Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'саопштење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 150 results

  1. ризница богословља

    Саопштење за јавност

    Поводом великог интересовања домаћих и регионалних медија за тему објављивања писма Хрватске бискупске конференције Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и за евентуалну реакцију Српске Православне Цркве поводом тога, обавештавамо јавност да ће се Свети Архијерејски Синод у догледно време огласити по овом питању. Иначе, Свети Архијерејски Синод је наведено писмо добио у форми службеног акта једне званичне институције, у овом случају Хрватске бискупске конференције, који се, у црквеном контексту, па и у културном свету уопште, не може износити у јавност без сагласности адресата. Поред тога, треба имати у виду и чињеницу да се овакви службени дописи припремају месецима унапред и да се исто тако одговор на њих мора припремити пажљиво, уз прикупљање неопходног материјала. Свети Синод је ово писмо добио пред почетак великих празника у нашој Цркви и до сада није било ни могуће ни потребно хитно одговорити на њега. Свети Синод сматра црквено и цивилизацијски неприхватљивом праксом да се службена преписка износи у јавност, али, пошто је Хрватска бискупска конференција одлучила да поступи другачије, и одговор Светог Синода ће бити јаван. По питању изјавâ долепотписаног, истина је да никада није нападао било кога него да су његови јавни иступи и изјаве били реаговање на претходне нападе на Српску Православну Цркву и Патријарха српског. Другим речима, Епископ бачки се никада није бавио хрватским бискупима појединачно, нити Хрватском бискупском конференцијом у целини, нити неким другим бискупима у Србији, осим када је био приморан да у служби портпарола Српске Православне Цркве одговара на нападе не малог броја господе бискупа из Хрватске. Уосталом, нека иста господа изволе доказати и показати да нема усташки, проусташки и усташоидно настројених бискупа у Хрватској бискупској конференцији! Судећи према њиховим изјавама у хрватској јавности, намеће се закључак да они нису мањина у оквиру своје Цркве у Хрватској. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  2. ризница богословља

    Саопштење за јавност Епархије зворничко-тузланске

    -МИ СМО ПРАВОСЛАВНИ СРБИ, А НЕ БОСАНСКИ ПРАВОСЛАВЦИ- Намјерно или случајно, одлазећи Предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине господин Денис Звиздић, честитао је Божић „босанским православцима и свим другим припадницима православне вјероисповијести“. Ову честитку желимо прихватити као добронамјерну, али као одговорни људи морамо водити рачуна о свакој изговореној ријечи. Ово се нарочито односи на нашу Босну и Херцеговину, у којој живе народи разних религија, култура и традиција, а чија прошлост је обремењена бројним неспоразумима. Историја и сјећања нам свједоче о страдањима на овим просторима због негирања идентитета једних или других и због наметања својих идеја другима. Бењамин Калај и његове идеје српски народ асоцирају на патњу, страдање и ропство. Како бисмо избјегли неспоразуме у садашњости и будућности, сматрамо да када се жели некоме искрено честитати празник, у овом случају српском православном народу у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине, то треба урадити без примјесе било какве политике и двосмислености. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Министар за људска и мањинска права Мехмед Зенка је грубо обмануо јавност неистинитом изјавом на ТВ ”Вијести” и то на Бадњи дан (6. јануара) ове године када су се православни хришћани у Црној Гори припремали за прославу Божића. Наиме, министар Зенка је изјавио да СПЦ ”није спремна да сарађује” са Министрством за људска и мањинска права у припреми Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Мјесец дана прије тога, у интервјуу агенцији ”Анадолија”, министар Зенка је изјавио да ”једноставно, СПЦ у Црној Гори дјелује како хоће, без икакве контроле” и ”често пута антидржавно” (1. децембар 2018. године). Сличну неистину је поновио и у интервјуу дневном листу ”Дан” 15. јануара 2019. године. Министар Мехмед Зенка је свјесно и дрско више пута обмануо јавност, јер Министарство за људска и мањинска права, на чијем се челу налази од краја 2016. године, никада и, понављамо, никада није упутило позив Митрополији Црногорско-Приморској, као ни другим епархијама наше Цркве у Црној Гори, да учествују у припреми Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Да не би било сумње, јавно позивамо министра Мехмеда Зенку да јавности пружи на увид доказ да је такав позив упутио Митрополији и да је позив са наше стране одбијен. Напротив, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори су годинама јавно, као и непосредно приликом сусрета са Зенкиним претходником министром Суадом Нумановићем, тражиле да делегирају своје представнике у Радну групу на исти начин и у истом обиму права као и сви други заинтересовани субјекти. С друге стране, Митрополија ни послије три године од завршетка јавне расправе о Нацрту закона о слободи вјероисповијести није добила одговоре на Примједбе и предлоге, који су благовремено достављени Министарству. Умјесто да престане да поступа дискриминаторно према Православној Цркви у Црној Гори и коначно почне да поступа цивилизовано и непристрасно, поштујући људска права свих, па и свештенства, монаштва и вјерника канонске Цркве у Црној Гори, Зенка јавно износи бруталне неистине. Једина истина је да он као министар никада није тражио пријем и састанак са Митрополитом Црногорско-Приморским и представницима Митрополије било којим поводом, па ни поводом израде новог закона. Ипак, јавност треба да зна да је овакво криминално изношење неистина својствено министру Мехмеду Зенки, јер се ради о лицу које је у блиској прошлости правоснажно осуђено за тешко кривично дјело рањавања из ватреног оружја у Улцињу и да је помилован од ранијег предсједника Црне Горе Филипа Вујановића. Уз разумијевање савремених политичких односа у Црној Гори, ипак са жаљењем морамо да констатујемо да се Мехмед Зенка боље сналазио као директор Јавног предузећа ”Комуналне дјелатности” и Јавног предузећа ”За узгој и заштиту дивљачи” у Улцињу него што се сналази на функцији министра за људска и мањинска права. То се види и из његовог навода да су у припрему Нацрта закона ”укључени сви, разни људи, Министарство и комплетна Влада”. Тај навод јасно указује да Зенка као министар не влада материјом која уређује законодавни поступак у Црној Гори. Уосталом, како је министар Зенка током 2018. године припремао Закон, који није планиран у Плану и програму Владе Црне Горе за ту годину? Митрополија Црногорско-Приморска и овом приликом понавља свој раније саопштен став да се не противи, чак шта више годинама тражи, да се, у складу са важећим конвенцијама и Уставом Црне Горе, на законит начин, уз учешће Министарства, представника Владе, правних експерата и представника Цркве и вјерских заједница, припреми и донесе нови Закон којим ће се уредити начин остваривања слободе вјероисповијести, као и да се закључи Темељни уговор са нашом Црквом у истом обиму права и обавеза као што је учињено и са другима у Црној Гори. Цетиње, 17. јануар 2019. Митрополија црногорско-приморска Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ризница богословља

    Саопштење за јавност

    У ове дане када се припремамо да дочекамо празник Рођења Богомладенца Христа, празник љубави и мира, желећи мир и добро свима људима, са великим узнемирењем смо примили вест да су непријатељи мира, поновним, најгрубљим кршењем међународног права, донели одлуку о формирању војске косовско-метохијских Албанаца. За Српску Православну Цркву нема дилеме да је та војска усмерена искључиво против српског народа који на Косову и Метохији храбро исповеда своју веру и поноси се српским именом. Знамо и то да је формирање те војске усмерено и против древних српских православних светиња на Косову и Метохији, које непријатељи Цркве Божје намеравају да униште или да их бар преотму. Исто тако знамо да на ово ново безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима, који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца. Из тог разлога, због добра оба народа, Српска Православна Црква се неодступно моли и залаже за мир и за миран саживот са косовско-метохијским Албанцима, који би без икакве сумње био могућ и остварив када би се о миру договарали искључиво Срби и Албанци. Српска Православна Црква подржава одговоран став највиших државних органа Републике Србије који, чувајући мир и стабилност, настоје и да сачувају српски народ, али и да албански народ поштеде од искушењâ и страдањâ. Српска Православна Црква у потпуности подржава одлуку Председника Србије, г. Александра Вучића, да Република Србија заштити српски народ на Косову и Метохији уколико буде нападнут. Такве гаранције снажно крепе наш народ и дају му снагу да истраје упркос притисцима којима је свакодневно изложен. Позивамо верни народ Српске Православне Цркве и све грађане Републике Србије, а посебно политичке чиниоце, да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Саопштење за јавност

    Ових дана се у Пријепољу десио заиста немио и страшан догађај. Три младића, двојица српске народности, а трећи муслиман, напала су и толико испребијала Емира Хамзића, младића муслиманске вероисповести, да су му и сâм живот угрозили. Београдски лекари се тренутно боре за њега. У име Српске Православне Цркве, њеног поглавара и Светог Синода, осуђујемо ово злодело и изражавамо огорчење због поступака његових неодговорних и недостојних починилаца. Саосећамо са породицом жртве вршњачког насиља и молимо се Богу за брзи опоравак Емира Хамзића. За Председника Светог Синода Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  6. Ових дана се у Пријепољу десио заиста немио и страшан догађај. Младићи, од којих су неки и српске народности, напали су и толико испребијали Емира Хамзића, младића муслиманске вероисповести, да су му и сâм живот угрозили. Београдски лекари се тренутно боре за њега. Као Епископ Епархије милешевске и суграђанин Емира Хамзића, заједно са свима православним хришћанима српске народности, придружујем се изразима боли Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода коју је створио овај немили догађај, и сви једнодушно осуђујемо ово злодело и изражавамо огорчење због поступка његових неодговорних и недостојних починилаца. Саосећамо са породицом жртве вршњачког насиља и молимо се Богу за брзи опоравак Емира Хамзића. Епископ милешевски Атанасије Извор: Српска Православна Црква
  7. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на предлог Његове Екселенције Дениса Кифа, амбасадора Уједињеног Краљевства Велике Британије у Републици Србији и Његове Екселенције Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији, дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа. Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! секретар Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на предлог Његове Екселенције Дениса Кифа, амбасадора Уједињеног Краљевства Велике Британије у Републици Србији и Његове Екселенције Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији, дао је благослов да се огласе звона у Спомен храму Светог Саве на Врачару у недељу, 11. новембра текуће године у 12.30, а поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату у коме је наш благоверни народ заједно са благочестивим клиром Српске Православне Цркве, чврсто стојећи на страни савезника, поднео велику жртву у одбрани слободе коју вековима скупо плаћа. Слава и хвала мученицима и херојима Великог рата! секретар Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  12. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
  16. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице
  17. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је јуче у дневном листу ДАН коментарисао претходно објављени дио из Нацрта мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори и неколико пута је поновио да се ради о Нацрту мишљења, који је, по налогу Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, припремило пет међународних експерата. С обзиром да је документ био јаван и да је објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије, оцијенио је као скандалозну чињеницу да је Министарство за људска и мањинска права три године прикривало од јавности њима познати Нацрт мишљења венецијанских експетара. С тим у вези, Влада Црне Горе је, на неуобичајено нервозан начин, свакако неприличан највишем органу извршне власти у једној држави, реаговала на његов коментар. Чињенице су, ипак, следеће: Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе је 2015. године доставило Венецијанској комисији Нацрт закона о слободи вјероисповијести како би се то тијело изјаснило о њему. Нацрт закона је претходно, не само од Митрополије, него и од стручне јавности и представника највећих вјерских заједница, оцијењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о вјерским слободама. Даље, Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су задужили петорицу својих експерата да сачине мишљење о Нацрту закона. Венецијански експерти су свој посао урадили уз вишекратне консултације са Владом Црне Горе, која је неколико пута достављала неопходна објашњења, али и са другим субјектима, а међу њима и са представницима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Познато је да је, након сазнања о изузетно негативном мишљењу венецијанских експерата и то послије консултација са Венецијанском комисијом, Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе повукло Нацрт закона о слободи вјероисповијести из даље процедуре пред Венецијанском комисијом, а то потврђује и Венецијанска комисија у свом саопштењу од 14. септембра. Министарство је Нацрт закона повукло из процедуре пред Венецијанском комисијом очигледно због тога што је било свјесно да ће на пленарној сједници Венецијанске комисије бити усвојено изузетно неповољно мишљење о том Нацрту. Дакле, не да Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, које је са правног становништа коментарисао координатор Правног савјета Митрополије, није фалсификат, нити је ”исфабрикован”, као што се нетачно тврди у саопштењу Владе Црне Горе, него је ријеч о документу који је објављен на званичном сајту Венецијанске комисије у одјељку посвећеном Црној Гори (такође потврђено од стране ВК). Наведени документ, који Митрополија данас објављује на енгеском тексту у оригиналу и у преводу на српски језик, несумњиво је утицао да Министарство повуче свој првобитни неупотребљиви и дискриминаторни Нацрт закона о слободи вјероисповијести уз обећање да ће припремити нови и послати га Венецијанској комисији (такође потврђено у саопштењу ВК). Дакле, једини разлог што Нацрт мишљења петорице експерата ВК није усвојен на пленарној сједници ВК је то што је Влада Црне Горе повукла Нацрт закона, који је разорен и, како је оцијенио представник Митрополије, ”сахрањен у правном смислу” од експерата Венецијанске комисије. Из грубе и тенденциозне реакције Владе Црне Горе се лако закључује да је прва и основна намјера припреме и утврђивања рестриктивног и дискриминаторног прописа, који би угрозио највећи број вјерских и других права и слобода, била некакво ”дисциплиновање” Православне Цркве, што од почетка говоримо. Ријеч је о принципијелном ставу, јер стално подсјећамо јавност да би будући Закон о слободи вјероисповијести морао важити једнако за све, а не само за Православну Цркву, те да ће све слабости и сва рестриктивност тог закона имати посљедице и по све грађане који су вјерници и по све цркве и вјерске заједница. Без обзира на вишегодишњу непримјерену кампању из Владе Црне Горе и Министарства за људска и мањинска права, усмјерену против Православне Цркве, уистину се надамо да ће Влада Црне Горе ”истрајати на заштити државних интереса, уз пуно поштовање слободе вјероисповијести и једнакости свих вјерских заједница у грађанској Црној Гори”, не заборављајући притом да се ”једнакост” може постићи само једнакоправношћу, а то у случају Црне Горе значи – поштовањем канонског поретка Православне Цркве и несумњиве чињенице да Митрополији црногорско-приморској и другим епархијама Српске Патријаршије по слободној вољи припада највећи број вјерника у Црној Гори. Једино се као ”дрска и несумњиво злонамјерна” и као једна у ”серији непочинстава”, усмјерених против Православне Цркве, може оцијенити нервозна, исхитрена и неаргументована реакција Владе Црне Горе поводом објављивања превода Нацрта мишљења Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вјероисповијести. У прилогу достављамо изворни документ међународних експерата Венецијаске комисије и ОЕБРС/ОДХИР-а који је заведен као мишљење Бр. 820/2015 и ЦДЛ(2015)051 од 27. новембра 2015. године и односи се на Нацрт Закона о слободи вјероисповијести. Документ је изворно објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије. У прилогу је Нацрт мишљења на енглеском и српском језику. Нацрт мишљења Венецијанске комисије – српски Нацрт мишљења Венецијанске комисије – енглески Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Митрополија црногорско-приморска: Влада је нервозна због објављивања Нацрта мишљења ВК о Нацрту закона о слободи вјероисповијести Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је јуче у дневном листу ДАН коментарисао претходно објављени дио из Нацрта мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори и неколико пута је поновио да се ради о Нацрту мишљења, који је, по налогу Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, припремило пет међународних експерата. С обзиром да је документ био јаван и да је објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије, оцијенио је као скандалозну чињеницу да је Министарство за људска и мањинска права три године прикривало од јавности њима познати Нацрт мишљења венецијанских експетара. С тим у вези, Влада Црне Горе је, на неуобичајено нервозан начин, свакако неприличан највишем органу извршне власти у једној држави, реаговала на његов коментар. Чињенице су, ипак, следеће: Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе је 2015. године доставило Венецијанској комисији Нацрт закона о слободи вјероисповијести како би се то тијело изјаснило о њему. Нацрт закона је претходно, не само од Митрополије, него и од стручне јавности и представника највећих вјерских заједница, оцијењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о вјерским слободама. Даље, Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су задужили петорицу својих експерата да сачине мишљење о Нацрту закона. Венецијански експерти су свој посао урадили уз вишекратне консултације са Владом Црне Горе, која је неколико пута достављала неопходна објашњења, али и са другим субјектима, а међу њима и са представницима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Познато је да је, након сазнања о изузетно негативном мишљењу венецијанских експерата и то послије консултација са Венецијанском комисијом, Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе повукло Нацрт закона о слободи вјероисповијести из даље процедуре пред Венецијанском комисијом, а то потврђује и Венецијанска комисија у свом саопштењу од 14. септембра. Министарство је Нацрт закона повукло из процедуре пред Венецијанском комисијом очигледно због тога што је било свјесно да ће на пленарној сједници Венецијанске комисије бити усвојено изузетно неповољно мишљење о том Нацрту. Дакле, не да Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, које је са правног становништа коментарисао координатор Правног савјета Митрополије, није фалсификат, нити је ”исфабрикован”, као што се нетачно тврди у саопштењу Владе Црне Горе, него је ријеч о документу који је објављен на званичном сајту Венецијанске комисије у одјељку посвећеном Црној Гори (такође потврђено од стране ВК). Наведени документ, који Митрополија данас објављује на енгеском тексту у оригиналу и у преводу на српски језик, несумњиво је утицао да Министарство повуче свој првобитни неупотребљиви и дискриминаторни Нацрт закона о слободи вјероисповијести уз обећање да ће припремити нови и послати га Венецијанској комисији (такође потврђено у саопштењу ВК). Дакле, једини разлог што Нацрт мишљења петорице експерата ВК није усвојен на пленарној сједници ВК је то што је Влада Црне Горе повукла Нацрт закона, који је разорен и, како је оцијенио представник Митрополије, ”сахрањен у правном смислу” од експерата Венецијанске комисије. Из грубе и тенденциозне реакције Владе Црне Горе се лако закључује да је прва и основна намјера припреме и утврђивања рестриктивног и дискриминаторног прописа, који би угрозио највећи број вјерских и других права и слобода, била некакво ”дисциплиновање” Православне Цркве, што од почетка говоримо. Ријеч је о принципијелном ставу, јер стално подсјећамо јавност да би будући Закон о слободи вјероисповијести морао важити једнако за све, а не само за Православну Цркву, те да ће све слабости и сва рестриктивност тог закона имати посљедице и по све грађане који су вјерници и по све цркве и вјерске заједница. Без обзира на вишегодишњу непримјерену кампању из Владе Црне Горе и Министарства за људска и мањинска права, усмјерену против Православне Цркве, уистину се надамо да ће Влада Црне Горе ”истрајати на заштити државних интереса, уз пуно поштовање слободе вјероисповијести и једнакости свих вјерских заједница у грађанској Црној Гори”, не заборављајући притом да се ”једнакост” може постићи само једнакоправношћу, а то у случају Црне Горе значи – поштовањем канонског поретка Православне Цркве и несумњиве чињенице да Митрополији црногорско-приморској и другим епархијама Српске Патријаршије по слободној вољи припада највећи број вјерника у Црној Гори. Једино се као ”дрска и несумњиво злонамјерна” и као једна у ”серији непочинстава”, усмјерених против Православне Цркве, може оцијенити нервозна, исхитрена и неаргументована реакција Владе Црне Горе поводом објављивања превода Нацрта мишљења Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вјероисповијести. У прилогу достављамо изворни документ међународних експерата Венецијаске комисије и ОЕБРС/ОДХИР-а који је заведен као мишљење Бр. 820/2015 и ЦДЛ(2015)051 од 27. новембра 2015. године и односи се на Нацрт Закона о слободи вјероисповијести. Документ је изворно објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије. У прилогу је Нацрт мишљења на енглеском и српском језику. Нацрт мишљења Венецијанске комисије – српски Нацрт мишљења Венецијанске комисије – енглески Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Јавно предузеће Радио-телевизија Унско-санског кантона, са сједиштем у Бихаћу, 09. септембра 2018. године, у 18:02 часова, објавило је вијест, на свом сајту, са видео прилогом, под насловом: „БИХАЋ: ОСВЕШТАН ОБНОВЉЕНИ ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ“(http://www.rtvusk.ba/vijest/bihac-osvesten-obnovljeni-hram-svtete-trojice/23706), гдје у видео прилогу, као и дијелу текста стоји да „на манифестацију нису позвани представници државне, федералне ни кантоналне власти“, а што никако не одговара истини! Наведени дио објаве у поменитој вијести, који не одговара чињеничном стању, а за шта имамо доказе, јако Нас је изненадио с обзиром на ранију одличну сарадњу Епархије бихаћко-петровачке и њених вјерских службеника са РТВ УСК! Не знамо шта је посриједи неистинитој објави?! Да ли је објављена у интересу и са циљем познатим само аутору или, највероватније, његовим менторима?! Да ли је аутор поменуте вијести, односно информације о наводном непозивању „представника државне, федералне и кантоналне власти“, провјерио само на адресама наведених „власти“, иако је ту информацију могао провјерити и на адреси Епархије бихаћко-петровачке, или је самопроизвољно изведен закључак да пошто нико од „представника државне, и федералне и кантоналне власти“ није био, није ни био позван од стране Епархије бихаћко-петровачке на свечаност освећења храма Свете Тројице у Бихаћу?! Овим Вас обавјештавамо да је Епархија бихаћко-петровачка у јулу мјесецу 2018. године упутила позивнице премијеру Владе УСК, министру образовања, науке културе и спорта УСК, министру за људска права и избјеглице БиХ, члану Предсједништва БиХ из Републике Српске. Премијер Унско-санског кантона је „успутно“, приликом непредвиђеног сусрета на улици са парохом бихаћким, обавијестио истог да није сигуран да ли ће моћи доћи на освећење храма због обавеза. Такође и службеници Епархије бихаћко-петровачке су се интересовали о доласку премијера господина Хусеина Рошића на освећење и том приликом је потврђено да је добио позивницу, на коју у међувремену није ни одговорио. Господин Младен Иванић се лично јавио и обавијестио Нас да неће моћи доћи на освећење храма. Телефонским позивом смо се и интересовали за долазак министрице Семихе Боровац, с обзиром да је односно министарство 2010. године помогло изградњу Епархијско-парохијског центра у Бихаћу, и том приликом из кабинета министрице нам је речено да није у могућности присуствовати чину освећења храма. Влада Унско-санског кантона као и град Бихаћ су новчаним средствима, из гранта за вјерске заједнице, помагали како Епархију бихаћко-петровачку тако и саму Црквену Општину Бихаћ у Бихаћу и не постоји разлог да представнике органа управљања не позовемо на свечаност освећења храма чија је изградња потпомогнута од институција на чијем су челу. Градоначелник Бихаћа Господин Др Шухрет Фазлић, коме је упућена писана позивница на свечаност освећења храма истог датума када и осталим званицама, је међу првима потврдио свој долазак, што је и тражено од званица у писаној позивници. Овим Ми тражимо од ЈП РТВ УСК, односно одговорних лица, јавно извињење на интернет страници РТВ УСК за изношење неистина које могу да доприносу код гледалаца и читалаца Унско-санског кантона стварању лоше слике о Епархији бихаћко-петровачкој, а самим тим и нарушавању добрих односа између народа који заједно живе и дјелају на овом простору Крајине! +Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  20. ризница богословља

    Саопштење за јавност Епархије бихаћко-петровачке

    Наведени дио објаве у поменитој вијести, који не одговара чињеничном стању, а за шта имамо доказе, јако Нас је изненадио с обзиром на ранију одличну сарадњу Епархије бихаћко-петровачке и њених вјерских службеника са РТВ УСК! Не знамо шта је посриједи неистинитој објави?! Да ли је објављена у интересу и са циљем познатим само аутору или, највероватније, његовим менторима?! Да ли је аутор поменуте вијести, односно информације о наводном непозивању „представника државне, федералне и кантоналне власти“, провјерио само на адресама наведених „власти“, иако је ту информацију могао провјерити и на адреси Епархије бихаћко-петровачке, или је самопроизвољно изведен закључак да пошто нико од „представника државне, и федералне и кантоналне власти“ није био, није ни био позван од стране Епархије бихаћко-петровачке на свечаност освећења храма Свете Тројице у Бихаћу?! Овим Вас обавјештавамо да је Епархија бихаћко-петровачка у јулу мјесецу 2018. године упутила позивнице премијеру Владе УСК, министру образовања, науке културе и спорта УСК, министру за људска права и избјеглице БиХ, члану Предсједништва БиХ из Републике Српске. Премијер Унско-санског кантона је „успутно“, приликом непредвиђеног сусрета на улици са парохом бихаћким, обавијестио истог да није сигуран да ли ће моћи доћи на освећење храма због обавеза. Такође и службеници Епархије бихаћко-петровачке су се интересовали о доласку премијера господина Хусеина Рошића на освећење и том приликом је потврђено да је добио позивницу, на коју у међувремену није ни одговорио. Господин Младен Иванић се лично јавио и обавијестио Нас да неће моћи доћи на освећење храма. Телефонским позивом смо се и интересовали за долазак министрице Семихе Боровац, с обзиром да је односно министарство 2010. године помогло изградњу Епархијско-парохијског центра у Бихаћу, и том приликом из кабинета министрице нам је речено да није у могућности присуствовати чину освећења храма. Влада Унско-санског кантона као и град Бихаћ су новчаним средствима, из гранта за вјерске заједнице, помагали како Епархију бихаћко-петровачку тако и саму Црквену Општину Бихаћ у Бихаћу и не постоји разлог да представнике органа управљања не позовемо на свечаност освећења храма чија је изградња потпомогнута од институција на чијем су челу. Градоначелник Бихаћа Господин Др Шухрет Фазлић, коме је упућена писана позивница на свечаност освећења храма истог датума када и осталим званицама, је међу првима потврдио свој долазак, што је и тражено од званица у писаној позивници. Овим Ми тражимо од ЈП РТВ УСК, односно одговорних лица, јавно извињење на интернет страници РТВ УСК за изношење неистина које могу да доприносу код гледалаца и читалаца Унско-санског кантона стварању лоше слике о Епархији бихаћко-петровачкој, а самим тим и нарушавању добрих односа између народа који заједно живе и дјелају на овом простору Крајине! +Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  21. Епископ рашко-призренски Теодосије најоштрије је осудио нечовечни поступак косовских органа безбедности који су онемогућили нашем пријатељу, хуманитарцу и добротвору Арно Гујону да 10. септембра 2018. године уђе на Косово и Метохију и присуствује планираном отварању живинарске фарме за потребе рада народних кухиња Епархије рашко-призренске. Привођење Арноа од стране косовске полиције, а потом испитивање и претње које је добио од припадника косовске обавештајне службе представљају најгрубљи могући пример односа према једном човеку који својом хуманошћу и жртвом већ годинама несебично помаже српски народ на овом простору. Управо због те своје жртве и солидарности према страдалном нашем народу, Арно се нашао на мети оних који све српске пријатеље сматрају аутоматски и непријатељима Косова, изјавио је Епископ рашко-призренски. По благослову Владике, из канцеларије Епархије контактирани су међународни представници од којих је тражено да предузму одговрајуће кораке у односу на косовске институције како би се омогућио даљи хуманитарни рад овог француског хуманитарца који није под никаквом кривичном пријавом и чију слободу кретање нико нема право да ограничава. Арно Гујон је иначе француски и европски држављанин, иако има и српско држављанство, и не постоји ниједан правни разлог да му се онемогући слободан улазак на Косово и Метохију и несметан наставак његовог хуманитарног рада. Арно са својим пријатељима из Француске још од 2004. године активно помаже нашем народу на Косову и Метохији и активно сарађује са Епархијом рашко-призренском. У знак захвалности на предлог епископа Теодосија Арноу је додељен и орден Светог Саве као израз посебне благодарности Српске Православне Цркве за његов хуманитарни рад и љубав према нашој Цркви и верном народу. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  22. Епархија рашко-призренска оштро осуђује нечовечно понашање косовских органа безбедности према француском хуманитарцу и добротвору Арно Гујону. Епископ рашко-призренски Теодосије најоштрије је осудио нечовечни поступак косовских органа безбедности који су онемогућили нашем пријатељу, хуманитарцу и добротвору Арно Гујону да 10. септембра 2018. године уђе на Косово и Метохију и присуствује планираном отварању живинарске фарме за потребе рада народних кухиња Епархије рашко-призренске. Привођење Арноа од стране косовске полиције, а потом испитивање и претње које је добио од припадника косовске обавештајне службе представљају најгрубљи могући пример односа према једном човеку који својом хуманошћу и жртвом већ годинама несебично помаже српски народ на овом простору. Управо због те своје жртве и солидарности према страдалном нашем народу, Арно се нашао на мети оних који све српске пријатеље сматрају аутоматски и непријатељима Косова, изјавио је Епископ рашко-призренски. По благослову Владике, из канцеларије Епархије контактирани су међународни представници од којих је тражено да предузму одговрајуће кораке у односу на косовске институције како би се омогућио даљи хуманитарни рад овог француског хуманитарца који није под никаквом кривичном пријавом и чију слободу кретање нико нема право да ограничава. Арно Гујон је иначе француски и европски држављанин, иако има и српско држављанство, и не постоји ниједан правни разлог да му се онемогући слободан улазак на Косово и Метохију и несметан наставак његовог хуманитарног рада. Арно са својим пријатељима из Француске још од 2004. године активно помаже нашем народу на Косову и Метохији и активно сарађује са Епархијом рашко-призренском. У знак захвалности на предлог епископа Теодосија Арноу је додељен и орден Светог Саве као израз посебне благодарности Српске Православне Цркве за његов хуманитарни рад и љубав према нашој Цркви и верном народу. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  23. ризница богословља

    Саопштење Митрополије аустралијско-новозеландске

    После дуготрајног судског спора вођеног од 2011. године, који је завршен пресудом Апелационог суда Новог Јужног Велса 2017. године, регулисани су и односи између Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве (која је преузела управљање манастиром Светог Саве – Новим Каленићем, код Канбере) и имовинског повереништва „Слободне АНЗ Епархије“, па и по питању посећивања и боравка у манастиру. Обавеза, која је проистекла из поменуте пресуде, испоштована је и у суботу, 8. септембра 2018. године, за када су чланови „епархијског управног одбора слободне цркве“ најавили долазак и двочасовни боравак у манастиру, и то: посету гробљу и храму манастира Новог Каленића. Поштујући благослов Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана и одлуке Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, игуман манастира архимандрит Петар и протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, члан ЕУО и старатељ Манастира, организовали су и омогућили да се посета заврши у потпуности и у најбољем реду. Обавештавајући о овом догађају верни народ Митрополије аустралијско-новозеландске, као делу испуњавања обавеза проистеклих из судске пресуде, још једном подсећамо све Србе Аустралије и Новог Зеланда да смо као деца Светог Саве призвани да идемо путем његовим, позивајући све да у љубави поправљамо оно што је поцепано и да састављамо оно што је, несрећним околностима, растављено, као и да корачамо у сретнију будућност као браћа једне крви и једне вере. На то нас подсећа, између осталог, и мученичка крв Светих српских мученика, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и свих осталих, знаних и незнаних, јама и стратишта. Свако дељење и цепање ризе Светог Саве, јединства Светосавске нам Цркве, жалости све наше свете претке пред које морамо једног дана изаћи. Нека би страдали и Васкрсли Господ услишио наше молитве. Канцеларија Митрополије аутралијско-новозеландске Извор: Српска Православна Црква
  24. Владика Силуан подсетио све Србе Аустралије и Новог Зеланда да су као деца Светог Саве призвани да иду путем његовим и позивао их да у љубави поправљају оно што је поцепано и састављају оно што је, несрећним околностима, растављено, корачајући у сретнију будућност као браћа једне крви и једне вере. После дуготрајног судског спора вођеног од 2011. године, који је завршен пресудом Апелационог суда Новог Јужног Велса 2017. године, регулисани су и односи између Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве (која је преузела управљање манастиром Светог Саве – Новим Каленићем, код Канбере) и имовинског повереништва „Слободне АНЗ Епархије“, па и по питању посећивања и боравка у манастиру. Обавеза, која је проистекла из поменуте пресуде, испоштована је и у суботу, 8. септембра 2018. године, за када су чланови „епархијског управног одбора слободне цркве“ најавили долазак и двочасовни боравак у манастиру, и то: посету гробљу и храму манастира Новог Каленића. Поштујући благослов Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана и одлуке Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, игуман манастира архимандрит Петар и протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, члан ЕУО и старатељ Манастира, организовали су и омогућили да се посета заврши у потпуности и у најбољем реду. Обавештавајући о овом догађају верни народ Митрополије аустралијско-новозеландске, као делу испуњавања обавеза проистеклих из судске пресуде, још једном подсећамо све Србе Аустралије и Новог Зеланда да смо као деца Светог Саве призвани да идемо путем његовим, позивајући све да у љубави поправљамо оно што је поцепано и да састављамо оно што је, несрећним околностима, растављено, као и да корачамо у сретнију будућност као браћа једне крви и једне вере. На то нас подсећа, између осталог, и мученичка крв Светих српских мученика, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и свих осталих, знаних и незнаних, јама и стратишта. Свако дељење и цепање ризе Светог Саве, јединства Светосавске нам Цркве, жалости све наше свете претке пред које морамо једног дана изаћи. Нека би страдали и Васкрсли Господ услишио наше молитве. Канцеларија Митрополије аутралијско-новозеландске Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×