Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. После 12 година избеглиштва, породица Цветковић се 2011. вратила у родни град на Бистрици. Једини Србин који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен. Радњу нема, али све што изради нађе купца САЊАО сам Призрен, цвркут птица у мојој Поткаљаји и Цркву Светог Спаса пуних 12 година. Док сам био у избеглиштву, у Љигу и Крагујевцу, није било дана да нисам размишљао о томе како да се вратим своме граду на Бистрици. Знао сам да је наша кућа у којој је живело пет генерација мојих предака запаљена 1999, да се Срби у Душановој престоници могу избројати на прсте, али све моје мисли и жеље стремиле су повратку. И, оствариле су ми се 2011. године. Сада живим у Призрену и бавим се послом за који сам се школовао - призренским филиграном. Овако, за "Новости", говори Синиша Цветковић (62), једини Србин у Призрену који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен вековима. Од стварања накита и украсних предмета помоћу танких сребрних и златних нити, Синиша данас живи. Уз велику помоћ супруге Сунчице (60), потомка старе призренске породице Шемић, ствара наруквице, прстење, минђуше, привеске, кандила, муштикле, чак и макете бродова. Пред ванвременском лепотом свих ових рукотворина, једноставно застаје дах. - Уметности и вештини филиграна нема краја - прича нам Синиша. - Од тура, танких жица пречника од 0,02 па до десетак милиметара, умешан занатлија може да "исплете" све што се нацрта. Али мени цртежи нису потребни. Узори по којима радим исцртани су пре много векова на фрескама древних српских храмова, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. На њима су српске владарке насликане са изузетно богатим накитом, огрлицама и наруквицама. У Високим Дечанима постоји насликана једна врло изражена филигранска наруквица, а у Грачаници огрлица. То су извори идеја, само понеки уникатни украс додам док радим. Сав прибор за израду филиграна: пинцете, хеклицу, маказе, мале чекиће, неколико врста клешта и бренер - на дување и аутоматски, налази се у његовој кући у Поткаљаји. Радњу нема и не размишља о томе да је отвори, али све што изради нађе купца. - Филиграном се у Призрену традиционално баве Албанци католици и Турци - наставља разговор Синиша. - Њихових радњи има много, а и не могу да им парирам због количине сребра и злата које имају. Једном сам конкурисао за подстицајна средства, али су ме одбили. Много је, међутим, важније што сам у овом занату вешт колико и они, па се, и поред свих потешкоћа, и ван Призрена прочуло за мој рад. И срећан сам због тога, јер је одувек, у свакој генерацији у мом граду, радио бар по један Србин филигранист. Настављам ту традицију, а верујем да ће тако бити и после мене. Сунчица и Синиша у радионици / Фото Љ. Гочај Чувену четворогодишњу призренску филигранску школу, наш саговорник је завршио 1974. године. А ову прелепу вештину заволео је још у детињству. - Док смо као дечачићи играли фудбал са албанском и турском децом, њих би родитељи у неком тренутку позвали да дођу да раде - сећа се Синиша. - Једном сам питао другове Љеку Гочаја и Тому и Штјефана Бљеништа да ме поведу да видим шта раде. Тада сам се заљубио у филигран и решио да изучим школу филиграна. Но, ни у то доба, када сам је завршио, нисам имао средстава да отворим радњу, али сам, поред посла у Управи прихода, филигран радио код куће. Све што сам имао у њој изгорело је 1999, а када сам се 2011. вратио у Призрен, нисам имао средстава да обновим прибор и алат. Али знајући за моју љубав према филиграну, школски друг Љека Гочај купио ми је бренер како бих наставио да радим. За уметничка дела од филиграна, на адресу Синише Цветковића у Призрену данас стижу многобројне наруџбине. Накит продаје углавном Србима који посећују призренску Богословију и светиње у граду на Бистрици, израђује кандила за храмове, посећује етно-фестивале широм Србије... - Некоме се чини да је лако стварати филигран - говори Синиша. - Али сребрна и златна нит нису конац. Мора да се ради онако како се она савија, а не како мајстор хоће. Један погрешан потез и све мора из почетка. Баш као и у животу. КУЋА У ПОТКАЉАЈИ КУЋУ породице Цветковић, спаљену 1999. године, обновио је Дански савет за избеглице, строго се придржавајући плана да споља задржи изглед који је имала пре више од једног века. Налази се у најстаријем делу Призрена, изнад Богословије, у насељу Поткаљаја. До овог насеља под заштитом Унеска, некада насељеног само Србима, води кривудави, уски, врло стрм пут поплочан калдрмом. Изнад куће Синише Цветковића је и Црква Светог Спаса из 14. века коју су албански екстремисти запалили и тешко оштетили 2004. О овој светињи, са благословом свештенства, Синиша се брине од повратка у Призрен пре осам година. ХЕКЛАНИ ФИЛИГРАН - ПОСЛЕДЊИХ неколико година уз супругину помоћ радим јединствени филигран помоћу хеклице - прича нам Синиша. - То је изузетно тешко и само још једна албанска католичка породица која се бави филиграном ради накит овом техником. На то сам врло поносан и волео бих да тој вештини научим унука Уроша Јевтића, који живи у Љигу. Од шесторо унучади, чини ми се да би он био умешан филигранист. Сигуран сам да би он то могао, а мене би бескрајно усрећио. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791899-Ја-сам-Синиша-филигран-из-Призрена
  2. После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор
  3. Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.
  4. Наведите десет (или мање) ствари које би урадили да сте власт у Србији. Можда ће неки од вас доћи на власт, а можда ћу ја доћи на власт, или ће можда власт прочитати паметне предлоге и предузети их, па ће онда Србија процветати, а и ми с њом...
  5. На­јед­ном сам про­ле­ћем опи­је­на, као на пу­чи­ни њи­шу се ства­ри, и идем пре­ма пе­сми ко­ја из­гре­ва као ме­се­цу ме­се­ча­ри. Има ли ишта вре­ли­је и лу­ђе и чуд­ни­је не­го кад у ср­це се­ме пе­сме уђе и као лист се спре­ма да из­би­је. До ју­че ми све за­кљу­ча­но от­кљу­ча­вам на­јед­ном вол­шеб­ним кљу­чем. И чи­ни ми се да ми је да­но пу­чи­ном да га­зим, у не­бе­са ру­ку да за­ву­чем. Буд­на сам, али као да спа­вам, по­ве­зу­јем ства­ри не­по­ве­за­не, гла­ва ми је чу­да кр­ца­та, и ме­ло­ди­је на­до­ла­зе са сва­ке стра­не.
  6. Хатиџa Бериша, професорка на Војној академији у Београду у интервјуу за "Новости": Ово је моја домовина, Албанци ми 1999. спалили родну кућу у Клини ОД ње треба учити шта су патриотизам, част и поштење. Како се воли и брани своја земља, породица, како се уче младе генерације. Зато, благо студентима којима она предаје. Овако су нам познаници и пријатељи представили докторку политичких наука Хатиџу Беришу, родом из Клине, сада Београђанку, професорку на Војној академији, на Катедри стратегије и националне безбедности. Ова одважна и паметна, али, пре свега скромна жена, каже да не жели медијску пажњу. На интервјуу, за "Новости", наговарали смо је више месеци, а "Косовка девојка", како је зову у Удружењу породица киднапованих и убијених на КиМ, у исповести, за наш лист, каже да упркос тешкој животној судбини никада није доводила у питање опредељење да припада држави Србији: - Србију сматрам својом домовином, а љубав према својој земљи, мојој браћи, сестрама и мени усадио је отац Халил. Мој отац, мој идол у сваком смислу, који је имао велико срце и још већу душу, био је војник Краљевине Југославије и четири године је провео по немачким логорима. Он и мајка, која му је била љубав из младости, васпитавали су нас тако да се не обазиремо на предрасуде, било верске или националне. Учили су нас поштењу и достојанству и да гледамо себе и свој пут. Јер, како је говорио покојни отац, "само са правим животним вредостима човек може постати оно што треба да буде - човек у правом смислу те речи". Зато сам, као млада девојка, неоптерећена верским разликама, одлазила радо у манастир Грачаницу, где сам од тадашње игуманије научила много тога о животу и љубави. * У једном периоду живота било вам је тешко, током ратова у бившој СФРЈ изгубили сте два брата и тадашњег момка? - Најмлађи брат Изет, припадник специјалне полицијске јединице, погинуо је последњег дана борби у Вуковару, 18. новембра 1991, а вест о његовој погибији затекла ме је на радном задатку потпоручника у Ђаковици. Мој покојни брат јако је волео девојку Јелену из Панчева која је тада била у осмом месецу трудноће, а која је после његове погибије родила сина и дала му име Изет. Мој отац је сина, који је погинуо као официр ЈНА, одлучио да сахрани уз војне почасти, а сахрани није присуствовао ниједан Албанац. Иако су оцу дали "бесу", односно реч да му неће скрнавити гроб, пуштали су гласну музику док је поворка са његовим сандуком пролазила ка гробљу. Само две године после погибије најмлађег брата, на задатку, погинуо је мој момак, који је био пилот и љубав мог живота. Исте године умро ми је и отац Халил, а Адем, мој средњи брат, погинуо је 7. априла 1999, током НАТО бомбардовања зграде поште у Приштини. * Како је ваша породица преживљавала ратна дешавања на КиМ будући да је опредељење било усмерено ка Србији? - Био је то тежак период за нас, посебно зато што су нас родитељи васпитавали да постоје само добри и лоши људи, али нажалост у мешовитим срединама нас нико није у потпуности прихватао. Било је пуно примера када смо се нашли на мети и једних и других. Сећам се напада на кућу моје породице од стране Албанаца током 1998, али и 1999. године од стране Срба. Ипак, на крају је кућа страдала од Албанаца. * Упркос свему, муци, па избегличким данима, никада нисте били у дилеми - Србију сматрате својом земљом? - Да, често када о томе говорим кажем да сам Србији дала све што сам имала, али је изгледа моја судбина да се доказујем, што и сада чиним својим научним радовима и предавањима која држим студентима. Учим их да буду поштени људи, да гледају свој пут али и да воле своју домовину. А што се тиче избеглиштва, када сам у колони са Србима бежала са Косова и Метохије један полицајац ме, када је у мојој личној карти прочитао име и презиме, ударио кундаком по леђима, због чега сам завршила у болници. Међутим, донекле сам га и разумела и опростила му јер је касније дошао да ми се извини и упркос свему постали смо добри пријатељи. * После готово двадесет година од вашег и избеглиштва око 250.000 Срба, ситуација на КиМ није стабилна...? - Обичног човека нигде нема, јер када би се направила искрена, реална анкета, мислим да би прича била много другачија. А што се тиче присуства међународне заједнице, преплитање великих сила, САД, питање Турске, Руске Федерације, па Немачке... свако тражи свој интерес на Балкану и свако би да буде део Балкана. Не треба занемарити ни природне ресурсе, споменућу само да се у Глоговцу налази један од ретких рудника који производи уранијум, а да не спомињем да се база "Бондстил" налази на руди и да поседује подземни аеродром. * Многи су у Србији очекивали да ће Трампова политика променити став САД по питању Косова? - САД имају устаљену политику, а када остваре циљ, њих више нема. А на Косову још нису заокружили своју целину, зато што се полако враћа руски интерес на Балкану. Ипак, мислим да би САД требало да се се одреде да ли су за стварање нове исламске државе на Балкану. * Недавно су албански медији предочили наводни план међународне заједнице по којем би "Трепча" и Газиводе припали странцима на 99 година? - Сви ти објекти су власништво надашње велике Југославије, а пошто је правни следбеник Србија, која и враћа огроман дуг Косова, мислим да то не би било баш тако једноставно оствариво. Реално речено, сви могући правни документи и тапије припадају Србији. УРАНИЈУМ НЕ БИРА ЖРТВЕ * Верујете ли да је могуће поднети колективну тужбу против земаља које су учествовале у НАТО бомбардовању? - Чињеница је да осиромашени уранијум не бира жртве и да болесних има много на Косову, само што се подаци и информације не саопштавају. Нажалост, тај проценат рапидно расте и то је оно што ће народ кад-тад да схвати: да су бомбе биле и за једне и за друге. А што се тиче тужбе, да би се то десило, морају да постоје јединство и политичка воља. КОСМЕТ ЈЕ СРПСКИ - СВИ ми волимо завичај, где смо рођени и одрасли, то је део нас. Међутим, све што сам доживела у мени изазива јаке емоције и због свега тренутно немам жељу да одем на Косово - каже нам Хатиџа и, на питање коме припада Косово, одговара да је Косово српско. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:780546-Hatidza-Berisa-Sa-Kosova-sam-izbegla-u-srpskoj-koloni
  7. Логос

    Ко сам ја?

    Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари. Увек се трудим да разликујем - ко сам ја у стварности и каквим ме виде други. Других је - неодређен број, и свако ме гледа на свој начин. Како са тим да се помирим - друго је питање; али ја ћу, заувек, остати онај ко сам у стварности. Један ме прецењује, од тога нећу постати бољи; други ме потцењује, због тога нећу бити гори или безначајнији. Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари. Често и бестидне. Ако то зачује неки јуноша, он се узбуђује, он оштри свој мач; зрео мушкарац презриво одмахује руком; времешан човек ни веђом неће маћи. Глупи или зли људи мељу глупости, такве да то, често, уопште није лако ћутке издржати; међутим, свако мора, једанпут, дубоко осетити да он, без обзира на такве ствари, остаје онакав какав у стварности јесте. Што је сложенија суштина човека... Нада да се допаднемо свима, наивна је и безперспективна, исто као и жеља да те сви виде у тачном светлу и оцене праведно. То се посебно односи на наше, пуно страсти, бурно време. Што је сложенија, префињенија и дубља унутрашња суштина човека, што је ефектнија његова спољашњост, тим га, често, мање тачно прихватају и неправедније оцењују. Нама, обичним људима, наравно, лакше је: ко се занима за нас? Ко ће почети да нам завиди преко мере? Па, врапци - чак и они поред нас пролећу равнодушно. Тим пре имамо посла са „кривим огледалом“ друштвеног мнења, постављамо се у односу према њему и штитимо се од њега. Треба једном заувек да се помиримо са тиме да свако од нас носи у себи „образ“ („imago“) и да тај „образ“ није „подобије“. Ми нисмо дужни да јурцамо за својим одразом у туђим душама, како бисмо га поправили или улепшали. Целисходније је, великодушно и благородно, препустити свим људима „право на заблуду“ и не наваљивати на себе обавезу праведног „ретуша“. Треба само замислити каква би то била лудница када би сви појурили да загладе или украсе свој сопствен „образ“ (лик) у одговарајућој туђој души - недостојно заузимање за људе са комплексом ниже вредности. Није добро поставити своје постојање у завистан однос од туђих људи; поверавати сопствено достојанство туђој кратковидости или душманству; дозволити центру личног живота да се поремети или нестане. Битије је, вредније од спољашњости, а елемент преварљивости је нераздвојив од спољашњости. Моје постојање мора да буде верно, тада нека моја спољашњост буде и неверна. Ја нисам оно што говоре, него, можда, оно што крадом шапућу, или негде о мени извикују други. Ја сам нешто далеко веће него што је раскршће њихових несхватљивих, злобних, ниских фантазија. Буди онај који јеси Али, ипак, ко сам ја? Ја сам оно што искрено јесам. Оно сам што, од свега срца, отворено, без колебања, исказујем. Ја сам оно на шта се моја суштина усредсређује у љубави и чему узноси молитву. Мене треба тражити тамо где у мени нестају бојазан и страх. Мене је могуће пронаћи тамо где у мени сазревају судбинске одлуке, где почињу одлучни и смели поступци мог живота. Ја сам тамо где делам; ја сам оно што делам. Ту сам ја „деловођен“; и то је такође моја „деловођеност“. Ја сам моје „око“. Ја сам - моје „срце“, ја сам моја – „реч“ која се рађа из „разумевања“ срца. Ја сам - моје „делање“ које следи моје око, срце, реч. И ако све то јесте у мени, тада ми недостаје само последња сигурност, да сам то одиста ја. Ако код мене постоји та сигурност, тада у себи носим истински источник свог личног достојанства и неће ме избацити из колосека туђе пресуде и шапутања. Чак и да преварљива површност свеприсутно овлада светом, мене она не може ни саблазнити, ни обухватити. „На овоме истрајавам. И не могу другачије. Нека ми Бог помогне. Амин“. Свет је могуће исцелити само духовним достојанством и верношћу, само храброшћу да будеш онај који јеси. Иван Александрович Иљин Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора
  9. Послови Тонија Блера у Србији - Савети од два милиона долара Иако је Вучић изјавио да бивши британски премијер „није коштао Србију ни динар“, огранак једне од његових фирми у Београду, наплатио је 2016. године 233,4 милиона динара за своје услуге. Блерова фирма отворена је фебруара исте године, а из регистра избрисана тек у априлу ове Бивши премијер Велике Британије Тони Блер отворио је фирму у Србији, којој је за консултантске услуге исплаћено 223,4 милиона динара или више од 2,15 милиона долара, открива НИН. Фирма Windrush ventures No. 3, преко које је један од заговорника бомбардовања Србије 1999. зарадио новац у Београду, затворена је недуго након што је новац пребачен у Велику Британију. Упркос томе, постоје документи по којима Блер и даље има послове у Србији, али је то толико вешто сакривено да није могуће утврдити ко га плаћа, на име којих услуга и преко којих фирми иде новац. У јавни простор Србије име Тонија Блера вратило се прошлог месеца, када је један од лидера опозиције Вук Јеремић обелоданио незванична сазнања да је бивши британски премијер ангажован „да у име наше земље заговара предлог о разграничењу између Срба и Албанаца на Косову“. Са тим предлогом се, за сада, не слаже Немачка, иако се по Београду све гласније прича да то противљење Ангеле Меркел можда неће још дуго трајати. Председник Србије Александар Вучић и Блеров Институт за глобалне промене су демантовали Јеремића. Вучић је рекао да он преговара о Косову, а не Блер, док је Институт за глобалне промене саопштио да „Блер апсолутно не наступа у име Владе Србије или председника“. „Пројекат нашег института нема никакве везе са питањем Косова“, поручили су, али ниједном својом реченицом нису демантовали Јеремићеве тврдње о лобирању и састанку Блера са Ангелом Меркел на тему разграничења, док се из других докумената Института види да постоје њихови пројекти са Србијом. Контроверза да Србија сада плаћа Блера да он игра било какву улогу у решавању будућег статуса Косова довољно завређује пажњу, посебно због „доприноса“ који је имао у време када је био британски премијер. Крајем деведесетих био је један од најгласнијих заговорника независности Косова и бомбардовања СР Југославије. У мемоарима, објављеним 2010. написао је чак да своју улогу сматра „кључном“. Писао је да Американци, за разлику од њега, нису били толико заинтересовани за војно решење, пошто га није било лако „продати“ америчком јавном мњењу. Аутор:Илија Стаменковић Фото:ЕПА Опширније у штампаном издању НИН-а http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=116690&fbclid=IwAR2GxXKNLF76Eu_Ym2lhMfI_c6528whnHfJPqEuWCOB8q3ApHXQdPxaE0ao
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор View full Странице
  12. JESSY

    Хришћанин никада није сам

    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com
  13. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Kако више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Kаква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com View full Странице
  14. Гостујући у ауторској емисији Бранка Радуна на Новосадској телевизији, верски аналитичар Жељко Ињац је истакао да 70% грађана Црне Горе номинално припада СПЦ, те да су увреде које су изречена на рачун патријарха Иринеја недопустиве за врх државе која себе жели представити у свету демократском и прогресивном. У емисији је било речи о правима Срба у Црној Гори и положају СПЦ, и начину на који се све та права крше од стране актуелног режима уз прећутну сагласност ЕУ и запада. View full Странице
  15. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  16. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  17. Амфитеатар новосадског Спеса био је премали да прими све грађане који су дошли да чују како да се одбране од сепаратизма. Преко 500 људи присуствовало је трибини „Како се одбранити од сепаратизма?“ у организацији Српске деснице, а главни говорник био је др Мирољуб Петровић. Више од стотину оних који су дошли да слушају предавање др Петровића, је на велику жалост организатора, остало ван сале. Присутне Новосађане је поздравио председник Српске деснице Миша Вацић, истакавши да је ово прва трибина која се организује у Новом Саду, захваливши се присутнима на огромном интересовању. „У име Српске деснице посебно се извињавам свима који нису у могућности да присуствују данашњој трибини. Масовна посећеност нашим трибинама показује да је омладина национално свесна, да патриотизам у српском народу и даље живи. Српска десница ће се увек борити против свих облика сепаратизма и свих организација које призивају сепаратизам у било којем делу Србије“, рекао је Миша Вацић, додајући да је јако поносан што је велики број младих људи у Србији инфициран национализмом, а не за сепаратизамом и антидржавним идејема. „Патриотизам се мора промовисати на мудар начин. Српску десницу не чине салонски политичари, већ људи који раде и који имају иза себе резултате. Концепт стварања Српске деснице јесте концепт стварања добрих људи“, истакао је др Петровић. „Србија је окружена сепаратистичким народима. Историја људске цивилизације је историја сепаратизма. И то смо учили на примеру Вавилона, на примеру Адама и Еве. Одвајање од Бога. Нама је потребан изворни национализам, који представља позитивну ствар. Ми се не можемо ослањати на државу јер је лимитирана. Морамо јој помоћи, требало би да сви заједно радимо за државу. У одбрани од сепаратизма изузетно је важна породица. Али прво морамо да почнемо од сепаратизма у породици. Наводно осамостаљивање чланова јесте удаљавање од породице, а за породицу је важно да буде на окупу. Мушкарци морају да преузму бригу о породици. Бригу о својим женама. Одвајање је проузроковано депресијом – када сврха нашег постојања остане неостварена. Тако вам је и са сепаратизмом у држави. Србија је изложена нападима непријатеља јер не пристаје на сепаратистички концепт. Парцијални, тематски сепаратизма који се јавља у Војводини јесте један античовечански феномен. Са којим се суочавамо. И са којим ћемо се изборити.“ Након предавања др Мирољуб Петровић је уз гусле извео песму о српској сили и руском оружју.
  18. У суботу пете седмице Часног поста, 24. марта 2018. године, у свечаној дворани Школе за основно музичко образовање у Кули, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање на тему: „Ја сам хлеб живота“ (Јн. 6, 48.). Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  19. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка. Михаило Ирижанин, слика са надгробњака (Фото Светлана Ненадић) Чачак – Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”... На сам Лучиндан, 1915. посели смо село Кукавицу – приповедао је сељак у долини Чемернице која се кроз Прељину спушта ка Западној Морави. То беше рано 18. октобра, па смо читавог дана водили борбу. Предвече удари киша и стиже ноћ, тешка, хладна. У рововима ужас, нема одбране од поводња, те одем у неку кућицу. Са мном још неколико другова, волео сам карте и увек их носио у џепу. Кад, пред зору, нападоше Бугари и трефик се у неком усеку. На мој вод удари цео батаљон а ја сам мењао водника, разболелог. Око не отварамо под ватром, зато пошаљем свог сељака Алексу Стојковића да јави командиру шта нас је снашло. Још му додах, био је некако слабуњав а јединац у мајке, па сам га волео као дете: – Иди, склони се, сви ћемо изгинути. Кад то чу један војник из Соколића окрену се и викну на ме: – А ви и овде, у рововима, радите партијски? Ти шаљеш свог самосталца, а нећеш ниједног радикалца. Лепо, поднаредниче, чуће се... – Шта ће се чути, оца ти мангупског, хоћеш ли ти да идеш? – питам га, дрхтим од беса. – Хоћу – одговори он. – Алекса, иди ти на своје место, а нека он иде кад хоће. Тај војник звао се Радован Дамјановић. Али, несрећник, крену у зао час. Таман што је изашао и одмакао двадесетину корака, однекуд потеже брђанин па право у њега. Поломи му ртеницу. Није се више дигао. Жао ми јадника, у војсци ти сваки човек драг. Пошаљем опет Алексу да иде командиру али помоћи нема, муниција нестала а Бугари нас само засипају. Тврдо, да тврђе не може. Онда ја, важан, устанем, хоћу да охрабрим и утешим војнике, мало. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури. Предам вод каплару и пођем, нећу ли како измаћи до превијалишта. Нисам учинио ни десет корака, а војници у гомили за мном. Многи су изгинули, падали ко клас под косом. После нас срете мајор па пита: – Шта је то с тобом, Ирижанине? – Ранише ме на три места, оца му његовог. – Били могао да пијеш? – Најволео бих воде. Он ми даде чутурицу, натегох. Коњак. И баш добар, све мирише. Извели ме онда и посадили на коња. Седнем на кљусе и терам путем. Дошло ми да кукам из свег гласа, али видеће ме неко, па ће после причати. Задужио сам људе, све сам им се подругивао и смејао кад су плакали у мукама, па не би баш ни они мене штедели. И мом сину Средоју опет ће казати да му је отац плакао као жена кад га је зрно мало окрзнуло. Велим, ово дошао ред и на мене да плачем, грдна је рана била. Пржи, пече, сав сам горео, глава да прсне. Докопах се некако пуковских кола те ме однесоше у болницу у Лесковац. Тамо сам био само дан, јер наста гужва и одступање. Спремио сам се и ја да кренем са војском, сто пута сам више волео чету него болницу. Онамо си лепо са друговима, па шта Бог да. А овамо људи умиру око тебе па ти се туга сави око срца. Али, не дадоше ми из болнице. Наиђе тада мој шурак, турих му у шаку сто динара и он продужи пут за Албанију. Нас рањенике заробили су 26. октобра 1915. и боље да вам не причам како су са нама поступали у ропству. http://www.politika.rs/scc/clanak/397735/Cetu-sam-voleo-sto-puta-vise-nego-bolnicu
  20. Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин.
×
×
  • Create New...