Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сваког'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Чини ми се да у корену сваког интереса лежи емоција. Да ли је то заиста тако ? Политичари често одвајају интерес од емоција, мислећи да су емоције погубне у политичком животу. Заправо често наводе примере у којима дају предност интересима (разноразним, политичким, војним, економским) - оним које одвајају од емоција. Тако на пример, постоји интерес великих сила за куповином (односно продајом) нафте, оружја, социјалног мира (разним играма и забавом за масе)... Њихов интерес је да ратују по свету (отимају ресурсе тамо где им се прохте - ту првенствено мислим на САД) спроводе револуције, свргавају непослушне режиме, разноразним методама. Чему све то ? Ради глобалне доминације једне државе над многима ? Опет се питам, шта је глобална доминација и чему она ? Зашто ратују њихови официри и војници ? Можда због горе поменуте нафте ? Ако је тако, шта ће им она ? Да обезбеде снабдевање становништва на својој територији ? Чему ће им снабдевање нафтом ? Да покрену индустрију, обезбеде транспорт, једном речју, леп живот свом становништву... Е, ако је то већ тако, (а живимо у свету који нас не може уверити у супротно) тада иза свих тих војних, политичких и економских интереса у корену лежи остваривање једне (и можда једине) емоције - емоције коју доноси удобност живота. Та удобност живота остварује се отетим ресурсима који припадају разним народима... Једном приликом чуо сам на ТВ-у због чега ратују официри који се боре за глобалну доминацију својих држава, од стране једног редитеља, који је за разлоге војничког ратовања навео поседовање ствари и непосредних физичких објеката који се могу наћи у животу сваког од нас (у домаћинству). Ти објекти (столица, сто, кревет, сијалица... итд) у суштини служе да би се остварила емоција коју доноси удобност живота... Дакле иза сваког интереса великих, ма какав он био, стоји остварење неке емоције, како код оних који чине масу људи, тако и код оних који чине елите. Дакле, у корену интереса лежи емоција. Да ли је то тако и код Срба ? Вероватно јесте, с том разликом што су емоције које покрећу српске интересе усмерене на опстанак народа на овим просторима. Вероватно присуство тих емоција за опстанком не одговара великима. Србима неретко замерају то да не могу да одвоје интерес од емоција, барем у политици (сетите се само бомбардовања од стране НАТО-а и њихових настојања да нас приволе НАТО-у). Зато, не волим када ми кажу да је лоше да иза сваког интереса стоји емоција, и, у светлу горе изреченог, питам те исте који ми напомињу да су емоције у политици лоше, а шта раде велики ? Боре се да остваре емоцију коју доноси удобност живота ? Изгледа да им је то интерес, интерес у чијем корену лежи емоција. Свака дискусија на тему "емоција у корену интереса" је добродошла...
  2. „Идол је, – истакао је патријарх, – лажна вредност, коју људска фантазија или због предрасуда, или због злих наговора са стране, подиже у ранг апсолутне вредности која захтева поклоњење. Управо тако су стварани древни пагански богови и људи су се клањали рукотвореним идолима као оваплоћењу апсолутне вредности док ови идоли нису срушени Христовом вером. Тако је било у стара времена, а шта се дешавало касније? И касније се сачувала традиција поклоњења лажним вредностима. А да би се човек поклонио лажној вредности треба да је апсолутизује, односно да је учини апсолутно непобитном вредношћу, коју нико не оспорава и која захтева само поклоњење. Тако су на месту рукотворених идола почели да се појављују идоли друге врсте – плодови људских мисли, расуђивања и философских конструкција. И ми знамо да су често политичке концепције и политичке идеје постајале такви идоли који су захтевали потпуно потчињавање и скоро религиозно поклоњење. Не тако давно и наша земља се ослободила поклоњења сличним идеолошким кумирима, и дај Боже да наш народ никад више не прихвати неку сличну саблазан.“ „Али тако није било само у нашој земљи, – истакао је патријарх. – Знамо да се политичке идеје често формулишу и преносе људима тако да убеде људски род да наводно још једна у низу идеја представља врхунац људске мисли и да следити је значи изградити срећно, напредно и праведно друштво. И поново, као што је било у нашој блиској националној прошлости, тако се сад у размерама целе планете развија поклоњење извесном идолу који се назива савременим друштвом, као да је савремено друштво већ достигло максимум у свом развоју и као да после њега више ништа не следи. Неки нас наговарају да све то прихватамо на веру и да му се клањамо као идолу; покушаји да се идолопоклонство оспори изазивају жесток отпор и ми знамо: већина ратова и револуција, и у прошлости, и данас, дешава се зато што је неко пожелео да створи новог идола и да примора мноштво људи да му се клањају.“ „Међутим, постоји и други идол, а то је богатство. Богатство привлачи човека зато што му даје снагу, шири његове могућности. Заиста, богатство омогућава човеку да оствари оно што жели, а човек најчешће жели успех и насладу. Успех без насладе је непотпун успех, али кад нам успех омогућава потпуну насладу, појављује се још један идол – празнина, којој људи често посвећују сав свој живот и поклањају јој све своје снаге.“ „Ниједна идеологија, – истакао је поглавар, – која оспорава идеологију која влада на овом или оном месту, у ово или оно време, не може да сруши идола, већ само један идол замењује другим. А крст Господњи уништава сваког идола, зато што гледајући крст схватамо: грех, ђаво и смрт нису победили новац, власт и наслада, већ их је победио Христос, Који је примио обличје слуге и био разапет на крсту како би Својом жртвом искупио наше грехове и спасио цео људски род. Подвиг Христа, Који је разапет и полаже Свој живот ради других, Који је уништио и данас уништава идоле. И ако желимо да будемо слободни од идолопоклонства које скоро неприметно продире у нашу свест и у наш живот, треба чврсто да се држимо православне вере, да исповедамо Господа Исуса Христа Распетог као свог Спаситеља и Бога, да Његовим учењем хранимо свој разум и своје срце и да самим тим стичемо велику слободу од сваке људске сугестије, од свих идола који се стварају ради још једног поробљавања људи.“ Извор: Православие.ру
  3. У својој проповеди на Крстовдан, 27. септембра, Његова Светост патријарх Кирил дотакао се теме идолопоклонства у историји људског рода и у савременом животу. „Идол је, – истакао је патријарх, – лажна вредност, коју људска фантазија или због предрасуда, или због злих наговора са стране, подиже у ранг апсолутне вредности која захтева поклоњење. Управо тако су стварани древни пагански богови и људи су се клањали рукотвореним идолима као оваплоћењу апсолутне вредности док ови идоли нису срушени Христовом вером. Тако је било у стара времена, а шта се дешавало касније? И касније се сачувала традиција поклоњења лажним вредностима. А да би се човек поклонио лажној вредности треба да је апсолутизује, односно да је учини апсолутно непобитном вредношћу, коју нико не оспорава и која захтева само поклоњење. Тако су на месту рукотворених идола почели да се појављују идоли друге врсте – плодови људских мисли, расуђивања и философских конструкција. И ми знамо да су често политичке концепције и политичке идеје постајале такви идоли који су захтевали потпуно потчињавање и скоро религиозно поклоњење. Не тако давно и наша земља се ослободила поклоњења сличним идеолошким кумирима, и дај Боже да наш народ никад више не прихвати неку сличну саблазан.“ „Али тако није било само у нашој земљи, – истакао је патријарх. – Знамо да се политичке идеје често формулишу и преносе људима тако да убеде људски род да наводно још једна у низу идеја представља врхунац људске мисли и да следити је значи изградити срећно, напредно и праведно друштво. И поново, као што је било у нашој блиској националној прошлости, тако се сад у размерама целе планете развија поклоњење извесном идолу који се назива савременим друштвом, као да је савремено друштво већ достигло максимум у свом развоју и као да после њега више ништа не следи. Неки нас наговарају да све то прихватамо на веру и да му се клањамо као идолу; покушаји да се идолопоклонство оспори изазивају жесток отпор и ми знамо: већина ратова и револуција, и у прошлости, и данас, дешава се зато што је неко пожелео да створи новог идола и да примора мноштво људи да му се клањају.“ „Међутим, постоји и други идол, а то је богатство. Богатство привлачи човека зато што му даје снагу, шири његове могућности. Заиста, богатство омогућава човеку да оствари оно што жели, а човек најчешће жели успех и насладу. Успех без насладе је непотпун успех, али кад нам успех омогућава потпуну насладу, појављује се још један идол – празнина, којој људи често посвећују сав свој живот и поклањају јој све своје снаге.“ „Ниједна идеологија, – истакао је поглавар, – која оспорава идеологију која влада на овом или оном месту, у ово или оно време, не може да сруши идола, већ само један идол замењује другим. А крст Господњи уништава сваког идола, зато што гледајући крст схватамо: грех, ђаво и смрт нису победили новац, власт и наслада, већ их је победио Христос, Који је примио обличје слуге и био разапет на крсту како би Својом жртвом искупио наше грехове и спасио цео људски род. Подвиг Христа, Који је разапет и полаже Свој живот ради других, Који је уништио и данас уништава идоле. И ако желимо да будемо слободни од идолопоклонства које скоро неприметно продире у нашу свест и у наш живот, треба чврсто да се држимо православне вере, да исповедамо Господа Исуса Христа Распетог као свог Спаситеља и Бога, да Његовим учењем хранимо свој разум и своје срце и да самим тим стичемо велику слободу од сваке људске сугестије, од свих идола који се стварају ради још једног поробљавања људи.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  4. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство… Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег. Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара… Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти. Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори. Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Дивни су и чудесни божићни обичаји и пјесме свих хришћанских народа и пјесника Истока и Запада. Сви они, кад су прави, надахнути су црквеним пјесмама и службама заснованим на самом догађају Христовог Рођења у Витлејему од Пресвете Дјеве, предсказаним пророцима, посвједоченим пастирима, небесним анђелима, мудрацима са Истока, описаним Еванђелистима. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство… Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег. Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара… Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти. Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори. Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди! Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Егзарх свештеног трона пећког Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг
  7. Интервју са Епископом стобијским и Мјестобјуститељем струмичким Господином Давидом водио протопрезвитер Иван Цветковић Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Create New...