Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сведочење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.
  2. Ромејац

    Сведочење из пакла

    ТРАГОМ ФЕЉТОНА „НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ И ХОЛОКАУСТ У НДХ” Потресно казивање сликара и скулптора Недељка Неђе Гоге, који је као петогодишњак преживео усташки логор за децу у Сиску Дечији логор у стаклани Сисак На предлог сисачког бискупа Владе Кошића, у Сиску ће за који дан, 30. новембра, бити одржан „научни” скуп ,,Збрињавање ратне сирочади у Сиску 1942–1943”. Организатори су Хрватски студиј Свеучилишта у Загребу и Хрватско католичко свеучилиште. Међу учесницима ће бити и др Влатка Вукелић, која је почетком овог месеца у „Гласу концила” изјавила да је тврдња о постојању концентрационог логора за децу у Сиску, у време НДХ, „апсолутна лаж”. Циљ предстојећег скупа је, према њеним речима, да се докажу напори локалног становништва и надбискупа Алојзија Степинца у помоћи деци која су страдала, те да се „покушају дефинирати судбине особа које су преживјеле ту хуманитарну калварију”. Када је у Сиску 9. маја ове године подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења, монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, која су организовале „установе НДХ”. Логор у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством „женске лозе” усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције – Усташке надзорне службе. Какво је то „прихватилиште” било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало животе око 2.000 српске деце, углавном с Козаре, узраста од колевке до петнаест година? На ово питање одговара Недељко Неђо Гога, преживело дете-логораш, сликар и скулптор, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије. Петнаестак година после проживљеног у логорима Јасеновац и Сисак, после тешких психичких и физичких криза, ипак се искобељао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом Васом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи. – Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима, стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим униформу, ма коју униформу, кад видим чизме с високим сарама, почињем да се тресем – каже наш саговорник. Нож – због клања недужне деце и слика које су му се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали... А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори. Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, наизглед осуђеној на пропаст, извукла мајка Савка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре. Неђо Гога је добио захвалницу од Стивена Спилберга, којом му славни режисер захваљује на „непроцењивом доприносу” који је дао пристајући да сведочи о свом животу пред камерама, за Спилбергову чувену филмску архиву о Холокаусту и геноциду А до тада, шта се дешавало до тада? – Били смо окружени часним сестрама – каже Гога – оне су нам спремале и доносиле храну, оне су „бринуле” о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки и смрдљиви, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто – ми деца бисмо почела да се грабимо, да бар нешто од те „хране” окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се бар мало охлади. – Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи. – Срећом, уз мене је био старији брат, зрелији од мене. После првих таквих искустава упозорио ме је да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама, избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као „додатак оброку”. Јели смо и то стакло, унезверени од глади. Због халапљивости коју је било немогуће контролисати, већи комади стакла су расецали утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота – казује Неђо Гога. Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било „прихватилиште” за њихову добробит, елементарна је морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања „ишчупа” бар још неку слику. Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о његовим путовањима диљем света, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету. Нисте, ваљда, на неком од тих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос, упитах саговорника. – Нисам – одговара смирено, чак уз осмех. – Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су ми одсечени комад носа прилепили, увили га у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945, пред крај рата, протутњала и једна черкеска, белогардејска јединица, били су на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме је видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању. Фрањо Вујдец, гробар у Сиску – Усташама ни мој исечени нос није био довољан да задовоље своје животињско сладострашће – наставља Гога. – Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био „живи леш”. Није смела да ме подигне него ме је увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се на распаднем у рукама – смирено каже Гога. Искористих тај моменат и упитах поново за чизме – зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио. – Зато што су угланцане чизме усташа с високим сарама у мом сећању нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног, изранављеног, бацио ме на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај, раширених ногу. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје мошнице. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Тако су кастрирали нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, тај усташа је у брзини само половично обавио свој злочиначки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње – каже озареног лица Неђо Гога, који већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи, пошто је 1999. године избачен из свог новобеоградског атељеа. http://www.politika.rs/scc/clanak/416630/Svedocenje-iz-pakla
  3. Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој). Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива. Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово. Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26). „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје. Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека.
  4. Комплексна, полиморфна и флуидна проблематика („пост­хришћанске“) савремености упућује Цркви – саборном Телу Христовом и нама Хришћанима, боголиким личностима које су словесни удови тога Тела, изазов без преседана[1] у досадашњој историји Хришћанства, који не само да не смемо него, чак, и да хоћемо, не можемо игнорисати, превиђати или потискивати. На тај драматични изазов морамо пружити живи и стваралачки хришћански одговор ‒ лично-саборно сведочење садашњег црквеног поколења, одговор артикулисан на основу саборног предањског искуства Цркве и личнога опита вере као нашег делатног укључења у то саборно искуство, уколико желимо да испунимо заповест Христову - да будемо со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13; 14), да заиста будемо Хришћани. Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој). Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива. Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово. Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26). „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје. Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека. View full Странице
  5. Генерална скупштина Конференције европских Цркава заседаће од 31. маја до 6. јуна у Новом Саду. Учествују: Патријарх Мар Игњатије Јефрем, предстојатељ Сиријско-јаковитске Цркве, Надбискуп кентерберијски Јустин Велби, Епископ бачки г. Иринеј, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Бискуп Петра Босе-Хубер, и други. Генерална скупштина Конференције европских Цркава (КЕЦ) биће одржана на две локације у Новом Саду. Једна је Мастер центар, а друга је хотел Парк. Омладински предскупштински догађај, радионице и састанци Одбора биће одржане од 28. до 31. маја у хотелу Парк. Млади људи (између 18 и 30 година) имају значајну улогу на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Новом Саду 2018. Истражујући надахњујућу тему Генералне скупштине Бићете ми сведоци ови млади људи ће допринети својом визијом за сведочење, правду и гостољубивост, и шта то значи њима као младим хришћанима, активним у развоју позитивне будућности за Европу. Сви пленуми Генералне скупштине биће реализовани у Конгресном центруМастер. У оквиру Конференције биће одржана и три тематска дана: Дан посвећен Сведочењу своје вере, Дан посвећен Гостољубљу као хришћанској врлини а у светлу актуелне мигрантске кризе у Европи, и Дан посвећен правичности и томе колико је она присутна у Европи и њеним институцијама. Такође, црквене добротворне организације из целог света имаће прилику да представе своје поље деловања и досадашња постигнућа. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд ће имати Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. У четвртак, 31. маја, у 13.30 часова, у просторијама Мастер центра у Новом Саду, биће уприличена прес-конференција, на којој ће се обратити: Oтац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава, бискуп Кристофер Хил, председник Конференције европских Цркава, Беате Фагерли, бискуп у Норвешкој и теолог Данило Михајловић из Српске Православне Цркве. Истога дана, у 16.30 часова, у Мастер центру, Епископ бачки г. Иринеј, бискуп Кристофер Хил и председник Владе АП Војводине г. Игор Мировић отвориће свечаност и заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Програм ће бити настављен у вечерњим часовима, тачније од 19.30 часова, у Католичкој порти. Детаљнији програм доступан је путем следећег линка: https://assembly2018.ceceurope.org/sr/ На овом скупу у Новом Саду јавност ће имати прилику да чује и види каква је улога Цркава и чему то у Европи, ових дана, хришћанска Црква може да посведочи. Миграције су нешто са чиме становници Европе имају прилично потешкоћа, имајући у виду актуелна дешавања у Сирији, Ираку, Либану и у свету уопште. Такође, хришћанско поимање питања правде, како оне унутрашње, тако и оне економске правде, у смислу поседовања довољно средстава за живот - биће постављено пред учеснике догађаја. Процес консултација КЕЦ-а о будућности Европе имаће средишњу улогу у разговорима на Генералној скупштини у Новом Саду. Биће представљен нацрт поруке Скупштине на тему будућности Европе. Омладина и различите Цркве ће поделити своја виђења, узимајући у обзир искуство у Европској унији и ван ње, и одржаће се дијалог између протестантских и православних гледишта. Припремљен је и видео снимак КЕЦ о будућности Европе. Лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно је осмишљен тако да је његов централни мотив мост. То је био предлог да би се сви присутни подсетили страдања нашег народа током НАТО бомбардовања 1999. године. То је био један од разлога који су допринели да се, током вишедневног заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, организује једна врста молитвене шетње од једног новосадског моста до другог, како бисмо се сви подсетили неправедне трагедије која је задесила српски народ. Према програму Генералне скупштине, 3. јуна, у послеподневним часовима, учесници овог догађаја ће одржати молитвену шетњу од моста Дуге до новог Жежељевог моста, као један символ мира и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Конференција европских цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Наведено Удружење броји 114 Православних, Протестантских, Англиканских и Старокатоличких Цркава из свих земаља Европе, као и још четрдесет националних савета Цркава и организација у партнерству. Српска Православна Црква је чланица ове међународне организације. Руска Православна Црква је 2008. године замрзла своје чланство у Конференцији. Римокатоличка Црква није чланица, али сарађује са Конференцијом на неким пројектима. Конференција европских Цркава је основана 1959. године и има канцеларије у Бриселу и Стразбуру. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан, тачније Србију и Нови Сад, по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају, који ће бити одржан од 31. маја до 6. јуна, у Српској Атини, заједнички ће бити разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубивости из перспективе европских хришћана. Улога КЕЦ-а је да повеже Цркве и обезбеди њихов заједнички глас пред европским институцијама о најважнијим питањима која су од њиховог узајамног интереса. Од тренутка када је КЕЦ основан, у време Хладног рата, када је тежиште његове мисије било на повезивању хришћана Истока и Запада, па све до данас, прилике, како у друштву тако и у самим црквама, значајно су се промениле. Пред различитим изазовима, као што су секуларизам, пораст сиромаштва, корупције, урушавање глобалних климатских услова, кршење основних људских и верских права, Конференција европских Цркава тражи начин како да успостави комуникацију и донесе одредбе које ће саму организацију учинити ефикаснијом и тако испунити њен циљ, а то је да она буде призната и искоришћена као платформа која ће олакшати комуникацију, пружити неопходне информације и експертизу Црквама чланицама на локалном, регионалном и националном нивоу. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији. Учешће Српске Православне Цркве у раду ове европске платформе односило се и односи се на случајеве по питању прогона Архиепископа охридског Митрополита скопског г. Јована, односа Цркве и државе у Црној Гори, поштовања верских слобода и људског достојанства, положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и по питању имовинских права. Током протеклих година Конференција европских Цркава је, у више наврата, подигла свој глас и посредовала код владе БЈР Македоније да се обезбеди фер суђење Архиепископу охридском Јовану и одбрана са слободе. Скупштина КЕЦ-а на заседању у Будимпешти 2013. године, позвала је комесара за људска права при Савету Европе и специјалног представника ЕУ за људска права да хитно размотре случај Митрополита Православне Охридске Архиепикопије, који је више година неправедно провео у затвору у Идризову. Конференција европских Цркава је апеловала на „прекид злостављања српске, ромске и других заједница" на Косову и Метохији, истичући да "скрнављење древних светиња представља губитак за културно и духовно наслеђе читавог света". У организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Европског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана је Међународна конференција на тему Верске мањине као део културно разноврсних друштава. Разматрани су европски и правни стандарди о заштити права верских мањина, актуелни изазови верских мањина у Европи, најбоље праксе праведног поступања са верским мањинама у европској традицији, улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина, као и будућност верских мањина у Европи. Конференција европских Цркава је била једна од заиста ретких међународних организација која је 1993. тражила укидање санкција против Југославије. Ова организације позива све људе и институције на бољу сарадњу, како би се спречио прогон верских мањина, створили услови за миран суживот у различитим друштвима, и на крају, обезбедио стални дијалог између већинских и мањинских Цркава и заједница у целом свету. Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света. Извор: Епархија бачка Хришћански свет |СПЦ
  6. Генерална скупштина Конференције европских Цркава заседаће од 31. маја до 6. јуна у Новом Саду. Учествују: Патријарх Мар Игњатије Јефрем, предстојатељ Сиријско-јаковитске Цркве, Надбискуп кентерберијски Јустин Велби, Епископ бачки г. Иринеј, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Бискуп Петра Босе-Хубер, и други. Генерална скупштина Конференције европских Цркава (КЕЦ) биће одржана на две локације у Новом Саду. Једна је Мастер центар, а друга је хотел Парк. Омладински предскупштински догађај, радионице и састанци Одбора биће одржане од 28. до 31. маја у хотелу Парк. Млади људи (између 18 и 30 година) имају значајну улогу на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Новом Саду 2018. Истражујући надахњујућу тему Генералне скупштине Бићете ми сведоци ови млади људи ће допринети својом визијом за сведочење, правду и гостољубивост, и шта то значи њима као младим хришћанима, активним у развоју позитивне будућности за Европу. Сви пленуми Генералне скупштине биће реализовани у Конгресном центруМастер. У оквиру Конференције биће одржана и три тематска дана: Дан посвећен Сведочењу своје вере, Дан посвећен Гостољубљу као хришћанској врлини а у светлу актуелне мигрантске кризе у Европи, и Дан посвећен правичности и томе колико је она присутна у Европи и њеним институцијама. Такође, црквене добротворне организације из целог света имаће прилику да представе своје поље деловања и досадашња постигнућа. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд ће имати Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. У четвртак, 31. маја, у 13.30 часова, у просторијама Мастер центра у Новом Саду, биће уприличена прес-конференција, на којој ће се обратити: Oтац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава, бискуп Кристофер Хил, председник Конференције европских Цркава, Беате Фагерли, бискуп у Норвешкој и теолог Данило Михајловић из Српске Православне Цркве. Истога дана, у 16.30 часова, у Мастер центру, Епископ бачки г. Иринеј, бискуп Кристофер Хил и председник Владе АП Војводине г. Игор Мировић отвориће свечаност и заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Програм ће бити настављен у вечерњим часовима, тачније од 19.30 часова, у Католичкој порти. Детаљнији програм доступан је путем следећег линка: https://assembly2018.ceceurope.org/sr/ На овом скупу у Новом Саду јавност ће имати прилику да чује и види каква је улога Цркава и чему то у Европи, ових дана, хришћанска Црква може да посведочи. Миграције су нешто са чиме становници Европе имају прилично потешкоћа, имајући у виду актуелна дешавања у Сирији, Ираку, Либану и у свету уопште. Такође, хришћанско поимање питања правде, како оне унутрашње, тако и оне економске правде, у смислу поседовања довољно средстава за живот - биће постављено пред учеснике догађаја. Процес консултација КЕЦ-а о будућности Европе имаће средишњу улогу у разговорима на Генералној скупштини у Новом Саду. Биће представљен нацрт поруке Скупштине на тему будућности Европе. Омладина и различите Цркве ће поделити своја виђења, узимајући у обзир искуство у Европској унији и ван ње, и одржаће се дијалог између протестантских и православних гледишта. Припремљен је и видео снимак КЕЦ о будућности Европе. Лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно је осмишљен тако да је његов централни мотив мост. То је био предлог да би се сви присутни подсетили страдања нашег народа током НАТО бомбардовања 1999. године. То је био један од разлога који су допринели да се, током вишедневног заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, организује једна врста молитвене шетње од једног новосадског моста до другог, како бисмо се сви подсетили неправедне трагедије која је задесила српски народ. Према програму Генералне скупштине, 3. јуна, у послеподневним часовима, учесници овог догађаја ће одржати молитвену шетњу од моста Дуге до новог Жежељевог моста, као један символ мира и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Конференција европских цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Наведено Удружење броји 114 Православних, Протестантских, Англиканских и Старокатоличких Цркава из свих земаља Европе, као и још четрдесет националних савета Цркава и организација у партнерству. Српска Православна Црква је чланица ове међународне организације. Руска Православна Црква је 2008. године замрзла своје чланство у Конференцији. Римокатоличка Црква није чланица, али сарађује са Конференцијом на неким пројектима. Конференција европских Цркава је основана 1959. године и има канцеларије у Бриселу и Стразбуру. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан, тачније Србију и Нови Сад, по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају, који ће бити одржан од 31. маја до 6. јуна, у Српској Атини, заједнички ће бити разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубивости из перспективе европских хришћана. Улога КЕЦ-а је да повеже Цркве и обезбеди њихов заједнички глас пред европским институцијама о најважнијим питањима која су од њиховог узајамног интереса. Од тренутка када је КЕЦ основан, у време Хладног рата, када је тежиште његове мисије било на повезивању хришћана Истока и Запада, па све до данас, прилике, како у друштву тако и у самим црквама, значајно су се промениле. Пред различитим изазовима, као што су секуларизам, пораст сиромаштва, корупције, урушавање глобалних климатских услова, кршење основних људских и верских права, Конференција европских Цркава тражи начин како да успостави комуникацију и донесе одредбе које ће саму организацију учинити ефикаснијом и тако испунити њен циљ, а то је да она буде призната и искоришћена као платформа која ће олакшати комуникацију, пружити неопходне информације и експертизу Црквама чланицама на локалном, регионалном и националном нивоу. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији. Учешће Српске Православне Цркве у раду ове европске платформе односило се и односи се на случајеве по питању прогона Архиепископа охридског Митрополита скопског г. Јована, односа Цркве и државе у Црној Гори, поштовања верских слобода и људског достојанства, положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и по питању имовинских права. Током протеклих година Конференција европских Цркава је, у више наврата, подигла свој глас и посредовала код владе БЈР Македоније да се обезбеди фер суђење Архиепископу охридском Јовану и одбрана са слободе. Скупштина КЕЦ-а на заседању у Будимпешти 2013. године, позвала је комесара за људска права при Савету Европе и специјалног представника ЕУ за људска права да хитно размотре случај Митрополита Православне Охридске Архиепикопије, који је више година неправедно провео у затвору у Идризову. Конференција европских Цркава је апеловала на „прекид злостављања српске, ромске и других заједница" на Косову и Метохији, истичући да "скрнављење древних светиња представља губитак за културно и духовно наслеђе читавог света". У организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Европског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана је Међународна конференција на тему Верске мањине као део културно разноврсних друштава. Разматрани су европски и правни стандарди о заштити права верских мањина, актуелни изазови верских мањина у Европи, најбоље праксе праведног поступања са верским мањинама у европској традицији, улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина, као и будућност верских мањина у Европи. Конференција европских Цркава је била једна од заиста ретких међународних организација која је 1993. тражила укидање санкција против Југославије. Ова организације позива све људе и институције на бољу сарадњу, како би се спречио прогон верских мањина, створили услови за миран суживот у различитим друштвима, и на крају, обезбедио стални дијалог између већинских и мањинских Цркава и заједница у целом свету. Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света. Извор: Епархија бачка Хришћански свет |СПЦ View full Странице
  7. У Светој Архијерејској Литургији молитвено је учествовао Његово виокопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије а Свето Богослужење служили су изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил и Епископ будимски Лукијан уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. На крају Свете Литургије бесједом је вјернике поучио Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије а након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља бесједио је Високопреосвећени Митрополит Серафим. Извор: Радио Светигора
  8. Четвородневна духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“ настављена је у недјељу 20. маја Светом Архијерејском Литургијом у цркви Свете Петке у Будви. Звучни запис беседе Повезана вест: Саборном архијерејском Литургијом и отварањем представништва Императорског палестинског православног друштва у Будви настављена духовна манифестација „Породица Романов – сто година светости“ У Светој Архијерејској Литургији молитвено је учествовао Његово виокопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије а Свето Богослужење служили су изасланик Патријарха александријског г. Теодора Другога Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Свјатјејшег Патријарха московског и читаве Русије г. Кирила Епископ городецки и веглужски г. Августин, Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил и Епископ будимски Лукијан уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. На крају Свете Литургије бесједом је вјернике поучио Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије а након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља бесједио је Високопреосвећени Митрополит Серафим. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. Беседа Владике Атанасија на отварању изложбе копија фресака са Косова и Метохије и промоцији монографије "Старина Призрена" у крипти Храма Светог Саве, 17. марта 2017. године

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×