Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'сајт'.
Found 26 results
-
мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html
-
Нови веб сајт посвећен библијској археологији
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
На катедри библијских студија при Петроградској духовној академииј већ дуже од 30 година проводе се истраживања на пољу библијске археологије. Као један од значајних резултата тог рада представља припрема и објављивање, између 2010. и 2014, трију мултимедијалних уџбеника који садрже описе археолошких предмета из библијских земаља – Свете земље, Мале Азије и Јордана. Професори и студенти Одсека за библијске студије сами су снимали и стварали видео снимке током својих археолошких експедиција провођених од 2007. до 2014. године. Онлајн верзије тих руских уџбеника, првобитно објављених на ДВД-у, сада се могу добити и на вебсајту. Сваки археолошки предмет има свој опис и фотогалерију, а понекад и видео запис. Материјал је намењен професорима и студентима богословских академија и семинарија, као и свима онима који желе да се упознају са стањем археолошких ископавања и тиме и само Свето писмо. Сајт наводи 42 археолошка сајта са 1350 фотографија и 247 видеа. Извор: Православие.ру (са руског Инфо служба СПЦ)- 1 comment
-
- 1
-
-
- библијској
- посвећен
- (и још 4 )
-
Манастир Високи Дечани одскоро има свој нови интернет сајт decani.org на коме се могу наћи информације и фотографије о овој задужбини српског краља Светога Стефана Дечанског из 1335. године. Високи Дечани се налазе у подножју Проклетија, између Пећи, сједишта српске архиепископије и царског Призрена, једне од славних престоница Немањића. Овај манастир са јединственом црквом саграђеном у романичком стилу са елементима готике, украшеном са више од 1000 српско-византијских фресака, Унеско је прогласио за мјесто свјетске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у XIV вијеку. Поред података о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира, на сајту decani.org је и манастирска интернет продавница, библиотека. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, упишу се у књигу утисака и сазнају како да дођу до манастира. На Фејсбук страници дечанског манастира наводи се да ће се сајт редовно ажурирати и допуњавати информацијама и фотографијама. Интернетска презентација манастира је за сада објављена на пет језика. -
-
Поштовани пријатељи, Сајт Црква.нет је добио ново рухо, прегршт нових опција, модеран, минималистички дизајн и још много тога... Посетите сајт на адреси https://crkva.net/ View full Странице -
https://www.decani.org/rs/ -
Посетите нови интернет сајт Високих Дечана decani.org на којем ћете наћи обиље информација и фотографија о нашем манастиру, о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира. На истом месту можете да видите манастирску интернет продавницу, библиотеку, да оставите имена за молитву, да дате прилог за манастир, да се упишете у књигу утисака и да сазнате како да дођете до манастира. Сајт ће бити днепрекидно ажуриран и допуњаван информацијама и фотографијама. За сада је сајт објављен на пет језика. https://www.decani.org/rs/ View full Странице
-
-Прије 14 година наш Радио почео емитовање програма преко интернета- Дана, 3. децембра 2004. године Радио станица Митрополије црногорско-приморске “Светигора“ почела је са емитовањем програма преко интернета. О томе је говорио веб администратор сајта Боро Станковић. Звучни запис разговора -
-Прије 14 година наш Радио почео емитовање програма преко интернета- Дана, 3. децембра 2004. године Радио станица Митрополије црногорско-приморске “Светигора“ почела је са емитовањем програма преко интернета. О томе је говорио веб администратор сајта Боро Станковић. Звучни запис разговора View full Странице
-
Да га не бисмо препричавали, погледајте сами, текст са његовог сајта преносимо у целости уз линк ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ На моју мејл адресу стигло је 05. 10. 2018. из Епархије ваљевске писмо следеће садржине: ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ ——– Еп. Бр. 681 Датум: 05. 10. 2018. г. Оче Архимандрите, Вашом објавом од 09. јула 2018. године, у којој јавно прекидате канонско општење са Патријархом српским и са надлежном епископом, и Вашим самовољним напуштањем манастира у коме сте боравили, прекршили сте низ канонских прописа наше Свете Православне Цркве. Овом приликом, позивамо Вас на покајање и да са монашким смирењем и послушношћу доставите писани одговор у року од четрнаест дана, од дана објављивања на званичном сајту Епархије ваљевске. Подсећамо Вас да је одлуком Ебр. 617 од 13. 09. 2018. године, против Вас покренут црквено-судски поступак и да сте под забраном свештенодејства до окончања овог поступка. Предње Вам се доставља на знање и даљи сходни поступак. С Божијим благословом, ЕПИСКОП ВАЉЕВСКИ + Милутин АРХИМАНДРИТУ НИКОДИМУ Писмо је стигло у пдф-у, а епархијски секретар је пропратно написао: „Оче Никодиме, у прилогу Вам достављамо допис Епископа ваљевског Г. Милутина. Молимо Вас да потврдите пријем. С поштовањем…“ Исто је објављено на сајту Епархије ваљевске. Пошто не могу да одговорим писмом Епископу Г. Милутину, нити да потврдим пријем његовог писма, јер бих тиме прекинуо објављени прекид општења и помињања, о писму говорим (не одговарам на њега) јавним путем. У поменутој Објави прекида помињања и општења, позивајући се на 15. правило Двократног сабора у Цариграду, оптужио сам владику Милутина за јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, и назвао га, сагласно изразу у овом правилу, „лажним епископом и лажним учитељем“, а овим путем желим да га разобличим као фарисеја и лицемера, тј. као лажног пастира, као најамника, чак као вука у овчијој кожи. Пре свега, писмо Еп. Милутина је правно неважеће. У њему недостаје име особе коме је оно упућено. Иако сам ја једини Архимандрит Никодим у Епархији ваљевској, моје пуно име је Архимандрит Никодим (Богосављевић), као што стоји у свим актима мени упућеним, које је издавала иста Епархија. Дакле, особа којој је писмо упућено – АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ – правно не постоји у Епархији ваљевској, односно у СПЦ. У писму се не наводи које сам „канонске прописе наше Свете Православне Цркве“ прекршио, који би требало да буду основа за моје покајање. Како могу да се покајем ако не знам које сам каноне прекршио, односно за шта ме оптужују и покајању приводе канонски прописи Православне Цркве? Како може да ме гане на скрушење и покајање нешто чији ми је садржај непознат? Или је вл. Милутин сматрао да се подразумева на које је канонске прописе мислио, или је сматрао да му могу веровати на реч у вези подразумеваних канонских прописа?! Ово друго је нарочито апсурдно, ако имам на уму његову уплетеност у јереси. На другој страни, ненавођење канонских прописа које сам прекршио слаже се са ненавођењем канона на који сам се ја позвао у својој Објави – 15. правило Двократног цариградског сабора. Пре свега, то говори о немарном, аљкавом односу вл. Милутина о основама канонског поретка и живота у Православној Цркви, и затим, посредно, говори о оправданости ненавођења одговарајућих канона од стране владике, јер су они суштински неважни и немоћни у светлу важности и моћи наведеног 15. правила. У сваком случају, оба наведена разлога чине писмо вл. Милутина канонско-правно невалидним. Поред ових суштинских правних недостатка, писмо има и материјалних и формалних грешака. Владика наводи да сам самовољно напустио манастир, не наводећи име манастира. То је учинио јер и није могао навести име непостојећег манастира. Наиме, нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу. Формална грешка је начин обраћања владике мени. Он ми се обраћа са „Оче Архимандрите“, уместо уобичајеног „Високопреподноби оче Никодиме“. Наравно, није реч о случајном пропусту, већ говори о духу односа владике према мени. Мање је важно што ме лишава части која припада, не мени, већ чину који сам од њега добио. Много је, међутим, важније што у опхођењу изоставља моје име (сагласно изостављању мога презимена у адреси). Тиме он показује да сам постао за њега безимен, тј. безличан, и показује његов бирократски, најамничко-непастирски однос према овци, која је, по њему, заблудела, а која припада стаду словесних оваца које му је Христос, чија је он икона, поверио на напасање. Да би ово последње поткрепио, дужан сам да наведем да је вл. Милутин почео да се свети мојим духовним чадима, што говори о његовој повређеној сујети, немоћи, злопамћењу и осветољубивости. У разговору са особом, чије име, разумљиво, нећу наводити, еп. Милутин се служио и лажима. Рекао је том приликом да је разлог за мој поступак то што сам ја од њега неколико пута тражио да ме предложи за владику, а што он није урадио. То је ноторна лаж, гнусна клевета, слична клеветама којима ме клевећу маскирани доколичари, „теолози“, опадачи и пљувачи, на највећем неправославном форуму Поуке.орг (међу којима, под лажним именом, и хиландарски јеромонах), лажући да сам из Митрополије црногорско-приморске отишао, јер ми је Митр. Амфилохије обећао, а затим није испунио обећање у вези избора за владику. (Свако ко иоле мало познаје митр. Амфилохија, зна да је таква врста преговора-договора с њим немогућа.) Ђаво, на грчком диаволос, буквално значи клеветник, опадач. Својим лажима и клеветама вл. Милутин показује да је он директни слуга и сарадник лаже, оца лажи и клеветника – сатане, тј. ђавола. Страшно! Шта је дочекала јадна наша Мајка, Православна Црква, да православни епископи лажу! Међутим, горе и страшније од коришћења лажи од стране вл. Милутина је то што је он њима желео да погуби душу Божијег човека, мога духовног сина. „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). „Лажни епископ“ Милутин показује не само да није пастир, нити најамник, већ вук у овчијој кожи који погубљује душе словесних оваца, за које је Христос-Пастир пролио своју богочовечанску крв! Поставља се питање да ли он уопште верује у Бога, да ли верује да постоји Страшни суд, на који ће и он, као и читав људски род, изаћи! Намеће се још и питање на који начин је овај човек постао епископ? Очито духовном симонијом, јер осим материјалне, новчане симоније, за коју не верујем да је користио, постоји и ова друга, духовна, када се епископи духовно поткупљују од лажног кандидата – његовим лажним смирењем, сервилношћу и лажном послушношћу – да би били изабрани за епископа. Зато је ово писмо, уместо одговора на позив на моје покајање, после разобличавања вл. Милутина као лажног епископа и лажног пастира, као лошег и немарног најамника и као – авај! – душегубног вука у овчијој кожи, позив истог на покајање: Нека се покаје лажни епископ и лажни пастир, вук у овчијој кожи, док је још времена! Нека се покаје јавно за јавна своја сагрешења о Бога, Цркву, истину, правду, о поверено му стадо! Нека се покаје и јавно се одрекне и осуди јереси екуменизма, сергијанства и неообновљенства! Нека се покаје и разапни своје самољубље, себичност, кукавичлук и страшљивост! Нека се не плаши људи, већ да се људи стиди, а Бога да се плаши и Његовог Страшног суда! Нека се не плаши лажног патријарха Иринеја, лажног митрополита Амфилохија, лажног епископа Иринеја, лажног епископа Атанасија! Неће му они судити на Страшном суду, већ праведни, непоткупљиви и свезнајући Судија! Нека сиђе са Христовог трона на који је недостојан и узурпаторски засео! Нека сиђе са трона и повуче се, не у своју луксузну вилу на видиковцу изнад Ман. Пустиња, већ у келију три са два, обуче се у врећу и кострет, поспе пепелом, клекне на колена и завапи Господу за опроштај, док још времена има! А времена је све мање! Амин! Архимандрит др Никодим (Богосављевић) http://nikodimbogosavljevic.com/poziv-na-pokajanje
- 13 нових одговора
-
- 5
-
-
-
-
- никодим
- (богосављевић)
- (и још 8 )
-
Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли!- 8 comments
-
- 2
-
-
- православни
- црквени
- (и још 8 )
-
Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице
-
Радио Светигора: Сајт „Поуке” прославио 9. рођендан (звучни запис)
a Странице је објавио/ла Логос у Остале вести из Цркве
Звучни запис разговора Повезане вести: -
Интернет сајт Живе речи утехе – Поуке. орг прославио је на празник Светих Кирила и Методија 9. година свога рада. Тим поводом гост Радија Светигоре је био Милан Ракић, главни администратор сајта. Звучни запис разговора Повезане вести: View full Странице
-
Ко је сатаниста Београђанин "Alexandar Thorn" - сајт Свето краљевство магије?
тема је објавио/ла PredragVId у Секте
Отворени и јавни сатанизам Да ли је могуће да нешто овако постоји у сред Србије и да то нико не санкционише? Зна ли неко више о овом човеку, отвореном сатанисти са Новог Београда из блока 71 који се представља под псеудонимом "Alexandar Thorn"? У питању је сајт https://alexanthorn.okultopedija.com/linkovi.htm а ово су његови подаци са сајта мобилни телефон, адреса на Новом Београду и др. https://alexanthorn.okultopedija.com/kontakt.htm фотографије, очигледно сатанистичке https://alexanthorn.okultopedija.com/galerija.htm биографија https://alexanthorn.okultopedija.com/alexanthorn.htm чак у оквиру сајта функционише и сатанистички радио https://alexanthorn.okultopedija.com/psyradio.htm Упозорење: Ко је слабијег духовног здравља боље нека не улази на линкове!! -
Митрополит Растислав: Наша помесна Црква није искусила прогон толико великог обима као што је био случај, на пример, са Руском Православном Црквом у Совјетској Русији. Наравно, постојала је тотална контрола свештенства, али ово се не може назвати отворено непријатељство. У касним 1950-тим унијатске парохије у Словачкој придодате су на силу Православној Цркви, па су представљале мине са закаснелим дејством за будуће нараштаје. После тзв. Прашког пролећа 1968. започео је масовни повратак унијатима праћен насиљем и изазивањем међусобних антагонизама. После тзв. Плишане револуције у Чехословачкој 1989. године држава је вратила унијатима храмове, одузимајући их од Православне Цркве. Почела је расподела црквене имовине, а православним свештеницима је било забрањено да улазе у цркве. Пуно наших заједница је било натерано да се моле по приватним кућама, често веома неадекватним за богослужење. Друге заједнице би поставиле олтар под ведрим небом, где су служене Божанске Литургије и савршаване Свете Тајне. Заузврат за одузета богослужбена места држава је дала новчану компензацију, која је, наравно, била недовољна за изградњу других богослужбених места. Пошто је било немогуће да се запосле архитекти и професионални грађевински радници, верници су прикупљали финсијска средства, пружали грађевински материјал и градили нове цркве својим сопственим рукама, према својим могућностима. Због овог разлога, пуно тих верских објеката сада је у жалосном стању и изискују велике поправке и инвестиције. Штавише, ми се суочавамо с проблемом недовољних места за богослужења у градовима. Сеоско становништво стари, а млади људи који су отишли у градове, напуштени су без могућности да их неко духовно води. Тек сада смо у могућности да саградимо и осветимо храмове у Братислави и у Кошици, у којима је највећи број становника у земљи. Несумњиво, ово је само почетак и захтеваће пуно труда и финансијског инвестирања еда би се омогућило верницима у великим градовима да нађу цркву или да успоставе своју сопствену црквену заједницу за пун духовни живот. Базилика.ро: Млади људи су будућност Цркве. Како Православна Црква Чешких земаља и Словачке одговара на проблеме са којима се суочавају млади људи? Митр. Растислав: Млада генерација представља будућност сваког народа и сваке државе и, отуда, Цркве. За нас је приоритет да се деца и млади васпитавају у традиционалним породицама, где су отац и мајка, браћа и сестре, у којима постоји поштовање према старијима, а деца се одгајају према традицијама њиховог народа, њихове културе, ангажовања и љубави према својој домовини. Наша Црква је одвојена од државе, но наши свештеници имају могућност да предају верску наставу у друштвеним школама. Ми имамо Православну омладинску заједницу која се састоји од група младих људи из свих наших парохија. Заједница организује заједничке састанке, семинаре, летње кампове, спортске догађаје, који пружају младима прилику да се добро упознају и опште, да проучавају богословље и учествују у црквеном животу. Захваљујући личним искуствима добијеним у Заједници, многи млади људи касније уписују црквене школе, стичу богословско образовање и постају свештеници Православне Цркве. Базилика.ро: Како је Црква Чешких земаља и Словачке укључена у друштво? Митр. Растислав: Мада је наша помесна Црква уставно одвојена од државе, она има користи од њене подршке, и живот Цркве је интегрални део друштва. Њен рад се не може свести само на филантропска дела, на болнице, домове за сирочад или старачке домове, на катихетско образовање у школама. Мисија Цркве у свету није само друштвени рад или помагање људима којима је то потребно, већ је и молитва, проповедање Речи Божје, пажљиво чувајући Тајну Јеванђеља. Свети апостол Павле истиче: „Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефесцима 6,12). Базилика.ро: Црква је присутна на интернету и намерава да буде све више присутна на социјалним мрежама. Да ли мислите да је сајберпростор погодан и за ширење јеванђелске поруке? Митр. Растислав: Сајберпростор је постао интегралан део саврменог човековог живота. Многи људи, због своје професије или избора таквог начина живота, постали су пустињаци сајберпростора. Појмови као што је исправљена реалност и виртуелна реалност постали су животна норма за младе људе и стога, само користећи технологију можемо им прићи и помагати да нађу Христа. У данашњем друштву превлађује мишљење да ако се нешто није појавило на интернету, онда није није ни значајно. Нажалост, овакав дух продире и у Цркву због чега је изгубљена оштрина перцепције и дубина духовног живота. Међутим, ми не можемо потпуно запоставити интернет; с друге стране, живот у Цркви биће схваћен као анахронизам који није интересантан савременом човеку, а праве духовне вредности биће замењене исправљеном, виртуелном реалношћу. Базилика.ро: Ако сте у могућности да направите прогнозу: како видите Православље за десет година? Митр. Растислав: Веома је ризично правити прогнозу за тако дуг период с обзиром на то да се данас свет развија невероватном брзином, ширењем интернета и развитком технологија у различитим областима људске активности. Судећи по ономе што се дешава у нашој земљи, Православље буди интересовање у људима који траже непромењену веру и аутентичне традиције које су потпуно занемарене, на пример, у другим хришћанским вероисповестима. Многи савременици, уморни од информатичког притиска, траже духовни мир у самоћи манастира. Ја чврсто верујем да је данас неопходно да у Православној Цркви непатворне и истинске јеванђелске вредности буду оснажене личним примером начина живљења, а у том контексту видим светлу будућности Цркве не само наредних десет година, него и дуже од хиљаду година. * * * Његово Блаженство Растислав, митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке најмлађи је међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава. Митрополит Растислав (крштено име Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снину, у Словачкој. Његово Блаженство Растислав залаже се за јачање пастирских активности и богослужбеног живота своје Цркве. Он је члан Научног савета Факултета за православно богословље Универзитета у Прешову, над којим према Уредби има канонски надзор. Због својег ангажовања у многим друштвеним и црквеним догађањима стекао је углед у друштву и члан је различитих панела. Он говори руски и грчки језик, а пасивно користи немачки, енглески, пољски и српски. Извор: Српска Православна Црква -
Базилика.ро: Који су најважнији проблеми са којима се Православна Црква Чешких земаља и Словачка суочавала у време комунистичкере владавине? Како сте успели да их превазиђете? Митрополит Растислав: Наша помесна Црква није искусила прогон толико великог обима као што је био случај, на пример, са Руском Православном Црквом у Совјетској Русији. Наравно, постојала је тотална контрола свештенства, али ово се не може назвати отворено непријатељство. У касним 1950-тим унијатске парохије у Словачкој придодате су на силу Православној Цркви, па су представљале мине са закаснелим дејством за будуће нараштаје. После тзв. Прашког пролећа 1968. започео је масовни повратак унијатима праћен насиљем и изазивањем међусобних антагонизама. После тзв. Плишане револуције у Чехословачкој 1989. године држава је вратила унијатима храмове, одузимајући их од Православне Цркве. Почела је расподела црквене имовине, а православним свештеницима је било забрањено да улазе у цркве. Пуно наших заједница је било натерано да се моле по приватним кућама, често веома неадекватним за богослужење. Друге заједнице би поставиле олтар под ведрим небом, где су служене Божанске Литургије и савршаване Свете Тајне. Заузврат за одузета богослужбена места држава је дала новчану компензацију, која је, наравно, била недовољна за изградњу других богослужбених места. Пошто је било немогуће да се запосле архитекти и професионални грађевински радници, верници су прикупљали финсијска средства, пружали грађевински материјал и градили нове цркве својим сопственим рукама, према својим могућностима. Због овог разлога, пуно тих верских објеката сада је у жалосном стању и изискују велике поправке и инвестиције. Штавише, ми се суочавамо с проблемом недовољних места за богослужења у градовима. Сеоско становништво стари, а млади људи који су отишли у градове, напуштени су без могућности да их неко духовно води. Тек сада смо у могућности да саградимо и осветимо храмове у Братислави и у Кошици, у којима је највећи број становника у земљи. Несумњиво, ово је само почетак и захтеваће пуно труда и финансијског инвестирања еда би се омогућило верницима у великим градовима да нађу цркву или да успоставе своју сопствену црквену заједницу за пун духовни живот. Базилика.ро: Млади људи су будућност Цркве. Како Православна Црква Чешких земаља и Словачке одговара на проблеме са којима се суочавају млади људи? Митр. Растислав: Млада генерација представља будућност сваког народа и сваке државе и, отуда, Цркве. За нас је приоритет да се деца и млади васпитавају у традиционалним породицама, где су отац и мајка, браћа и сестре, у којима постоји поштовање према старијима, а деца се одгајају према традицијама њиховог народа, њихове културе, ангажовања и љубави према својој домовини. Наша Црква је одвојена од државе, но наши свештеници имају могућност да предају верску наставу у друштвеним школама. Ми имамо Православну омладинску заједницу која се састоји од група младих људи из свих наших парохија. Заједница организује заједничке састанке, семинаре, летње кампове, спортске догађаје, који пружају младима прилику да се добро упознају и опште, да проучавају богословље и учествују у црквеном животу. Захваљујући личним искуствима добијеним у Заједници, многи млади људи касније уписују црквене школе, стичу богословско образовање и постају свештеници Православне Цркве. Базилика.ро: Како је Црква Чешких земаља и Словачке укључена у друштво? Митр. Растислав: Мада је наша помесна Црква уставно одвојена од државе, она има користи од њене подршке, и живот Цркве је интегрални део друштва. Њен рад се не може свести само на филантропска дела, на болнице, домове за сирочад или старачке домове, на катихетско образовање у школама. Мисија Цркве у свету није само друштвени рад или помагање људима којима је то потребно, већ је и молитва, проповедање Речи Божје, пажљиво чувајући Тајну Јеванђеља. Свети апостол Павле истиче: „Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефесцима 6,12). Базилика.ро: Црква је присутна на интернету и намерава да буде све више присутна на социјалним мрежама. Да ли мислите да је сајберпростор погодан и за ширење јеванђелске поруке? Митр. Растислав: Сајберпростор је постао интегралан део саврменог човековог живота. Многи људи, због своје професије или избора таквог начина живота, постали су пустињаци сајберпростора. Појмови као што је исправљена реалност и виртуелна реалност постали су животна норма за младе људе и стога, само користећи технологију можемо им прићи и помагати да нађу Христа. У данашњем друштву превлађује мишљење да ако се нешто није појавило на интернету, онда није није ни значајно. Нажалост, овакав дух продире и у Цркву због чега је изгубљена оштрина перцепције и дубина духовног живота. Међутим, ми не можемо потпуно запоставити интернет; с друге стране, живот у Цркви биће схваћен као анахронизам који није интересантан савременом човеку, а праве духовне вредности биће замењене исправљеном, виртуелном реалношћу. Базилика.ро: Ако сте у могућности да направите прогнозу: како видите Православље за десет година? Митр. Растислав: Веома је ризично правити прогнозу за тако дуг период с обзиром на то да се данас свет развија невероватном брзином, ширењем интернета и развитком технологија у различитим областима људске активности. Судећи по ономе што се дешава у нашој земљи, Православље буди интересовање у људима који траже непромењену веру и аутентичне традиције које су потпуно занемарене, на пример, у другим хришћанским вероисповестима. Многи савременици, уморни од информатичког притиска, траже духовни мир у самоћи манастира. Ја чврсто верујем да је данас неопходно да у Православној Цркви непатворне и истинске јеванђелске вредности буду оснажене личним примером начина живљења, а у том контексту видим светлу будућности Цркве не само наредних десет година, него и дуже од хиљаду година. * * * Његово Блаженство Растислав, митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке најмлађи је међу предстојатељима аутокефалних православних Цркава. Митрополит Растислав (крштено име Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снину, у Словачкој. Његово Блаженство Растислав залаже се за јачање пастирских активности и богослужбеног живота своје Цркве. Он је члан Научног савета Факултета за православно богословље Универзитета у Прешову, над којим према Уредби има канонски надзор. Због својег ангажовања у многим друштвеним и црквеним догађањима стекао је углед у друштву и члан је различитих панела. Он говори руски и грчки језик, а пасивно користи немачки, енглески, пољски и српски. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Почео да ради сајт владике г. Григорија (Дурића): Прилог о Косову и Метохији
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. -
На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице
-
Христос се роди! Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве. А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу! Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")! Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. Ведран П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1 -
Христос се роди! Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве. А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу! Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")! Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. Ведран П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1 Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
- 4 нових одговора
-
- 6
-
-
-
- патријаршије
- сајт
- (и још 3 )
-
"Глас за мушкарце": Први српски веб сајт о покрету за мушка права
тема је објавио/ла Милан Ракић у Зона сумрака
Коначно су и угрожени српски мушкарци добили свој сајт, на српском језику, где могу да се информишу о мушким правима. На сајту пишу нама добро познати Владислав Ђорђевић те извесни Михаило Алић. http://www.ultrahome.in.rs/muska/ Поред текстова поменуте двојице, угрожени српски мушкарци имају прилику да потпуно бесплатно заврше "Мушке студије". Опширније на линку - http://www.ultrahome.in.rs/muska/pozivStudije.html О активностима покрета, на можда популарнији начин се можете информисати и путем Фејсбука. https://www.facebook.com/groups/glaszamuskarce/- 1 нови одговор
-
- 2
-
-
-
- "глас
- мушкарце":
- (и још 7 )
-
Епархијски Управни Одбор Митрополије Црногорско-приморске донио је 25. фебруара 1998. године одлуку о оснивању Радија Светигора.Послије опсежних припрема, Радио је почео да емитује програм на Духове (7. јуна) исте године. Тога дана Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Павле благословио је рад Радија, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Радио је до Божића 1999. године емитовао тросатни експериментални програм, када је прешао на емитовање редовног шестосатног програма. Исте године, 24. марта, у навечерје празника Преподобног Симеона Новог Богослова, НАТО алијанса отпочела је бомбардовање наше отаџбине. Од те ноћи, по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, Радио Светигора емитује двадесетчетворосатни програм. Од 1998. до 27. децембра 2001. године програм је емитован на двије фреквенције. Од 2001. године Радио – Светигора почиње да емитује програм на тринаест фреквенција, тј. на читавој територији Црне Горе. У навечерје Ваведења Пресвете Богородице, 3. децембра 2004. године, Радио-Светигора почиње да емитује програм на Интернету. Године 2005, у складу са новим Законом , Радио Светигора је трансформисан у Друштво са ограниченом одговорношћу „Метрополитен медија“ – Пословна јединица „Радио Светигора“ чији је оснивач Митрополија Црногорско – Приморска Од оснивања Радија до октобра 1999. године главни уредник Радија био је Славко Живковић. Од тада до октобра 2002. главни уредник је био свештеник Гојко Перовић, а потом свештеник Јован Пламенац. Од септембра 2012. године главни и одговорни уредник је свештеник Никола Пејовић. Директор Радија од 2008. године до 2017. био је свештеник Предраг Шћепановић, а од фебруара 2017. свештеник Далибор Милаковић. http://svetigora.com/- 1 comment
-
- 1
-
-
- "светигора"
- радија
- (и још 2 )
-
Редизајниран сајт радија "Светигора"
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Сајт радија "Светигора" из Митрополије црногорско-приморске је редизајниран, тако да је сада на модеран, веома допадљив начин још више приступачан слушаоцима ове изузетне радио станице наше Свете Цркве. Епархијски Управни Одбор Митрополије Црногорско-приморске донио је 25. фебруара 1998. године одлуку о оснивању Радија Светигора.Послије опсежних припрема, Радио је почео да емитује програм на Духове (7. јуна) исте године. Тога дана Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Павле благословио је рад Радија, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Радио је до Божића 1999. године емитовао тросатни експериментални програм, када је прешао на емитовање редовног шестосатног програма. Исте године, 24. марта, у навечерје празника Преподобног Симеона Новог Богослова, НАТО алијанса отпочела је бомбардовање наше отаџбине. Од те ноћи, по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, Радио Светигора емитује двадесетчетворосатни програм. Од 1998. до 27. децембра 2001. године програм је емитован на двије фреквенције. Од 2001. године Радио – Светигора почиње да емитује програм на тринаест фреквенција, тј. на читавој територији Црне Горе. У навечерје Ваведења Пресвете Богородице, 3. децембра 2004. године, Радио-Светигора почиње да емитује програм на Интернету. Године 2005, у складу са новим Законом , Радио Светигора је трансформисан у Друштво са ограниченом одговорношћу „Метрополитен медија“ – Пословна јединица „Радио Светигора“ чији је оснивач Митрополија Црногорско – Приморска Од оснивања Радија до октобра 1999. године главни уредник Радија био је Славко Живковић. Од тада до октобра 2002. главни уредник је био свештеник Гојко Перовић, а потом свештеник Јован Пламенац. Од септембра 2012. године главни и одговорни уредник је свештеник Никола Пејовић. Директор Радија од 2008. године до 2017. био је свештеник Предраг Шћепановић, а од фебруара 2017. свештеник Далибор Милаковић. http://svetigora.com/ View full Странице -
Сајт ЦИА-е о Србији: 56,6% запослених ради у "услугама"
тема је објавио/ла александар живаљев у Монета
Данашњи Блиц преноси годишњи извештај сајта ЦИАе о Србији. Мени је био најзанимљивији податак да:CIA piše da u Srbiji ima 3.141 milliona radno sposobnih, od kojih 17,8 odsto radi u poljoprivredi, 25,6 odsto u industriji i 56,6 odsto uslugama. Šta sve CIA piše o Srbiji na svom sajtu? M. B. | 06. 09. 2017 Američka obaveštajna agencija CIA ima nešto što se zove "The World Factbook" – izvor podataka o zemljama koji se svake godine objavljuje u stilu almanaha, a dostupan je na internetu. Među zemljama koje pokriva je i Srbija. ŠTa to CIA zna o nama? Foto: screenshot Sudeći po preciznim brojkama, u najrazličitijim kategorijama, jako mnogo. Kraljevina Jugoslavija, Tito, Milošević U uvodnom delu predstavljanja Srbije, kao prva informacija navodi se da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca osnovana 1918. godine, a da je 1929. preimenovana u Jugoslaviju. Podataka o pređašnjoj istoriji nema, a dalje u tekstu navodi se je Tito "uspeo da usmeri put zemlje između naroda Varšavskog pakta i Zapada naredne četiri i po decenije". Potom se navodi da je Slobodan Milošević postao predsednik Republike Srbije 1989. godine i da su njegovi "ultranacionalistički pozivi za srpsku dominaciju doveli do nasilnog raspada Jugoslavije duž etničkih linija". - Godine 1991, Hrvatska, Slovenija i Makedonija proglasile su nezavisnost, a zatim Bosna 1992. Preostale republike, Srbija i Crna Gora, proglasile su novu Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) u aprilu 1992. godine i pod vođstvom Miloševića, Srbija je vodila nekoliko različitih vojnih kampanja da ujedini Srbe u susednim republikama u "Velikoj Srbiji". Ove akcije su kraju propale što je, nakon međunarodne intervencije, dovelo do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine. Milošević je zadržao kontrolu nad Srbijom i na kraju postao predsednik SRJ 1997. Foto: Tanjug/AP Godine 1998, albanska pobuna u nekada autonomnoj pokrajini Kosovo izazvala je srpsku antipobunjeničku kampanju koja je rezultirala masakrima i masovnim proterivanjem Albanaca koji žive na Kosovu. Odbacivanjem međunarodnog sporazuma od strane Miloševićeve vlade dovelo je do NATO bombardovanja Srbije u proleće 1999 - stoji na sajtu CIA. Naglašava se i da su izbori u SRJ krajem 2000. godine doveli do pada Miloševića i instalacije demokratske vlasti. Navodi se da je nakon dve godine "neubedljivih pregovora" Kosovo proglasilo nezavisnost, podseća da je Srbija tražila mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu i da su neki dogovori postignuti u okviru pregovra u Briselu. Foto: EPA/ Saša Stanković / RAS Srbija Za kraj ovog dela navodi se da je Aleksandar Vučić, promovisao ambiciozan cilj - Srbija u EU do 2020. godine. "Malo manje od Južne Karoline" Uz odeljku "geografija" nalaze se detaljni podaci gde se Srbija nalazi, sa kim se graniči, pa i koliko je u kolimetrima dugačka ganica sa određenim zeljama. Kao bliže pojašnjenje navodi se da je Srbija "malo manja od Južne Karoline" što je, kako je navedno, čini 117. zemljom na svetu po veličini. Detaljno je pojašnjeno kakvu klimu imamo, ali i kakav tip zemlje postoji u Srbiji, od severa do juga, koja se prema CIA koristi na sledeći način: 57,7 odsto za potrebe poljoprivrede, 31,6 čine šume, deset odsto za ostale namene. Uz napomenu da su zemljotresi prirodne katastrofe koje prete Srbiji, stoji i da je spisak ruda i menerala kojima je zemlja bogata - nafta, gas, ugalj, gvožđe, bakar, cink, antimon, hromit, zlato, srebro, magnezijum, pirit, krečnjak, mermer i so. Detaljno su analizirane etničke grupe, religiozne, starosna struktura stanovništva, mortalitet i natalitet, uhranjenost, pismenost, koliko dugo traje školovanje, kolika je nezaposlenost mladih, koliki procenat Srba ima mokri čvor i pristup pijaćoj vodi, pa čak i broj obolelih od HIV-a. Kada je reč o posednjoj kategoriji, prema sajtu CIA, 2.700 ljudi u Srbiji živi sa virusom HIV-a, što na stavlja na 115. mesto na svetu na toj listi. Foto: Dejan Božić / RAS Srbija U delu koji je nazvan "vlada", pored pojašnjenja kakav je politički sistem Srbije, može se pronaći spisak svih opština i gradova, sa zvezdicom obeleženim onima koji se nalaze na teritoriji Vojvodine i pojašnjenje kakav je pravni sistem države. Da se podaci redovno ažuriraju govore i datumi promene vlasti, pa se tako navodi da je Aleksandar Vučić predsednika od 31. maja, a Ana Brnabić premijerka od 29. juna ove godine. Takođe, na istom odeljku nalazi se kompletan spisak političkih partija u Srbiji i njihovih lidera. Tri miliona radnika i privreda ranjiva na pranje novca Kada je reč o ekomoniji, uz napomenu da je DOS sproveo reforme nakon pada Miloševića, CIA piše da u Srbiji ima 3.141 milliona radno sposobnih, od kojih 17,8 odsto radi u poljoprivredi, 25,6 odsto u industriji i 56,6 odsto uslugama. Moguće je pronaći i statisičke podatke o javnom dugu Srbije, visini budžeta, uvozu i izvozu, kamatama i još mnogo toga. One koje zanima kakav je energetski sektor Srbije, koliko kilovata smo u mogućnosti da proizvedemo, koliko gasa, pa i koliko zagađujemo atmosferu, te podatke može proneći u odeljeku "energija". Kada je reč o saobraćaju, CIA navodi da Srbija ima tačno 3,809 km pruga, 44,248 km drumskih puteva i 587 km vodnih puteva (naglašava se da je uglavnom reč o Savi i Dunavu). Na kraju, nakon podataka o izbeglicama, njihovom broju i poreklu, izdavajanju za vojsku i vojnom roku, navodi se da je "privreda ranjiva na pranje novca" i da je balkanska ruta tačka za pretovar heroina koji se iz jugoistočne Azije kreće ka Zapadnoj Evropi.
