Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 293 results

  1. Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
  2. Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ Текст на македонском језику: Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје I. У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено. У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице. Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света. II. Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом. Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“. Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа. За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа. Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама. III. Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању. У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве! Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV) IV. Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“. Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве. Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом! Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28) Извор: Православље
  3. У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију. Звучни запис беседе “За Премудрост Божију у древноме царскоме граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда. “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он. Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања. “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем. “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху. “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика. “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја! Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа. Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље. Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус. Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби. Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје! Катихета Бранислав Илић, сарадник Радио-Беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)
  6. На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије. Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену употребу муслиманске заједнице. Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима. У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај. Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима. Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе. Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане. Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ) View full Странице
  7. за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА
  8. На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора
  9. Из године у годину годишњица освајања Цариграда је тачка спорења између Турске и Грчке. Пре осам година снимљен је први турски блокбастер „Fetih 1453“ (в. Православље број 1085) посвећен освајању, којим је помпезно обележен тај догађај. Последњих неколико година прославa овог датума у Истанбулу је обележавана културно-уметничким програмом у славу Мехмеда II Освајача и његовог најважнијег постигнућа. У међувремену се ситуација заоштрила са све чешћим изјавама турских званичника по питању статуса некадашње цркве Свете Софије, сада Музеја Аја Софија, и могућем поновном претварању у џамију (в. Православље број 1276). Да ће ова тема поново бити у жижи прославе могло се наслутити из твита Eрдогановог шефа за комуникације др Фахретина Алтина од 9. маја, у коме је уз фотографију Аја Софије написао: „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Турски председник Ердоган је током обележавања 567. годишњице османског освајања Цариграда 29. маја показао да не одустаје од ове идеје. У оквиру прославе организован је богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео линка читао турски превод те суре. Поред Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване компијутерски генерисане и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. Треба такође приметити да је простор на коме је одржана прва молитва петком управо исти онај на коме су се претходних година о годишњици освајања Цариграда окупљали и молили они који годинама уназад захтевају реконверзију у џамију. За Ердогана је овогодишња прослава била посебно важна, јер је желео да потврди своје присуство у Истанбулу у којем је прошле године његова партија чак два пута изгубила изборе за овај град. Упркос притисцима и правним домишљањем власти опозициони кандидат је успео да на поновљеним изборима у јуну однесе убедљиву победу. Грчка је негативно реаговала на читање Курана унутар Свете Софије указујући да то вређа верска осећања хришћана широм света и оптужила Турску да тај потез није у складу са Конвенцијом УНЕСКО о Заштити светског културног и природног наслеђа. Одбацујући те тврдње, потпарол турског Министарства спољних послова Турске Хами Аксој, узвратио је да су, напротив, „захваљујући турској бризи и пажњи према историјским локалитетима у Истанбулу они преживели као култруно наслеђе за данашње генерације“. Он је изнео оптужбе како је „Грчка једина европска земља која нема џамију у својој престоници“ и нагласио да ће Аја Софија остати „важно благо Турске и човечанства“. Аксој је уз то критиковао неке кругове у Грчкој како користе пандемију као изговор да се у Западној Тракији пригуше исламски позиви на молитву. Анкара иначе има став да је турска мањина у том делу Грчке изложена систематској дискриминацији, те да има проблема у очувању свог културног, националног и верског идентитета. На ово се надовезао и министар спољних послова Мевлут Чавушоглу оштријом изјавом да Грчка нема право да штити Аја Софију коју су они освојили, јер је на турској територији и да „шта ми радимо у нашој земљи и са нашом имовином је на нама“. Грчка страна је овај проблем представила и пред Европском комисијом захтевајући брзи одговор Европске уније и осуду „провокативних акција турске Владе“. Треба имати у виду да грчко-турске односе не оптерећује само питање статуса Свете Софије, већ и турско организовано премeштање миграната на границу са Грчком, разграничење у Егејском и Средоземном мору, нарочито у пределу око Кипра због недавно откривених богатих налазишта природног гаса и нафте, турски захтеви за демилитаризацију неких грчких острва, оптужбе за узајамно нарушавање ваздушног простора од стране војне авијације итд. Корак даље у надговорњавању отишао је Ердоган 1. јуна тврдњом да је султан Мехмед дочекан као спасилац, те да Света Софија није уништена због верске мржње, него да је понуђена муслиманима који нису дирали верске споменике, већ су они остали нетакнути с циљем да служе њиховим потребама. Уз то је рекао: „наши верски објекти и симболи нестали су у местима која смо били присиљени да напустимо пре једног века. На пример, нема ниједне џамије у Атини. Све је уништено. Али ми то нисмо радили. Величина наших предака остаје велика кроз наша дела“. Ове изјаве грчка страна је демантовала фотографијама џамије из Атине, као и снимком на коме се види како се Ердоган током званичне посете моли у џамији у месту Комитини на северу Грчке. На дешавања у Светој Софији реаговало је и неколико организација (IDC, ANCA и HALC), са седиштем у САД, које су такође позвале УНЕСКО да реагује „поводом континуираних претњи да се наруши статус Свете Софије“ као дела УНЕСКО-ве светске баштине, а неколико дана касније су и покренуле петицију. Такође, 4. јуна се огласила организација „Уједињена иницијатива за правду“ која у Аустралији окупља припаднике јерменске, грчке и асирске заједнице, осуђујући Ердоганове „покушаје скрнављења једног од најважнијих хришћанских локалитета у Турској“ и позвала аустралијску владу да учини исто. Према писању листа „Хуријет“ од 5. јуна, Ердоган је на састанку Централног извршног одбора АКП затражио да се у скорије време сагледа могућност да Аја Софија буде доступна туристима као што се користи тзв. Плава џамија, и додао „да наша нација треба да одлучи о овоме“. Он је затражио да се направи студија о томе и упозорио да треба да буду веома пажљиви по том питању. Међутим, ову вест је оспорио један од високо рангираних званичника АКП изјавом да је само било речи о сличном судском случају (пресуда Државног савета о цркви Хора) и да је то исказано у виду жеље. Ако би се ово ипак остварило, то отвара питање да ли би у интервалима када је предвиђено да Света Софија ради као музеј биле наплаћиване карте, како би на тај начин држава задржала бар део прихода од овог у Турској, годинама уназад, једног од најпосећенијих културно-историјских споменика? Такође се јавља питање да ли би сви заинтересовани успели да посете овај споменик? Потом је 6. јуна митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изјавио да ће „сваки покушај да се промени садашњи статус Свете Софије као музеја довести до промене и нарушавања крхке међуконфесионалне и међуверске равнотеже која постоји данас“ и изразио наду да ће „ова црква остати музеј и да ће приступ њој бити отворен свима који желе да дођу у њу, као и да такви догађаји неће изазвати међуверску напетост“. Према писању провладиног листа Јени Шафак, највиши управни суд Турске, Државни савет, 2. јула ће одлучивати о том питању, мада се тужилац овог тела изјаснио да није било никаквих неправилности када је 1934. године одлучено да Аја Софија буде претворена у музеј. Овог пута је „Асоцијација за подршку антиквитетима и животну средину“ поднела захтев да се испита да ли је потпис Мустафе Кемала Ататурка на акту о претварању у музеј аутентичан или лажан. Иначе, у последње време раширено је мишљење да Ататурк заправо никада није наредио конверзију Аја Софије у музеј, већ да су документ, као и његов потпис фалсификат, а тај став је подржао и сам Ердоган. Игра око аутентичности Ататурковог потписа може имати за циљ да се не иритира секуларно гласачко тело у земљи. Ердоган је 8. јуна рекао да ће у складу са законом сачекати одлуку Државног савета, те да ће се према тој одлуци даље и понашати. Он је додао да „неће тражити дозволу ни од кога“. Ова изјава је важна јер није новина да се на питање статуса Свете Софије посматра као израз независности од Запада. Већ дуже време неки од посматрача дешавања у Турској сматрају да стављање у фокус питања статуса Свете Софије служи како би се скренула пажња са озбиљних социо-економских проблема са којима се Турска већ неколико година суочава, као и неуспеле интервенције у Сирији и мешања у грађански рат у Либији. Ипак, колумниста листа Хуријет, Абдулкадир Селви, познат по везама у Влади, изјавио је да је Ердоган изнервиран честим приговорима Грчке дао налог да се решење овог питања убрза. Критичари унутар Турске оптужују Ердогана да се игра симболима, те да ако стварно хоће може да промени статус Аја Софије. Тако је некадашњи блиски Ердоганов сарадник, бивши премијер и вођа Партије будућности, Ахмет Давутоглу 8. јуна осудио политичку употребу Аја Софије. Председница пронационалне Добре партије (ИЈИ) Мерал Акшенер је 10. јуна оптужила Ердогана да питањем статуса Аја Софије поспешује „вештачку кризу“, како би скренуо пажњу са стварних економских и других горућих проблема. Као доказ за то је узела и одбијање АКП да дан раније, у парламенту, прихвати предлог њене партије за претварање Свете Софије у џамију, оптужујући их да су неискрени. Разлози за овај „политички фудбал“ су можда у Ердогановој жељи да све има привид легалитета и тиме покаже како је судство независно, али и тактичко одлагање како би се могуће заслуге по том питању приписале владајућој партији и турском председнику. Истог дана је министар спољних послова Грчке Никос Дендиас упутио помирљивију поруку „да Света Софија не припада нити Грцима, нити Турцима, већ да је споменик светске баштине, колевка хришћанства и православља“ и да је „од велике користи за Турску што је тај споменик на њеној територији“. До затварања овог броја огласио се поново и амерички Стејт Дипартмент са ставом да је Света Софија споменик од изузетног значаја, те да га треба чувати у складу са његовом мултикултурном историјом. А убрзо потом je шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу дао изјаву да то „није међународна тема“ и да је то „питање нашег суверенитета“. Он је додао и да то што је „објекат на листи наслеђа УНЕСКО, његово очување једна ствар, а статус нешто сасвим друго“, као и да се „у документу УНЕСКО не помиње употреба Аја Софије“. Ердоганова реторика указује на популистичко додворавање због кога, како смо већ писали, Света Софија може да буде жртва. За очекивати је да ће ово питање у наредном периоду оптерећивати, како турску јавност, тако и турске међународне односе, нарочито оне са Грчком, али је тешко проценити да ли ће се Ердоган на последњи корак и одлучити. Уколико се то деси, остаје питање да ли ће и колико Европска унија подржати Грчку у њеним споровима са Турском и то не само по питању статуса Свете Софије. Данко Страхинић, дипл. историчар Православље – новине Српске патријаршије, број 1278. од 15. јуна 2020.
  10. Педесетница, за хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Спаситељ је учио о Царству Божјем и гле, оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божји открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници! (Протојереј Александар Шмеман) Светописамска чтенија на Духовски уторак Рим. 79 зач. (I, 1-7, 13-17). Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије, које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова, Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих, кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце, међу којима сте и ви позваници Исуса Христа, Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети. Мт. 10 зач. (IV, 25 - V, 13). У време оно, за Исусом иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утјешити; блажени кротки, јер ће наслиједити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Беседа преподобног Јустина Ћелијског на трећи дан Педесетнице Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову. Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго него сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Апостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Штавише, Црква је Христова непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова, сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу. Зато је данас и речено у Светом Еванђељу да је Господ Христос силно посведочен за Сина Божјег Духом Светим по васкрсењу из мртвих – силно посведочен. Да, Њиме, само Њиме, јер, какво би било сведочанство преплашених ученика који су се скривали од Јевреја? Та они се разбегли, многе сумње, неверице око Васкресења Христовог. Нису хтели да верују. Тома је тражио да опипа Васкрслог Господа, сам страх и трепет. А када Дух Свети на дан Свете Педесетнице сиђе на Свете Апостоле, тада Небеска Сила, све Небеске Силе испунише душу Светих Апостола, и испунише све верне, испунише Цркву Христову, и у темељ поставише Свету Тројицу, јер Света Тројица је темељ за Цркву. Силно посведочен Господ – од кога? Прво од рибара, од простих људи. Није се могло рећи: гле, они су учили велике и високе школе, студирали философије, науке, па ето, зато су тако моћни и силни, зато тако силно сведоче. Шта ти очекујеш од рибара, шта од земљорадника? Премудре речи? Не, њих нема код њих. „Оно што видесмо и чусмо, то сведочимо – објављује Свети Апостол Петар и сви Свети Апостоли. Што видесмо и чусмо, оно што руке наше опипаше, очи наше гледаше, уши наше слушаше, то ми проповедамо – Христа Господа Васкрслог. Да, ми себе не проповедамо, ми ништа своје не проповедамо. Али, онда долази велики сведок, сјајан и славан, врло учен и најученији, Савле, који Духом Светим постаје Павле. Шта чујемо од њега, какво сведочанство? Каква сила, каква моћ! И он себе одриче: Ја сам ништа… Ја, ја сам највећи и први од свих грешника, ја једно знам: Господ чим дође у овај свет распне се за мене, васкрсе и вазнесе да би ми дао Живот Вечни. Да, само то Он дарује, само Господ Христос дарује Живот Вечни. Макар ти био један велики грешник, али вера, вера у Њега спасава. Чули сте чудну Благовест Светога Павла, који вели: „Не стидим се ја Еванђеља Христовог, јер је оно сила Божја на спасење сваког који верује“. Не стидим се Еванђеља Христовог. Шта, шта су философи овога света, шта науке? Чиме завршава човек научник, човек философ, човек мудрац? Гробом, смрћу, а то значи смрадом, црвима, змијарником. Зато се ја стидим сваке философије, сваке науке, стидим се свега што не побеђује смрт у овоме свету. Господ Благи, Васкрсли Христос, Духом Светим даје нам вечно спасење, даје вечну благост, даје право Еванђеље – Еванђеље Христово, Еванђеље о Вечној Истини. Она је дошла у наш земаљски свет и објавила: „Ја сам Истина“; ја сам Пут ка Вечној Истини, Пут у Вечни Живот. Ја сам Светлост света, правда овога света, Правда Божја у овоме свету. Људи, да ли вас је икада већи дар посетио? Да ли је икада земљу, икоје људско биће обрадовало таквим чудесним Благовестима. – Не! Сигурно не! Зато, зато сеја не стидим Еванђеља Христова, вели Свети Апостол, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује. Сила Божја: бежи сваки грех од те силе, бежи свака смрт од те силе, бежи сваки ђаво од те силе. На спасење свакоме – сила Божја, не сила људска. Многе су силе, али је Дух један. БОГ је један Који чини све у свему, Бог – Света Тројица. Какве су силе које даје Дух Свети? Силе које разарају и уништавају сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, сваки пакао, сваку муку, сваку невољу овога света; када испразне душу човекову, када протерају из ње смрт и грех и сваког ђавола и сваког демона – тада те Божанске силе Духа Светога испуњују душу нашу Истином Божјом, Правдом Божјом, Добротом Божјом, Лепотом Божјом, Радошћу Божјом, Вечним Животом Божјим. Ето, какве су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Свог Светог. Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан свете Педесетнице, Сила с висине? Те Божанске силе постају наше, постају моје, и твоје, и свакога човека под једним условом: да верујемо у Господа Христа, у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Те Свете силе, те Божанске силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, и сва Света Тројица… на спасењу. Крштавамо се у Име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, Богом, свима Божанским силама: Свето Причешће – испуњујемо се васцелим Господом Христом. Каква је то Сила онда у нама? – Света сила! То долази од Господа, то је дар Његов, а од нас зависи како ми примамо те Свете силе. Шта треба ми да радимо да бисмо Божанске силе унели у своју душу, и очистили себе од свакога греха, и испунили себе сваком Силом божанском: Вечним Животом, Вечном Истином, Вечном Правдом? Чули смо данас из Светог Еванђеља Еванђеља о блаженствима. То је Свето Еванђеље које нам казује да се ми хришћани испуњујемо Божанским силама, Светим божанским силама када остварујемо свете врлине у нашем животу. У девет блаженстава Господ је сместио све врлине новозаветне, све врлине небеске. Прва врлина јесте смиреност: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“.Смирени су они који дух свој земаљски смирују пред Духом Божјим, Духом Христовим и осећају и тврде: Мој дух ништа је према Духу Божјем; мој дух, да би био нешто, да би се усавршио, треба да се допуни Духом Светим, да се усаврши Њиме, да се испуни Њиме. А пут ка томе то је смирење. Смирити ум свој, себе целог пред Господом Христом, пред Светом Тројицом и чинити Свето Еванђеље: Блажени смирени, јер је њихово Царство, Небеско. И када смираваш себе, често доживљаваш велику муку. Ти треба себе да смириш пред неким човеком ко зна како недостојним, али у име Христа, и ти то чиниш са великом муком, са великим напором. Али Господ даје чудесну утеху, Дух Утешитељ испуњује душу твоју блаженством. Зато је Спаситељ и ставио као први услов, као први позив ка светој врлини – шта? Смирење. Блаженство не би било блаженство, ако се не смириш. Смирујући себе пред Господом Христом, пред Његовим Светим Еванђељем, примајући Њега целог, васцелог, и Духа Светог, Свету Тројицу, вером и смирењем, гле – твоје је Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Гле, како наизглед мала врлина – смиреност, а цело Царство Небеско ти си свео у душу своју. Каква милост! Какав дар од Чудесног Господа Исуса, Јединог Човекољубца! Света врлина смирења и у њој Света божанска сила непобедива, свепобедна, очишћена од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола: испуњује душу Вечном Истином Божанском, Вечном Правдом, Вечним Животом – целим Царством Небеским. Човече, шта би ти више тражио од Господа Христа, шта би више тражио од Јединог Истинитог Бога? Гле, за једну врлину, један мали напор Он ти даје цело Небеско Царство. А сад ти Благи Господ казује другу врлину: „Блажени кротки, блажени који плачу јер ће се утешити“. Плач покајни то је прва особина правог хришћанина. Када у светлости Духа Светога човек сагледа себе, душу своју, он – шта види у себи? Слабости, немоћи, грехе, поразе, падове, и онда му очи постају сузарници, онда очи плачу покајнички и кају се. Каје се срце, каје се душа, каје се савест, а очи лију сузе. Блажени они који плачу, јер ће се утешити. Да, ту Утешитељ стоји крај тебе и скупља сузе твоје покајничке. Веруј, веруј да нема греха, нема грехова, нема свих грехова овога света, који плачем покајничким не могу да буду спрани са душе моје и твоје. Утешитељ Благи тако чудесно орасположује душу, навија је и сузе се роне, преливају све поноре твоје душе, све планине и пожаре твоје душе, и ти испираш грехе своје покајничким плачем својим. У тој светој врлини ти се осетиш уплашеном жртвом. Он у мукама нашим даје блаженство нама, покајничким грчевима, покајничким сузама, покајничким мукама Он даје сузе блаженства. Кајеш се и осећаш како Господ милује твоју покајану душу. Утешитељ Благи роси је росом небеске благодати… И онда редом сва блаженства. Блаженство о милостивости – каква чудесна света врлина, света сила!15 Срце хришћаниново пуно милости Спасове, пуно благости Утешитељеве. Што се више хришћанин труди над собом, душа његова је све милостивија. Шта је срце милујуће? – пита се Свети Исак Сирин: „Срце милујуће то је срце које се моли за сву твар, за свако људско биће, за сваког патника, за сваког човека. Не! За сваку травчицу, за сваку биљчицу, па чак и за демоне да их Господ спасе… Тако је разнежено срце сваког правог светог хришћанина, тако је код Светитеља Божјих, и код свих хришћана у мањој мери. Што се више трудиш да срце твоје буде милостивије, ти осећаш како се све веће блаженство разлива по твојој души. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И опет, у тим напорима твојим да себе прерадиш у милостиво биће, Господ Благи Утешитељ Свети, разлива милостивост низ Божанску силу, Свету свепобедну силу, и ти постајеш јунак, непобедиви јунак, коме ништа не може наудити. И тако редом сва блаженства. То су свете врлине и кроз њих Свете силе силазе у нашу душу, и ми, ми се испуњујемо Богом, испуњујући се светим врлинама. Ту Благу вест објављује свету Првоврховни Апостол Петар. Он вели у својој Посланици, пише хришћанима, хришћанима свих времена, и вели: „Нама су од Господа Христа дароване све Божанствене силе, све Божанствене силе, које су нам потребне за живот и у овоме и у ономе свету,и у овоме и у ономе свету. У Цркви дају се Свете божанске силе и зато вели Свети Апостол – ми треба да примамо те силе. Како их можемо добити ми, ја, ти, Петар, Павле, Јован, Марко? Како ћемо их добити и задобити, стећи, унети у своју душу? Како? Врлином, трудом, (бежећи) од сагрешења овога света, од сласти овога света, од страсти овога света, дапокажемо – вели он – у вери врлину, у врлини разум, у разуму добродетељ, у добродетељи љубав.Тако, све врлине једна другу вуку, везују или излазе једна из друге. И кад то имамо, вели Свети Апостол, ми постајемо учесници у Божјој природи.То значи: обожујемо се,испуњавамо себе Божанским силама. Место греха и смрти и ђавола у нама, ето Божанских сила, а кроз њих и у њима Пресвета Тројица, Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети! То је циљ нашег живота! То је циљ сваког људског бића: да обожи себе, да испуни себе Божанским силама. Као што вели Свети Апостол Павле у посланици Колошанима: „Да се испунимо сваком пуноћом Божјом“. Зато је Господ дошао у овај свет.зато је узео тело на Себе да покаже да мало тело људско може сместити целога Бога и живети Богом у овоме свету. Ето, ми смо дужни да испуњујемо себе сваком пуноћом Божјом. Божанске Свете силе дају нам божанске свете врлине, божанске Свете Тајне. Свака света врлина приступачна је и мени и теби. Од нас сад зависи – шта? Напор, труд, рад, бдење, усавршавање у врлинама. Ни у кога од нас вера није савршена: треба да се трудимо да порасте вера наша у нама. Ни у кога од нас љубав еванђелска није савршена: треба да се непрекидно трудимо да порасте љубав божанска у нама. Ни у кога од нас молитва није савршена: треба да се трудимо да молитва еванђелска порасте у нама, да непрекидно расте. Хришћанин увек расте, увек се труди, увек напредује, никада не стаје. Свети Григорије Ниски вели: „Хришћанин никада не стаје. Застане ли то је већ назадак“. Ми увек идемо напред. Пред нама је Вечни Живот, Вечна Божанска Истина, а то треба непрекидно стицати, то је непрекидан труд. Не заборавите: блажени су они који извршују Еванђеље Христово, заповести Христове. И сви који се труде на ма којој врлини, и хоће да је учврсте у себи, и у свим мукама и невољама… (Незавршена беседа, због прекида магнетофонске траке). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. На Педесетницу су сви Апостоли били заједно у Јерусалим у соби названој горњица, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од њих. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Светописамска чтенија на Духовски понедељак Еф. 229 зач. (V, 9-19). Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме. Мт. 75 зач. (XVIII, 10-20). Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на други дан Свете Педесетнице У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Зашто је Дух Свети сишао у овај свет? Да нам да силе да Господа Христа оваплотимо у себи, у души својој, у животу свом. Да нам да силе да Господа Христа примимо онаквог какав Он јесте, да Га примимо као Бога и Човека. Зато је Дух Свети сишао у овај свет, Он Друго Лице Свете Тројице, Божанска Сила, Божанска Свесила. На данашњи Дан сишао је у виду огњених језика на Свете Апостоле, на Цркву Христову, коју је Он основао у овоме свету, еда би Црква Христова остала и занавек – шта? Спаситељица света, помоћу Спаситеља света Господа Христа! И Дух Свети, та Божанска сила, постао је сила наше вере. Ви знате ради чега је дошао Господ Христос у овај свет. Родио се као мало Детенце, мало Детенце које су почели да гоне. Ирод је хтео да Га погуби, Његова Света Мајка бежи у Египат са Њим. А онда живот у овоме свету, па страдања, па оговарања, па клевете, говорили су: „у њему је ђаво“, а Он је дошао да спасе свет од ђавола; па Голгота, па страдање, па бегунци Његови ученици, гле, беже од Њега, крију се, плаше се смрти, плаше служавки, плаше фарисеја, плаше садукеја… Све је то било пре педесет и неколико дана. А данас – данас ти плашљивци, ти бегунци постају неустрашиви Проповедници тог истог Исуса. Ко им је дао ту силу? Дух Свети Који је данас на њих сишао. Испунила се реч Спаситељева: да ће на њих сићи Сила с висине, и они ће се обући у ту Силу, и онда, онда ће победнички ући у овај свет и неустрашиво проповедати – кога? Васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља смрти и греха и зла и ђавола! И од тада, тај се пожар више не гаси. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Торжественом Патријарашком Литургијом прослављен је престони празник храма Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене на Вождовцу. Звучни запис беседе Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћу Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу. У свом архипастирском слову Патријарх је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ општења са Богом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса. У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем Јеванђеља. Освећени су славски дарови овогодишњих кумова славе господе Илије Ђорђевића и Александра Радованца са породицама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Црква Свете Софије (храм Свете премудрости Божије), симбол хришћанства, у некадашњем Константинопољу, данас Истанбулу, изграђена је у време цара Јустинијана између 532. и 537. године, a након турског освајања 1453. године претворена је у џамију (Велика Фатих Џамија). По успостављању секуларне Републике Турске на челу са Кемалом Ататурком и реновирања 1931-35. године отворена је као Музеј Аја Софија. Још од 1935. године бројне исламске и националистичке партије захтевале су да се Аја Софији поврати статус џамије. Примера ради, поводом 500 година од освајања Константинопоља 1953. године, у време владе премијера Аднана Мендереса, у Свету Софију су враћена четири велика медаљона са именима прва четири калифа. Такође, од 1991. године у Хусран Касри павиљону одржавају се подневне и поподневне молитве. Од доласка на власт про-исламске Партије правде и развоја (АКП), садашњег председника Реџепа Тајипа Ердогана, 2002. године, упркос његовој почетној помирљивијој реторици, све више су ограничаване тековине секуларног кемализма. Током последње деценије, уз прећутну сагласност власти, исламистичке групе, али и ултранационалисти, организовали су скупове током молитви петком и потписивање петиција како би „разбили клетву“ и скренули пажњу јавности на питање пренаменовања Свете Софије у џамију. Узгред, у самом Истанбулу има довољно џамија, а ни оне нису пуне током свакодневних молитава (што је и сам Ердоган потврдио током неких својих обраћања). Турске власти су 2006. године, упркос чињеници да је строго забрањена употреба музеја као молитвеног простора (било као муслиманског или као хришћанског), дозволиле коришћење мале просторије за молитвене потребе запослених хришћана и муслимана, а од 2013. године са минарета се чује два пута дневно, позив на молитву, езан. У међувремену су две цркве посвећене Божијој Премудрости у Изнику (Никеја, у којој је заседао Седми васељенски сабор) 2011. и Трабзону (Трапезунт) 2013. године претворене у џамије. За трећу, цркву у Енезу (Еинос), саопштено је да ће „Аја Софија џамија“ бити завршена до почетка месеца Рамазана, који ове године пада између 23. априла и 23. маја, a такође је најављено и претварање некадашњег манастира Студиос у џамију. Важно је поменути да је у једном интервју из фебруара 2013. године Њ.С. Патријарх Вартоломеј на питање о статусу Свете Софије рекао да „ако треба опет да буде отворена као богомоља, треба да буде отворена као хришћанска црква... јер је изграђена као црква, а не као џамија“. Временом су и представници власти, а посебно потпреседник Владе Бјулент Аринч (од новембра 2013), почели отворено да заговарају идеју о поновном претварању Свете Софије у џамију. Недуго потом је, приликом прославе освајања Константинипоља 30. маја 2014. године, и сам Реџеп Ердоган, тада премијер, предложио поновно пренаменовање у џамију и позвао вође исламских земаља да се заједно ту и моле. Даље, на Ускрс 11. априла 2015. године, који се поклопио са рођенданом исламског пророка Мухамеда, по први пут након осамдесетчетири године, уз дозволу Дијанета (Државног директората за религијске послове) изговарани су стихови Курана унутар Свете Софије. Већ наредне године, 1. јула 2016, у ноћи снаге (Лејлетул-Кадр, тада се обележава прва објава Курана пророку Мухамеду), изговорен је езан унутар Свете Софије, који је преносила државна Турска радио-телевизија, као и свакодневно читање Курана. Током преноса специјални гост је био Мехмет Гормез, први човек Дијанета, који је врло домишљато причао о куполи Свете Софије и њеном значају за исламску историју (sic!). Ови потези су изазвали мали број међународних реакција. Реаговали су само амерички Стејт департмент са коментаром да Турска треба да поштује традиције Свете Софије и грчко Министарство спољних послова које је изразило бригу и неслагање јер се тим потезима „поткопава природа Свете Софије као споменика глобалног културног наслеђа (на УНЕСКО листи светске баштине, прим. Д.С). Треба рећи да се пренамени противе и секуларни Турци који у одржању статуса музеја виде национални симбол секуларне републике. Потом је, новембра исте године, Дијанет је објавио постављење сталног имама за Свету Софију. А половином маја 2017. године током јутарње молитве испред Свете Софије ултранационалистчка Анатолска омладинска асоцијација (АГД) поновила је захтеве за реконверзију у џамију. Крајем марта 2018. године унутар Свете Софије, током отварања фестивала, турски председник Ердоган је позвао присутне да заједно са њим тихо изговоре први стих Курана и то посветио "душама свих који су нам ово дело оставили као наследство, посебно истанбулском освајачу“. Следеће године у марту, Ердоган је изјавио да је „била грешка што је (Аја Софија) претворена у музеј“. Он је додао да се због статуса музеја плаћа улаз и да ће то бити промењено, те најавио „важне архитектонске измене“, али се није изјашњавао о томе да било каква промена захтева и сагласност комитета УНЕСКО. Иако су неки аналитичари ове изјаве узимали у контексту локалних избора које је Ердоганова АКП изгубила у Истанбулу, из његовог штаба је потврђено да ово питање остаје важно и након избора. У претходне две године донете су и две судске одлуке које могу бити од значаја за питање статуса Свете Софије. Турски Врховни суд је 13. септембра 2018. године одбацио захтев Турске уније за историјске споменике (која се и раније обраћала другим судовима) да се овај историјски споменик претвори „молитвену кућу“ за муслимане. У образложењу је стајало да организација није овлашћена да такве пријаве подноси. Овиме није отклоњена могућност да неко други, коме турски прописи омогућавају, то и учини. Друга је пресуда Државног савета Турске из новембра 2019. године да се некадашња црква Светог Спаса у Хори, један од бисера византијске уметности, претвори поново у џамију. Образложено је да је незаконито, одлуком кабинета министара 1945. године, постала музеј, јер џамија „не може бити коришћена ни за шта друго осим за своју основну функцију“. Ова одлука представља преседан за споменике хришћанског порекла у Турској, нарочито за Свету Софију. Према писању провладиног медија Јени Акит у „Великој Аја Софија џамији“ 23. марта 2020. године извршени су „акустични тестови снимања изговора езана и делова Курана“. Ове новине су такође изнеле и тврдњу „да је Аја Софија џамија незаконито претворена у музеј“. У последњем таласу искоришећна је и пандемија короновируса да се укаже како је потребно да Света Софија поново функционише као џамија. Хасан Турут, председавајући Синдиката верских и радника фондација, почетком маја позвао је Ердогана да се првог петка по окончању пандемије одрже молитве у Аја Софији, као што је то учинио и Мехмед II Освајач, првог петка након освајања Константинопоља. У јавности се често „игра“ на име Мехмеда II Освајача, као и на сујеверје помињањем „клетве“ султана за оне који покушају да Аја Софији одузму статус џамије. Стално понављање неких поступака, може се тумачити као озбиљан разлог за забринутост, јер је Света Софија „постала практично талац водећих политичких и верских струјања у данашњој Турској“. Стиче се утисак, како је један неименовани бивши грчки дипломата приметио, да могућа конверзија служи као преговарачки улог кад год нешто не иде у складу са жељама турских власти, те да црква Свете Софије, може да буде жртва популистичке политике. Сви наведени догађаји указују да је реч о смишљеној државној политици којом се сензибилише јавност, да би иста била покриће за евентуалну кончану одлуку о статусу. Ова постепена „реисламизација“ Свете Софије из музеја у џамију, је свакако и сигнал бирачима да политички ислам све више заузима главно место у јавној сфери. Према Ердему Јучелу, бившем директору Музеја Аја Софија, било какав јак глас, а последично и гласно изговарање молитава, могу да буду проблем јер је сама структура храма у врло осетљивом стању, што је разлог да туристички водичи годинама уназад посетиоцима причају врло тихим гласом. Уз то коришћење објекта као џамије захтева и грађевинске радове, које је Ердоган поменуо, како би се омогућио приступ онима који хоће да се моле. Такође, остаје питање какав би однос био према откривеним и видљивим мозаицима који су из верских разлога уклањани или прекривани малтером, да ли би се то чинило и сада или решавало на други начин као у Трабзону и Изнику (табле и светлосни ефекти). Ипак, ако нешто сачува Свету Софију у Истанбулу од поновног претварања у џамију, како је то добро приметила византолог Вероника Калас, то ће бити чињеница да она као један од најпосећенијих музеја у Турској (годишње око 3.3 милиона посетилаца) у државну касу приходује огроман новац, а не зато што власти не желе да се то деси. *** Дан након што је текст отишао у штампу 9. маја 2020. године др Фахретин Алтин, шеф комуникација турског председника Ердогана, објавио је твит у коме је уз фотографију Аја Софије написао „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Овом поруком је показано да се не престаје са слањем порука Ердогановим бирачима. https://twitter.com/fahrettinaltun/status/1259227284998950915 Да не одустаје од ове идеје турски председник је показао и на дан 567. годишњице обележавања османског освајања Цариграда 29. маја. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на његово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док се Ердоган укључио путем видео линка. Поред саме Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване виртуелне и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. https://twitter.com/tcbestepe/status/1266437635683127299 Ови догађаји наишли су на оштре осуде грчке дипломатије и медија, док су се поједини посматрачи запитали да ли је Аја Софија остала музеј само на папиру. Данко Страхинић Извор: Православље - новине Српске патријаршије, бр 1276, 15. мај 2020.
  14. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка
  16. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Епископ зворничко-тузлански господин Фотије посјетио је данас, 04. маја 2020. године, манастир Свете Матроне Московске у Ритешићу. Настојатељ манастира, игуман Исаија, упознао је Епископа са радовима на изградњи манастирског конака и уређењу порте. Након посјете Ритешићу, Епископ је посјетио град Добој и упознао се са током радова на обнови епархијског дома. Том приликом Владика се сусрео са градоначелником Добоја господином Борисом Јеринићем којем је изразио своју благодарност за помоћ коју град Добој пружа у обнови овог значајног црквеног објекта. Између осталог разговарано је и о тренутној епидемиолошкој ситуацији у Добоју. Тим поводом Владика је упутио ријечи подршке градоначелнику, грађанима Добоја и свим службама које се боре са овом пандемијом, уз молитву за њено брзо окончање. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  18. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру
  19. Поштујући столетну православну традицију молитвених литија у време патњи и невоља, мошти свете Филотеје из манастира Арђеша, познате као „заштитница Румуније“, ношене су у литији широм округа Арђеш у среду, 22. априла 2020, уз молитве за окончање пандемије вируса корона. Њене чудотворне мошти чувају се у архиепископској саборној цркви у Арђешу на југу централне Румуније. Последњи пут су ношене у литији током суше 1947. године, пре 73 године. „Камион који је превозио мошти, возио је поред централне цркве и болнице у општинама и градовима да би се молило за Господњу помоћ како би округ Арђеш и Румунија били избављени од вируса корона“, рекли су службеници Архиепископије у Аргеђу. Пре него што је литија почела, архиепископ арђешки Калиник прочитао је посебну молитву за окончање пандемије и молитву светој мученици Филотеји. Архијереј је посебно истакао да света Филотеја увек услишава молитве верника. Епархијске архиве показују да су се мошти велике светитељке често ношене у литији широм округа и јужне Румуније, у време суше, глади и заразних болести, извештавају из ове архиепископије. Архиве такође бележе захвалност многих верника који су задобили исцељење и олакшање кад год су били у невољи. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Пренос Свете Литургије на Велику Суботу можете пратити на овој страници. Сви који могу благовремено да поставе линкове могу да помогну. Пријатна и благословена молитва. П.С. Ово није замена за одлазак у цркву. Али, боље ишта него ништа.
  21. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Звучни запис беседе Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије. На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
  23. Митрополит мински и заславски Павле, патријаршијки егзарх све Белорусије, кружио је границама Републике Белорусије на авиону са чесним светињама Белоруске Православне Цркве - копијама крста Свете Евфросиније Полоцке, Жировицке и Державне иконе Пресвете Богородице, и иконе светог Луке Кримског, и такође с крстом у којем је честица Животворног дрвета Крста Господњег и честицама моштију многих светих, преноси Патриархиа.ру. Током ваздушне литије 2. априла 2020. Његово Високопреосвештенство био је у пратњи архијереја Теодора Повнија, старешине парохије града Минска. Високопреосвећени и свештеник обавили су молебан за зауставили ширење вирусне инфекције и да Свемогући Бог заштити земљу и људе Белорусије од сваког зла. Током лета певан је Акатист Прветој Богородици, светој праведној Софији Слуцкој, Светом Луки, архиепископу симферопољском и кримском. Пред лет митрополит Павле је упутио архијерејима, свештенству и благочестивом народу Белоруске Православне Цркве молбу „да заједно упутимо сугубе молитве да се нашем народу подари милост Божја и заустави даље ширење смртоносне опасности“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар) Преподобна Марија Египћанка Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста) Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио) Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста) Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио) Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...