Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 70 results

  1. Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
  2. У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка
  3. Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин.
  5. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у град Jерусалим – Цвети, 12. априла 2020. године у манастиру Милешеви. На литургијском сабрању, Епископу су саслуживали јереј Горан Крстић и протођакон Николa Перковић. Звучни запис беседе Честитајући Празник сестринству милешевске обитељи, Епископ Атанасије је рекао: – Бог је тако хтео да у оваквим условима славимо Христову победу. Знамо из Јеванђеља да је Христос ушао тријумфално у Царски град после извршења славног дела. Учинио је оно што нико од људи није могао учинити, оживео човека. Христос је чинио многа чудеса, многа знамења, многе је болесне чинио здравима, а васкрсавао је умрле и пре приласка Јерусалиму. Али ово дело које је учинио непосредно пред улазак у Јерусалим јесте једно од најславнијих дела. – Није ни чудно што је Он као Цар ушао у Јерусалим и онако славно дочекан од свега народа. Народ му је клицао, певао, поздрављао га палмовим гранчицама, као Цара мира, јер Он јесте Цар, Он показује силу, Он показује моћ. Цар има моћ, има власт. Људи могу да имају власт један над другим, мисле да имају власт над природом. Али имати власт над болешћу, власт над смрћу, бити јачи од смрти, то може само Господ. Истина и неки људи су добијали од Бога посебне моћи, али то су били Божији дарови којима су они служили ближњима. – Иде Господ, и ове седмице ћемо пратити у нашим читањима, у нашим молитвама Његов одлазак на Голготу, Његово суочење са смрћу. Он који је Лазара дозвао из мртвих није хтео да се сам уклони од смрти, него је дозволио да буде изведен на Голготу и буде погубљен. Али то је све био пут да се прослави Син Божији на земљи, да пропрти и кроз смрт пут човеку, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  6. Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима. За оне са јачим стомаком:
  7. Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
  8. Архиепископ Елпидофор, великодостојник Грчке православне архиепископије, посетио је недавно руску заграничну православну цркву Пресвету Дјеве Марије Радост свих ожалошћрних у Сан Франциску. Том приликом је целивао мошти Светог Јована (Максимовича) Шангајског и Санфранциског које су овде похрањене. „Бог је диван у светима својим! Моја посета гробу Светог Јована Максимовича у Саборној цркви Пресвете Дјеве Марије била је још једно обогаћујуће искуство које је показало дубину и ширину православног опита у Америци,“ написао је архиепископ Елпидофор на својим фејсбук и твитер страницама. „Захвалан сам архиепископу Кирилу на гостопримству указаном му у овој Саборној цркви“, додао је архиепископ Елпидофор, мислећи на надлежног руског заграничног архијереја за Западноамеричку епархију. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  10. Ученик владике Николаја Велимировића, готово читав свој живот монах, овај архимандрит био је духовник већине српских владика. Многима је током 30 година наставничког рада предавао у призренској Богословији, а са више од 40 написаних књига из теологије, али и о српским монасима и манастирима, страдањима у Јасеновцу и Дахауу, један је од најбољих сведока погрома Срба у 20. веку. Архимандрит Јован Радосављевић (92), дугогодишњи професор Призренске богословије, уједно је и последњи живи пријатељ патријарха Павла. Заједно су службовали и друговали чак 48 година, а за патријарха, којег је народ доживљавао као свеца, каже да је био отворен, искрен и да је умео да размишља и расуђује добро. – И са црквеним људима кад је разговарао, и са политичарима, са младима, са сваким је умео да разговара отворено и благо. Никад није журио да одговори на неко питање, већ би сачекао и размислио. Из сваког угла је знао да посматра ствари – прича архимандрит Јован. Отац Јован је данас у заслуженој монашкој пензији и зиму проводи у манастиру Свети Стефан код Врања. Ту завршава и своју нову књигу. Претходне две („С владиком Павлом кроз живот“ и „Писма“) посветио је патријарху Павлу с којим је пријатељовао и службовао у манастирима Вујан, Благовештење, Рача и у Призрену. Сузе због Жиче – Са владиком Павлом сам се упознао током Другог светског рата. Дуго би било причати како смо се упознали, али најтачније је рећи да нас је рат упознао. Владика је у Београду завршио Богословију, а затим и велику матуру после чега је уписао Медицински факултет. Онда га је ухватила војска. Мислим да га је рат затекао у Вишеграду или Сарајеву. Одатле је отишао кући, у Славонију, у Кућанце. Усташе су већ почеле да купе и убијају Србе по Хрватској, па су и њега и брата Душана саветовали да побегну. Душан није хтео, остао је и усташе су га годину или две касније убиле, а он је отишао за Београд где је тада живео његов школски друг Милорад, родом из Пожеге. Тих првих ратних година било је веома тешко. Морали су да раде тешке физичке послове на грађевини да би имали за храну. Када више нису могли да се тако издржавају отишли су за Пожегу, а владика Павле, тада још Гојко Стојчевић, после тога је две године боравио у манастиру Свете Тројице у Овчар Бањи где је игуман био Јустин Поповић. Из тог манастира 1944. одлази у Бању Ковиљачу где добија посао вероучитеља у сиротишту за децу избеглу из Босне. Купајући се у једној речици, притоци Дрине, један од штићеника је упао у вир, а није знао да плива. Гојко је, онако обучен, скочио да га спасе. Није могао да дозволи да му пред очима умре дете које је претходно већ доживело трагедију и остало без родитеља. Спасао га је, али није се одмах пресвукао, већ тек то поподне кад је дошао у стан у коме је живео. Тако се разболео. Када су плућа почела да га боле отишао је код лекара који су установили да на њима неки процес, али нису могли да му помогну, није било лекова. Тада су га буквално отписали. С таквом дијагнозом је напустио службу и отишао у манастир Вујан – сведочи архимандрит Јован. Путеви су им се укрстили управо у овом манастиру у лето 1944. године. Претходно је отац Јован, у то време још Милисав Радосављевић, на позив владике Николаја Велимировића отишао као искушеник најпре у манастир Студеница, а затим у манастир Жича. – Немци су 1941. године бомбардовали Жичу и ја сам то гледао својим очима и плакао. То је нешто најстрашније што сам видео. Није могло да ми дође до памети какви то могу бити људи да уништавају манастир. Прво су тукли топовима, а сутрадан, са шест авиона, шест „штука“. Побегли смо у планину и све то посматрали удаљени пола километра. Вратили смо се за манастир Студеница, а ту су следеће две године почели да харају Бугари. То је било страшно колико су зверства починили, посебно према монасима. И мене су двапут поштено изударали. Други пут толико да два дана нисам могао да устанем из кревета. Имао сам 14 година. Сусрет са партизанима Отац Јован је после тога отишао својој кући у Лелић. Међутим, то је било време кад су и партизани и четници активно мобилисали мушке главе и отац Јустин, тада старешина манастира Вујан, позвао га је да дође у манастир Вујан. Тамо је упознао искушеника Гојка Стојчевића. – Дошао је болестан. Стално је имао температуру 37,4, осећао се малаксало, немоћно. Време је углавном проводио у молитвама над гробом вујанских светитеља, а храну смо му доносили у келију. Међутим, у то време сви смо у манастиру били у сталном страху од партизана. Прочуло се да знају да упадају у манастире и туку свештенике, посебно оне за које се пронесе прича да имају било какве везе са четницима. Једном смо чули да ће нас напасти и сви смо са игуманом Јустином побегли. Када смо стигли до бање Трепча, старешина се сети да је нешто заборавио и како је у мене имао поверења позове ме: „Милисаве, отиђи до манастира, оставио сам у ниши, у подруму, неки новац и нека акта. Све то покупи и донеси.“ Упитам га шта ћу ако дођу партизани, а он одмахне руком уверен да ћемо их претећи. Пошао сам са још једним монахом, али се и Гојко пријавио да крене с нама. Када смо ушли у манастир затекли смо мајора Адама Бабића и око 100 његових људи. Гојка су одмах пустили да оде у келију зато што се видело да је болестан, а мени су уперили пиштољ и почели да пропитују. Интересовали их је зашто нисмо побегли, а ја сам говорио да то нисмо учинили зато што смо још ђаци и да никоме ништа криво нисмо учинили. Тај мајор је онда од мене тражио да две свиње пребацим у партизански штаб у Чачку и да се затим пријавим за војску. Уперен пиштољ у мене, шта ћу, пристанем и затим са Гојком побегнем у шуму. Заједно смо дошли до манастира Благовештење код оца Василија Домановића. Владика се тамо и замонашио 1946. године. После су неки, попут Јована Јањића, писали свашта, да се није тада замонашио већ неке друге године. Говорио сам му више пута да то не ради јер ти подаци су за историју, а он ми је одговарао да су они „истражили када се замонашио“. Како могу боље од мене знати када се то догодило када сам били стално заједно, исти смо хлеб јели. Али, није он једини. Многи су о владици причали свашта. Много је ту више лажи од истине. Страдање на Косову Отац Јован је 1947. обукао униформу ЈНА и био у морнаричкој пешадији стационираној у Шибенику. По повратку из војске, 1950. године се замонашио у манастиру Рача. Као духовни отац, монашко име Јован, дао му је тада јерођакон Павле Стојчевић. На Косово је из овог манастира отишао 1960. године, три године пошто је владика Павле именован за епископа Рашко-призренске епархије. Архимандрит Јован је тамо био све до 1999. када се уз српску војску и полицију, повукла и призренска Богословија. Међутим, одлично памти све оно што је обележило век страдања Срба у јужној српској покрајини. – За Србе је била тешка ситуација на коју су наше власти жмуриле не желећи да је виде и правећи се да не знају шта се спрема, а сви су то знали. Мало је познато да су многа српска села била исељена, чак око 700. Остајале су цркве без народа и у потпуном албанском окружењу. На крају се све завршавало тако што би црквењак одлазио до владике како би му предао кључ од цркве. Таква ситуација је много погађала и бринула владику Павла – испричао је отац Јован. Састанак са Титом Епископ Павле је због тешке ситуације на Косову често одлазио у Београд како би о насиљу над Србима и српским светињама обавестио и Свети архијерејски синод. Једном приликом су уговорили састанак са Јосипом Брозом Титом на коме је присуствовао и владика Павле. Он је маршалу предочио ситуацију, а посебно на које све начине перфидно Албанци терају Србе са огњишта по Косову, али му Тито није поверовао. Буквално га је укорио да се не бави политиком и рекао да власт на Косову има своје људе који их свакодневно обавештавају. Показало се да нису имали праве информације, али тада је већ било касно. Омиљене узречице Отац Јован каже да је патријарх Павле имао неколико омиљених узречица. – Када му се чинило да нешто није исправно, знао би да каже: „Морска главо“ или „Ја рекох и спасох душу“, а када бисмо му досадили са неким питањем на које није желео да одговорио само би одсечно рекао: „Нека те“ или „Гони!“ Као патријарх је често знао да каже пре него што ће нешто да предложи: „Бог га видео…“ или „Не знам како ћемо то…“ – присећа се архимандрит Јован. Љут због гласања Архимандрит Јован се присећа и да патријарх Павле једне године, по сваку цену, није желео да изађе на гласање, због чега му је претило и хапшење. – То су били избори пре 1970. године. Кренуо је ка Грачаници и упитам га шта да кажем уколико га траже због гласања. „Реци им да сам отишао на пут и не знам кад ћу се вратити.“ Заиста, дођу два милицајца и ја им пренесем да је на путу. То поподне владика се вратио и таман се распремио, кад ето опет ових. „Дошао сам с пута и хоћу да се мало одморим.“ Они изађоше, али ето за десет минута друга двојица, затим, за пола сата нове двојице милиционера. „Рекао сам већ двапут да ме оставите на миру. Допутовао сам малопре, па хоћу да се одморим, а ви ме узнемиравате и по трећи пут. Изађите ми, молим вас, из куће и реците тамо да вам нећу доћи на гласање.“ Никада нисам видео владику Павла тако строгог и љутог као тада – присећа се његов пријатељ. Извор: Vesti-online.com
  11. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија
  12. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Предавање протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског на тему ,,Ја сам свјетлост свијету“, које је одржао 8. децембра у Парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
  16. У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем). Звучни запис емисије Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту. Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан. Извор: Радио Светигора
  17. У недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин уприличио је канонску посету дреновачкој парохији где је у Храму Вазнесења Господњег служио Свету Архијерејску Литургију. Окупио се велики број верника уз свог пароха протојереја Милана Николића да дочека и поздрави свог Владику што је Преосвећеног посебно обрадовало. „Радостан сам што видим велики број људи што значи да имате Бога у себи“, рекао је сабраном народу у празничној беседи Епископ Милутин. Поред верног народа, Литургији је присуствовао и г. Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац. Појао је хор обреновачке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. По повратку из Дрена Владика Милутин је обишао радове на хидроизолацији у манастиру Грабовац. Извор: Радио Источник
  18. Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу “Хрватском тједнику” да јој је жао што су се многи грађани Хрватске осјетили повријеђеним због тога што је позвала предсједника Србије да посјети Загреб, половином фебруара прошле године. Грабар Китаровић је то рекла на констатацију да јој “хрватски народ тешко опрашта позив Вучићу”, не само због његове политике у прошлости, већ и што је управо тих дана имао у УН застрашујући изложбу о Јасеновцу с којом је Хрватску прибијао на стуб срама због лажи о 700.000 жртава”. Упитана зар то није страшно и која је то конкретна корист од Вучићеве посјете, као и зашто јој је он био толико вриједан да увриједи хрватска бранитељска удружења називајући их “рубним и маргиналним”, Грабар Китаровић каже да је за њу страшно то да 20 година након рата, како каже, има толико несталих Хрвата, чије породице је моле да учини нешто за њих. “Онда тај проблем желите да ријешите и дужни сте да барем покушате да га ријешите. Нећу рећи да сам учинила мање зло што сам га (Вучића) позвала, него да га нисам позвала. Рећи ћу да сам хтјела да учиним веће добро”, рекла је хрватска предсједница у веома опширном интервјуу за “Хрватски тједник”. “Хрватски тједник” је иначе портал Хрватског културног вијећа, који дио хрватске јавности доживљава као екстремистичко и “филоусташко” гласило, познато по томе што су папу Фрању прогласили антихристом, а хрватску предсједницу својевремено - бестидницом и лажним патриотом. На констатацију да Милорад Пуповац, предсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у сабору, сваке године, како се наводи, “провокативно обиљежава четнички устанак у Србу, одржава комеморацију у Јадовну над “празном Шарановом јамом”, те на питање види ли она “зло које чини тај човјек”, Грабар Китаровић каже: “О тзв. устанку мислим што и већина Хрвата мисли - то није био никакав устанак, него покољ Хрвата. Зато у томе ни на који начин не учествујем. Питање је треба ли то забранити или не треба. Мислим да томе не би требало придавати никакву медијску пажњу. Што се тиче Јадовна, проблем је исти као за Јасеновац и друга стратишта, као што су Мацељ или Јазовка, гдје, како сам обавијештена, има индиција да постоји друга јама, а то је проблем што држава није донијела одлуку да се системски и темељно прихвати форензичкога и ''пуповацархивског'' утврђивања броја жртава и починитеља”, рекла је. Подсјетила је да је у свом предизборном програму имала и ту тачку, али је од ње одустала када је влада основала Вијеће за суочавање с прошлошћу, односно са тоталитарним режимима. То вијеће је, додала је, дало препоруке, али, с обзиром на то да се с тим у вези ништа не догађа, најављује да ће ту тему поново покренути. На питање није ли бивши доживотни предсједник СФРЈ, Јосип Броз Тито, највећи хрватски издајник и злочинац којег комунисти славе сваке године у Кумровцу, Китаровић је јасна: “Ја сам макнула Тита из свог Кабинета. Мислим да јаснија нисам могла бити”. Сагласивши се да су Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом, Грабар Китаровић је говорила и о Јасеновцу, рекавши да се, наравно, питала гдје су кости тих “83.000 јасеновачких жртава”. Добијала је, каже, свакакве одговоре. Сматра да треба спровести комплетну форензику и додаје да Хрватска још ње проучила архиве који су, како каже, на жалост, још увијек у Београду и које треба вратити у Хрватску. “Тек тада ћемо поузданије моћи да утврдимо шта је жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље. Понављам: сви су тоталитаризми грозни и свакој жртви треба одати почаст. Не прихватам аргументе оних у Хрватској који жртве Блајбурга и Крижнога пута оправдавају тако што кажу да су то биле убице, па их је требало убити. Не! Свако је невин док му се не докаже кривица”, рекла је Грабар Китаровић. Не одустаје, додала је, од “међународне истраге” Јасеновца, али да, с обзиром на то да нема извршну власт по том питању, влада треба да одобри тај пројекат. Предсједница је говорила и о Вуковару, а на питање не чини ли јој се да је форсирање увођења ћирилице у том граду дио “пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на основу вјероватно лажног пописа становништва, Хрватска уцјењивала с подјелом суверенитета и стварања неке српске аутономије”, Китаровић каже да то не долази у обзир, те да је “Вуковар Хрватска и увијек ће бити Хрватска”, без обзира на то колики је постотак Срба у том граду. Грабар Китаровић: Питала сам се гдје су кости 83.000 јасеновачких жртава - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу...
  19. Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве. Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем. Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“). Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима. Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање. У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије. Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије. Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html
  20. Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије. Извор: Радио Источник
  22. У оквиру духовних вечери у Горњем манастиру Острогу протојереј Миодраг Тодоровић, одржао је 1. јуна 2019. лета Господњег предавање на тему: "Дошао сам код Светог Василија". Извор: Манастир Острог
  23. После 12 година избеглиштва, породица Цветковић се 2011. вратила у родни град на Бистрици. Једини Србин који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен. Радњу нема, али све што изради нађе купца САЊАО сам Призрен, цвркут птица у мојој Поткаљаји и Цркву Светог Спаса пуних 12 година. Док сам био у избеглиштву, у Љигу и Крагујевцу, није било дана да нисам размишљао о томе како да се вратим своме граду на Бистрици. Знао сам да је наша кућа у којој је живело пет генерација мојих предака запаљена 1999, да се Срби у Душановој престоници могу избројати на прсте, али све моје мисли и жеље стремиле су повратку. И, оствариле су ми се 2011. године. Сада живим у Призрену и бавим се послом за који сам се школовао - призренским филиграном. Овако, за "Новости", говори Синиша Цветковић (62), једини Србин у Призрену који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен вековима. Од стварања накита и украсних предмета помоћу танких сребрних и златних нити, Синиша данас живи. Уз велику помоћ супруге Сунчице (60), потомка старе призренске породице Шемић, ствара наруквице, прстење, минђуше, привеске, кандила, муштикле, чак и макете бродова. Пред ванвременском лепотом свих ових рукотворина, једноставно застаје дах. - Уметности и вештини филиграна нема краја - прича нам Синиша. - Од тура, танких жица пречника од 0,02 па до десетак милиметара, умешан занатлија може да "исплете" све што се нацрта. Али мени цртежи нису потребни. Узори по којима радим исцртани су пре много векова на фрескама древних српских храмова, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. На њима су српске владарке насликане са изузетно богатим накитом, огрлицама и наруквицама. У Високим Дечанима постоји насликана једна врло изражена филигранска наруквица, а у Грачаници огрлица. То су извори идеја, само понеки уникатни украс додам док радим. Сав прибор за израду филиграна: пинцете, хеклицу, маказе, мале чекиће, неколико врста клешта и бренер - на дување и аутоматски, налази се у његовој кући у Поткаљаји. Радњу нема и не размишља о томе да је отвори, али све што изради нађе купца. - Филиграном се у Призрену традиционално баве Албанци католици и Турци - наставља разговор Синиша. - Њихових радњи има много, а и не могу да им парирам због количине сребра и злата које имају. Једном сам конкурисао за подстицајна средства, али су ме одбили. Много је, међутим, важније што сам у овом занату вешт колико и они, па се, и поред свих потешкоћа, и ван Призрена прочуло за мој рад. И срећан сам због тога, јер је одувек, у свакој генерацији у мом граду, радио бар по један Србин филигранист. Настављам ту традицију, а верујем да ће тако бити и после мене. Сунчица и Синиша у радионици / Фото Љ. Гочај Чувену четворогодишњу призренску филигранску школу, наш саговорник је завршио 1974. године. А ову прелепу вештину заволео је још у детињству. - Док смо као дечачићи играли фудбал са албанском и турском децом, њих би родитељи у неком тренутку позвали да дођу да раде - сећа се Синиша. - Једном сам питао другове Љеку Гочаја и Тому и Штјефана Бљеништа да ме поведу да видим шта раде. Тада сам се заљубио у филигран и решио да изучим школу филиграна. Но, ни у то доба, када сам је завршио, нисам имао средстава да отворим радњу, али сам, поред посла у Управи прихода, филигран радио код куће. Све што сам имао у њој изгорело је 1999, а када сам се 2011. вратио у Призрен, нисам имао средстава да обновим прибор и алат. Али знајући за моју љубав према филиграну, школски друг Љека Гочај купио ми је бренер како бих наставио да радим. За уметничка дела од филиграна, на адресу Синише Цветковића у Призрену данас стижу многобројне наруџбине. Накит продаје углавном Србима који посећују призренску Богословију и светиње у граду на Бистрици, израђује кандила за храмове, посећује етно-фестивале широм Србије... - Некоме се чини да је лако стварати филигран - говори Синиша. - Али сребрна и златна нит нису конац. Мора да се ради онако како се она савија, а не како мајстор хоће. Један погрешан потез и све мора из почетка. Баш као и у животу. КУЋА У ПОТКАЉАЈИ КУЋУ породице Цветковић, спаљену 1999. године, обновио је Дански савет за избеглице, строго се придржавајући плана да споља задржи изглед који је имала пре више од једног века. Налази се у најстаријем делу Призрена, изнад Богословије, у насељу Поткаљаја. До овог насеља под заштитом Унеска, некада насељеног само Србима, води кривудави, уски, врло стрм пут поплочан калдрмом. Изнад куће Синише Цветковића је и Црква Светог Спаса из 14. века коју су албански екстремисти запалили и тешко оштетили 2004. О овој светињи, са благословом свештенства, Синиша се брине од повратка у Призрен пре осам година. ХЕКЛАНИ ФИЛИГРАН - ПОСЛЕДЊИХ неколико година уз супругину помоћ радим јединствени филигран помоћу хеклице - прича нам Синиша. - То је изузетно тешко и само још једна албанска католичка породица која се бави филиграном ради накит овом техником. На то сам врло поносан и волео бих да тој вештини научим унука Уроша Јевтића, који живи у Љигу. Од шесторо унучади, чини ми се да би он био умешан филигранист. Сигуран сам да би он то могао, а мене би бескрајно усрећио. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791899-Ја-сам-Синиша-филигран-из-Призрена
  24. После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор
  25. Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...