и у времену.
  8. Поводом празника Св. цара Уроша, сина цара Душана и царице Јелене, последњег владара из лозе Немањића, молитвена литургијска прослава одржана је данас у манастиру Јазак на Фрушкој Гори, где почивају његове свете мошти. Обраћајући се игуманији Параскеви (Драпшин) и сестринству, свештенослужитељима, присутним војницима и сабраном верном народу, Преосвећени Епископ сремски г. Василије је истакао да је „Господ подарио српском роду Урошеве нетрулежне мошти, које кроз векове чувају и сабирају нас у нашој Цркви“. Владика је поучио све сабране да „ми треба себе да тражимо у том богоходу и будемо хришћани као што су и свети били, да покушамо себе да уткамо у ту огромну тканицу светитељства“. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру
  10. Имена светитеља Мардарија (Ускоковића) и преподобног Севастијана (Дабовића) су уписана у црквени и званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Ова одлука је донета на седници Светог Синода Руске Православне Цркве који је одржан 6. октобра у Москви. Житије Светог и богоносног оца нашег Мардарија (ПДФ) Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Тумански светитељи походе Београд Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву, у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника. Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра. Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве" Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву. Мошти Туманских светитеља у Миријеву Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и Преосвештеног Епископа Браничевског Г. Игнатија, делови моштију Преподобних Зосима и Јакова, Туманских Чудотвораца, боравиће од 14. до 16. септембра у храму Св. Пантелејмона у Миријеву. 14. септембар 2017. године 08:30 дочек Његове Светости Патријарха Г. Иринеја 08:45 дочек моштију св. Зосима и св. Јакова 09:00 Света Архијерејска Литургија 17:00 Акатист св. Зосиму и св. Јакову 18:30 предавање о светитељима и чудима која се дешавају код моштију Петак 15. септембар 2014. 09:00 Света Литургија 17:00 Акатист светитељима Субота 16. септембар 09:00 света Литургија 16:30 Вечерње 17:00 Света Тајна Јелеосвећења
  12. Тумански светитељи походе Београд Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву, у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника. Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра. Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве" Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву. Мошти Туманских светитеља у Миријеву Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и Преосвештеног Епископа Браничевског Г. Игнатија, делови моштију Преподобних Зосима и Јакова, Туманских Чудотвораца, боравиће од 14. до 16. септембра у храму Св. Пантелејмона у Миријеву. 14. септембар 2017. године 08:30 дочек Његове Светости Патријарха Г. Иринеја 08:45 дочек моштију св. Зосима и св. Јакова 09:00 Света Архијерејска Литургија 17:00 Акатист св. Зосиму и св. Јакову 18:30 предавање о светитељима и чудима која се дешавају код моштију Петак 15. септембар 2014. 09:00 Света Литургија 17:00 Акатист светитељима Субота 16. септембар 09:00 света Литургија 16:30 Вечерње 17:00 Света Тајна Јелеосвећења View full Странице
  13. 12. август (30.јул) Преподобна мати Ангелина српска Кћерка албанског кнеза Аријанита из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића - Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића. Са својим мужем делила је сву горчини његовог живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и делима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира. Народ је назива „Мајка Ангелина“. Њене чудотворне мошти почивају са моштима праведног јој мужа Стефана и посвећених синова Максима и Јована у манастиру Крушедолу. Света мати Ангелина предала је своју душу Господу почетком XVI века. Тропар (глас 8): У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Ангелино, радује се дух твој. СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНГЕЛИНЕ, деспотице Српске Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456. г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1456. г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева[6], због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира[7], и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461. г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476. г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.[8] Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. г.).[9] Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502. г.)[10], те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота. Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Свети апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник Сви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да нетреба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солунумного се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим. 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17. маја. Свештеномученик Валентин Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и посташе грађани царства небеског. Свештеномученик Полихроније епископ Вавилонски Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, папосле мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251. год. Свети Јован војник Потајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови.
  14. Guest

    Непознати светитељи

    Први пут прослављен празник свете Софије из Клисуре 09 среда мај 2012 Posted by radiosvetigora in Вијести, Занимљивости ≈ Оставите коментар У недељу 6. маја, на дан њеног упокојења, по први пут је прослављен спомен преподобне Софије из манастира Пресвете Богородице Клисура, у Митрополији касторијској Грчке православне цркве. Вечерњу службу уочи празника служили су Митрополит арианзуа Вартоломеј и Митрополит касторијски Серафим. Након службе свештенство и народ су посјетили испосницу преподобне Софије. Следећег дана служена је света Литургија. Митрополит Серафим је овом приликом захвалио свим епископима, свештенству и вјерном народу који су дошли у Касторију, рекавши да су учесници овог догађаја уписани у историју као први који су прославили светитељку, али и у књигу преподобне Софије, која ће испунити молбе оних који су притекли њеном заступништву. После свете Литургије, манастиром је прошла литија са моштима свете Софије. Канонизација свете Софије објављена је 4. октобра прошле године, а свечана церемонија прослављења заказана је за 30. јун и 1. јул ове године, када ће Патријарх константинопољски Вартоломеј посјетити Касторију. Преподобна Софија се упокојила 6. маја 1974. године.
  15. Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег. Тропар (глас 2): Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. Преподобни Арсеније Велики Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. Света Емилија Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. Преподобни Арсеније Трудољубиви Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
  16. Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна. Тропар (глас 8): Лик Твога Крста, који си од свете горе до Голготе распростро, сада засија јаче од сунца. У њему си показао Твоју силу, Спаситељу, и њиме си оснажио и верни народ Свој: Њиме и спасавај грешне на Земљи, молитвама пресвете Богородице, Христе Боже, и спаси нас. Свети мученик Акакије Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године. Преподобни оци грузијски У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
  17. Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Свети мученик Варвар Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога. Свети Варвар разбојник После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима. Пренос моштију Светог Саве Oвога дана установљено је у нашој Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог оца нашег Саве. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако. Пошто прође година дана од уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, који је безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица свога. Чувши усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости што је сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења. Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Тропар (глас 1): Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао , светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
  18. Сигурна сам да је била ова тема, тј. уопштено о западним светитељима ДО ШИЗМЕ, али је не могу наћи. Руска црква је недавно унијела у Диптих светих Св. Патрика и друге светитеље РКЦ до шизме. https://hronograf.net/2017/03/12/sveti-patrik-irski-drugi-ranoevropski-sveci-uneti-u-mesecoslov-ruske-pravoslavne-crkve/ Свети Патрик Ирски и други раноевропски свеци унети у календар Руске православне цркве На заседању Светог Синода Руске православне цркве 9. марта ове године, решено је питање уписа у месецослов (календар) имена раних светаца, који су се подвизавали у земљама централне и западне Европе до 1054. године. Свети Патрик Ирски Како је изјавио шеф црквеног Оделења за односе с јавношћу и медијима Владимир Легојда, листа светих је формирана на основу података о њиховом поштовању од стране православних верника западноевропских епархија Руске православне цркве, као и на основу традиције њиховог поштовања у другим помесним православним Црквама. Истовремено се разматрају беспрекорност њиховог исповедања православне вере и непомињање њихових имена у полемичким списима против Источне Цркве и њеног обреда, рекао је представник РПЦ. Поред тога, у раду су узимани у обзир подаци садржани у Потпуном Минеју Истока Архиепископа Сергија (Спаског), извештај Светог Јована (Максимовића) Архијерејском синоду Руске заграничне цркве из 1952. године, затим из чланака Православнеенциклопедије, као и из Синаксара који је саставио јеромонах Макарије из светогорског манастира Симонопетра. Синод је одлучио да се у календар упишу имена следећих светаца: Свештеномученика Потина Епископа лионског и осталих лионских мученика, пострадалих с њим (2/15 јуна 177. године) Мученице Бландине и Понтика Лионских (јун 2/15, г. 177) Мученика Епиподија Лионског (22. априла / 5. маја, г. 177) Мученика Александра Лионског (24. априла / 7. маја, г. 177) Свештеномученика Сатурнина, првог Епископа тулуског (29. новембар /12. децембар , г. 257) Мученика Виктора Марсејског (21. јул / 3. август, г. 290) Светог Албана, првомученика британског (јун 22 /5. јул, г. 304) Светог Онората, Архиепископа Арла и оснивача Леринског манастира (јануар 16/29, г. 429) Светог Германа, Епископа оксерског (31. јула / 13. августа, г. 448) Светог Викентија Леринског (24 мај / 6. јун, г. 450) Светог Патрика, Епископа Армага и просветитеља Ирске (март 17/30; г. 451) Светог Лупа Исповедника, Епископа Труја (Галија) (29. јула / августа 11; г. 479) Свете Геневијеве Париске (јануар 3/16; г. 512) Светог Германа, Епископа Париза (28. маја /10. јуна, г. 576) Светог Прокопија, игумана Сазаве у Чешкој (септембар 16/29, г. 1053) Свети Синод је такође одобрио и препоручио за богослужбену употребу у црквама службе Сабора Светих Дивјејева, службу Светом Илариону Оптинском, као и тропар и кондак Светом Адријану Ондрусовском. pravmir.ru Превод: Хронограф
  19. Обретење главе Светог Јована Крститеља Обретење значи проналазак. Када Ирод посече Светог Јована Крститеља, непријатељи Претечини се уплашише да ће пророк васкрснути и не дозволише да му се глава сахрани са телом. Иродијада нареди да се глава баци на гомилу измета. Знајући где су бацили Претечину главу, Св. Јована Мироносица је пронађе тамо потајно сахрани на Јелеонској гори. Тамо је глава остала закопана све до IV века. Прво обретење , десило се када је подвижник Инокентије купио земљу где је глава почивала, наумивши да на том месту подигне цркву и монашку келију. Када је почео да копа темеље, наиђе на главу у глиненом суду и препозна чија је. Уплашивши се да не падне у руке безбожника, поново је закопа на истом месту. По његовом представљењу, црква коју је он саградио била је напуштена и постала је рушевина. Друго обретење, десило се 452. године. У време цара Константина Великог (306-337), двојици монаха на поклоњењу јерусалимским светињама, јави се у сну Свети Јован, и откри где се налази његова глава. Монаси је откопаше, али се убрзо показа да је нису достојни. Лењи да носе Претечину главу, дадоше је неком грнчару из Емеса да је он носи, не рекавши му шта је у врећи. Претеча се јави том грнчару и рече му да побегне од тих немарних монаха. Он тако и уради, и глава је била код њега. Пред своју смрт, грнчар је предао својој сестри, а после је ишла из руке у руку, док није доспела код монаха Евстратија, који је сакри у пећину. Убрзо се покрај пећине подиже манастир. Игуману тог манастира, Маркелу, јави се у сну Претеча и окри му тајну места његове главе. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренешена из Емеса у Халкидон, а одатле у Цариград. Тропар (глас 4): Претечина глава засијавши из земље испушта светлост вечну и вернима исцељење. На Небу сабира збор Анђела и на Земљи позива род људски да сложно узносе славу Христу Богу. Преподобни Еразмо, инок печерски Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.
  20. Guest

    Сретење Господње

    Сретење Господње У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана. ТРОПАР (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. Свети новомученик Јордан Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.
  21. Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку. Тропар (глас 4): Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш. Преподобни Симеон Ветхи Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столника, који се нешто доцније подвизавао. Свети Давид, цар грузијски (1089-1130) Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.
  22. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године. Тропар (глас 1): Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Макарије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење. Преподобни Макарије Александријски Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: "Шта то радиш?" Одговори Макарије: "Изнуравам онога који мене изнурава" (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година. Свети Арсеније, епископ крфски Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу. Свети Марко, архиепископ Ефески Светилник и храбри поборник Цркве Христове. Родио се у Цариграду 1391. године од родитеља племенитог рода. Изучио је философске и теолошке науке, прво код свог оца Георгија, ђакона, а после код других славних учитеља тог доба. Када је имао 25 година, раздао је све своје имање и отишао на подвижнички живот на острвце Антигона у Мраморном мору. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље. Блажени Теодор Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Упокојио се 1392. године.
×
×
  • Create New...