Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'сведочимо'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио на Лучиндан 2019. Лета Господњег. У празничној беседи, Епископ Милутин приближио је верном народу житије Светог Луке, великог проповедника вере Христове, аутора Светог јеванђеља и Дела апостолских, али и зачетника иконописа, будући да је насликао прву икону Мајке Божје. “Такође, Свети Лука је лечио људе, јер је био зналац и медицинских наука. Дакле, својим примером је посведочио сву лепоту и снагу стварања и учења, што је посебно важно за децу, која прве кораке чине на том путу”, рекао је тада Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник
  2. Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи. Звучни запис емисије Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне. Извор: Радио Слово љубве
  3. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. По окончању свете архијерејске Литургије Преосвећени Епископ Стефан одслужио је Чин Великог освећења воде. У наставку је, традиционално, организована литија до Аде Циганлије где је одржано пливање за Часни крст. Звучни запис беседе Литију је предводио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефа са свештенством АЕМ, а уз верни народ су били и припадници Жандармерије, Војске Србије, дипломатског кора и Свибора. Пре почетка пливања Епископ Стефан је произнео молебствије и благослов за пливаче. На крају је произнео беседу у којој је присутнима пренео благослове Свјатјејшег Патријарха српског Г. Иринеја и између осталог рекао да се: „Бог се јави и Бог нам се јавља свакога дана. У нашем народу Бог нам се јавља осамсто година, јер како славимо осамсто година Цркве ми сведочимо да нам се Бог јавља и да је Бог са нама“. Председник организационог одбора манифестације, протојереј-ставрофор Славко Божић, у знаку мира међу људима, из великог крста пустио је 7 голубова, а затим се присутнима обратио помоћник градоначелника града Београда г. Андрија Младеновић и истакао да смо сви заједно у вечној победи Исуса Христа. „Када имамо јаку веру све тешкоће можемо победити“ рекао је председник општине Чукарица и члан организационог одбора, г. Срђан Коларић. Пре изласка пливача, глумац Лепомир Ивковић изрецитовао је песму „Балканац“ Десанке Максимовић. Ове године за Часни крст пливало је 60 припадника жандармерије, војске, Свибора али и осталих људи. Овогодишњи победник је студент треће године Војне академије, Ђорђе Рацковић. Прошлогодишњи победник Павле Драгишић је почасно отпливао 33м која представљају број година Исуса Христа када је разапет. На манифестацији је и додељена награда најбољем песнику на тему Богојављења и пливања за Часни крст. Српски оперски певач, г. Оливер Њего отпевао је песму „Пукни Зоро“ коју је како каже поклонио свим присутним људима. На крају манифестације после проглашења победника присутнима се обратио и захвалио на учешћу и присуству протојереј-ставрофор Славко Божић. Извор: Радио Слово љубве
  4. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  5. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  6. Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Празник Вазнесења Господњег торжествено је прослављен 6. јуна 2019. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион у новоподигнутом храму посвећеном овом празнику у зајечарском насељу Котлујевац. Саслуживали су свештеници зајечарског архијерејског намесништва уз појање хора Саборног храма. Владика је честитао празник Вазнесења, подсећајући да је храм у коме се данас служи још увек недовршен, али да је потребно да у свему иштемо помоћ Божију, који има начина да је пројави у своме времену. Осврћући се на прошлост нашег народа и Цркве Божије, владика је истакао да данашња времена нису много лакша од оних тешких и ратних времена које је наш народ запамтио у својој историји, јер је за Цркву и народ увек тешко да живи и опстане, али није немогуће. Јер, Црква Христова ће остати и опстати као лађа спасења и стуб истине до краја света и века. У тропару Вазнесења где чујемо да се Господ узноси у слави својој, Он даје обећање да ће даровати Духа Светога којим ће установити Цркву и просветити читаву Васељену. У овоме свету нама људима никаква друга обећања нису потребна да бисмо имали радост живљења. Понекад нам понестане снаге и духа крепости, али знајмо да је Господ увек са нама сада, до свршетка света, али и после тога, када ћемо обитавати са Њим у Царсту Небеском. Ако смо Христови ученици треба да држимо заповести Његове и својим животима сведочимо радост Христовог Васкрсења и Вазнесења. Нико никада ништа слично није обећао човечанству у пролазности овога живота, ниједан цар, филозоф, научник… јер Господ је сам Истина. – Нека би Господ благословио и утврдио народ свој у вери, нади, љубави и свакој хришћанској врлини, и да увек будемо у црквеној заједници коју нам је Господ дао као лађу спасења – рекао је владика. Овогодишњи домаћини славе били су Милан и Валентина Савић из Зајечара а за следећу годину пријавила се г. Маја Живић, директорка Народног музеја у Зајечару. Извор: Епархија тимочка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...