Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сахрањени'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. ризница богословља

    Сахрањени земни остаци схимонахиње Ирине (Мишовић)

    Опраштајући се од новопрестављене схимонахиње Ирине, владика Методије је казао је да је сестра Ирина стасавала кроз живот ходајући све до данашњег дана и да смрт није супротност животу. Он је истакао да живот нема своју супротност, већ је смрт супротност рођењу. Подсјетио је да нисмо настали оног тренутка кад смо се родили, него смо били живи у мајчиној утроби, и да смо из те средине дошли у ову и наставили живот. „Такође, кад кроз врата смрти прођемо, ми исти ћемо наставити да живимо само што ћемо ову форму пролазну и овај облик који сада носимо на себи, који се развија и разраста па се онда полако разграђује – раствара, оставити и отићи видјети лице Христа Бога нашега.“ Владика је казао да су двије голубице, схимонахиња Ирина и монахиња Екатарина (игуманија Манастира Светог Димитрија на Боану Кадића), у исто вријеме полјетеле на небо у сусрет свом женику Христу кога су цио овоземаљски живот чекале, ишчекивале и жудјеле да виде лице Његово. Подсјетио је да је Господ на Гори својим светим ученицима, апостолима и народу који га је слушао, у блаженствима истакао прво блаженство: Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско: „Монаштво је сиромашно духом. Монаштво је скидање свих облика форми и идентитета које човјек узима не себе и већ живи ониим животом гдје нема ни мушко ни женско а камоли неки други идентитет спољашњи који само привремено овдје на себе узимамо. Тамо су заједно цареви, просјаци. Због чега? Јер тамо нема тог идентитета спољашњега цара и спољашњега просјака. Све је то овдје остављено и само иде човјек душом својом ка Христу Богу“. Навео је да је најдубљу бразду, коју човјек може да заоре, заорала схимонахиња Ирина. „То је бразда монашког живота, чији је крај Христос Господ јер је то пут гдје је радост и на чијем крају је живот – Лице Христово. Да Господ и њих двије удостоји, а и нас, гледања Лица Христово, ако Бог да“, закључио је владика Методије. Схимонахиња Ирина Мишовић, рођена је 25 септембра 1975. г. у Андријевици као Вања од оца Милоша и мајке Полексије. Основну и средњу школу завршила у Андријевици а Природно математички факултет, одсјек хемија у Приштини. Двије године је радила као професор у колашинској гимназији. У Манастир Светог Кирила и Методија – Ћириловац код Колашина ступила је 2003. године 19. септембра. У чин мале схиме замонашена је уочи Преображења 2007. у истом манастиру. По благослову Митрополита-црногорско-приморског г. Амфилохија у новембру 2016. са осталим сестрама из Ћириловца, прелази у Манастир Св. Јована Владимира у Зету. Схиархимандрит отац Јоил је због тешке болести 27. јуна 2018. по Митрополитовом благослову, у чин велике схиме облачи у Ћириловцу. Ујутру рано, на дан свога рођења, 25 септембра 2018. године, примивши свете Дарове предала је своју душу Богу у манастиру Ћириловац гдје је 26 септемрба и сахрањена. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У манастиру Ћириловац јуче су сахрањени земни остаци схимонахиње Ирине (Мишовић). Свету заупокојену Литургију и опело служио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије са свештенством и монаштвом. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Опраштајући се од новопрестављене схимонахиње Ирине, владика Методије је казао је да је сестра Ирина стасавала кроз живот ходајући све до данашњег дана и да смрт није супротност животу. Он је истакао да живот нема своју супротност, већ је смрт супротност рођењу. Подсјетио је да нисмо настали оног тренутка кад смо се родили, него смо били живи у мајчиној утроби, и да смо из те средине дошли у ову и наставили живот. „Такође, кад кроз врата смрти прођемо, ми исти ћемо наставити да живимо само што ћемо ову форму пролазну и овај облик који сада носимо на себи, који се развија и разраста па се онда полако разграђује – раствара, оставити и отићи видјети лице Христа Бога нашега.“ Владика је казао да су двије голубице, схимонахиња Ирина и монахиња Екатарина (игуманија Манастира Светог Димитрија на Боану Кадића), у исто вријеме полјетеле на небо у сусрет свом женику Христу кога су цио овоземаљски живот чекале, ишчекивале и жудјеле да виде лице Његово. Подсјетио је да је Господ на Гори својим светим ученицима, апостолима и народу који га је слушао, у блаженствима истакао прво блаженство: Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско: „Монаштво је сиромашно духом. Монаштво је скидање свих облика форми и идентитета које човјек узима не себе и већ живи ониим животом гдје нема ни мушко ни женско а камоли неки други идентитет спољашњи који само привремено овдје на себе узимамо. Тамо су заједно цареви, просјаци. Због чега? Јер тамо нема тог идентитета спољашњега цара и спољашњега просјака. Све је то овдје остављено и само иде човјек душом својом ка Христу Богу“. Навео је да је најдубљу бразду, коју човјек може да заоре, заорала схимонахиња Ирина. „То је бразда монашког живота, чији је крај Христос Господ јер је то пут гдје је радост и на чијем крају је живот – Лице Христово. Да Господ и њих двије удостоји, а и нас, гледања Лица Христово, ако Бог да“, закључио је владика Методије. Схимонахиња Ирина Мишовић, рођена је 25 септембра 1975. г. у Андријевици као Вања од оца Милоша и мајке Полексије. Основну и средњу школу завршила у Андријевици а Природно математички факултет, одсјек хемија у Приштини. Двије године је радила као професор у колашинској гимназији. У Манастир Светог Кирила и Методија – Ћириловац код Колашина ступила је 2003. године 19. септембра. У чин мале схиме замонашена је уочи Преображења 2007. у истом манастиру. По благослову Митрополита-црногорско-приморског г. Амфилохија у новембру 2016. са осталим сестрама из Ћириловца, прелази у Манастир Св. Јована Владимира у Зету. Схиархимандрит отац Јоил је због тешке болести 27. јуна 2018. по Митрополитовом благослову, у чин велике схиме облачи у Ћириловцу. Ујутру рано, на дан свога рођења, 25 септембра 2018. године, примивши свете Дарове предала је своју душу Богу у манастиру Ћириловац гдје је 26 септемрба и сахрањена. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Владика Амфилохије је рекао да је монахиња Екатарина испоштовала Христову заповијест: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за мном. „Она се одрекла себе, узела је крст Господњи и ево, носила је тај крст Господњи до последњега свога издисаја. И Господ је са тога разлога и удостојио да се данас, на овај велики свети празник Воздвиженија часнога крста у светом граду Јерусалиму, и она вазнесе небесима, заједно са крстом Господњим и заједно са свима онима који су кроз вјекове носили крст Христов“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ју је Бог удостојио монашког призвања, најдивнијег призвања овдје на земљи. „Да буде једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, које су ушле у ложницу свога младожење – Христа Бога. Изабрала је између свих младожења земаљских јединога младожењу који је вјечан, који је непролазан. Са Њим се сјединила, Њега се причешћивала, па се, ево и уочи свога упокојења, у недјељу причестила Тијела и Крви Господње. И Господ је вратио да се овдје упокоји, у овој светињи која је распета светиња, у овом мјесту које је распето мјесто. Али, и мјеста које је обновљено, и преко мати Екатарине и сестара ове обитељи“, рекао је он. Владика је додао да је Боан Кадића једно од најтужнијих мјеста у Црној Гори и шире. „Ово је мјесто великог страдања братства Кадића и овдашњега народа, мјесто гдје се испртила братомржња, гдје је власт ради свога властољубља убијала и жртвовала своју браћу и свој народ. И ево, удостојио је Господ Боан Кадића да васкрсава градњом овога светога храма Светога великомученика Димитрија“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је чињеницом да је овај храм постао и обитељ сестара из манастира Острога ова светиња спојена са Светим Василијем Острошким. „И као што је Свети Василије својим светим моштима свједок Христа васкрслога, и као што у Острогу постоји онај храм Воздвиженија часнога крста, оно мјесто које је било испосница старца Исаије од Оногошта, а онда га Свети Василије претворио у цркву Воздвиженија часнога крста, тако је тај часни крст дошао и овдје да га носе ове сестре и да кроз њега и преко њега васкрсава име Божје, да васкрсава братска љубав, да васкрсава обнова братске љубави и братско помирење овдје на овом мјесту, и братско праштање, оно што је најпотребније данас, посебно овдје у Црној Гори“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је упозорио да и данас има оних који покушавају да на братоубиству граде будућност Црне Горе. „А братоубиство је у исто вријеме и богоубиство. И онај који убија брата, убија и Бога у себи и лишава се вјечнога спасења, вјечнога живота. А они који на себе примају крст Христов, као што га је примила наша Екатарина, они који иду за Христом Господом, који слушају ријеч Његову и вјерују Ономе који је послао Христа Бога нашега, задобијају живот вјечни, прелазе из смрти у живот. Својим земним тијелом дјевојачким, монашким, наша Екатарина освештава ову земљу на овај свети дан. И преко своје жртве и свога жртвовања за Христа Бога, и ношења часнога крста Господњега она обнавља вјеру и позива на опраштање све који се отуђују од те праве и истинске вјере“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је нагласио да је Божји дар што је Господ мати Екатарину призвао баш на овај свети дан Воздвиженија часног крста Господњег. „И то нека би била утјеха и сестара њених и њене родбине која је данас овдје сабрана што их је удостојио једног таквог изданка какава је била и остала наша мати Екатарина“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У манастиру Светог Димитрија на Боану Кадића код Даниловграда, метохо острошке светиње, на Крстовдан су сахрањени земни остаци игуманије ове свете обитељи монахиње Екатерине (Симовић), некадашње острошке монахиње. Опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије са многобројним свештенством и уз молитвено учешће великог броја вјерника. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Амфилохије је рекао да је монахиња Екатарина испоштовала Христову заповијест: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за мном. „Она се одрекла себе, узела је крст Господњи и ево, носила је тај крст Господњи до последњега свога издисаја. И Господ је са тога разлога и удостојио да се данас, на овај велики свети празник Воздвиженија часнога крста у светом граду Јерусалиму, и она вазнесе небесима, заједно са крстом Господњим и заједно са свима онима који су кроз вјекове носили крст Христов“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ју је Бог удостојио монашког призвања, најдивнијег призвања овдје на земљи. „Да буде једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, које су ушле у ложницу свога младожење – Христа Бога. Изабрала је између свих младожења земаљских јединога младожењу који је вјечан, који је непролазан. Са Њим се сјединила, Њега се причешћивала, па се, ево и уочи свога упокојења, у недјељу причестила Тијела и Крви Господње. И Господ је вратио да се овдје упокоји, у овој светињи која је распета светиња, у овом мјесту које је распето мјесто. Али, и мјеста које је обновљено, и преко мати Екатарине и сестара ове обитељи“, рекао је он. Владика је додао да је Боан Кадића једно од најтужнијих мјеста у Црној Гори и шире. „Ово је мјесто великог страдања братства Кадића и овдашњега народа, мјесто гдје се испртила братомржња, гдје је власт ради свога властољубља убијала и жртвовала своју браћу и свој народ. И ево, удостојио је Господ Боан Кадића да васкрсава градњом овога светога храма Светога великомученика Димитрија“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је чињеницом да је овај храм постао и обитељ сестара из манастира Острога ова светиња спојена са Светим Василијем Острошким. „И као што је Свети Василије својим светим моштима свједок Христа васкрслога, и као што у Острогу постоји онај храм Воздвиженија часнога крста, оно мјесто које је било испосница старца Исаије од Оногошта, а онда га Свети Василије претворио у цркву Воздвиженија часнога крста, тако је тај часни крст дошао и овдје да га носе ове сестре и да кроз њега и преко њега васкрсава име Божје, да васкрсава братска љубав, да васкрсава обнова братске љубави и братско помирење овдје на овом мјесту, и братско праштање, оно што је најпотребније данас, посебно овдје у Црној Гори“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је упозорио да и данас има оних који покушавају да на братоубиству граде будућност Црне Горе. „А братоубиство је у исто вријеме и богоубиство. И онај који убија брата, убија и Бога у себи и лишава се вјечнога спасења, вјечнога живота. А они који на себе примају крст Христов, као што га је примила наша Екатарина, они који иду за Христом Господом, који слушају ријеч Његову и вјерују Ономе који је послао Христа Бога нашега, задобијају живот вјечни, прелазе из смрти у живот. Својим земним тијелом дјевојачким, монашким, наша Екатарина освештава ову земљу на овај свети дан. И преко своје жртве и свога жртвовања за Христа Бога, и ношења часнога крста Господњега она обнавља вјеру и позива на опраштање све који се отуђују од те праве и истинске вјере“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је нагласио да је Божји дар што је Господ мати Екатарину призвао баш на овај свети дан Воздвиженија часног крста Господњег. „И то нека би била утјеха и сестара њених и њене родбине која је данас овдје сабрана што их је удостојио једног таквог изданка какава је била и остала наша мати Екатарина“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Још 1983, археолози открили средњовековну некрополу са десет целих и шест девастираних скелета После 35 година из музеја у Смедеревској Паланци остаци су похрањени у дворишту манастира (Фо­то Би­ља­на Жив­ко­вић) Смедеревска Паланка – Када је још почетком осамдесетих година прошлог века заорао своју њиву на потезу Читлук у селу Кусадак код Смедеревске Паланке, Радмило Јаковљевић нашао се у чуду. Овај мештанинн је у својој ораници открио људске скелете. Одмах је пријавио надлежнима, а археолози су након ископавања, у јуну 1983, установили да се баш на том месту налази средњовековна некропола. Откривено је десет целих и шест девастираних скелета. Од очуваних, утврђено је да су четири дечја, три мушка, два женска скелета, док је један неутврђеног пола. – Ископавања су вршена под руководством археолога Ратка Катунара, док је антрополошку обраду скелета извршила Славица Крунић. На основу њихових положаја и гробних прилога извршено је датовање и културна припадност. Закључено је да су у питању припадници хришћанске вере и да хронолошки припадају периоду од 11. до 13. века. Многи налази из околине указују на постојање средњовековног насеља на тој територији у којем је био српски живаљ – наводи се у извештају са терена Археолошког одељења Народног музеја у Смедеревској Паланци. Како није било могуће вратити их у њиву која се обрађује, скелетни остаци завршили су у археолошком депоу паланачког музеја. И тамо су остали пуних 35 година. Тек ове године одлучено је да се посмртни остаци напокон врате у земљу. – Будући да етички кодекс за музеје не наводи јасне процедуре о употреби и излагању људских остатака, осим да се поштује мишљење заједнице којој припадају, до данас је то питање остало отворено. Наш музеј је у више наврата добијао недвосмислене ставове публике по овом и сличним питањима, што нас је, између осталог, и навело на овакав корак. У исто време, како су извршене све антрополошке и друге анализе костију, сматрали смо да су се исцрпела сва сведочанствена својства „материјала”, те да посмртни остаци надаље треба да буду чувани у земљи, а не у музеју – каже за „Политику” Стеван Мартиновић, директор Народног музеја Смедеревска Паланка. Тако је и учињено. Скелетни остаци са средњовековне некрополе Читлук у Кусатку похрањени су 9. марта у дворишту манастира Пиносава у истом селу, према договору са игуманом Петром Драгојловићем. Али, овом чину претходила је процедура. Музеј је најпре морао да прибави дозволе надлежног Завода за заштиту споменика културе у Смедереву, као и благослов епископа шумадијског. И успели су у томе. – Завод је наложио да гробно место буде јужно од саме цркве. На том омањем платоу не постоји ниједно видно гробно место, тако да је укоп дистанциран од постојеће некрополе, која се налази источно од олтарске апсиде. У складу са црквеном традицијом, скелетни остаци су потапани у бело вино, пре полагања у сандук. Потом је очитано опело по православним правилима, након чега је сандук положен у раку. Постављен је крст, а у наредном периоду биће формирана надгробна плоча са свим неопходним подацима, наводи се у извештају паланачких археолога. Секундарно похрањивање скелетних остатака са археолошких ископавања није честа пракса у Србији. Археолошко одељење Народног музеја у Смедеревској Паланци практично се нашло у некој врсти пионирског подухвата, при чему су испоштована сва етичка, морална и црквена правила. Средњовековна некропола код Кусатка откривена је у првој половини осамдесетих година прошлог века на брежуљку, који је удаљен око три километра од тог села, са леве стране старог пута Кусадак – Глибовац – Смедеревска Паланка, изнад извора Читлук. http://www.politika.rs/scc/clanak/400030/U-manastiru-Pinosava-sahranjeni-skeletni-ostaci-iz-11-veka
  8. Потпуковник Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић, који су страдали у петак у удесу авиона „Супер галеб Г-4“, сахрањени су данас на гробљима у Шапцу и Београду. Од двојице пилота опростили су се породице, родбина, колеге и пријатељи. Потпуковник Ћулибрк сахрањен је, уз војне почасти, на Новом гробљу у Шапцу у присуству начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, саветника председника Републике Србије Милорада Симића, државног секретара у Министарству одбране Ненада Нерића, в.д. помоћника министра одбране за материјалне ресурсе Ненада Милорадовића и команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране генерал-мајора Ранка Живака. Опело је служио епископ шабачки владика Лаврентије уз свештенство Српске православне цркве. Испраћају капетана Пандуровића на вечни починак, на Новом гробљу у Београду, присуствовали су министар одбране Зоран Ђорђевић, генерални секретар Секретаријата председника Србије Недељко Тењовић и в.д. помоћника министра одбране за политику одбране Милан Мојсиловић. Капетан Миодраг Крстић, Дејанов класић, рекао је да су га колеге волеле због његовог „спортског духа и господских манира“. - Био је узоран наставник летења, заљубљеник у спорт и путовања. "Била ми је част служити са тобом, нека ти је вечна слава", опростио се дирљивим говором капетан Крстић. Пилоти потпуковник Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић страдали су током извођења редовне летачке обуке у школско-борбеном авиону „Супер галеб Г-4“ Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, који се у петак срушио у рејону села Слатина код Шапца.
×