Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свете'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 166 results

  1. Архимандрит Лука (Муријанка), игуман манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, Руске заграничне Православне Цркве, хиротонисан је на новог архијерја сиракушког на Света Три Јерарха, 12. фебруара 2019. године. Архијерејски Сабор ове Цркве изабрао је о. Луку 6. децембра 2019, а његов избор потврдио је Свети Синод Руске Православне Цркве 28. децембра. Хиротонија је започела наречењем новоизабраног Луке у понедељак увече у манастиру Свете Тројице и свеноћним бденијем уочи празника. Отац Лука је хиротонисан следећег дана за време Божанске Литургије. Епископ Лука је први јерарх РЗЦ у Сиракузи од када је његов митрополит Лавр, бивши епископ Сиракузе, постао Првојерарх 2001. године. Богослужењем су началствовали Његово Високопреосвештенство Иларион РЗЦ, уз саслужење Његовог Високог Висопросвештенства архиепископа монтреалског и канадског Гаврила, Његовог Преосвештенства епископа манхетенског Николаја и Његовог Високопреосвештенства митрополита запорошког Луке, из Украјинске Православне Цркве, извештава сајт Источноамеричке Епархије. У свом обраћању новопосвећени епископ Лука је изложио свој духовни пут који га је водио кроз богословију и живот у манастиру до архијерејског звања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког г. Кирила, Епископа Ресифеа из Пољске православне цркве г. Амвросија и свештенства Митрополије црногорско-приморске и Епаргхије јужно-централноамеричке, Свету службу Божију у манастиру Свете Тројице код Ресифеа у Бразилу. У току Литургије у чин архимандрита је произведен игуман ове обитељи отац Педро. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Кирило је говорио о богословљу тројице Светих јерараха – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. „Заиста је чудо Божије да је освештан храм Светог Јована Златоустог овдје недалеко, у Каруаруу. Заиста је то чудо Божије у овом далеком свијету, у последњем углу земље, у Јужној Америци“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Казао је да хришћанин треба да слуша своју Цркву и црквене старјешине. „Имамо и дан-данас оних који иду путевима Светих отаца и биће тако до краја свијета. Ту је, међу нама наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који има дар бесједништва и пастирски дар. И поред тога што је био свјетлост која је освијетлила нашу Црну Гору свјетлошћу Јеванђеља, он је, као добри пастир дошао и до ових ваших крајева тражећи, прије свега, наше изгубљене овце, људе нашег поријекла, али, свакако, он својом пастирском палицом милује свакога човјека који жели да упозна истиниту вјеру“, казао је Владика. Додао је да у овом мјесту постоје дивни људи који су завољели православље. „Дакле, један практични савјет је да се угледамо на такве људе међу нама, да се угледамо на њих и да покушавамо да слиједимо њиховим путем, јер је лакше угледати се на човјека који живи међу нама него на неког ко је живио прије двије хиљаде година“, рекао је он. Владика Кирило је рекао да наше покољење страда од превелике оптерећености бригама овога свијета и да многи, бјежећи од тога, прибјегавају јоги и сличним стварима, што није православни пут. „Наша православна медитација јесте Исусова молитва. Нека нас Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст прате на нашем Христовом путу“, казао је Епископ Кирило. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је подсјетио да Црква Божија кроз вјекове сабира све људе и све земаљске народе у свету Христову заједницу. „Сабира све у јединство, без обзира на разлике – гдје се рађамо, коме земаљском народу припадамо. Сви смо призвани, сви људи и сви земаљски народи да будемо један Божји народ, Христов народ, народ који је призван да већ овдје на земљи задобије Царство небеско“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да Царство небеско овдје почиње и да је бесконачно и бескрајно. „Ми смо свједоци тога царства – Царства небескога, чланови тога једнога народа – Христовога, Божјега народа“, објаснио је Владика Амфилохије. Рекао је да је много значајно што је изворна апостолска Црква заживјела и у Бразилу. „У Латинској Америци данас имамо преко петнаест православних епископа. Међу њима је и наш Владика Кирило. Овдје се хришћанство проповиједа већ пет вјекова, али долазак Цркве Божје, оне апостолске Цркве Божје помаже свима који живе на овом континенту да се врате изворној Цркви Христовој, православној Божјој Цркви, Цркви која има једну главу, а то је сам Господ Исус Христос, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру коју смо научили од самога Христа и Његових ученика апостола“, нагласио је Владика. Додао је да је много значајно што постоји у овом мјесту монашка обитељ Свете Тројице. „Много је значајно што је ова света обитељ посвећена Оцу и Сину и Духу Светоме – Светој Тројици и што се одавде шири ова мисија, не само на Ресифе него и шире од Ресифеа. Шири се вјера у Свету Тројицу, Бога љубави. Она, та мисија свједочи да је Бог љубав и да је човјек, да су сви људи призвани да буду носиоци те тројичне љубави. Велики дар Божји је Бразилу и читавој Латинској Америци ова обитељ Свете Тројице“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Навечерје празника Три Јерарха протекло у нарочитој радости у манастиру Свете Тројице код Ресифеа, Бразил. Његово Високопроесвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у чин мале схиме замонашио је овдашњег игумана оца Педра, досадашњег расофорног монаха, док је послушника манастира брата Серафима обукао у првине ангелскога лика. Чину примања мале схиме оца Педра је привео његов духовни отац Преосвећени Владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Монашењу је претходила свечана вечерња служба коју је служио протојереј-ставрофор Обрен Јовановић. На крају вечерње, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао: -Господ је благословио оца Педра да буде у у овом светом храму посвећеном Светој Тројици, да би и он сам постао храм Свете Тројице: Оца и Сина и Духа Светога. Човјек је створен да постане храм Пресвете Тројице, а посебно онај који прима ангелски лик као наш брат Педро. Примио је часни крст на своје груди да би се сараспео Христу и да би његов живот био христолик. То је велики Божји дар за њега. Привео га је његов духовни отац, наш владика Кирило, да му буде послушан као своме духовноме оцу, да служи службу Божју у овом светом манастиру, да сабира прије свега братију, а онда и народ Божји. -Велика је његова мисија у Бразилу, заједно са другим нашим православним оцима, нарочито преко манастира Свете Тројице јер се народ увијек сабирао још од апостолских времена око таквих обитељи, рекао је Митрополит и подсетио на три највећа учитеља Цркве Христове: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог: -Та три велика светитеља Цркве Христове да буду покровитељи наше братије, оца игумана Педра и, од данас, његовога сабрата Серафима, да се моле Господу за све сабране и за умножење Цркве Божје Православне на овој благословеној земљи. Извор: Српска Православна Црква
  4. ризница богословља

    Свете Тајне и магија

    Пошто сам лично искусио и хришћанске Свете Тајне и магију, могу да посведочим да нема ничега магијског у Светом причешћу и другим Светим Тајнама хришћанске вере. Тајне се свршавају силом Христовом и захтевају свесно и вољно учешће (онога ко се причешћује). Да би Христос деловао у божанственим Тајнама, причесник мора да има вољу да учествује у њима свесно, мора то да жели и да се припреми личним подвигом. Због тога они који олако и из навике приступају Тајнама, доживљавају веома мало промена, ако уопште ишта и доживљавају. Међутим, када особа покаже жељу за Богом и пристане да се са Њим сједини тако што искрено прође кроз болове покајања, Бог ће му заузврат прићи и то онако како и онолико колико је за душу те особе најбоље, што Он савршено зна. Значај свесног учешћа у Тајнама Христовим старац Пајсије је објаснио у одговору једном човеку који се будаласто хвалио да се често причешћује. Јадни човек је с поносом истакао да је постао свет, јер се причешћује два-три пута недељно. Старац му је рекао: - Слушај, није толико важно колико се причешћујеш. Најважније је како се припремаш за причешћивање и како после тога чуваш и негујеш Христа који живи у теби. Кад би људи постајали светитељи само на основу честог причешћивања, онда би сви свештеници који се причешћују једном недељно и чешће, били светитељи. (Дионисије Фарасиотис из сећања на старца Пајсија) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Јереј Дејан Трипковић

    Група Нектарија - Дарови Свете Ксеније - ВИДЕО

    Нови спот Групе Нектарија.
  6. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. Свети мученик Агатоклија Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. Светих 156 мученика Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. Света мученица Теодотија Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера. View full Странице
  7. за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА
  8. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски
  9. Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски View full Странице
  10. ИЗ УВОДА: Од самог почетка постојања Цркве јавља ли су се расколи, па су у вези са тим постављана питања валидности светих тајни у расколничким заједницама. Под расколничким заједницама подразумевамо оне хришћанске скупине које се у погледу догмата и светих тајни држе учења Православне цркве, али су изван евхаристијског јединства са њом. Реч је о неканонским заједницама које су у једном моменту иступиле из јединства са Црквом, отишле у раскол и на неканонске начине само прогласиле аутокефалију у односу на мајку Цркву. Ова тема је изузетно важна, јер се у савременом пастирском искуству јављају недоумице попут пријема расколника у Цркву и склапања брака са припадницима расколничких заједница. Рад у целости ПДФ формат Преузмите рад у целости ОВДЕ
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 25. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Свете Петке на Чукаричкој Падини, освештао Парохијски дом и уручио висока црквена одликовања заслужним добротворима. Торжественом богослужењу, на коме је саслуживало преко двадесет свештенослужитеља, поред многобројног верног народа присуствовали су др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић и начелник Оперативног центра Србије г. Миломир Чабаркапа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Том приликом, Патријарх српски г. Иринеј освештао је новосаграђени Парохијски дом и уручио високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог краља Милутина великим приложницима за изградњу новог Парохијског дома: г. Марку Милатовићу, г. Љубиши Чулафићу, г. Мирославу Павићевићу и г. Браниславу Ковачевићу. Патријарашке грамате добили су приложници и дародавци који су исказали несебичну љубав према својој Мајци Цркви помажући изградњу светиње и Парохијског дома на Чукарици: Саваградња, Драган и Љиљана Александрић, Дејан Гутеша, Југослав и Ивана Живановић, Срђан Коларић, Ђурица Кесић, Нада и Светлана Миловановић, Данило и Мирјана Вујичић, Никола и Биљана Дабић, Александар и Далида Станојчић, Небоша Мајсторовић, Дејан Башић, Жељко и Весна Перкунић, Андреја Коларевић, Ауто центар Миленијум, Пера Аспера, Југослав Лазовић, Мирко Мутавџић, Елена Поњавић, Синтезис, Миљко и Јованка Благојевић, Дејан и Драгана Митић, Саша и Габријела Иванчев, Српска традиција - Шели, Дејан и Љиљана Ђокић, Ивана и Наташа Марковић, Жељко Цревар, Катарина Агић, Владимир Трикић, Марко и Милица Николић, Витомир Поповић, Југотехна, Јованка Шпановић, Драгољуб и Божица Станковић, Драгослав и Снежана Пјевовић, чтец Мирослав Станковић, Слободан Илић, Слободан Чејовић, Телеком Србија, НИС Југопетрол, Петар Миљковић, др Мирко и Бранкица Ресан, Андрија Ратковић, Стефан Диклић, Братислав и Нада Иванчић, Слободан Обрадовић, Владимир Павловић, др Милета Радојевић, Душан и Маја Богдановић, Благица Ристић, Драгутин Младеновић, Стефан Ђурић, Немања Смиљкић, Ненад Манојловић, Гордана Недељковић са породицом, Saya Group, Душко Димитријевић из Инђије. Посебно свечан тренутак сабрања била је објава признања протојереју Николи Трајковићу, старешини храма Свете Петке на Чукарици. У архипастиркој грамати која је том приликом прочитана пред многобројним благочестивим народом стоји: -Његова Светост, Божјом милошћу Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, по благодати дара духа Светога и Животворног духа даном Божанственим ученицима и апостолима од којих Ми примисмо власт да дајемо чинове и степене црквене, а за показану ревност и љубав у служењу нашој Светој Цркви, посебно на уложеном великом труду приликом изградње новог храма Преподобне Мати Петке - Параскеве на Чукаричкој падини у Београду као и новог Парохијског дома при овом храму, сходно члану 108 т. 12 Устава Српске Православне Цркве одликујемо протојереја Николу Трајковића, старешину и првог пароха при овом храму, правом ношења напрсног крста, а што му потврђујемо овом архипастирском граматом да свуда од свих духовних и мирских лица као такав признат буде. Извор: Српска Православна Црква
  12. „Постала је позната свијету тек кад су откривене њене мошти, које су обилазиле земље и градове, стизале и до Београда, а данас почивају у Јашију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је буновићка пустиња слична пустињи у којој је Света Петка служила Господу. Рекао је да Цркву називамо и по народу који је већина њених чланова, али да је она једна, света, апостолска и католичанска Црква Божија. „Она обједињује све људе и све земаљске народе. И све их призива на то свето, Божанско јединство у Христу Господу, Сину Божјем јединородном, од Дјеве рођеном ради нас и нашега спасења. Свједок тога је управо преподобна мати наша Параскева“, рекао је Митрополит црногорско- приморски. Додао је да је она то свједочила док је ходила овдје по земљи. „А још више свједочи сада, када је још живља, кад је примила у себе дар Царства небескога, Духа Божјега. И ево, сабира нас свуда, широм васељене. Данас је толико храмова посвећено имену Божјем и преподобној мати Параскеви, и овдје код нас и широм бескрајне Русије и читавога свијета“, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник преподобне Параскеве – Свете Петке Свету службу Божију у манастиру посвећеном Светој великомученици Параскеви у Буновићима код Мориња. Након читања јеванђелског зачала, Митрополит Амфилохије је окупљеним вјерницима рекао да је Света Петка једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, незнатна и непознатна у свом времену, која је сакривено поживјела, стигавши до Светог града Јерусалима и Пелестине, оставши непозната за људе и земаљску славу. „Постала је позната свијету тек кад су откривене њене мошти, које су обилазиле земље и градове, стизале и до Београда, а данас почивају у Јашију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је буновићка пустиња слична пустињи у којој је Света Петка служила Господу. Рекао је да Цркву називамо и по народу који је већина њених чланова, али да је она једна, света, апостолска и католичанска Црква Божија. „Она обједињује све људе и све земаљске народе. И све их призива на то свето, Божанско јединство у Христу Господу, Сину Божјем јединородном, од Дјеве рођеном ради нас и нашега спасења. Свједок тога је управо преподобна мати наша Параскева“, рекао је Митрополит црногорско- приморски. Додао је да је она то свједочила док је ходила овдје по земљи. „А још више свједочи сада, када је још живља, кад је примила у себе дар Царства небескога, Духа Божјега. И ево, сабира нас свуда, широм васељене. Данас је толико храмова посвећено имену Божјем и преподобној мати Параскеви, и овдје код нас и широм бескрајне Русије и читавога свијета“, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Питање: Помаже Бог! Волео бих да ми одговорите: Зашто се на неким иконама Света Петке, Светитељка у левој руци држи посуду са очима? Прочитао сам у Прологу о животу и пострадању Светитељке Мати Параскеве у 2.веку а такође и о Света Петки која је живела у 11.веку и српског је порекла. Захваљујем на помоћи, раб Божји. Радисав Одговор: Драги брате Радисаве, Православна црква слави три Свете Параскеве: Преподобну мученицу Параскеву (Римљанку) 26. јула; Свету мученицу Параскеву 28. октобра и Преподобну матер Параскеву – Свету Петку (српску) 14. октобра. Пошто је у српском народу веома развијен култ Преподобне матере Параскеве, то се и ове две мученице поштују и чак се њихово житије и иконографски ликови, као и иконографија уопште, мешају и преплићу. Ево један пример: Преподобна мученица Параскева се назива и „Трнова“, па се овај епитет штампа и нашим календарима, иако ова Мученица нема никве везе са бугарским градом Трновом. Мошти наше Преподобне Параскеве су једно време биле у Трнову. Даље, на иконама се често Преподобна Параскева слика са крстом у руци, а то је иконографски символ мучеништва, односно мученица, што приличи другим двема Параскевама. То што си на неким иконама видео да Света Петка носи посуду са очима, има везе са житијем Преподобне мученице Параскеве, која је живела у Риму, за време римског императора Антонина Пија (138-161) , који је лично наредио да се Светитељка стави на муке, како би се одрекла вере хришћанске. Кад је није усмртио усијани шлем, који су ставили на њену главу, цар је наредио да је баце у врело уље, но кад Светитељка и ту би неповређена, цар затражи од Параскеве да га попрска тим уљем, да се осведочи да ли је врело или не. Она захвати руком врелог уља и баци га цару у лице. Цар одмах ослепе и у тешким боловима замоли Параскеву да га исцели, а он ће поверовати у Христа. Параскева се помоли Богу и цару се врати вид. Он одржа обећање и крсти се, као и сви његови телохранитељи. Зато се на иконама Преподобне мученице Параскеве сликају очи, које је она, својом молитвом, повратила цару-мучитељу, а како рекосмо, иконографски мотиви све три Свете Параскеве се доста преплићу, па се тако може десити да неки сликар, који не чита пажљиво житије светога кога слика, помеша иконографска обележја. Мир Ти и благослов од Бога, молитвама све три Свете Параскеве. о. Душан https://svetosavlje.org/ikone-svete-petke/
  15. Украјинска Православна Црква саградила је цркву у част велике грузијске владарке правоверне Свете Тамаре у Одеси за тамошње грузијске вернике. Његово Високопреосвештенство митрополит одески Агатангел служио је са својим викарем Његовим Преосвештенством Епископом Диодором и једним бројем свештеника у новој цркви и освештао црквена звона и крст за врх куполе. Црква је саграђена по благослову Његове Светости католикоса-патријарха Илије II, а молитве су узнесене за предстојатеље обеју Цркава, Грузијске и Украјинске. У својој проповеди овим поводом митрополит Агатангел је честитао свима присутним и истакао да се благодат Светог Духа спустила на нову цркву. Постоје планови да се при цркви отвори духовни и образовни центар за грузијску дијаспору и све оне који су заинтересовани за грузијску културу и живот. Извор: Српска Православна Црква
  16. Украјинска Православна Црква саградила је цркву у част велике грузијске владарке правоверне Свете Тамаре у Одеси за тамошње грузијске вернике. Његово Високопреосвештенство митрополит одески Агатангел служио је са својим викарем Његовим Преосвештенством Епископом Диодором и једним бројем свештеника у новој цркви и освештао црквена звона и крст за врх куполе. Црква је саграђена по благослову Његове Светости католикоса-патријарха Илије II, а молитве су узнесене за предстојатеље обеју Цркава, Грузијске и Украјинске. У својој проповеди овим поводом митрополит Агатангел је честитао свима присутним и истакао да се благодат Светог Духа спустила на нову цркву. Постоје планови да се при цркви отвори духовни и образовни центар за грузијску дијаспору и све оне који су заинтересовани за грузијску културу и живот. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег. Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста. Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света. Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке. На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра. Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве СПЦ
  18. Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске. Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег. Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста. Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света. Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке. На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасјанске прославља се 26. октобра. Извор: Епархија рашко-призренска, Радио Слово љубве СПЦ View full Странице
  19. ризница богословља

    Свете мошти медљанских мученика у Чуругу

    Благословом Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина др Иринеја, Преосвештени Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије је служио свету Литургију у храму Вазнесења Господњег у Чуругу. Епископу Сергију саслуживaли сy: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, архимандрит Василије, игуман манастира Клисине, као и већи број свештеника и ђакона Епархије бачке, а уз молитвено присуство мноштва верног народа Чуруга и околних места. Преосвештени Владика Сергије је у својој беседи између осталог нагласио да је Јеванђеље пут спасења и да слушајући Јеванђеље у време свете Литургије, бивамо духовно увођени у врхунац тог сабрања, у сједињење са Сâмим Сином Божјим, кроз Његово истинско Тело и Крв. После заамвоне молитве, Преосвештени Владика Сергије се још једном обратио верном народу, заблагодаривши Господу што смо управо ми генерација која је удостојена пројаве Светих мученика Божјих, уједно заблагодаривши и Архипастиру пуноће Цркве Сина Божјег у Бачкој, Преосвештеном Владици Иринеју, на благослову да део моштију од сада почива међу Медљанцима досељеним у Чуруг због ратних недаћа, а на духовно снажење и свих верника у Чуругу и у Епархији бачкој. Епископ Исихије је у име Епископа бачког Иринеја изразио благодарност госту на овом великом дару, којим је Епархија бачка у духовном смислу неисказано обогаћена. Бобослужбеном благољепију допринели су својим учешћем хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, као и хор Световазнесенског храма у Чуругу. Свете мошти преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија, за чије се време страдања тачно не зна, су пронађене по Божјем промислу 11. октобра 2006. године, на локалитету Црквиште, код села Медна у Босни и Херцеговини. Од седамдесетих година прошлог века, ови угодници Божји су се на чудесан, умом необухватљив начин јављали у више наврата, тада девојчици-пастирици, а данас богољубивој парохијанки Петри Тегелтији из Чуруга, која је и указала на место где се налазе мошти. Данас се у Медној налази новосаграђени манастир, а од недавно је у тој светињи засејано и прво семе новог сестринства. Извор: Епархија бачка
  20. У Недељу 21. по Педесетници, 8/21. октобра 2018. године, прослављен је догађај преношења дела моштију Светих преподобномученика медљанских, Серафима игумана и Авакума и Мардарија, јеромонахâ из манастира Медне, Епархије бихаћко-петровачке у Световазнесенски храм у Чуругу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благословом Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина др Иринеја, Преосвештени Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије је служио свету Литургију у храму Вазнесења Господњег у Чуругу. Епископу Сергију саслуживaли сy: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, архимандрит Василије, игуман манастира Клисине, као и већи број свештеника и ђакона Епархије бачке, а уз молитвено присуство мноштва верног народа Чуруга и околних места. Преосвештени Владика Сергије је у својој беседи између осталог нагласио да је Јеванђеље пут спасења и да слушајући Јеванђеље у време свете Литургије, бивамо духовно увођени у врхунац тог сабрања, у сједињење са Сâмим Сином Божјим, кроз Његово истинско Тело и Крв. После заамвоне молитве, Преосвештени Владика Сергије се још једном обратио верном народу, заблагодаривши Господу што смо управо ми генерација која је удостојена пројаве Светих мученика Божјих, уједно заблагодаривши и Архипастиру пуноће Цркве Сина Божјег у Бачкој, Преосвештеном Владици Иринеју, на благослову да део моштију од сада почива међу Медљанцима досељеним у Чуруг због ратних недаћа, а на духовно снажење и свих верника у Чуругу и у Епархији бачкој. Епископ Исихије је у име Епископа бачког Иринеја изразио благодарност госту на овом великом дару, којим је Епархија бачка у духовном смислу неисказано обогаћена. Бобослужбеном благољепију допринели су својим учешћем хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, као и хор Световазнесенског храма у Чуругу. Свете мошти преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија, за чије се време страдања тачно не зна, су пронађене по Божјем промислу 11. октобра 2006. године, на локалитету Црквиште, код села Медна у Босни и Херцеговини. Од седамдесетих година прошлог века, ови угодници Божји су се на чудесан, умом необухватљив начин јављали у више наврата, тада девојчици-пастирици, а данас богољубивој парохијанки Петри Тегелтији из Чуруга, која је и указала на место где се налазе мошти. Данас се у Медној налази новосаграђени манастир, а од недавно је у тој светињи засејано и прво семе новог сестринства. Извор: Епархија бачка View full Странице
  21. ризница богословља

    Сећање на Свете новомученике крагујевачке

    Пре скоро осам деценија Крагујевац и околина били су поприште једног од најкрвавијих злочина у Другом светском рату. Фашистички војници у знак одмазде у неколико дана стрељали су више хиљада недужних цивила међу којима и један број деце. Повод за стрељање били су немачки губици у борби са партизанским јединицама 16. октобра на путу Крагујевац - Горњи Милановац. У тој борби Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених војника. Приликом стрељања доследно је примењена драконска одредба из наредбе генерала Франца Бемеа од 10. октобра, у којој се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника или фолксдојчера. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима Маршићу, Илићеву и Грошници, a 20. и 21. октобра у Крагујевцу - била су то три крвава дана Крагујевца. Тим поводом и ове године служена је света архијерејска Литургија на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама. После свете Литургије, молебан новомученицима испред споменика стрељаним ђацима и професорима служио је Његово Преосвештенствo Епископа шумадијски г. Јован, уз саслужење свештенствa Епархије шумадијске. Венце крај споменика V3 положили су ученици Прве крагујевачке гимназије и представници власти и институција Града Крагујевца и Ребулике Србије, као и амбасадори Немачке, Белорусије, Палестине и других. И ове године из Шумарица подигнут је глас против рата и сваког зла које он са собом носи, са јединственом поруком да се тако нешто више нигде и никада не понови. На овогодишњој манифестацији изведен је адаптиран текст из поеме Нисам крив што сам жив аутора Ђорђа Милосављевића. Заснован је на судбини чувеног глумца Мије Алексића, једног од преживелих страдалника крагујевачке трагедије. Редитељ представе је Слађана Килибарда. Драмски уметници који су учествовали у представи су: Марко Баћовић, Миодраг Пејковић, Милош Крстовић, Матија Ристић, Марија Ракочевић, Богдан Милојевић,Чедомир Штајн и Младен Кнежевић. Музика: Драгослав Танасковић, Хор СКЦ, Крагујевачко певачко друштво, Ленка Стојчевић. Костимограф: Јелена Јањатовић. Велики школски час крај споменика стрељаним ђацима и професорима први пут је одржан 1957 године. У програму Великог школског часа укупно је учествовало више од 50.000 учесника, написано на десетине поема, оригиналних музичких и књижевних дела. Од 21. октобра 2012. године дан се обележава као држави празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату. Извор: Српска Православна Црква
  22. Пре скоро осам деценија Крагујевац и околина били су поприште једног од најкрвавијих злочина у Другом светском рату. Фашистички војници у знак одмазде у неколико дана стрељали су више хиљада недужних цивила међу којима и један број деце. Повод за стрељање били су немачки губици у борби са партизанским јединицама 16. октобра на путу Крагујевац - Горњи Милановац. У тој борби Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених војника. Приликом стрељања доследно је примењена драконска одредба из наредбе генерала Франца Бемеа од 10. октобра, у којој се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника или фолксдојчера. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима Маршићу, Илићеву и Грошници, a 20. и 21. октобра у Крагујевцу - била су то три крвава дана Крагујевца. Тим поводом и ове године служена је света архијерејска Литургија на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама. После свете Литургије, молебан новомученицима испред споменика стрељаним ђацима и професорима служио је Његово Преосвештенствo Епископа шумадијски г. Јован, уз саслужење свештенствa Епархије шумадијске. Венце крај споменика V3 положили су ученици Прве крагујевачке гимназије и представници власти и институција Града Крагујевца и Ребулике Србије, као и амбасадори Немачке, Белорусије, Палестине и других. И ове године из Шумарица подигнут је глас против рата и сваког зла које он са собом носи, са јединственом поруком да се тако нешто више нигде и никада не понови. На овогодишњој манифестацији изведен је адаптиран текст из поеме Нисам крив што сам жив аутора Ђорђа Милосављевића. Заснован је на судбини чувеног глумца Мије Алексића, једног од преживелих страдалника крагујевачке трагедије. Редитељ представе је Слађана Килибарда. Драмски уметници који су учествовали у представи су: Марко Баћовић, Миодраг Пејковић, Милош Крстовић, Матија Ристић, Марија Ракочевић, Богдан Милојевић,Чедомир Штајн и Младен Кнежевић. Музика: Драгослав Танасковић, Хор СКЦ, Крагујевачко певачко друштво, Ленка Стојчевић. Костимограф: Јелена Јањатовић. Велики школски час крај споменика стрељаним ђацима и професорима први пут је одржан 1957 године. У програму Великог школског часа укупно је учествовало више од 50.000 учесника, написано на десетине поема, оригиналних музичких и књижевних дела. Од 21. октобра 2012. године дан се обележава као држави празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српког г. Иринеја, освештао је 3. октобра 2018. године темеље храма Свете Тројице на Пашином брду у Београду. Саслуживали су архијерејско намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Милан Топић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Борјан Антић и Вукашин Теофиловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Стефан Петровић у молитвеном присуству многобројног верног народа. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. ризница богословља

    Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

    За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×