Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 247 results

  1. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православије.ру
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, са Преосвећеним Епископом каракаским и јужноамериканским г. Јованом из руске Заграничне цркве и свештенством, Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве. Звучни запис беседе У молитвеној радости Митрополит Амфилохије је замонашио у малу схиму три расофорна монаха: Романа, Герасима и Григорија, а у искушенике обукао Николу, Данијела и Радоја. Током Литургије крштен је и миропомазан слуга Божији Јован. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је сав наш хришћански живот у знаку Пресвете Тројице и да је сва суштина Свете литургије управо благосиљање Царства Оца и Сина и Духа Светога, подсјећајући да сваку службу Божију почињемо ријечима Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога. „Свето крштења је у име Оца и Сина и Духа Светога. Јављање Бога на ријеци Јордану, када се Господ крстио, било је јављање и Богојављање управо Оца, кроз глас који се чуо са небеса, кроз Духа Светога у виду голуба и кроз Господа Христа.“ Поучио је сабране да је све што постоји, и у нама људима и у свеукупној божанској творевини, испуњено знаком Свете животворне Тројице, запечаћено печатом Оца и Сина и Духа Светога, које исповједамо и у Оче нашу и у Симболу вјере. „У том знаку Свете Тројице је и оно што се данас догодило у овој древној светињи посвећеној Пресветој Богородици. Тројица наших монаха: о. Роман, о. Герасим и о. Григорије, су примили анђелски чин на дивни празник Три врховна Света учитеља Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, Светога Василија Великога и Светога Григорија Богослова. Они су били и остали свједоци Оца и Сина и Духа Светога, и њихов сав живот и све што су написали је у знаку Пресвете и животворне Тројице.“ Поред тројице старијих монаха, који су пострижени у име Оца и Сина и Духа Светога и заклели се да ће остати вјерни и да ће вољети Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Цркви Његовој до посљедњега свога издисаја, су и три нова послушника подмаинске светиње, који су такође примили првине англескога лика: Данијел, Никола и Радоје. Обнова подмаинске светиње је започела са тројицом монаха: оцем Бенедиктом, о. Агатоном и покојним Захаријем, који су прије 25 година овдје замонашени, благодарећи жртви о. Саве (Коматовића) дивнога монаха. Он је уградио себе и започео обнову ове светиње која је, како је истакао, запустјела од 1838. године када је Петар Други Ловћенски Тајновидац био приморан од аустроугарске власти да напусти Подмаине. Констатовао је да власт увијек врши насиље, и ондашња, па, нажалост, и ова савремена наставља то насиље на Црквом. Митрополит је протумачио да се у Подмаинама све догађа у име Свете Тројице. „Све је чудесно и у знаку Божјем, у знаку Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога. Све је утемељено на оној Божјој Христовој, христоликој љубави. То и јесте смисао хришћанског живота, да ми као хришћани носимо крст Христов Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека иде за Мном. То важи за све хришћане, а посебно важи за монахе који узимају крст Христов на себе и бивају свједоци управо оне прве вјерности Цркви Божијој, Христу Господу, попуст Светих апостола и попут Светих великих учитеља Цркве Божије: Светога Василија Великога, Григорија Богослова и Светога Јована Златоустога.“ Након што је благосиљао славски колач, Митрополит Амфилохије је поручио да је све свето и честито од Бога дато за све људе и земаљске народе, те да светиње Божије припадају свему човјечанству. У том смислу је поменуо некадашњег потпредсједника Владе Црне Горе Зорана Жижића, који је донио одлуку да се ова светиња врати Цркви Божијој и тими поправио и онај злочина аустроугарски и претходне злочине. Помолио се да Бог Зорана Жижића упокоји и пода му рајско насеље, као и да се да попут њега понашају и они који су сада његови наследници на власти: „Не да отимају светиње Божје и врше насиље на светињама, него да помогну да се светиње обнављају и враћају, ради њиховог спасења и спасења народа Божјег, ради спасења и напретка свеукупнога, и Црне Горе и народа нашега, и свеукупнога човјечанства.“ Оцијенио је да својатање светиња, поготово од стране власти које су пролазне, данас јесу, а сјутра их више нема, представља једно безумље, чему смо и сами свједоци ових дана. „Нажалост, то се догађа овдје код нас, код наших властодржаца који су обољели од опаке болести зване брзомора, и није опакије болести бивало. И данас још она код нас влада, идеологија брозоморна, идеологија богоубилачка и братоубилачка, идеологија која не обједињује, не сабира у име љубави Божије и људске, него разједињује, ствара расколе, крвопролића и свађе. Дај Боже да те идеологије што мање буде свуда у свијету, а посебно у Црној Гори. И да се умножи Светотројичина Божија и братска љубав међу свима нама и међу свима људима и свима земаљским народима, силом и дејством Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Православна Црква прославља веома вољену Свету Ксенију Птероградску 6. фебруара, а то је ове године био посебно радостан празник њеног завичајног града. Прва градска црква у част ове веома поштоване свете освећена је 6. јуна 2019, тако да је ове године прославила свој први храмовни празник Свете Ксеније. Црква се налази на месту где се верује да је преподобна живела са супругом. Свеноћно бденије одслужио је митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије. „Пре шест месеци осветили смо ову дивну цркву посвећену Блаженој Ксенији Петроградској“, рекао је Високопреосвећени у својој проповеди. „Данас нас је окупила за свој празник. Дошли смо к њој својим прозбама. Пре свега, да се она моли Богу за нас. Ако се за време свог живота у овом граду заузимала за Петрограђане, сада кад се налази на Небу, заузима се за све, посебно за оне који је поштују, сећају се ње у својим келијама и кућним молитвама, долазе на гробље у капелу Смоленска и за оне који сада долазе у ову цркву.“ Миросању на бденију приступило је око 400 људи, напоменуо је јерарх. „Волела је Христово сиромаштво и понизношћу је стекла милост Божју. Често не схватамо шта је то „Христово сиромаштво", али Спаситељ каже: Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,3). „Христово сиромаштво“ је сазнање сопствене грешности,“ истакао је митрополит Варсонуфије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Недеља о Митару и фарисеју Благословен Триод! Недеља о митару (царинику) и фарисеју Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу о митару и фарисеју Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Митара и фарисеја Митрополит Амфилохије: Ко истински вјерује и живи по вјери прихвата свој живот као Крст! Владика Јован: На поштењу се зидају све хришћанске врлине! Владика Херувим: Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира! Протопрезвитер Александар Шмеман: Прича о Митару и фарисеју Протонамесник Дарко Ђурђевић: О митару и фарисеју Ђакон Павле Љешковић: Посни триод - учитељ покајања Ђакон мр Зоран Миљанић: Припремне недеље Великог поста (први део - Тајинство поста и покајања) Сергеј Комаров: Посни триод - водич кроз Велики пост Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) Свети Григорије Палама: О спасеном блудном сину Свети Владика Николај: Беседа у недељу блудног сина Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу блудног Сина Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов): Блудни син - једини циљ Великог поста Епископ захумско-херцеговачки Григорије: О блудном сину и покајању Игуман Никон (Воробјов): Беседа у недељу блудног сина Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: Недеља о блудном сину Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић: О блудном сину Др Владан Таталовић: Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32) Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста ТВ Храм: Тајна празника - Недеља о блудном сину Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Субота месопусне недеље - Велике задушнице Субота месопусне недеље - Велике задушнице Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама Радио Беседа: Задушнице Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак) Недеља месопусна (О страшном суду) Недеља месопусна (О страшном суду) Свети Григорије Палама: Беседа на Еванђеље о Другом доласку Христовом Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу месопусну Свети Теофилакт Охридски: Еванђеље о страшном суду Свети Јустин Ћелијски: Беседа у недељу страшног суда Свети Јован Шангајски: Беседа о страшном суду Епископ Јован (Пурић): Беседа у недељу месопусну Радио Беседа: Месопусна недеља – Недеља страшног суда ТВ Храм: Месопусна недеља ТВ Храм: Тајна празника - Недеља месопусна Катихета Бранислав Илић: Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Учитељу премудрости, Даваоче разума, Изобличитељу немудрих и Заштитниче немоћних, утврди и уразуми срце моје Владико. Ти ми дајеш речи премудрости, Речи очева: Не забрани устима мојим да Те зову: Милостиви, смилуј се на мене палог. (кондак) Недеља праштања (сиропусна) Недеља праштања (сиропусна) Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу праштања (сиропусну) Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу праштања (сиропусну) Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у навечерје почетка Великог поста Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа у недељу праштања (сиропусну) Протопрезвитер Александар Шмеман: Недеља праштања Архимандрит Јован Крестјанкин: Беседа у недељу праштања (сиропусну) Шта значи помирити се са свима? ТВ Храм: Верске недоумице - Недеља сиропусна Катихета Бранислав Илић: Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Ако су и намјере актуелног црногорског министра културе попут вербално исказаних „истина“ о девастацији Манастира Свете Тројице Пљеваљске од стране Српске православне цркве, јасно је каква судбина чека наше светиње ако доспију под неограничену заштиту оваквих представника државе. Након неконтролисаног политичког испада, током ког је предочио и наводне доказе за своје тврдње у виду фотографија инкриминисаних мјеста у Манастиру Света Тројица, јасно је да Богдановић треба што хитније да поднесе оставку или буде смијењен. Зар је нормално да особа која не говори истину буде министар? Устврдио је у својој острашћеној политичкој тиради Богдановић да су људи из Манастира Света Тројица у Пљевљима рушили фреске како би постављали инсталиције и дијелове црквеног мобилијара! Као доказ за своју тврдњу понудио је фотографију фреске на којој је направљен отвор, очигледно за одвод дима, којим је фреска драстично оштећена. Намјерно је заборавио да каже да је ријеч о вандализму који су направили комунисти још 1946. године, у намјери да уз помоћ пећи загрију Храм, у ком су организовали своје политичке скупове. Богдановић је, убједљивости ради, понудио још оваквих „доказа“ у виду фотографија из Свете Тројице, па је на једној од њих и фреска на којој се виде електричне инсталације. Тешку неистину изговорио је и у овом случају, јер се детаљ са показане фотографије уопште не налази у нашој светињи већ је, очигледно, ријеч о неком фрескопису новијег датума, што лако може констатовати и потпуни лаик. Уколико нас на овакав начин будете вукли за језик спремни смо у наредним данима истински документовано посвједочити како је, све под „стручном“ инспекцијском присмотром надлежних државних органа Црне Горе, недавно реконструисана кровна конструкција цркве Свете Тројице у манастирском комплексу у Пљевљима. Тако „стручно“ да је реално могуће да се сваког тренутка, без видљивог разлога, уруши! Ако без истинског повода наставите да блатите вјековима часна и вјери православвној одана братства и сестринства наше светиње мораћете јавности објаснити који је то стручни надзор одобрио пројекат и извођење најобичнијих (!) електро инсталација на недавно реконструисаном, законом заштићеном, манастирском конаку, који је готово сасвим направљен од дрвета и прије неколико година само сплетом срећних околности преживио пожар. Има још тога много, и биће, ако ви будете. А можда и не будете. Ми јавност, а и у културу залуталог министра Богдановића, желимо да подсјетимо на једно од највећих страдања пљеваљске светиње, које на жалост нису приредили окупатори већ наша браћа отрована сатанском идеологијом, на које, макар у третману вјерских питања, у много чему подсјећа идеологија његове партије. Наиме, предочавамо дио извјештаја Светог Синода Српске православне цркве, након дивљања комуниста на празник Свете Тројице, јуна мјесеца 1948. године: – На дан духова ове године осам до десет омладинаца, под руководством одраслих људи, а под покровитељством органа власти, ушли су у храм у Манастир Св.Тројице код Пљеваља, Епархија будимљанска – полимска. Ушли су под капама и цигаретама у зубима и играли коло пред самим олтаром. Том приликом псовали су и хулили на Бога и Светиње а онда почели рушити по цркви, разбијати кандила, обарати свијећњаке, претурати пјевнице са књигама и док је народ протестовао са сузама али им није смио ништа јер су били наоружани револверима. Најпослије су полупали све прозоре на цркви онда вршили нужду уза саму цркву а потом изметом измазали икону Свете Тројице… Не поновило се, а да се не би поновило НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! У Пљевљима, 10.02.2020. године Пљеваљски одбор за одбрану светиња Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА
  7. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Нишу, а након Свете Службе обавио Велико освећење воде, на празник Богојављање у недељу, 19. јануара 2020. године. Преосвећени Владика изнео је надахнуту беседу о значају и смислу данашњег празника. Звучни запис беседе Извор: Радио Глас
  8. Богу хвала, у мојој парохијској цркви се служи “по манастирски”. Клирос поје и чита и црно и црвено, а присутни се труде да вниматељно чују Црквену проповед, те созерцатељно и уз послушање, приме спасоносну и животодавну науку. Сматрам да је грех што се данас службе произвољно скраћују, а веома важни богослужбени текстови прескачу, док натурени новотеолози стављају нешто страно у уши верника, попут болећивог и богословски неуверљивог оправдања за босфорски папизам и лицемерни терор архиепископа истанбулског сврзимантијашког вилајета над Православном Црквом и словесном Васељеном. Ево и конкретног разлога зашто то кажем: на јутрењој, у току бденија прошле суботе, Света Црква, Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине, доксолошки богословствује. Стихове 6-те песме једног од канона, може и Јерусалимска патријаршија да упути као одговор заступнику источног папизма. А да он не буде увређен, ево текстова, не само на енглеском, већ и на грчком, као и молитвама и мучеништвом освештаном, тамјаном окађеном и покајничким сузама окропљеном, црквенословенском језику: ΚΥΡΙΑΚΗ ΜΕΤΑ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΓΕΝΝΗΣΙΝ Μνήμην ἐπιτελοῦμεν τῶν Ἁγίων καὶ δικαίων, Ἰωσὴφ τοῦ Μνήστορος, Δαυῒδ τοῦ Βασιλέως, καὶ Ἰακώβου τοῦ Ἀδελφοθέου. Κανών β', ᾨδὴ ς', τῶν Ἁγίων Δαυῒδ καὶ Ιακώβου Ἦχος δ' Ἐκάθισας, ἐπὶ θρόνου ὡς ὤμοσας Κύριε, τοῦ Προφήτου σου Δαυΐδ, ἐκ καρποῦ τῆς κοιλίας αὐτοῦ προελθών, Ἰακώβῳ δέ, τῆς Ἐκκλησίας τὸν θρόνον παρέθου Χριστέ. Commemoration of the Holy & Righteous Joseph the Betrothed, David the King, & Yakovos the Brother of the Lord 30th Sunday After Pentecost Ode 6. Upon Thy throne hast Thou sat, as Thou didst swear unto the prophet David, O Master, Who camest forth from the fruit of his loins; and unto Yakovos didst Thou commit the throne of the Church, O Christ.
  9. Логос

    Зачеће Свете Ане

    Блажена Ана беше из града Арматема; муж јој се зваше Елкана, из племена Левијина. Света Ана не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, и посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил, велики вођ народа Израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан данас употребљава на богослужењима у Цркви. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У парохијском дому при храму Вазнесења Господњег у центру Београда, је у оквиру редовних духовних сабрања уторком, 10. децембра 2019. године, беседио уважени ђакон др Србољуб Убипариповић, доцент за Литургику на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Тема предавања била је „Тумачење свете Литургије“, а драгог госта поздравили су настојатељ храма презвитер Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић. По завршетку излагања, драги гост је одговорио и не неколико интересантних питања сабраних. Са званичне интернет странице београдског храма Вазнесења Господњег доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис предавања Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обишао је данас радове на изградњи Саборног храма Преподобне Мати Параскеве – Св. Петке, на Божовој главици у Даниловграду. Претходно је у манастиру Ждребаоник, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије са свештенством служио Свету литургију, након које је и одржана сједница Одбора за изградњу Саборног храма Св. Петке. По ријечима оца Жељка Ћалића, пароха даниловградског, Одбор је констатовао да ће се врло брзо (ових дана) почети са изградњом храма, с обзиром да су добијене све потребне дозволе и сагласности за његову градњу. Камен темељац за Саборни храм Свете Петке, коју племе Бјелопавлића слави као крсну славу и своју заштитницу, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је 29. октобра 2017. године. Храм се гради по пројекту проф. др Светислава Поповића, декана Архитектонског фатултета у Подгорици, на плацу који је Црквеној општини поклонила Олга Беговић. У изградњи храма учествују Бјелопавлићи, али и сви други становници даниловградске општине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора. Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи. По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији. „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир. Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Са званичне интернетр странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео записе нових предавања која су одржана у овој београдској светињи. Вашој пажњи предочавамо предавањâ: протопрезвитера-ставрофора др Драгана Протића на тему: "Свети Сава - први српски архиепископ"; протопрезвитера-ставрофора др Драгана Милина на тему: "Модерно тумачење Библије"; протопрезвитера-ставрофора др Љубивоја Стојановића "Света Петка - служитељка благодати кроз векове". протопрезвитера-ставрофора др Предрага Пузовића на тему "Осам векова самосталности СПЦ".
  14. Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  17. Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Имали сте прилику да на нашем Порталу пратите директан пренос свечаног празничног бденија из Цетињског манастира. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Цетињског манастира, а поводом празника Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке, можете да пратите путем нашег портала, сутра 31. октобра, од 9. часова: ОВДЕ Благодаримо пријатељима из Васељенског Радија Светигора на техничкој могућности за директан звучни пренос торжествених празничних богослужења поводом празника великог светила и чудотворца наше Свете Цркве. Прилог приредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  19. Игуман Манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије, у својству представника Свештене општине Свете Горе, беседио је на отварању изложбе „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“ у Солуну. У присуству Његове Екселенције Председника Хеленске Републике господина Прокопиоса Павлопулоса и Градоначелника Солуна Константиноса Зерваса, у суботу 26. октобра 2019. године, свечано је отворена изложба „Светогорског центра“ (Αγιορειτική Εστία) под називом „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“ у Градској скупштини Солуна. Председник Републике Прокопиос Павлопулос, након што је честитао градоначелнику на иницијативи за сарадњом на поставци изложбе, нагласио је: „Топло Вам се захваљујем, господине градоначелниче, на Вашој иницијативи на почетку службе да отворите овакву изложбу, да поново спојите овај простор који је институционо срце Солуна са Светим Димитријем, заштитником града. Да можемо сви одавде да шаљемо поруке, из Солуна, из Македоније, нашем народу, али и нашој великој европској породици. Овде смо ми, Грци, окружени нашом традицијом, нашом историјом, првоборци у тешким временима“ Градоначелник Солуна Константинос Зервас у свом обраћању нагласио је: „Славно здање наше нове Градске скупштине, куће грађана Солуна, поново је отворено након много година како би прославило Светог Димитрија, како би се показали вера и оптимизам за победе и успехе који ће доћи у будућности. Ми Солуњани посебно смо радосни што данас славимо дупли празник. Двадесет шести октобар дан је заштитника и владара нашег града, али је и дан ослобађања од турског јарма, 26. октобра 1912.“. У име Свештене општине Свете Горе, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије с радошћу је поздравио изложбу и додао: „Света Гора, од првих векова када се формирала као монашки центар, блиско је повезана са градом Солуном и његовим заштитником Светим Димитријем, о чему сведочи живописани лик светитеља на истакнутом месту у древној Саборној цркви Протата. Честитке заслужује градоначелник Солуна г. Константинос Зервас, који је заједно са Светогорским центром, понео терет организације изложбе у част Светог Великомученика Димитрија кога данас славимо. Радујемо се његовој скорој посети Светој Гори“. Дар општине Солуна председнику Републике у знак захвалности за присуство у Градској скупштини Солуна било је издање Светогорског центра поводом 1700 година од мучеништва Светог Димитрија навршених 2004. године, које садржи 150 приказа Светог Димитрија у Светим светогорским манастирима. Дело нарочито посебним чини податак да је специјално за председника Републике издање повезао, у складу са моделима византијске књиговезачке традиције, књиговезац монах Калистос из Светог манастира Ивирона на Светој Гори. По завршетку свечаног отварања на коме су се нашли представник Владе, цивилни и војни великодостојници, представник Свете Митрополије Солунске, дипломате, највећи градски привредници и мноштво света, директор Светогорског центра и кустос изложбе г. Анастасиос Дурос, провео је кроз изложбу Његову Екселенцију Председника Републике господина Прокопиоса Павлопулоса. Изложба ће остати у фоајеу Градске скупштине Солуна до 17. новембра 2019. Извор: Манастир Хиландар
  20. Постављањем новог живописа у главној куполи храма Свете Софије у Варшави настављени су радови на уређењу овог храма. Црква је подигнута по узору на чувени храм Свете Софије у Цариграду. Има пет купола, а главна купола досеже висину од 71 стопе, што приближно износи око 20 метара. Камена фасада западног зида је завршена, јавила је новинска агенција Базилика, позивајући се на званични сајт Пољске Православне Цркве. Фотографије откривају прелепу фреску Господа Исуса Христа, окружену светим анђелима. У манастиру Светој Гори Грабарки (на истоку Пољске) иконописано је 11 икона намењених за иконостас овог светог храма. Како је саопштено, у блиској будућности биће завршени и додатни радови на звонику цркве. Иначе, изградња цркве први пут је најављена у фебруару 2015. године, а камен темељац је постављен 5. децембра исте године. Храм Свете Софије је први новоизграђени православни храм у Пољској током протеклих сто година. Света Литургија је, по први пут у овом храму, служена маја 2018. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. На празник и успомену Преподобне мајке свете Петке Параскеве 27. октобра 2019. године, свету архијерејску Литургију у брчанском насеља Грчица, поводом славе храма, служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање архијерејског намјесника брчанског, протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Јездића и Предрага Ћирковића, јереја Драгана Поповића, те протођаконâ Славољуба Милошевића и Кристијана Ђокића. У току свете Литургије, послије Великог входа, протођакона Кристијана Ђокића, Владика Фотије је рукоположио у чин свештеника. Евхаристијско славље је увеличао својим предивним појањем и византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког. Владика Фотије у својој бесједи је нагласио значај светитељâ, нарочито Свете Петке, велике молитвенице пред Богом за православни хришћански род, и нагласио је значај светих људи и у нашим временима, јер примјер таквих људи треба да буде свима нама идеал честитог, светог и узвишеног живота, и да сви имамо прилику да својим животом будемо потенцијални светитељи. Након Литургије за кума наредне године изабран је Милан Смиљић из Брчког, даровани су свети барјаци и свете иконе, те је услиједио трократни опход око светог храма. Обављен је и помен постарадалим борцима из последњег Одбрамбено - отаџбинског рата, у спомен соби у порти храма. Овом духовном слављу присуствовао је велики број вјерника са свих парохија на простору града Брчког и шире, а потом је у парохијском дому, услиједило послужење и трпеза љубави за све присутне. Све је било достојанствено и узвишено, нека Господ Бог наш молитвама Свете Петке, и на даље буде свима нама на помоћи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Повезана вест: Обретење моштију Свете новомученице Босиљке из села Пасјана код Гњилана Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац. Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима. Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је. Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана. Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“ А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви. Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4. Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше. Извор: Манастир Грачаница
  23. Данас, 23. октобра 2019. године извађене су мошти Свете Новомученице Босиљке које су биле узидане уз стуб храма Преображења Господњег у селу Пасјане, саопштено је на фејсбук страници манастира Грачаница. Житије Свете Новомученице Босиљке Пасјанке У хору Срба који се као мученици уписаше, и крвљу својом земљу Косовску натопише, посебно сија Босиљка, девојчица смерна. Месеца октобра у 13. дан (26. по новом календару) вршимо спомен свете и сваке хвале достојне мученице Босиљке, за Христа Бога смело пострадале на Српском Косову у деветнаестом веку. Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Косову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Како је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Крај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану. Молитвама Свете Новомученице Босиљке, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Приликом дочека Његове Светости Патријарха константинопољског Вартоломеја у Кареји је уприличена свечана седница највишег законодавног тела Свете Горе - Дуплог сабора, који поред редовних антипросопа (посланика) чине и свих двадесет игумана. Данас, последњег дана Патријарховог боравка на Светој Гори, уприличена је свечана седница Свештене општине Свете Горе, дакле двадесет манастирских представника (антипросопа) без присуства игумана. Свечаним седницима присуствују и представници других служби које су присутне на Светој Гори: канцеларија гувернера, полиције, обалске страже... На Свечаној седници, Прот Свете Горе старац Симеон Дионисијатски се у име свих светогораца захвалио Патријарху на његовој посети, пожелевши му срећан пут. Патријарх се, такође бираним речима, обратио Свештеној општини, на крају рекавши са сузама: "Светогорски оци ваш Патријарх вас много воли, до поновног сусрета браћо и оци." Извор: Оrthodoxianewsagency.gr / Светогорске стазе
  25. Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...