Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светитеља'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. "Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска
  2. Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег. Не бој се земаљских велможа Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара. *** Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила. *** Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему. *** Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку. *** Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство. *** Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум. *** Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела. *** Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе. Имати душу чистију од сунчевих зрака Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то. *** Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења. *** Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2). *** Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши. *** Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи. Извор: Православие.ру
  3. Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):
  4. Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква
  5. Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):
  6. Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ): View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Звучни запис беседе Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка
  8. Црква 12. октобра слави обретење моштију светитеља Јована (Максимовича), Архиепископа шангајског и санфранциског, чудотворца. Један од учесника у овој тајни која се догодила пре 25 година – 12. октобра 1993. године, био је протојереј Петар Перекрјостов – кључар храма у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску, аутор многобројних публикација о светитељу Јовану. С оцем Петром разговарамо о историји парохије и храма у Сан Франциску, о животу православне Америке, о чудима која се дешавају покрај моштију светитеља Јована. Храм владике Јована – Оче Петре, молимо вас да нам испричате нешто о храму у којем служите и о томе на који начин је повезан са светим Јованом Шангајским. – Наша парохија у Сан Франциску је формирана 1927. године на темељима прве православне парохије у Северној Америци – Свето-Тројичке која је постојала још од 1858. године. Група парохијана ове прве парохије 1927. године желела је да остане верна Руској Православној Заграничној Цркви и основала је парохију у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“. – А коју алтернативу су имали ови парохијани? – Могли су да остану у такозваној Северноамеричкој митрополији (будућој Православној Цркви у Америци) која је претендовала на самосталност: митрополит Платон (Рождественски) који је био на њеном челу одлучио је да се више не потчињава хијерархији Руске Заграничне Цркве. Истовремено је у Европи митрополит Евлогије поступио на исти начин прекинувши односе са РПЗЦ. Нова заједница је у прво време изнајмљивала различите просторије за храм, али је касније, 1940-их година купила енглески храм у част архиђакона Стефана. Храм је занимљив због тога што је саграђен од калифорнијског махагонија, при чему је дрвена грађа била послата у Енглеску на обраду. – Зашто се на Западу продају храмови? – Продају се зато што се гради нови храм, или зато што је постојећи храм у лошем стању или постаје мали за потребе заједнице. У принципу, на Западу новоформиране православне заједнице у прво време често купују храмове од католика и протестаната. Понекад ове храмове који се продају купују и световни људи; сачувавши спољашњу фасаду они могу да преуреде здања у станове, концертне сале, музејске просторије, чак и ресторане и дискотеке. Притом се овакви објекти продају прилично често, у сваком случају, например, у Монреалу, где сам рођен. – А како се у Сан Франциску нашла далекоисточна паства владике Јована? – Педесетих година ХХ века у САД је дошло много руских емиграната са Далеког истока – из Харбина и Шангаја. Тада је Кина постала комунистичка земља и многи су је напустили. Архиепископ Јован (Максимович) је тамо био као Мојсије који је извео свој народ „из ропства“ на слободу. Његова паства је прве две године провела на Филипинским острвима, а владика је стално путовао у Вашингтон, молио се, састајао с представницима власти, залагао се за статус своје пастве. Након две године чекања америчке власти су овим дошљацима из Кине доделиле статус избеглица – јер нису имали пасоше: емигранти у Кини нису имали ни совјетске, ни кинеске пасоше. Након добијања статуса избеглица већи део ових људи се обрео у Сан Франциску. Ускоро су парохијани решили да саграде нови храм у руском стилу. Наш садашњи. Тако се појавила „нова“ саборна црква, ми је тако зовемо – у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“. – Било је потешкоћа у изградњи храма... – Његова изградња је почела отприлике 1959. године – почетком 1960-их година. Али познато је да ђаво не подноси кад се подиже нови Престол Божији где ће се стално служити још једна Света литургија и Руси у нашој парохији су подлегли искушењима и поделили су се, а изградња храма је обустављена. Судили су се. Храм је био незавршен већ више од годину дана и тада је Архијерејски Синод одлучио да у Сан Франциско пошаље владику Јована, тадашњег Архиепископа западноевропског како би он помирио своју паству и завршио изградњу величанственог храма, јер је цркву градила његова паства са Далеког истока која је имала поверења у светитеља Јована. Владика Јован је допутовао у Сан Франциско крајем 1962. године. Он се као председник парохијског савета новог храма такође нашао на оптуженичкој клупи – хвала Богу, суд је ослободио оптужнице парохијски савет дозволивши да се градња настави. Груби грађевински радови на храму су завршени 1965. године, а у недељу Православља – 14. марта 1966. године – владика Јован је служио прву Литургију у новом храму. И од тада се Литургија код нас служи сваког дана. Наш храм је једини парохијски храм у Северној Америци укључујући све православне јурисдикције у којем се свакодневно служи богослужбени круг: вечерње, јутрење и Литургија. Мошти светитеља Јована (Максимовича). Фото: прот. Петар Перекрјостов – Сад у овом храму почивају и мошти светитеља Јована. Молимо вас да нас подсетите како су обретене мошти светог владике. – Кад је владика Јован умро био је сахрањен у крипти испода храма. Чудо је што је градски савет дао дозволу за сахрану у границама града. Светитељ Јован је почивао у крипти 28. година. Многи људи су, знајући његов живот и снагу његове молитве, долазили у његову крипту; широке црквене масе су почеле да моле за канонизацију владике Јована. На заседању Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве 1993. године донета је одлука о томе да се он прослави. Због припреме за канонизацију у ноћи између 11. и 12. октобра 1993. године – пре тачно 25 година – био је заказан преглед остатака светитеља, отворен је ковчег и видело се да је тело нетрулежно. Касније су мошти омивене и пресвучене, то је било пред канонизацију 1994. године, и пренете су из крипте у сам храм баш уочи службе прослављања владике Јована у збору светаца. – Многи долазе да се поклоне моштима светитеља Јована. Ко су ови људи? – У принципу, саборна црква у Сан Франциску с моштима владике Јована је у Америци место које православни ходочасници најчешће посећују. Кад се људи налазе у безизлазној ситуацији, кад не могу да имају деце, кад имају неку муку, кад не могу да заснују породицу, кад имају велике патње или рак, кад је нада слаба – људи из целог света долазе да се поклоне моштима највећег свеца ХХ века – светитеља Јована у Сан Франциско. У храму у Сан Франциску. Фото: прот. Петар Перекрјостов – Да ли се у годинама свог постојања ваша парохија на неки начин променила? – Наша парохија је сад мала иако је својевремено била најбројнија у руској дијаспори: у Сан Франциску је некад постојала најкомпактнија руска колонија, премда је више Руса живело у Њујорку. Компактна значи да су људи живели у близини. Практично 90% парохијана је живело на 15-20 минута пешке или колима од храма. На пример, код нас су се часови у руској гимназији при храму држали пет пута недељно! – У недељној школи веронауке? – Не, код нас по правилу нема школа веронауке недељом, наше школе су суботње. На пример, у Паризу су се часови одржавали четвртком, а у Северној Америци – суботом. Али у Сан Франциску су деца тада, осим суботе, после обичне америчке школе долазила код нас на часове – од 4 до 6 увече, два пута недељно: старији понедељком и средом, млађи уторком и четвртком. Пошто су сви живели релативно близу директор школе архимандрит Атанасије (Стуков) је чак купио школски аутобус и лично је довозио децу од куће, хранио их је од свог новца, а после часова их је развозио по кућама. Притом је лично седео за воланом овог жутог школског аутобуса! Сад код нас на службу долазе и стари људи који су се преселили из Кине, и њихови потомци, и људи који су се доселили из земаља ЗНД у последњих 20-30 година, такође има много православних Американаца, Срба и Румуна. Међутим, многи некадашњи парохијани су се одселили: Сан Франциско је данас један од најскупљих градова у Америци. И још имамо много мање сталних парохијана, али имамо много гостију и ходочасника, укључујући људе који долазе издалека. Нарочито много ходочасника долази у току летњих месеци. Дарови светитеља Мошти владике Јована. Фото: прот. Петар Перекрјостов – Молимо вас да нам испричате нешто о чудима везаним за мошти владике Јована. – Чуда од моштију светитеља Јована дешавају се врло често. Чудо од моштију владике је за нас нормална ствар, није ништа необично. Тако је пре неколико година у храм дошла жена. Не код владике Јована, већ просто да поразговара са свештеником и затекла је мене. Попричали смо. Испоставило се да чека бебу, али су јој лекари рекли: дете ће се родити с Дауновим синдромом. Муж ове жене је захтевао од ње да абортира. Жена није била много црквена, поразговарао сам с њом под утиском филма који је издао манастир Свете Јелисавете у Минску о раду с таквом децом. У филму је једна монахиња врло дирљиво говорила о томе да кад Бог разговара с нама, све што Он каже прво филтрира наш мозак, и оно што нам је од користи и што је за нас добро, пролази даље у наше срце. А кад се ради о људима који имају Даунов синдром, Господ се обраћа директно њиховом срцу заобилазећи људски фактор који изврће оно што Бог каже. Поразговарао сам с овом женом и предложио јој да одслужимо молебан светитељу Јовану, помолили смо се и опростили. Надао сам се да ће ме назвати и да ће ми казати шта је одлучила. Међутим, није било никаквих вести. Прошло је око годину и по дана и у храм је дошла ова жена (нисам је препознао), с њом је била мала плавушанка. Жена ме је погледала с осмехом и упитала да ли је се сећам. Кажем: „Не, не сећам се.“ Она: „Долазила сам код вас, муж је хтео да абортирам: лекари су рекли да дете има Даунов синдром. Ево моје кћеркице, потпуно је здрава.“ То је била огромна радост! Па зар то није чудо, и те какво! Изузетно велика је радост кад се брачном пару који није могао да има деце роди дете. Сећам се како ми је једном у храму пришао пар и замолио за молебан. Обично све нове људе питам одакле су и брачни пар је рекао да су из Казања. Кажем: „Да ли сте у Америку дошли на одмор или послом?“ – „Не, дошли смо код владике Јована?“ – „На дуго?“ „На два дана.“ – „Зар сте из далеког Казања допутовали у Сан Франциско на само два дана?“ – „Да, нисмо могли да имамо деце и заветовали смо се да ћемо се захвалити владики ако нам се роди дете.“ И ето, настављају, прошло је годину дана откако се дете родило – а мама је имала већ преко 40 година. И испунили су свој завет: долетели су да би се лично захвалили владики Јовану. Обично људи који долазе мисле да је чудо ако Господ Бог по молитвама владике Јована одговара на наше молбе управо онако као што желимо. Желимо дете – добили смо дете, желимо да оздравимо – оздравили смо, и тако даље. Али у ствари Господ не одговара на све људске молитве баш онако као што ми то желимо. Један од највећих дарова који људи добијају код моштију владике Јована јесте духовни елан и нада. Можда неће оздравити, можда ће умрети од рака, али ће отићи из овог света у другом, преображеном, духовном стању, у стању које ће им омогућити да уђу у Царство Небеско. Сећам се како ми је код моштију светитеља Јована једна жена причала како је изгубила свог сина-јединца и додала је: „Знате, оче, изгубила сам сина, али сам зато пронашла Бога.“ Кад је изгубила сина почела је да долази у храм, да се исповеда и причешћује, отворио јој се свет Цркве и Царства Небеског који јој је до тада био непознат. Наравно, губитак сина-јединца представља велику бол и тугу, али је она добила изузетно велики дар – могућност да стекне веру и наду. „Никад нисам видела да човек ТАКО разговара с Богом!“ Протојереј Петар Перекрјостов. Фото: Петар Земљаних – Оче Петре, испричајте нам нешто о себи и својој породици. – Мој отац је рођен у Југославији, тамо се школовао у кадетском корпусу. А мама је из СССР. Њена породица је живела на окупираној територији и Немци су је кад је имала 13 година заједно с мамом и тетком одвели у Аустрију на рад у немачким фабрикама. Мој деда с татине стране је био бели официр, а с мамине црвеноармејац који је нетрагом нестао. После завршетка Другог светског рата мама и бака су се преселиле у Канаду. А кад се Тито посвађао са Стаљином, истовремено је одлучио да реши стамбено питање и да се ослободи Руса, истерао их је из Југославије. Оне Русе који су били просовјетски настројени слао је у СССР, а беле емигранте је Тито пустио да иду у Европу. Тако се мој отац прво нашао у Италији, а касније се преселио у Канаду где се упознао с мамом. Склопили су брак и брат и ја смо се родили у Монреалу, он 1954. године, а ја 1956. Мој брат, игуман Николај, сад служи у Калгарију (Канада), али ће се вероватно ускоро преселити у Монреал како би помагао старим родитељима. – Шта вас је подстакло на служење Цркви? – Расли смо као типична деца руских емиграната: похађали смо суботњу руску школу, недељом смо прислуживали у храму. Касније сам први пут посетио Свето-Тројички манастир у Џорданвилу, веома ми се свидело ово место и у мени се родила снажна жеља да своју будућу судбину вежем за овај манастир и богословску школу. Нисам био донео свесну одлуку да постанем свештеник, али пошто сам у манастиру провео четири године и завршио богословску школу у мени је сазрела жеља да треба да служим у Цркви. Такође сам похађао постдипломске студије, руски језик и књижевност. После богословије сам се оженио, служио сам као ђакон у Торонту, истовремено сам радио као цртач. Многи наши свештеници имају и цивилну професију. Године 1979. упокојио се свештеник храма у Сан Франциску и мени је понуђено ово место. Тако сам 1980. године постао свештеник и попадија и ја смо се преселили у Калифорнију. – Да ли је постојало нешто што је нарочито утицало на вашу одлуку да се преселите у Сан Франциско? – Наши архијереји не премештају свештенослужитеље случајно. По правилу, нуде парохију, кажу да постоји ето такво слободно место, таква потреба, питају како ће на то гледати ваша попадија и како ће се то одразити на вашу децу уколико она иду у школу. Односно, наши архипастири имају породичан приступ кад је реч о упућивању у одређену парохију. У руској дијаспори се на Цркву више гледа као на Христову породицу него као на војску. Руска Православна Загранична Црква је мала, архијереји с приступачни, човек увек може да их назове и да поприча с њима, архијереј обично познаје своју паству, а паства свог архијереја. У Сан Франциску сам служио под руководством архиепископа Антонија (Медведева), он није имао ни аутомобил, ни келејника, ни кувара, ни личног секретара. Мирне душе сам могао да дођем код њега у два сата после поноћи ако му је било укључено светло и он ми је лично, младом свештенику, наливао чај и увек би ме саслушао. Тако смо попадија и ја прво дошли у Сан Франциско „на гледање“, јер је то за нас био велики корак. Обишли смо храмове у граду, у Сан Франциску смо већ имали пријатеље и попричали смо с њима. А последње вечери нашег путовања свратили смо код надлежног управника архиепископа Антонија. попели смо се код њега у стан, он нас је посадио да седнемо и отишао је, у светлом подраснику, да донесе кулич и јаја: било је васкршње време. моја супруга каже: „Владико, да вам помогнем?“ Он: „Не-не, седите, сад ћу ја.“ Мало је пословао, сам је поставио сто, ставио је тацнице, онда смо се помолили. Владика се распитивао о неким стварима, ми смо му постављали питања о парохији и о условима. Вече се завршило, узели смо благослов и кад смо изашавши из његових одаја силазили низ степенице окренуо сам се према супрузи и упитао: „Лено, шта мислиш о селидби?“ „С таквим архијерејем се може служити било где. Никад нисам видела да човек тако разговара с Богом,“ – одговорила је она. Односно, владика Антоније (Медведев) није толико појао молитву и није је читао, већ је заиста разговарао с Живим Богом. То је оставило врло снажан утисак на попадију! Прошла су три месеца, владика Лавр ме је рукоположио у Свето-Тројичком манастиру и ми смо се у августу 1980. године преселили у Сан Франциско. Од тада ме Господ, светитељ Јован, сабраћа из храма и парохијани трпе овде – већ 39 година! Наша деца су се школовала код куће. Сад је наша ћерка попадија, жена свештеника у Отави, главном граду Канаде, а наш син ради при Свето-Тројичком манастиру у Џорданвилу. Он је библиотекар у богословији и извршни директор Фонда руске историје при Свето-Тројичком манастиру. При обитељи постоје архив и музеј. Наш син веома воли свој посао. (Завршетак следи.) Јуриј Пушчајев Са руског Марина Тодић 14 / 10 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/116470.htm
  9. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г. Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља. Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов. Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели. Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом, Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра. У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског, Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског, Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца, Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина. Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић Извор: Храм Светог Саве СПЦ
  10. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г. Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља. Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов. Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели. Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом, Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра. У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског, Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског, Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца, Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина. Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић Извор: Храм Светог Саве СПЦ View full Странице
  11. Са благословом Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила и Патријарха српског Г. Иринеја, у четвртак 11. октобра 2018. године у 13 часова у Светосавском храму на Врачару молитвено ће бити дочекане мошти двадесет руских ростовско-јарославских светитеља, из Спасо-Јаковлевског Димитрева, мушког манастира града Ростова Великог Епархије јарославске. Мошти светих отаца руских биће доступне благоверном народу на поклоњење и целивање до суботе, 13. октобра (до 10 часова), када ће наставити свој молитвени ход по Србији. У посебно припремљеном ковчежићу налазе се честице моштију: св. Благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана Радонежског и све Русије чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Даниила Переславског, Преподобног Никите столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског чудотворца, св. Иакова епископа Ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, св. Исаије епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Кавказског (Брјанчанинова), Благоверног кнеза Константина Јарославског, св. мученика Агафангела митрополита Јарославског, Преподобног Авраамија Ростовског чудотворца, св. Димитрија митрополита Ростовског, Отрока-страстотерпца Иоанна Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора, Давида и Константина. * Мошти руских светитеља у Епархији жичкој Мошти поменутих руских светитеља ће 13. октобра бити пренесене у Епархију жичку - у Ивањицу - у 15.00 часова биће свечани дочек у порти Цркве Светог цара Константина и Царице Јелене, а истога дана ће у Дому културе Ивањица у 18.00 часова бити одржана свечана Академија. У Жичкој епархији мошти ће остати до 11. новембра. Извор: Храм св. Саве радио словољубве
  12. Са благословом Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила и Патријарха српског Г. Иринеја, у четвртак 11. октобра 2018. године у 13 часова у Светосавском храму на Врачару молитвено ће бити дочекане мошти двадесет руских ростовско-јарославских светитеља, из Спасо-Јаковлевског Димитрева, мушког манастира града Ростова Великог Епархије јарославске. Мошти светих отаца руских биће доступне благоверном народу на поклоњење и целивање до суботе, 13. октобра (до 10 часова), када ће наставити свој молитвени ход по Србији. У посебно припремљеном ковчежићу налазе се честице моштију: св. Благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана Радонежског и све Русије чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Даниила Переславског, Преподобног Никите столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског чудотворца, св. Иакова епископа Ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, св. Исаије епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Кавказског (Брјанчанинова), Благоверног кнеза Константина Јарославског, св. мученика Агафангела митрополита Јарославског, Преподобног Авраамија Ростовског чудотворца, св. Димитрија митрополита Ростовског, Отрока-страстотерпца Иоанна Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора, Давида и Константина. * Мошти руских светитеља у Епархији жичкој Мошти поменутих руских светитеља ће 13. октобра бити пренесене у Епархију жичку - у Ивањицу - у 15.00 часова биће свечани дочек у порти Цркве Светог цара Константина и Царице Јелене, а истога дана ће у Дому културе Ивањица у 18.00 часова бити одржана свечана Академија. У Жичкој епархији мошти ће остати до 11. новембра. Извор: Храм св. Саве радио словољубве View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 9. септембра 2018. године, поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Након освећења, Преосвећени Владика је уз саслужење свештенослужитља из свих Епархијских намесништава служио Свету Архијерејску Литургију у овом светом Храму уз појање обреновачког Црквеног хора „Свети Јоаким и Ана“. Импозантну унутрашњост богомоље испунила су бројна дечица, међу којима су се истицали малишани из дечјег Црквеног хора „Ваведење Пресвете Богородице“. Пре Свете Евхаристије Владика Милутин је беседио, веома радостан што је након 9 година градње, Црква Сабора Српских Светитеља засијала у свој својој лепоти, сјају и раскоши. Много људи је учествовало у изградњи светиње, неко је дао милион, неко сто, а неко динар, на шта је указао у својој проповеди и Владика Милутин. „Свако ко је дао лепту у овај свети Храм уградио је себе у Њега“, рекао је Преосвећени, додавши да је светиња изграђена од доброте и љубави многих. „Љубав Ваша изградила је овај Свети Храм и Љубав Ваша ће га одржати“, рекао је Владика Милутин који је исказао посебну радост што види много деце у Храму. Након беседе Владике Милутина и доделе одликовања најзаслужнијим за изградњу богомоље, верни су приступили Светом причешћу, а затим је Владика Милутин освештао жито и пререзао славски колач у славу Сабора Свих Срба Светитеља. Након службе приређена је богата трпеза љубави за све који су дошли да својим присуством увеличају прославу освећења новоизграђене Цркве. Извор: Радио Источник / Телевизија Храм
  15. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин у недељу 9. септембра, јутро након освештавања обновљеног фрескописа и иконописа, освештао је новоизграђену велелепну Цркву Сабора Српских Светитеља, изграђену у византијском стилу у Обреновцу. Након освећења, Преосвећени Владика је уз саслужење свештенослужитља из свих Епархијских намесништава служио Свету Архијерејску Литургију у овом светом Храму уз појање обреновачког Црквеног хора „Свети Јоаким и Ана“. Импозантну унутрашњост богомоље испунила су бројна дечица, међу којима су се истицали малишани из дечјег Црквеног хора „Ваведење Пресвете Богородице“. Пре Свете Евхаристије Владика Милутин је беседио, веома радостан што је након 9 година градње, Црква Сабора Српских Светитеља засијала у свој својој лепоти, сјају и раскоши. Много људи је учествовало у изградњи светиње, неко је дао милион, неко сто, а неко динар, на шта је указао у својој проповеди и Владика Милутин. „Свако ко је дао лепту у овај свети Храм уградио је себе у Њега“, рекао је Преосвећени, додавши да је светиња изграђена од доброте и љубави многих. „Љубав Ваша изградила је овај Свети Храм и Љубав Ваша ће га одржати“, рекао је Владика Милутин који је исказао посебну радост што види много деце у Храму. Након беседе Владике Милутина и доделе одликовања најзаслужнијим за изградњу богомоље, верни су приступили Светом причешћу, а затим је Владика Милутин освештао жито и пререзао славски колач у славу Сабора Свих Срба Светитеља. Након службе приређена је богата трпеза љубави за све који су дошли да својим присуством увеличају прославу освећења новоизграђене Цркве. Извор: Радио Источник / Телевизија Храм View full Странице
  16. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество»
  17. Судбина светитеља Атанасија (Сахарова) је јединствена. Био је изабран за епископа 1921. године, у узрасту од 34 године, када су кренуле прве акције комунистичке партије и совјетских специјалних служби на Православну Цркву. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество» View full Странице
  18. Митрополит Амфилохије: Два нова светитеља и просветитеља Америке – Свети Јован шангајско-санфрацишки и Свети Мардарије либертвилско-љешански. Поводом празника Светог Јована Шангајског, из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија на тему “Два нова светитеља и просветитеља Америке – Свети Јован шангајско-санфрацишки и Свети Мардарије либертвилско-љешански” које је одржао 1. јула 2017. године у порти цркве Светог Димитрија на Крушевцу у Подгорици у оквиру “Љетњих духовних вечери“. Звучни запис предавања View full Странице
  19. Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру
  20. Широка је и непрегледна наша земља и каква све богатства има! Цео свет то зна и признаје, а и ми знамо којим богатствима, каквим благом и лепотама је обдарена наша земља. Чега све у њој има! И драго камење, и руде, и злато, и енергију, и воду, и природу – такво богатство је добила Руска земља. Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Create New...