Претражи Живе Речи Утехе

мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html

Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. View full Странице

Николајеве студије првенствено објављују оригиналне научне радове посвећене проучавању теологије и духовности. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука — философије, социологије, политикологије, филологије, књижевности, историје, историографије, архивистике итд. — уколико кореспондирају са тематиком часописа. Николајеве студије такође објављују релевантну архивску и документарну грађу са пратећим студијама и напоменама, као и библиографије, краће прилоге, осврте, коментаре и приказе нових издања. Николајеве студије првенствено објављују радове на енглеском и српском језику. Сви радови објављени у Николајевим студијама су двоструко и анонимно рецензирани. Часопис Николајеве студије уређује се у складу са Актом о уређивању научних часописа који је 2009. године прописало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, односно у складу са одговарајућим међународним ISO стандардима. Универзалну децималну каталогизацију (УДК) часописа Николајеве студије врши Народна библиотека Србије. Часопис Николајеве студије опремљен је и DOI бројевима. Часопис Николајеве студије похрањује се у Репозиторијум Народне библиотеке Србије и у штампаном и у дигиталном облику. Поред апстраката, кључних речи, УДК и DOI бројева којима су опремљене Николајеве студије, намера уредништва је да часопис опреми одговарајућим индексима, односно регистрима аутора, индексом библијских стихова, индексом Велимировићевих дела, као и појмовним и географским индексом. Планирано је да на вебсајту часописа буде доступан и кумулативни индекс Николајевих студија, који би могао да послужи као користан алат будућим истраживачима. Часопис излази двојако: као класични штампани часопис, штампан у А5 формату на рециклираном папиру у Штампарији Српске Православне Цркве у симболичном тиражу од 200 примерака, и истовремено као електронски часопис, у отвореном приступу на вебсајту часописа. Nikolai Studies NIKOLAISTUDIES.ORG Упутство ауторима.

Календарску 2019. Поуке.орг завршавају као најчитанији црквени сајт у Србији. По рангирању Alexa годину завршавамо као 334. од свих могућих сајтова који се прате у Србији ( страних и домаћих). Просечни посетилац проведе 13,45 минута дневно уз Поуке. Обично, најбољи црквени сајтови у свету се крећу између 400 и 600 места. Поуке. орг су у овој години имале експанзивни раст читаности, у једном тренутку смо били на 210. месту. Не желимо овим да се хвалимо, на неки начин у питању је већ "лањски снег". Желимо нешто друго - да вас питамо шта вас је највише привлачило или одбијало на Поукама и какве би промене на сајту желели? Хвала на сарадњи. Поуке.орг - ЖРУ

Посетите нови интернет сајт Високих Дечана decani.org на којем ћете наћи обиље информација и фотографија о нашем манастиру, о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира. На истом месту можете да видите манастирску интернет продавницу, библиотеку, да оставите имена за молитву, да дате прилог за манастир, да се упишете у књигу утисака и да сазнате како да дођете до манастира. Сајт ће бити днепрекидно ажуриран и допуњаван информацијама и фотографијама. За сада је сајт објављен на пет језика. https://www.decani.org/rs/ View full Странице

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS

Поштовани пријатељи, Сајт Црква.нет је добио ново рухо, прегршт нових опција, модеран, минималистички дизајн и још много тога... Посетите сајт на адреси https://crkva.net/ View full Странице

-Прије 14 година наш Радио почео емитовање програма преко интернета- Дана, 3. децембра 2004. године Радио станица Митрополије црногорско-приморске “Светигора“ почела је са емитовањем програма преко интернета. О томе је говорио веб администратор сајта Боро Станковић. Звучни запис разговора View full Странице

Да га не бисмо препричавали, погледајте сами, текст са његовог сајта преносимо у целости уз линк ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ На моју мејл адресу стигло је 05. 10. 2018. из Епархије ваљевске писмо следеће садржине: ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ ——– Еп. Бр. 681 Датум: 05. 10. 2018. г. Оче Архимандрите, Вашом објавом од 09. јула 2018. године, у којој јавно прекидате канонско општење са Патријархом српским и са надлежном епископом, и Вашим самовољним напуштањем манастира у коме сте боравили, прекршили сте низ канонских прописа наше Свете Православне Цркве. Овом приликом, позивамо Вас на покајање и да са монашким смирењем и послушношћу доставите писани одговор у року од четрнаест дана, од дана објављивања на званичном сајту Епархије ваљевске. Подсећамо Вас да је одлуком Ебр. 617 од 13. 09. 2018. године, против Вас покренут црквено-судски поступак и да сте под забраном свештенодејства до окончања овог поступка. Предње Вам се доставља на знање и даљи сходни поступак. С Божијим благословом, ЕПИСКОП ВАЉЕВСКИ + Милутин АРХИМАНДРИТУ НИКОДИМУ Писмо је стигло у пдф-у, а епархијски секретар је пропратно написао: „Оче Никодиме, у прилогу Вам достављамо допис Епископа ваљевског Г. Милутина. Молимо Вас да потврдите пријем. С поштовањем…“ Исто је објављено на сајту Епархије ваљевске. Пошто не могу да одговорим писмом Епископу Г. Милутину, нити да потврдим пријем његовог писма, јер бих тиме прекинуо објављени прекид општења и помињања, о писму говорим (не одговарам на њега) јавним путем. У поменутој Објави прекида помињања и општења, позивајући се на 15. правило Двократног сабора у Цариграду, оптужио сам владику Милутина за јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, и назвао га, сагласно изразу у овом правилу, „лажним епископом и лажним учитељем“, а овим путем желим да га разобличим као фарисеја и лицемера, тј. као лажног пастира, као најамника, чак као вука у овчијој кожи. Пре свега, писмо Еп. Милутина је правно неважеће. У њему недостаје име особе коме је оно упућено. Иако сам ја једини Архимандрит Никодим у Епархији ваљевској, моје пуно име је Архимандрит Никодим (Богосављевић), као што стоји у свим актима мени упућеним, које је издавала иста Епархија. Дакле, особа којој је писмо упућено – АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ – правно не постоји у Епархији ваљевској, односно у СПЦ. У писму се не наводи које сам „канонске прописе наше Свете Православне Цркве“ прекршио, који би требало да буду основа за моје покајање. Како могу да се покајем ако не знам које сам каноне прекршио, односно за шта ме оптужују и покајању приводе канонски прописи Православне Цркве? Како може да ме гане на скрушење и покајање нешто чији ми је садржај непознат? Или је вл. Милутин сматрао да се подразумева на које је канонске прописе мислио, или је сматрао да му могу веровати на реч у вези подразумеваних канонских прописа?! Ово друго је нарочито апсурдно, ако имам на уму његову уплетеност у јереси. На другој страни, ненавођење канонских прописа које сам прекршио слаже се са ненавођењем канона на који сам се ја позвао у својој Објави – 15. правило Двократног цариградског сабора. Пре свега, то говори о немарном, аљкавом односу вл. Милутина о основама канонског поретка и живота у Православној Цркви, и затим, посредно, говори о оправданости ненавођења одговарајућих канона од стране владике, јер су они суштински неважни и немоћни у светлу важности и моћи наведеног 15. правила. У сваком случају, оба наведена разлога чине писмо вл. Милутина канонско-правно невалидним. Поред ових суштинских правних недостатка, писмо има и материјалних и формалних грешака. Владика наводи да сам самовољно напустио манастир, не наводећи име манастира. То је учинио јер и није могао навести име непостојећег манастира. Наиме, нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу. Формална грешка је начин обраћања владике мени. Он ми се обраћа са „Оче Архимандрите“, уместо уобичајеног „Високопреподноби оче Никодиме“. Наравно, није реч о случајном пропусту, већ говори о духу односа владике према мени. Мање је важно што ме лишава части која припада, не мени, већ чину који сам од њега добио. Много је, међутим, важније што у опхођењу изоставља моје име (сагласно изостављању мога презимена у адреси). Тиме он показује да сам постао за њега безимен, тј. безличан, и показује његов бирократски, најамничко-непастирски однос према овци, која је, по њему, заблудела, а која припада стаду словесних оваца које му је Христос, чија је он икона, поверио на напасање. Да би ово последње поткрепио, дужан сам да наведем да је вл. Милутин почео да се свети мојим духовним чадима, што говори о његовој повређеној сујети, немоћи, злопамћењу и осветољубивости. У разговору са особом, чије име, разумљиво, нећу наводити, еп. Милутин се служио и лажима. Рекао је том приликом да је разлог за мој поступак то што сам ја од њега неколико пута тражио да ме предложи за владику, а што он није урадио. То је ноторна лаж, гнусна клевета, слична клеветама којима ме клевећу маскирани доколичари, „теолози“, опадачи и пљувачи, на највећем неправославном форуму Поуке.орг (међу којима, под лажним именом, и хиландарски јеромонах), лажући да сам из Митрополије црногорско-приморске отишао, јер ми је Митр. Амфилохије обећао, а затим није испунио обећање у вези избора за владику. (Свако ко иоле мало познаје митр. Амфилохија, зна да је таква врста преговора-договора с њим немогућа.) Ђаво, на грчком диаволос, буквално значи клеветник, опадач. Својим лажима и клеветама вл. Милутин показује да је он директни слуга и сарадник лаже, оца лажи и клеветника – сатане, тј. ђавола. Страшно! Шта је дочекала јадна наша Мајка, Православна Црква, да православни епископи лажу! Међутим, горе и страшније од коришћења лажи од стране вл. Милутина је то што је он њима желео да погуби душу Божијег човека, мога духовног сина. „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). „Лажни епископ“ Милутин показује не само да није пастир, нити најамник, већ вук у овчијој кожи који погубљује душе словесних оваца, за које је Христос-Пастир пролио своју богочовечанску крв! Поставља се питање да ли он уопште верује у Бога, да ли верује да постоји Страшни суд, на који ће и он, као и читав људски род, изаћи! Намеће се још и питање на који начин је овај човек постао епископ? Очито духовном симонијом, јер осим материјалне, новчане симоније, за коју не верујем да је користио, постоји и ова друга, духовна, када се епископи духовно поткупљују од лажног кандидата – његовим лажним смирењем, сервилношћу и лажном послушношћу – да би били изабрани за епископа. Зато је ово писмо, уместо одговора на позив на моје покајање, после разобличавања вл. Милутина као лажног епископа и лажног пастира, као лошег и немарног најамника и као – авај! – душегубног вука у овчијој кожи, позив истог на покајање: Нека се покаје лажни епископ и лажни пастир, вук у овчијој кожи, док је још времена! Нека се покаје јавно за јавна своја сагрешења о Бога, Цркву, истину, правду, о поверено му стадо! Нека се покаје и јавно се одрекне и осуди јереси екуменизма, сергијанства и неообновљенства! Нека се покаје и разапни своје самољубље, себичност, кукавичлук и страшљивост! Нека се не плаши људи, већ да се људи стиди, а Бога да се плаши и Његовог Страшног суда! Нека се не плаши лажног патријарха Иринеја, лажног митрополита Амфилохија, лажног епископа Иринеја, лажног епископа Атанасија! Неће му они судити на Страшном суду, већ праведни, непоткупљиви и свезнајући Судија! Нека сиђе са Христовог трона на који је недостојан и узурпаторски засео! Нека сиђе са трона и повуче се, не у своју луксузну вилу на видиковцу изнад Ман. Пустиња, већ у келију три са два, обуче се у врећу и кострет, поспе пепелом, клекне на колена и завапи Господу за опроштај, док још времена има! А времена је све мање! Амин! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) http://nikodimbogosavljevic.com/poziv-na-pokajanje

Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице

Интернет сајт Живе речи утехе – Поуке. орг прославио је на празник Светих Кирила и Методија 9. година свога рада. Тим поводом гост Радија Светигоре је био Милан Ракић, главни администратор сајта. Звучни запис разговора Повезане вести: View full Странице

Отворени и јавни сатанизам Да ли је могуће да нешто овако постоји у сред Србије и да то нико не санкционише? Зна ли неко више о овом човеку, отвореном сатанисти са Новог Београда из блока 71 који се представља под псеудонимом "Alexandar Thorn"? У питању је сајт https://alexanthorn.okultopedija.com/linkovi.htm а ово су његови подаци са сајта мобилни телефон, адреса на Новом Београду и др. https://alexanthorn.okultopedija.com/kontakt.htm фотографије, очигледно сатанистичке https://alexanthorn.okultopedija.com/galerija.htm биографија https://alexanthorn.okultopedija.com/alexanthorn.htm чак у оквиру сајта функционише и сатанистички радио https://alexanthorn.okultopedija.com/psyradio.htm Упозорење: Ко је слабијег духовног здравља боље нека не улази на линкове!!

Базилика.ро: Који су најважнији проблеми са којима се Православна Црква Чешких земаља и Словачка суочавала у време комунистичкере владавине? Како сте успели да их превазиђете? Митрополит Растислав: Наша помесна Црква није искусила прогон толико великог обима као што је био случај, на пример, са Руском Православном Црквом у Совјетској Русији. Наравно, постојала је тотална контрола свештенства, али ово се не може назвати отворено непријатељство. У касним 1950-тим унијатске парохије у Словачкој придодате су на силу Православној Цркви, па су представљале мине са закаснелим дејством за будуће нараштаје. После тзв. Прашког пролећа 1968. започео је масовни повратак унијатима праћен насиљем и изазивањем међусобних антагонизама. После тзв. Плишане револуције у Чехословачкој 1989. године држава је вратила унијатима храмове, одузимајући их од Православне Цркве. Почела је расподела црквене имовине, а православним свештеницима је било забрањено да улазе у цркве. Пуно наших заједница је било натерано да се моле по приватним кућама, често веома неадекватним за богослужење. Друге заједнице би поставиле олтар под ведрим небом, где су служене Божанске Литургије и савршаване Свете Тајне. Заузврат за одузета богослужбена места држава је дала новчану компензацију, која је, наравно, била недовољна за изградњу других богослужбених места. Пошто је било немогуће да се запосле архитекти и професионални грађевински радници, верници су прикупљали финсијска средства, пружали грађевински материјал и градили нове цркве својим сопственим рукама, према својим могућностима. Због овог разлога, пуно тих верских објеката сада је у жалосном стању и изискују велике поправке и инвестиције. Штавише, ми се суочавамо с проблемом недовољних места за богослужења у градовима. Сеоско становништво стари, а млади људи који су отишли у градове, напуштени су без могућности да их неко духовно води. Тек сада смо у могућности да саградимо и осветимо храмове у Братислави и у Кошици, у којима је највећи број становника у земљи. Несумњиво, ово је само почетак и захтеваће пуно труда и финансијског инвестирања еда би се омогућило верницима у великим градовима да нађу цркву или да успоставе своју сопствену црквену заједницу за пун духовни живот. Базилика.ро: Млади људи су будућност Цркве. Како Православна Црква Чешких земаља и Словачке одговара на проблеме са којима се суочавају млади људи? Митр. Растислав: Млада генерација представља будућност сваког народа и сваке државе и, отуда, Цркве. За нас је приоритет да се деца и млади васпитавају у традиционалним породицама, где су отац и мајка, браћа и сестре, у којима постоји поштовање према старијима, а деца се одгајају према традицијама њиховог народа, њихове културе, ангажовања и љубави према својој домовини. Наша Црква је одвојена од државе, но наши свештеници имају могућност да предају верску наставу у друштвеним школама. Ми имамо Православну омладинску заједницу која се састоји од група младих људи из свих наших парохија. Заједница организује заједничке састанке, семинаре, летње кампове, спортске догађаје, који пружају младима прилику да се добро упознају и опште, да проучавају богословље и учествују у црквеном животу. Захваљујући личним искуствима добијеним у Заједници, многи млади људи касније уписују црквене школе, стичу богословско образовање и постају свештеници Православне Цркве. Базилика.ро: Како је Црква Чешких земаља и Словачке укључена у друштво? Митр. Растислав: Мада је наша помесна Црква уставно одвојена од државе, она има користи од њене подршке, и живот Цркве је интегрални део друштва. Њен рад се не може свести само на филантропска дела, на болнице, домове за сирочад или старачке домове, на катихетско образовање у школама. Мисија Цркве у свету није само друштвени рад или помагање људима којима је то потребно, већ је и молитва, проповедање Речи Божје, пажљиво чувајући Тајну Јеванђеља. Свети апостол Павле истиче: „Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефесцима 6,12). Базилика.ро: Црква је присутна на интернету и намерава да буде све више присутна на социјалним мрежама. Да ли мислите да је сајберпростор погодан и за ширење јеванђелске поруке? Митр. Растислав: Сајберпростор је постао интегралан део саврменог човековог живота. Многи људи, због своје професије или избора таквог начина живота, постали су пустињаци сајберпростора. Појмови као што је исправљена реалност и виртуелна реалност постали су животна норма за младе људе и стога, само користећи технологију можемо им прићи и помагати да нађу Христа. У данашњем друштву превлађује мишљење да ако се нешто није појавило на интернету, онда није није ни значајно. Нажалост, овакав дух продире и у Цркву због чега је изгубљена оштрина перцепције и дубина духовног живота. Међутим, ми не можемо потпуно запоставити интернет; с друге стране, живот у Цркви биће схваћен као анахронизам који није интересантан савременом човеку, а праве духовне вредности биће замењене исправљеном, виртуелном реалношћу. Базилика.ро: Ако сте у могућности да направите прогнозу: како видите Православље за десет година? Митр. Растислав: Веома је ризично правити прогнозу за тако дуг период с обзиром на то да се данас свет развија невероватном брзином, ширењем интернета и развитком технологија у различитим областима људске активности. Судећи по ономе што се дешава у нашој земљи, Православље буди интересовање у људима који траже непромењену веру и аутентичне традиције које су потпуно занемарене, на пример, у другим хришћанским вероисповестима. Многи савременици, уморни од информатичког притиска, траже духовни мир у самоћи манастира. Ја чврсто верујем да је данас неопходно да у Православној Цркви непатворне и истинске јеванђелске вредности буду оснажене личним примером начина живљења, а у том контексту видим светлу будућности Цркве не само наредних десет година, него и дуже од хиљаду година. * * * Његово Блаженство Растислав, митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке најмлађи је међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава. Митрополит Растислав (крштено име Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снину, у Словачкој. Његово Блаженство Растислав залаже се за јачање пастирских активности и богослужбеног живота своје Цркве. Он је члан Научног савета Факултета за православно богословље Универзитета у Прешову, над којим према Уредби има канонски надзор. Због својег ангажовања у многим друштвеним и црквеним догађањима стекао је углед у друштву и члан је различитих панела. Он говори руски и грчки језик, а пасивно користи немачки, енглески, пољски и српски. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице