Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сахрана'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 3. децембра 2018. године на градском гробљу у Врбањи надомак Бања Луке обред опела над уснулом слушкињом Божјом протиницом Љиљаном Дерајић. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије бихаћко-петровачке и других епархија. Епископ Сергије се обратио речима утехе и подршке протопрезвитеру-ставрофору Карађорђу и његовој породици. У вечерњим сатима 1. децембра 2018. године у 38. години живота упокојила се протиница Љиљана Дерајић, супруга протопрезвитера-ставрофора Карађорђа Дерајића, пароха бушевићко-блатњанског. Извор: Српска Православна Црква
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. септембра 2018. године на београдском Новом гробљу опело академику Владету Јеротићу. Саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован и свештеници Српске Православне Цркве у молитвеном присуству многобројног народа престонице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Опело је служио Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, архијерејски заменик Епархије и дугогодишњи пријатељ породице Матејић, протојереј-ставрофор Радомир Обсеница, парох у Монроу, Мичиген, протонамесник Драган Гороњић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј Исак Кисин, надлежни парох, јеромонах Максим (Илић), духовник манастира Нова Марча и протођакон Милош Ждралић. У храму су били присутни чланови породице Матејић, њихови сродници, многобројни пријатељи и поштоваоци лика и дела покојног Проте, као и парохијани из Колумбуса. По завршетку службе, присутнима се обратио прота Живојин рекавши да породицу Матејић познаје од доласка у САД: -Прота Матеја био је велики човек, човек срца и ума, човек који је свој живот предао Богу и роду. Цркве које је подигао, сведочиће о њему. Оцу Живојину био је духовник, као и многим другим људима, и свима је нудио утеху и покајање. Био је посвећен човек, у свему што је радио, себе је предавао у потпуности. Када су га по доласку у САД питали: -Каква је то школа, та Богословија?, протиница и он одлучили су да је потребно да се додатно образује, што је учинио, стекавши највиша научна звања. Писао је песме, пропатио је током рата и баш зато је имао много саосећања према другима. Био је патриота, волео је Косово и Хиландар. -Ја га се највише сећам по несебичности, рекао је отац Живојин и додао да је прота Матеја подигао две цркве, у Монроу и Колумбусу, што је захтевало огромну жртву. Причао му је и да је у Монроу имао новца да купи хлеба само двадесет дана, а преосталих десет дана у месецу, хлеб би му бесплатно давао је један пекар Македонац. Ипак, био је упоран, предан, а таква је била и покојна Протиница. Нека их Господ обоје упокоји, рекао је отац Живојин. После опела, парохија Светог краља Стефана припремила је вечеру-даћу у спомен покојног Проте. Дан касније, у среду, 1. августа 2018. године, у Саборној цркви Светог Саве у Кливленду крај одра покојног Проте служена је заупокојна Литургија. Началствовао је бладика Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, Радомир Обсеница, Раде Мирић и Родни Торбић, протосинђел Сава (Медаковић), протојереј Мијољуб Мијић и Исак Кисин, протонамесник Драган Гороњић, јеромонаси Максим (Илић) и Нектарије (Тешановић) и протођакон Милош Ждралић. У опроштајној беседи, владика Иринеј је рекао да је прота Матеја био добар и талентован човек: -Тешко је рећи збогом овоме свештенику, духовнику, човеку писане речи и литературе, а свака реч и слово извире из Христа који је Логос - и Реч и Слово. Прота је много тогао дао као вредан истраживач и радник. Две је парохије основао, прво изградио заједнице, а онда са њима и храмове, основао Хиландарску собу при Охајо Стејт Универзитету у Колумбусу, снимио на микрофилм сваки спис, пергамент, свитак и натпис манастира Хиландара и све то похранио овде у САД. Служио је и исповедао редовно. -Питање које нам се намеће овде је: како такав изузетан човек буде сам на крају свог живота, удаљен од људи? Велика је разлика између самоће која је тиховање и затворништво и усамљености. Када сам га последњи пут срео у старачком дому, рекао је Владика, Прота ми је сам рекао да у самоћи себе припрема за сусрет са Господом кроз ауторефлексију, преиспитивање себе. -Господ учвршћује наше кораке, а преко Проте је учврстио кораке многих. Он је оснивач листа Стаза Православља, чији је назив својеврсна метафора његовог живота. Ходио је уском стазом, крчио пут другима. Многи ће рећи да је био тежак човек, али је био и човек љубави. Једно је сигурно: само велики људи знају се извинити, а баш такав човек лежи пред нама. Сахрањујемо га као саслужитеља вечне Литургије којом у Царству Божјем началствује Првосвештеник Христос и на његово лице стављамо Воздух, јер је као свештеник - икона апостола и сведок Васкрсења, додао је Епископ. После свете Литургије, тело проте Матеје ношено је у опходу око Саборног храма, а затим је пренето у манастир Нова Марча, где је учињен мали помен. Прота је сахрањен на манастирском гробљу, иза свештеног олтара ком је служио толико година, а поред своје супруге. После сахране, у црквеној сали Саборног храма, приређен је ручак - даћа, где су се бираним речима још једном од Проте опростили, а осталима на труду захвалили протин син и наследник на Катедри на Универзитету Охајо, др Предраг Матејић, отац Живојин и отац Исак. Извор: Српска Православна Црква
  4. У уторак, 31. јула 2018. године, у цркви Светог краља Стефана Дечанског у Колумбусу служено је, над одром преминулога, свештеничко опело блаженопочившем протојереју-ставрофору Матеји Матејићу. Повезана вест: У сећање: Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић (1924-2018) Опело је служио Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, архијерејски заменик Епархије и дугогодишњи пријатељ породице Матејић, протојереј-ставрофор Радомир Обсеница, парох у Монроу, Мичиген, протонамесник Драган Гороњић, архијерејски намесник кливлендски, протојереј Исак Кисин, надлежни парох, јеромонах Максим (Илић), духовник манастира Нова Марча и протођакон Милош Ждралић. У храму су били присутни чланови породице Матејић, њихови сродници, многобројни пријатељи и поштоваоци лика и дела покојног Проте, као и парохијани из Колумбуса. По завршетку службе, присутнима се обратио прота Живојин рекавши да породицу Матејић познаје од доласка у САД: -Прота Матеја био је велики човек, човек срца и ума, човек који је свој живот предао Богу и роду. Цркве које је подигао, сведочиће о њему. Оцу Живојину био је духовник, као и многим другим људима, и свима је нудио утеху и покајање. Био је посвећен човек, у свему што је радио, себе је предавао у потпуности. Када су га по доласку у САД питали: -Каква је то школа, та Богословија?, протиница и он одлучили су да је потребно да се додатно образује, што је учинио, стекавши највиша научна звања. Писао је песме, пропатио је током рата и баш зато је имао много саосећања према другима. Био је патриота, волео је Косово и Хиландар. -Ја га се највише сећам по несебичности, рекао је отац Живојин и додао да је прота Матеја подигао две цркве, у Монроу и Колумбусу, што је захтевало огромну жртву. Причао му је и да је у Монроу имао новца да купи хлеба само двадесет дана, а преосталих десет дана у месецу, хлеб би му бесплатно давао је један пекар Македонац. Ипак, био је упоран, предан, а таква је била и покојна Протиница. Нека их Господ обоје упокоји, рекао је отац Живојин. После опела, парохија Светог краља Стефана припремила је вечеру-даћу у спомен покојног Проте. Дан касније, у среду, 1. августа 2018. године, у Саборној цркви Светог Саве у Кливленду крај одра покојног Проте служена је заупокојна Литургија. Началствовао је бладика Иринеј, а саслуживали су протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић, Радомир Обсеница, Раде Мирић и Родни Торбић, протосинђел Сава (Медаковић), протојереј Мијољуб Мијић и Исак Кисин, протонамесник Драган Гороњић, јеромонаси Максим (Илић) и Нектарије (Тешановић) и протођакон Милош Ждралић. У опроштајној беседи, владика Иринеј је рекао да је прота Матеја био добар и талентован човек: -Тешко је рећи збогом овоме свештенику, духовнику, човеку писане речи и литературе, а свака реч и слово извире из Христа који је Логос - и Реч и Слово. Прота је много тогао дао као вредан истраживач и радник. Две је парохије основао, прво изградио заједнице, а онда са њима и храмове, основао Хиландарску собу при Охајо Стејт Универзитету у Колумбусу, снимио на микрофилм сваки спис, пергамент, свитак и натпис манастира Хиландара и све то похранио овде у САД. Служио је и исповедао редовно. -Питање које нам се намеће овде је: како такав изузетан човек буде сам на крају свог живота, удаљен од људи? Велика је разлика између самоће која је тиховање и затворништво и усамљености. Када сам га последњи пут срео у старачком дому, рекао је Владика, Прота ми је сам рекао да у самоћи себе припрема за сусрет са Господом кроз ауторефлексију, преиспитивање себе. -Господ учвршћује наше кораке, а преко Проте је учврстио кораке многих. Он је оснивач листа Стаза Православља, чији је назив својеврсна метафора његовог живота. Ходио је уском стазом, крчио пут другима. Многи ће рећи да је био тежак човек, али је био и човек љубави. Једно је сигурно: само велики људи знају се извинити, а баш такав човек лежи пред нама. Сахрањујемо га као саслужитеља вечне Литургије којом у Царству Божјем началствује Првосвештеник Христос и на његово лице стављамо Воздух, јер је као свештеник - икона апостола и сведок Васкрсења, додао је Епископ. После свете Литургије, тело проте Матеје ношено је у опходу око Саборног храма, а затим је пренето у манастир Нова Марча, где је учињен мали помен. Прота је сахрањен на манастирском гробљу, иза свештеног олтара ком је служио толико година, а поред своје супруге. После сахране, у црквеној сали Саборног храма, приређен је ручак - даћа, где су се бираним речима још једном од Проте опростили, а осталима на труду захвалили протин син и наследник на Катедри на Универзитету Охајо, др Предраг Матејић, отац Живојин и отац Исак. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Епископ рашко-призренски Теодосије служио јњ 20. априла 2018. године у манастиру Грачаници заупокојену Литургију и опело новопрестављеној монахињи Дарији (Паријез). Мати Дарија је после опела у припрати грачаничке цркве испраћена од свештенства Епархије и сестара манастира Грачанице. Монахиња Дарија је причислена грачаничком сестринству 2006. године и вредно је до последњег дана служила Господу коме је посветила свој живот. Вечан јој спомен! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. фросинији 6. Март 2018 - 19:39 Одштампај У манастиру Грачаница данас је с почетком у 12.00 часова служено опело новопредстављеној игуманији манастира Грачанице схи-игуманији Ефросинији. Опело је у препуној грачаничкој цркви служио Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење 22 свештеномонаха и свештеника из Рашко-призренске и других Епархија наше Цркве. Служби је присуствовало више монаха и монахиња из манастира наше и других Епархија као и призренски богословци са својим професорима. Иако је за све био тужан и болан растанак са мати Ефросинијом, која је цео свој монашки живот провела служећи Господу у манастиру Грачаници, опело једне такве благочестиве душе све је испунио неизрецивом духовном радошћу. Када су сви у глас запевали тропар Васкрсења приликом полагања ковчега у гроб и сунце је засјало над Грачаницом, иако је сво време било облачно и тмурно време. Епископ Теодосије је одржао посебно надахнуту беседу у којој је подсетио присутне на богољубиви подвиг и живот мати Ефросиније која је својим трудом, љубављу, благошћу и монашким смирењем обележила време у коме живимо. Мати Ефросинију су са посебном љубављу испратиле и њене монахиње, које су у њој препознале и годинама гледале истинску духовну мајку и пример молитвеног живота. Текст беседе Епископа Teодосија: Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место упокојења! Блажен је пут њене душе ка Господу, Кога је цео живот љубила, пут покоја, мира и радости вечнога живота. Блажен је пут упокојења и тела њеног, последњих месеци напаћеног и изнемоглог, јер се оно данас полаже у ову свету Косовску земљу манастира Грачанице, у коме је живела и Богу служила, такорећи, цео свој живот. Земаљски живот мати Ефросиније био је сав у знаку Крста и безрезервног служења Господу, овој светињи и сестрама у Христу. Непрестано је гледала у лице Божје, које јој је давало снаге за подвиг. За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница љубави Христове јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила Њему. Дете Маријана се родило пре 90 година у једном селу близу Гуче код Чачка. Од осморо деце њених родитеља, она је била шесто по реду. Како је касније причала, од оца Михајла је примила љубав за читање Светог Писма, а њена мајка Живка је свој живот завршила такође у овом манастиру, под монашким именом Лидија. Рано је остала без оца, који се за време Првог светског рата разболео и касније преминуо. 1948. године, заједно са монахињом Евгенијом, својом касније сапутницом кроз цео монашки живот, долази возом до Липљана, па онда пешке у манастир Грачаницу, где се заветује Богу да ће живети и подвизавати се у монашком лику. Ко ће описати и набројати све подвиге мати Ефросиније. Била је велика трудбеница и молитвеница. Дању је вредно радила, а ноћу се усрдно молила. Радила је на свим послушањима, и на економији и у цркви. Велики значај је придавала богослужењу и служби у Цркви. Од 1955. године, била је највећи ослонац својој игуманији, мати Татјани. Свакодневно је умивала лице своје сузама покајања и радости. Мати Ефросинија је свима нама оставила диван пример – како се целим бићем и срцем воли Господ и како се Њему служи. Под духовним руководством и надзором блаженопочившег Патријарха Павла, наша мати је стално молитвено треперила пред Господом, знајући само за Њега и Његову неизмерну милост и љубав. Мати Ефросинија је имала милостиво срце – свакога да заволи у Христу, да га утеши и помогне. Њене сестре монахиње нарочито сведоче о неизмерној благости и доброти њеној. Зато се и данас сви овде заједно молимо, да и њој Господ буде благ и милостив! Подвиг наше мати, за све нас који живимо у овој светој обитељи и за све који су јој долазили, значи охрабрење, да и ми попут ње, треба да издржимо сва искушења на путу Христовом, као што је и ова светиња, манастир Грачаница, одолела свим злим временима и данас пред нама усправно стоји, сва у сјају и лепоти својој. Пример мати Ефросиније, која је сав живот провела у вери и нади у Бога – нека буде стално пред очима њених сестара монахиња, које треба да наставе њено дело и сутра се нађу заједно са њом за Жениковом трпезом у Небеској отаџбини нашој. Мати Ефросинија је деценијама била сведок свега што се дешавало на Косову и Метохији, заједно са својим сестрама и верним народом. Као упаљена свећа, молитвено је горела и трептала над душом сваког човека и заједно са свима поднела је тешке дане бомбардовања и страдања. Многе напаћене је помогла и утешила и многе избегле је скућила и нахранила. Осећајући у својој души да јој се ближи кончина овога живота, последњих годину ипо дана свакодневно се причешћивала, кајала и исповедала. Зато се данас њена душа узноси Богу, прочишћена и светлија, припремљена да се сусретне са Небеским Жеником. Цео живот се трудила за овај час и дан. Зато ће је Господ и наградити у овај час – непролазном радошћу у Царству Његовом вечном. Иако данас физички се одваја од нас, она ће свагда бити близу нас и са нама. Испраћамо је са тугом и жалошћу у срцу што више нећемо гледати њено светло лице и чути њен благи глас. Али је испраћамо и са чврстом вером, да ће Господ, коме је цео живот служила, да је прими и позна као своју и да јој је припремио венац вечнога живота. Да је Господ удостоји Царства Свога, Царства Небескога! Амин!
  7. фросинији 6. Март 2018 - 19:39 Одштампај У манастиру Грачаница данас је с почетком у 12.00 часова служено опело новопредстављеној игуманији манастира Грачанице схи-игуманији Ефросинији. Опело је у препуној грачаничкој цркви служио Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење 22 свештеномонаха и свештеника из Рашко-призренске и других Епархија наше Цркве. Служби је присуствовало више монаха и монахиња из манастира наше и других Епархија као и призренски богословци са својим професорима. Иако је за све био тужан и болан растанак са мати Ефросинијом, која је цео свој монашки живот провела служећи Господу у манастиру Грачаници, опело једне такве благочестиве душе све је испунио неизрецивом духовном радошћу. Када су сви у глас запевали тропар Васкрсења приликом полагања ковчега у гроб и сунце је засјало над Грачаницом, иако је сво време било облачно и тмурно време. Епископ Теодосије је одржао посебно надахнуту беседу у којој је подсетио присутне на богољубиви подвиг и живот мати Ефросиније која је својим трудом, љубављу, благошћу и монашким смирењем обележила време у коме живимо. Мати Ефросинију су са посебном љубављу испратиле и њене монахиње, које су у њој препознале и годинама гледале истинску духовну мајку и пример молитвеног живота. Текст беседе Епископа Teодосија: Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место упокојења! Блажен је пут њене душе ка Господу, Кога је цео живот љубила, пут покоја, мира и радости вечнога живота. Блажен је пут упокојења и тела њеног, последњих месеци напаћеног и изнемоглог, јер се оно данас полаже у ову свету Косовску земљу манастира Грачанице, у коме је живела и Богу служила, такорећи, цео свој живот. Земаљски живот мати Ефросиније био је сав у знаку Крста и безрезервног служења Господу, овој светињи и сестрама у Христу. Непрестано је гледала у лице Божје, које јој је давало снаге за подвиг. За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница љубави Христове јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила Њему. Дете Маријана се родило пре 90 година у једном селу близу Гуче код Чачка. Од осморо деце њених родитеља, она је била шесто по реду. Како је касније причала, од оца Михајла је примила љубав за читање Светог Писма, а њена мајка Живка је свој живот завршила такође у овом манастиру, под монашким именом Лидија. Рано је остала без оца, који се за време Првог светског рата разболео и касније преминуо. 1948. године, заједно са монахињом Евгенијом, својом касније сапутницом кроз цео монашки живот, долази возом до Липљана, па онда пешке у манастир Грачаницу, где се заветује Богу да ће живети и подвизавати се у монашком лику. Ко ће описати и набројати све подвиге мати Ефросиније. Била је велика трудбеница и молитвеница. Дању је вредно радила, а ноћу се усрдно молила. Радила је на свим послушањима, и на економији и у цркви. Велики значај је придавала богослужењу и служби у Цркви. Од 1955. године, била је највећи ослонац својој игуманији, мати Татјани. Свакодневно је умивала лице своје сузама покајања и радости. Мати Ефросинија је свима нама оставила диван пример – како се целим бићем и срцем воли Господ и како се Њему служи. Под духовним руководством и надзором блаженопочившег Патријарха Павла, наша мати је стално молитвено треперила пред Господом, знајући само за Њега и Његову неизмерну милост и љубав. Мати Ефросинија је имала милостиво срце – свакога да заволи у Христу, да га утеши и помогне. Њене сестре монахиње нарочито сведоче о неизмерној благости и доброти њеној. Зато се и данас сви овде заједно молимо, да и њој Господ буде благ и милостив! Подвиг наше мати, за све нас који живимо у овој светој обитељи и за све који су јој долазили, значи охрабрење, да и ми попут ње, треба да издржимо сва искушења на путу Христовом, као што је и ова светиња, манастир Грачаница, одолела свим злим временима и данас пред нама усправно стоји, сва у сјају и лепоти својој. Пример мати Ефросиније, која је сав живот провела у вери и нади у Бога – нека буде стално пред очима њених сестара монахиња, које треба да наставе њено дело и сутра се нађу заједно са њом за Жениковом трпезом у Небеској отаџбини нашој. Мати Ефросинија је деценијама била сведок свега што се дешавало на Косову и Метохији, заједно са својим сестрама и верним народом. Као упаљена свећа, молитвено је горела и трептала над душом сваког човека и заједно са свима поднела је тешке дане бомбардовања и страдања. Многе напаћене је помогла и утешила и многе избегле је скућила и нахранила. Осећајући у својој души да јој се ближи кончина овога живота, последњих годину ипо дана свакодневно се причешћивала, кајала и исповедала. Зато се данас њена душа узноси Богу, прочишћена и светлија, припремљена да се сусретне са Небеским Жеником. Цео живот се трудила за овај час и дан. Зато ће је Господ и наградити у овај час – непролазном радошћу у Царству Његовом вечном. Иако данас физички се одваја од нас, она ће свагда бити близу нас и са нама. Испраћамо је са тугом и жалошћу у срцу што више нећемо гледати њено светло лице и чути њен благи глас. Али је испраћамо и са чврстом вером, да ће Господ, коме је цео живот служила, да је прими и позна као своју и да јој је припремио венац вечнога живота. Да је Господ удостоји Царства Свога, Царства Небескога! Амин! View full Странице
  8. Знаменити српски глумац Небојша Глоговац преставио се у Господу 9. фебруара 2018. године. Рођен је 30. августа 1969. године у Требињу од оца Милована, свештеника, и мајке Милене Глоговац. Небојшин отац, протојереј-ставрофор Милован Глоговац, службовао је као парох у Херцеговини, а главнину свог пастирског рада обавио је на једној од панчевачких парохија, да би данас у мировини вршио дужност духовника у манастиру Ваведење у Београду. Небојша Глоговац, један од најцењених глумаца у Србији и окружењу, остаће упамћен по бројним улогама на филму, телевизији и у позоришту, за које је награђиван у земљи и иностранству. Својим несвакидашњим талентом обележио је и многе културне и духовне манифестације које је организовала Српска Православна Црква (Митровданске свечаности у Невестињу, Академија поводом годишњице Рације у Новом Саду, Духовске свечаности на Калемегдану...). Вјечнаја памјат! Извор: Српска Православна Црква
  9. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приорски г. Амфилохије служио је 12. фебруара 2018. године на београдском Новом гробљу опело српском глумцу Небојши Глоговцу. Знаменити српски глумац Небојша Глоговац преставио се у Господу 9. фебруара 2018. године. Рођен је 30. августа 1969. године у Требињу од оца Милована, свештеника, и мајке Милене Глоговац. Небојшин отац, протојереј-ставрофор Милован Глоговац, службовао је као парох у Херцеговини, а главнину свог пастирског рада обавио је на једној од панчевачких парохија, да би данас у мировини вршио дужност духовника у манастиру Ваведење у Београду. Небојша Глоговац, један од најцењених глумаца у Србији и окружењу, остаће упамћен по бројним улогама на филму, телевизији и у позоришту, за које је награђиван у земљи и иностранству. Својим несвакидашњим талентом обележио је и многе културне и духовне манифестације које је организовала Српска Православна Црква (Митровданске свечаности у Невестињу, Академија поводом годишњице Рације у Новом Саду, Духовске свечаности на Калемегдану...). Вјечнаја памјат! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Са интернет странице Ромфеа.гр преносимо фото вест са опела и сахране новопрестављеног архимандрита Нектарија (Виталиса). Повезане вести: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Мајкић: Сећање на архимандрита Нектарија (Виталиса) Архимандрит Нектарије Виталис (1930-2018) Упокојио се у Господу геронда Нектарије (Виталис), велики пријатељ српског народа View full Странице
  11. Новопрестављени Митрополит видински Дометиан, сахрањен је данас у Видину. Опелом је предстојао Његова Светост Патријарх бугарски Неофит уз саслужење мноштва Архијереја и свештенства Бугарске Православне Цркве и других помесних Цркава. На опелу и сахрани почившег Митрополита Дометиана саслуживао је и Његово Преосвештанство Епископ тимочки Иларион (Српска Православна Црква). Опширније можете прочитати на интернет страници видинске митрополије. Фото: Видинска митрополија
  12. Новопрестављени Митрополит видински Дометиан, сахрањен је данас у Видину. Опелом је предстојао Његова Светост Патријарх бугарски Неофит уз саслужење мноштва Архијереја и свештенства Бугарске Православне Цркве и других помесних Цркава. На опелу и сахрани почившег Митрополита Дометиана саслуживао је и Његово Преосвештанство Епископ тимочки Иларион (Српска Православна Црква). Опширније можете прочитати на интернет страници видинске митрополије. Фото: Видинска митрополија View full Странице
  13. Опело и сахрана епископа Лукијана Владулова 30. Мај 2017 - 9:42 Са вером и надом у Васкрсење, 29. маја 2017. године, епископство, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, родбина, пријатељи и бројни поштоваоци епископа Лукијана, сабрали су се у даљски Саборни храм Светог великомученика Димитрија на молитвени испраћај Владике који је последњих 26 година био мудри и брижни архијереј Богом чуване Епархије осечкопољске и барањске. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја - администратора упражњене Епархије осечкопољске и барањске, шумадијског Јована, изабараног милешевског Атанасија, крушевачког Давида и изабраног бихаћко-петровачког Сергија. Владика Василије: Епископ Лукијан увек био на путу вере (Слово љубве) На опелу епископу Лукијану началствовао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а чинодејствовали су и Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, браничевски Игњатије, изабрани нишки Арсеније, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени средњо-европски Константин. На опелу је учествовало бројно свештенство и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве. Литургији и молитвеном испраћају владике Лукијана присуствовали су директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, Надбискуп ђаковачко-осјечки Ђуро Хранић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, председник Српског народног већа г. Милорад Пуповац, председник Заједничког већа општина г. Драган Црногорац, као и многи други представници културног и јавног живота. У литургијској беседи Епископ сремски г. Василије између осталог је истакао: -Владика Лукијан је дао велики допринос у очувању православља у васпостављеној Епархији осечкопољској и барањској. Био је увек изнад политиканства, стојећи мудро на временском и историјском раскршћу. Ако његов живот меримо по мерилима вере, можемо рећи да је био испуњен богатством. Зато што се растајемо са веома драгим братом и човеком, жалимо за владиком Лукијаном, али не као они који немају наде. Од блаженопочившег епископа Лукијана на опелу се опростио Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске г. Иринеј, између осталог рекавши: -Од најраније младости, посветивши свеколико своје биће и све своје снаге, духовне и телесне, служењу Богу, он је непоколебиво и неуморно, ево до последњег свога даха на земљи корачао путем спасења. Он је пострижник манастира Ковиља у Бачкој, недалеко Новог Сада. Пре тога је живео од детињства у Банату. Затим је био дугогодишњи старешина манастира Бођани. Круна његовог служења, избором за Епископа, јесте његово служење овде у епархији која многима изгледа као нова, новооснована, а у ствари је стара епархија, засведочена већ у 18. веку, али је касније била укинута, услед историјских разлога и обновљена 1991. године. То се касније показало као плодотворна одлука наше Цркве, нашег Светог Архијерејског Сабора, јер је Владика овде успео да уради много, уз сарадњу са свештенством које се показало, у тешким приликама, примерним, ревносним, оданим и резултати су, хвала Господу, видљиви и данас, почевши од Епископске резиденције коју ми старији памтимо као руину, готово рушевину, а сада је то један примеран, сређен двор'. У име свештенства и монаштва, од епископа Лукијана опростио се протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, парох и архијерејски намесник осјечки. -Сви који су били сведоци живота и рада владике Лукијана знају добро колико је био неуморан радећи на њиви Господњој. Историја ће забележити сва здања која је подигао и обновио у току свог аријерејског службовања на овом црквеном подручју. Још је од далеко већег значаја оно што је урадио подижући живу Цркву, рекао је прота Ратомир. После опела, тело блаженоупокојеног Епископа Лукијана, по његовој жељи, похрањено је у крипти Саборног храма у Даљу. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Извор: Епархија осечко-пољска
  14. Опело и сахрана епископа Лукијана Владулова 30. Мај 2017 - 9:42 Са вером и надом у Васкрсење, 29. маја 2017. године, епископство, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, родбина, пријатељи и бројни поштоваоци епископа Лукијана, сабрали су се у даљски Саборни храм Светог великомученика Димитрија на молитвени испраћај Владике који је последњих 26 година био мудри и брижни архијереј Богом чуване Епархије осечкопољске и барањске. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја - администратора упражњене Епархије осечкопољске и барањске, шумадијског Јована, изабараног милешевског Атанасија, крушевачког Давида и изабраног бихаћко-петровачког Сергија. Владика Василије: Епископ Лукијан увек био на путу вере (Слово љубве) На опелу епископу Лукијану началствовао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а чинодејствовали су и Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, браничевски Игњатије, изабрани нишки Арсеније, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени средњо-европски Константин. На опелу је учествовало бројно свештенство и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве. Литургији и молитвеном испраћају владике Лукијана присуствовали су директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, Надбискуп ђаковачко-осјечки Ђуро Хранић, директор Уреда Владе Републике Хрватске за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, председник Српског народног већа г. Милорад Пуповац, председник Заједничког већа општина г. Драган Црногорац, као и многи други представници културног и јавног живота. У литургијској беседи Епископ сремски г. Василије између осталог је истакао: -Владика Лукијан је дао велики допринос у очувању православља у васпостављеној Епархији осечкопољској и барањској. Био је увек изнад политиканства, стојећи мудро на временском и историјском раскршћу. Ако његов живот меримо по мерилима вере, можемо рећи да је био испуњен богатством. Зато што се растајемо са веома драгим братом и човеком, жалимо за владиком Лукијаном, али не као они који немају наде. Од блаженопочившег епископа Лукијана на опелу се опростио Епископ бачки и администратор Епархије осечкопољске и барањске г. Иринеј, између осталог рекавши: -Од најраније младости, посветивши свеколико своје биће и све своје снаге, духовне и телесне, служењу Богу, он је непоколебиво и неуморно, ево до последњег свога даха на земљи корачао путем спасења. Он је пострижник манастира Ковиља у Бачкој, недалеко Новог Сада. Пре тога је живео од детињства у Банату. Затим је био дугогодишњи старешина манастира Бођани. Круна његовог служења, избором за Епископа, јесте његово служење овде у епархији која многима изгледа као нова, новооснована, а у ствари је стара епархија, засведочена већ у 18. веку, али је касније била укинута, услед историјских разлога и обновљена 1991. године. То се касније показало као плодотворна одлука наше Цркве, нашег Светог Архијерејског Сабора, јер је Владика овде успео да уради много, уз сарадњу са свештенством које се показало, у тешким приликама, примерним, ревносним, оданим и резултати су, хвала Господу, видљиви и данас, почевши од Епископске резиденције коју ми старији памтимо као руину, готово рушевину, а сада је то један примеран, сређен двор'. У име свештенства и монаштва, од епископа Лукијана опростио се протојереј-ставрофор Ратомир Петровић, парох и архијерејски намесник осјечки. -Сви који су били сведоци живота и рада владике Лукијана знају добро колико је био неуморан радећи на њиви Господњој. Историја ће забележити сва здања која је подигао и обновио у току свог аријерејског службовања на овом црквеном подручју. Још је од далеко већег значаја оно што је урадио подижући живу Цркву, рекао је прота Ратомир. После опела, тело блаженоупокојеног Епископа Лукијана, по његовој жељи, похрањено је у крипти Саборног храма у Даљу. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Извор: Епархија осечко-пољска View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу.
  16. Епархија осечкопољска и барањска обавештава вернике и целокупну јавност да ће се поводом упокојења епископа Лукијана Владулова заупокојена света архијерејска Литургија служити у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу у понедељак, 29. маја 2017. године, са почетком у 9,30 часова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више архијереја и свештенства, обавиће опело са почетком у 12 часова. Блаженоупокојени епископ Лукијан биће сахрањен у крипти Саборног храма у Даљу. View full Странице
  17. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html
  18. За православну хришћанску веру постоје две основне истине у вези са човеком. Прва је, да човек има психосоматско биће, и друга, да је његова душа вечна у природи својој. Тело људско је нераскидиво повезано са душом, а душа са божанском стварношћу. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html View full Странице
  19. На Васкрсни понедељак у Световаведењском храму Манастира Лепавине свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом загребачко-љубљанским господином др Порфиријем, уз саслужење бројног свештенства, монаштва и вјерног народа. У наставку служено је Васкршње опело новопрестављеном свештеномонаху Гаврилу који се у Господу упокојио на Велику сриједу, а сабрању се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Порфирије говорећи о Васкрсењу Христовом којим је смрт, посљедњи и највећи непријатељ, побјеђена. „Ми верујемо у Христа, ми верујемо у оно у чему смо учествовали јуче и данас, ми верујемо у радост победе над смрћу, верујемо у тријумф живота над смрћу у Христу. Све оно што ми нисмо могли и не можемо сами, а за чим чезнемо, можемо јер Господ може, можемо у Христу. Он је тај еликсир живота, Он је заправо носилац бесмртности, носилац вечнога живота, дародавац тог живота и свима нама који верујемо у Њега.“ Митрополит је надахнуто говорио о вјери, подвигу и љубави коју је архимандрит Гаврило имао према Христу и Цркви, али и према сваком човјеку, без обзира на његову нацију и вјеру. „У тим немирним временима он је носио у себи распети мир, тугу због мржње, тугу због зла које једни другима наносимо, али та туга није била без утехе јер је то била туга распета, и утеха је долазила благодаћу Божијом, а он утешен и смирен онда, привлачио је овде у ову светињу благодаћу Божијом мноштво људи.“ Игуман Гаврило, сахрањен је на манастирском гробљу, сјеверно од храма испраћен прослављањем Васкрсења Христовог и радосном пјесмом Васкршњег тропара Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова! Извор: http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/novosti/1149-s-hr-nj-n-rhi-ndri-g-vril-igu-n-l-p-vins-i
×
×
  • Create New...