Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сведочењу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић)
  2. Тачно у сриду Приликом недавне канонске посете Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја Црној Гори (или тачније, модерном иностраном протекторату званом Монтенегро), и хиротоније новог епископа СПЦ – Преосвећеног Викарног Епископа Диоклијског Г. Методија (Остојића), није се десило ништа неочекивано. Десило се оно што се увек у историји дешавало када су се сусретали велики Божији људи и несрећни мали нељуди, када су се суочавали истина и лаж, правда и неправда, светлост и тама. Тама је устала на светлост, неправда на правду, лаж на истину. Злоба је зарежала на доброту, и показала своје право лице. Ништа се дакле неоубичајено није догодило. И приликом ранијих посета Српског Патријарха Иринеја Црној Гори, било је критика са разних страна, а пре свега са стране водећих властодржаца „неовисног“ Монтенегра. И раније су непријатељи Српске Цркве и српског народа устајали на речи Његове Светости. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  3. У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018.
  4. Ове године навршава се 70 година од оснивачке Генералне скупштине Светског савета цркава (ССЦ), одржане у Амстердаму (1948). Ова организација данас окупља 350 цркава чланица из више од 110 земаља свијета, које представљају више од 500 милиона хришћана. Поводом овог јубилеја, разговарали смо са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ. Олаф Фиксе Твејт У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018. View full Странице
×
×
  • Create New...