Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'сва'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је на Пасху Господњу Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Саслуживало му је братство Саборне цркве: протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина храма, протојереј Јован Милановић, ректор Богословије, јереј Станко Лакетић, парох при Саборној цркви, ђакони Горан Власац и Ђорђе Милидраг. Пре Свете Литургије служено је пасхално јутрење. С обзиром на ванредно стање, одмах након Литургије служено је и пасхално вечерње љубави. Након пребогате богослужбене трпезе братија је у владичанској резиденцији честитала Преосвештеном Епископу сверадосни Празник Христовог Васкрсења, пожелевши да Васкрсли Господ одагна сва искушења од нас те да Га можемо, у редовним условима и неометано, славити једним устима и једним срцем. Извор: Епархија сремска
  2. О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста која су радосно клицала „Осана“, само неколико дана касније су преиспуњена мржњом узвикивала "распни Га, распни". Животодавац умире на крсту. Господ се унижава спуштајући се до самог Ада, места крајње таме, одакле ће светлост Христовог Васкрсења почети да обасјава читав свет. Син Божији добровољно се унизио из љубави према нама и унизио себе да би до краја са нама прошао све етапе кроз које пролази један човек у свом животном веку. Поднео је вређања, ударце, подсмех и страдање на крсту. Прихватио је да умре Онај који је једини без греха. Сваки дан ове седмице назива се у богослужбеним књигама светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Интервју можете да прочитате и послушате ОВДЕ Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору о Страсној седмици | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, SVETIGORA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. "Својима дође и своји га не примише", каже јеванђелист. Иста уста која су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са...
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, са Преосвећеним Епископом каракаским и јужноамериканским г. Јованом из руске Заграничне цркве и свештенством, Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве. Звучни запис беседе У молитвеној радости Митрополит Амфилохије је замонашио у малу схиму три расофорна монаха: Романа, Герасима и Григорија, а у искушенике обукао Николу, Данијела и Радоја. Током Литургије крштен је и миропомазан слуга Божији Јован. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је сав наш хришћански живот у знаку Пресвете Тројице и да је сва суштина Свете литургије управо благосиљање Царства Оца и Сина и Духа Светога, подсјећајући да сваку службу Божију почињемо ријечима Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога. „Свето крштења је у име Оца и Сина и Духа Светога. Јављање Бога на ријеци Јордану, када се Господ крстио, било је јављање и Богојављање управо Оца, кроз глас који се чуо са небеса, кроз Духа Светога у виду голуба и кроз Господа Христа.“ Поучио је сабране да је све што постоји, и у нама људима и у свеукупној божанској творевини, испуњено знаком Свете животворне Тројице, запечаћено печатом Оца и Сина и Духа Светога, које исповједамо и у Оче нашу и у Симболу вјере. „У том знаку Свете Тројице је и оно што се данас догодило у овој древној светињи посвећеној Пресветој Богородици. Тројица наших монаха: о. Роман, о. Герасим и о. Григорије, су примили анђелски чин на дивни празник Три врховна Света учитеља Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, Светога Василија Великога и Светога Григорија Богослова. Они су били и остали свједоци Оца и Сина и Духа Светога, и њихов сав живот и све што су написали је у знаку Пресвете и животворне Тројице.“ Поред тројице старијих монаха, који су пострижени у име Оца и Сина и Духа Светога и заклели се да ће остати вјерни и да ће вољети Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Цркви Његовој до посљедњега свога издисаја, су и три нова послушника подмаинске светиње, који су такође примили првине англескога лика: Данијел, Никола и Радоје. Обнова подмаинске светиње је започела са тројицом монаха: оцем Бенедиктом, о. Агатоном и покојним Захаријем, који су прије 25 година овдје замонашени, благодарећи жртви о. Саве (Коматовића) дивнога монаха. Он је уградио себе и започео обнову ове светиње која је, како је истакао, запустјела од 1838. године када је Петар Други Ловћенски Тајновидац био приморан од аустроугарске власти да напусти Подмаине. Констатовао је да власт увијек врши насиље, и ондашња, па, нажалост, и ова савремена наставља то насиље на Црквом. Митрополит је протумачио да се у Подмаинама све догађа у име Свете Тројице. „Све је чудесно и у знаку Божјем, у знаку Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога. Све је утемељено на оној Божјој Христовој, христоликој љубави. То и јесте смисао хришћанског живота, да ми као хришћани носимо крст Христов Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека иде за Мном. То важи за све хришћане, а посебно важи за монахе који узимају крст Христов на себе и бивају свједоци управо оне прве вјерности Цркви Божијој, Христу Господу, попуст Светих апостола и попут Светих великих учитеља Цркве Божије: Светога Василија Великога, Григорија Богослова и Светога Јована Златоустога.“ Након што је благосиљао славски колач, Митрополит Амфилохије је поручио да је све свето и честито од Бога дато за све људе и земаљске народе, те да светиње Божије припадају свему човјечанству. У том смислу је поменуо некадашњег потпредсједника Владе Црне Горе Зорана Жижића, који је донио одлуку да се ова светиња врати Цркви Божијој и тими поправио и онај злочина аустроугарски и претходне злочине. Помолио се да Бог Зорана Жижића упокоји и пода му рајско насеље, као и да се да попут њега понашају и они који су сада његови наследници на власти: „Не да отимају светиње Божје и врше насиље на светињама, него да помогну да се светиње обнављају и враћају, ради њиховог спасења и спасења народа Божјег, ради спасења и напретка свеукупнога, и Црне Горе и народа нашега, и свеукупнога човјечанства.“ Оцијенио је да својатање светиња, поготово од стране власти које су пролазне, данас јесу, а сјутра их више нема, представља једно безумље, чему смо и сами свједоци ових дана. „Нажалост, то се догађа овдје код нас, код наших властодржаца који су обољели од опаке болести зване брзомора, и није опакије болести бивало. И данас још она код нас влада, идеологија брозоморна, идеологија богоубилачка и братоубилачка, идеологија која не обједињује, не сабира у име љубави Божије и људске, него разједињује, ствара расколе, крвопролића и свађе. Дај Боже да те идеологије што мање буде свуда у свијету, а посебно у Црној Гори. И да се умножи Светотројичина Божија и братска љубав међу свима нама и међу свима људима и свима земаљским народима, силом и дејством Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У Светосавском дому у Нишу у недељу, 22. децембра 2019. године у вечерњим часовима одржана је промоција капиталног дела Православне Епархије нишке - монографије „Историја Православне Епархије нишке“, аутора ђакона Далибора Мидића, катихете и архивара Епархије нишке. Овај важан издавачки подухват Епархије подржан је од стране Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства Правде Републике Србије. Аутор је ово дело приредио са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а из штампе је изашло у години обележавања 8 векова самосталности Српске Православне Цркве. Како је у свом говору истакао др теологије Ивица Живковић "о научном квалитету овог дела сведочи и један од највећих стручњака из области историје Српске Цркве код нас Срба проф. др Владислав Пузовић, професор на предмету Историја Цркве на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду", који је у својој рецензији истакао научну вредност монографије. Ова древна Православна Епархија је током своје историје била у саставу готово свих Архиепископија и Патријаршија у Југоисточној Европи. Отуда њена историја на одређен начин обједињује историју Православне Цркве у овом делу Европе" део је рецензије професора Пузовића која је прочитана на промоцији. Монографија обухвата поглавља о Епархији нишкој под омофором западне Цркве, у Охридској Архиепископији, у Трновској Патријаршији и у Пећкој Патријаршији 1386-1692. Ту су и поглавља о уздизању Епархије на достојанство Митрополије 1692, као и о Митрополији нишкој након укидања Пећке Патријаршије и периоду када је Митрополија била под управом бугарске егзархије. Такође, у монографији су и делови посвећени периодима Епархије нишке у оквиру Београдске Митрополије, неканонске Јерархије нишке и повратку канонске Јерархије нишке, Епархије у Првом светском рату уз поглавље о нишким свештеномученицима, Епархије након Првог светског рата и у Другом светском рату и Епархије у освит 21. века. У оквиру монографије налазе се и посебни одељци о Митрополији пиротској, каталог Епископа и Митрополита нишких и Митрополита нишавских, као и преглед манастира Православне Епархије нишке. Пред пуном салом Светосавског дома речи хвале делу, али и његовом аутору ђакону Далибору Мидићу на великом труду и посвећености, упутио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Владика се присетио тренутка када је по избору за Архијереја нишког почео са писањем приступне беседе и његовим суочавањем са чињеницом да готово не постоје обједињени писани трагови историје ове древне Епархије, чија историја датира много пре проглашења аутокефалности Српске Цркве. Једини текстови на које је наишао, били су фрагменти историје, које је на сајту Епархије нишке писао управо ђакон Далибор Мидић. Хвала Богу што нишка Епархија, као једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве, са својих 1700 година постојања на овим просторима, после 1700 година добија и једну овакву књигу, која ће на достојан и репрезентативан начин говорити о историји Цркве на овим просторима, од најранијих времена ове Епархије па све до данас" рекао је између осталог Владика. Владика Арсеније је истакао да је овај пионирски рад аутора темељ за сва будућа истраживања и да свако поглавље монографије може бити тема посебних књига. Такође, Владика је најавио и ново дело на коме ђакон Далибор тренутно ради, а реч је о књизи посвећеној Светом исповеднику Доситеју (Васићу), блаженопочившем Владики нишком и загребачком. Потом је о свом раду говорио и ђакон Далибор Мидић, који је заблагодарио свима који су му на било који начин олакшали године рада на монографији. Аутор је ово вече посветио блаженој успомени на проту Петра Гагулића, који је, како је рекао ђакон Далибор, поставио темеље историографије Православне Епархије нишке и чији рад и до данашњег дана није потпуно исцрпљен. Он заслужује посебну пажњу, која му за живота није била посвећена, па желим да се на овај начин и њему, његовој успомени и његовој породици и потомцима захвалим" рекао је отац Далибор о проти Петру Гагулићу. "Епархија нишка данас представља најстарију црквену организацију у саставу Српске Православне Цркве. Семе Хришћанства на просторима данашње нишке Архиепископије било је посејано у најраније време" рекао је аутор говорећи о значају наше богоспасаване Епархије који је приказан у монографији. На крају свог излагања аутор се посебно на благослову, љубави и подршци захвалио Преосвећеном Владики Арсенију, као и својој породици, која је поднела највећу жртву током његовог рада на монографији. Извор: Радио Глас
  6. У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог
  7. Са Васкрсом је из штампе изашао 277. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На преко 100 страна пред читаоцима је богат садржај – од теолошких тема, тема из језика, књижевности, историје, психологије, социологије… на челу којих су посланице – традиционална васкршња посланица Његове светости патријарха српског господина Иринеја чедима Српске православне цркве, и васкршња порука архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Васкрс позива на радост и зато на насловној страни Светигоре видимо Душу хришћанку која се радује свом васкрслом Господу и придржавајући се за руку свог Творца игра и поручује: Онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа! Тајну свијетлог празника читаоцима ће приближити текст „О Васкрсу“ мислиоца протојереја Александра Шмемана. Васкрсење најбоље свједоче они који су светошћу својом потврдили вјерност Христу. Један од њих је Свети старац Амфилохије са Патмоса, о коме пише Љиљана Поповић. На тему 800 година аутокефалности Српске цркве Његово преосвештенство епископ западноамерички Максим дао је интервју под називом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“. То јединство у различитости могло би бити сабирна идеја текстова објављених у овом броју. Како данас у новом вијеку посматрати подјеле, одгонета у свом излагању „Један народ двије нације“ протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Други разговор је „Сами смо одсекли део наше историје“ са почившим историчарем др Тибором Живковићем. На суштинско, а не реторично питање „Да ли је Европи потребно хришћанство?“, одговара протојереј-ставрофор проф. др Владан Перишић. Питањем је насловљено теолошко и културолошко разумијевање зависности, онако како ту пошаст види протојереј проф. др Василије Термос „Ако је зависност одговор, како онда гласи питање?“. Још један наслов је израз запитаности – „Постоји ли хришћански филм?“ – а одговара Владимир Коларић, прозни и драмски писац и теоретичар филма и умјетности. Знано је да постоји хришћанска књижевност, посебно кад се мисли на средњовјековну књижевност, а ње се дотакла Исидора Ана Стокин у тексту начело „Memento mori” у српској средњовековној књижевности“. Љубитељима књижевности препоручује се „Предговор за Злочин и казну“ Беле Хамваша, као и есеј о Стјепану Митрову Љубиши, одломак из докторске дисертације „Медитерански свет у српској књижевности”, др Зорана Д. Живковића, и наравно „Коло у Горском вијенцу“ Стефана Танасијевића. Коло је глас народа, односно глас јединства, глас различитости у јединству. Дејан Мачковић у својој студији о колима „Коло као икона цркве“ каже да је коло природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. И сви ови текстови васкршње Светигоре као да су увезани у колу, у јединству, испреплетани, хармонизовани, сједињени васкршњом радошћу, и као што се цио годишњи круг богослужења утврђује у односу на празник Пасхе или Васкрса, тако су и ови текстови у свом колу, свом кругу, утврђени на основу празника над празницима. А оплемењени су умјетничким фотографијама Јелене Јанковић. На граници књижевности, теологије и историје су редови Светог Мардарија Ускоковића „Тихи кутак Христов“, објављени у новој Светигори у преводу Александра Вујовића. Светигора је објавила и цртице „Село Разбој, нада или проклетство“ из трилогије „Кроз пакао и натраг“ Мира Микетића. Пажњу читаоца ће привући текст Мирјане Огњановић „Неустрашива пијанисткиња Марија Јудина“, као и текст Сава Греговића и Велише Кадића „Капела на Ловћену, Његошево ремек-дјело“. Оне који желе да сазнају више о језику занимаће рад академик Бранислава Остојића „Дурмиторски говори и дијалекатска база Вукова модела књижевног језика“. Наклоњенији историји зауставиће се пред приказом Стефана Радојковића „Ораховачки попис жртава Другог свјетског рата“. Светигора је објавила и два писма. Једно је писмо дјевојчице Јелисавете Круљ мати Никодими и сестрама манастира Ормилија, а друго је писмо подршке оцу Миајлу Бацковицу од Стефана Валдегамберија из регије Венето, штампано на унутрашњој корици часописа. На последњим страницама су хронике из Митрополије црногорско-приморске и сканди укрштеница. „Данас се сва твар весели и радује јер Христос васкрсе и ад се уништи.“ Кад је Господ васкрсао, земља и небо су проговорили гласом радости. Том општем поју прољећа човјек је додао и своју химну побједи над смрћу, Господу. Свако умјетничко дјело које је надживјело пролазност јесте побједа над смрћу… A Васкрс је вјечна инспирација. Дјела српских писаца инспирисана Васкрсом сабрао је у књигу „Васкрс у српској књижевности“ др Зоран Ђерић, чији је приказ штампан у Светигори, као и нека од тих остварења инспирисаних Васкрсом – пјесма „Молитва“ Бранка Радичевића настала на Васкрс 1844. и пјесма „Васкрс у Гружи“ недавно упокојеног пјесника Добрице Ерића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је данас крстионицу на Михољској Превлаци код Тивта, благосиљајући њене бранитеље, као и полицајце који су морали да дођу пред ову светињу ,,због коре хљеба“, поручујући да Бог није Бог силе, него Бог правде и да је Божија жеља да Михољска Превлака васкрсне. Обраћајући се чуварима ове светиње, владика подсјетио на Свештеномученика Јоаникија који је са 70 свештеника Митрополије црногорско-приморске, убијен у јуну 1945. године, по завршетку рата, од партизана братоубица, не антифашиста. „Штета је и гријех пред Богом да се поново повампирује дух тога злочина и братоубилаштва преко ове древне светиње, умјесто да се цијела Црна Гора удружи да заједно обновимо светињу која је у злим временима рушена.“ Михољска Превлака, казао је владика, не треба да буде „најљепша рушевина“ као што је својевремно Завод за културна добра записао за Стањевиће и констатовао да је било по њиховом, та стањевићка светиња не би данас били љепша него икада у својој историји. Помолио се да Бог да да идуће године засија златни крст на Храму Светих архангела и да ова садашња рушевина буде још љепша од стањевићке, а све за обнову љубави братске. „Ово се не гради из мржње ни према коме, а поготово према Црној Гори, која је наша домовина, овдје смо рођени, ту одрастамо, него се гради за будућност наше дјеце, за обнову древних светиња, како би се сачувао сваки камен.“ Објаснио је да се и спомен крстионица из четвртог вијека овдје гради на један модернији начин и да у Верони постоје такве крстионице из петог вијека, а да се крстионица која је овдје била налази у Загребу, тако да ће ова крстионица бити грађена у духу управо те крстионице из времена цара Константина. „Имамо чак и дио стуба те крстионице, који су археолози овдје открили, који ће се у њу уградити. Је ли то гријех, против кога је то? Ја се у Бога надам!“ Митрополит је казао да је дао благослов само за доњи дио крстионице а не да се она подигне као црквица и да су отац Миајло Бацковић и игуман Бенедикт то урадили у нади да ће тако покренути и обнову самог Храма Светих Архангела. Истакао је да је, када је било о томе ријечи, рекао и господину премијеру Душку Марковићу, да ће да наложи да се крстионица измјести на друго мјесто: „Био је чак и план да се она измјести и постави на друго мјесто како би се испоштовао тај захтев државе. Дакле, да се измјести, а не да се руши. Међутим, дизалица није могла да приђе да се то уради.“ Даље ток приче је познат. Полиција је јуче у раним јутарњим сатима опколила острво са намјером да у 9 сати сруши крстионицу што је, како је оцијенио Митрополит, насиље незапамћено у Боки: „Наставило се то насиље од времена цара Дукљанина, па онда редом кроз вјекове, и ево врхуни у покушају уништења Сузе Његошеве, крстионице у његово име, која је призив да се обнови ова светиња и све што је од културе истински на овом острву.“ Владика је казао да ће приликом обнове храма све бити сачувано, од оног древног римског насљеђа па све до посљедњег камена, и да је то циљ обнове. Подсјетио је да је тако рађено и приликом обнове других светиња на овим просторима: „Ја се надам у Бога да ће то да успије. Благодаран сам игуману Бенедикту, оцу Миајлу и народу Божијем, што су сачували ову светињу. Ево су из Италије, Венеције, у име Владе венецијанске, послали су подршку у заштити ове светиње и молбу власти Црне Горе да не скрнаве светиње. Доста их је оскрнављено у овом и у оном претходном несрећном братоубилачком рату.“ Митрополит је казао да није у реду да се руше храмови, и запитао се у име које Европе и које Црне Горе треба да се руше храмови, нагласивши да то мора да буде превазиђено. Још једном се захвалио народу Божијем који се овдје окупља на молитву. „Ми немамо другога оружја сем ријечи, као што је записао Свети Петар Цетињски, и молитве. Молитва и ријеч, која је благослов за све што је добро, из које се рађа и обнавља све што је достојно човјека и ове светиње. Надам се у Бога да ћемо идуће године за празник Светих архангела да имамо златни крст на храму. И ви се помолите да Бог уразуми ове из управе за културна добра, да схвате да они нијесу ту да чувају културне рушевине, него да их обнављају.“ Говорећи о култури, владика је подсјетио да култ значи богослужење и да је сва култура човјечанства првенствено никла из неке вјере: „Сва хришћанска култура Европе је подигнута око молитве – богослужења, и ми само тражимо да наставимо молитву и богослужење овдје кроз обнову и ових зидина и овога храма. То је оно што тражимо и од наше садашње власти. Они треба да запамте свака је сила довремена а Божија је свевремена и да Бог није Бог силе, него правде и, како је рекао Свети Петар Цетињски, у имену Божијем је суд и правда.“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је закључио да је Божији суд онај који коначно доноси пресуде о свему што се догађа, а да је Божија жеља и свих мученика кроз вјекове који су овдје гинули, да Михољска Превлака васкрсне и кроз њу и њен спомен: „Даће то Бог! Нека Бог благослови све вас и све бранитеље своје душе брањењем ове светиње! Нека Бог благослови и наше полицајце који због парчета хљеба морају да дођу. Надам се да ће молитвама Светог Петра Цетињског, Петра Ловћенског Тајновидца, Јована Владимира мученика, ова светиња васкрснути, ако Бог да, а кроз њу и и преко ње и ми да васкрсавамо. Амин, Боже дај!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо? Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски. Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља. И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише: „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4] Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира. „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5] Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио. О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали. Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко. Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма. [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског. [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге. [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339. [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362. [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87. [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98.
  10. The Rt. Rev. Dr Georges Florovsky Department of Philosophy Princeton University Princeton N.J. 40584 29.октобар 1968. г. Свјатослав Владика, Исцјељење раслабљеног Драги оче Георгије, Не знам да ли ћете одговорити на ово писмо или не, али у овим данима Вашег јубилеја[1], желио бих да знате да у току ових дугих година није било дана када нисам мислио на Вас и нисам се молио Богу да Он Сам – ими же ведает путами [само Њему познатим путевима] – учини чудо побједе над свиме „људским, исувише људским“ што се показало тако трагичним у нашим односима. Вјерујем цијелом душом да, ако не „въ мipѢ семъ“ [„у свијету овоме“], а онда у вјечности Христовој, dans la douce pitie` de Dieu [по благој милости Божијој], ми ћемо постати ближи један другоме него многима који су, можда из незнања, али ипак доливали уље на ону непотребну и бесмислену ватру. А да ли је то немогуће у овом животу? Желим да знате да за мене, ма колико да будем живио, не може бити веће радости од обнављања – у Христу и благодаћу Христовом која све омива, све побјеђује, оних односа који су, у својој најсуштинскијој дубини на Њему самом, вјерујем, и били основани. Да ли ће се то десити или се неће десити, остављам Вама да одлучите, јер у свему ономе што се тиче мене, ја сам спреман у било ком тренутку, по Вашој процјени, да учиним све оно што бисте Ви сматрали неопходним. У Христу, Александар Шмеман 575 Scarsdale Road CRESTWOOD N.Z. 1070[2] Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо? Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски. Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља. И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише: „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4] Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира. „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5] Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио. О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали. Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко. Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма. [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског. [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге. [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339. [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362. [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87. [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98. View full Странице
  11. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...