Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. ризница богословља

    Ко сам ја?

    Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари. Увек се трудим да разликујем - ко сам ја у стварности и каквим ме виде други. Других је - неодређен број, и свако ме гледа на свој начин. Како са тим да се помирим - друго је питање; али ја ћу, заувек, остати онај ко сам у стварности. Један ме прецењује, од тога нећу постати бољи; други ме потцењује, због тога нећу бити гори или безначајнији. Онај који поседује макар и невелико животно искуство, зна како се добро име човеково може облатити сплеткама, оговором или клеветом. Како да замислиш шта све о нама говоре! Шта све не приповеда најглупља сплетка, шта све не уме смислити злобна клевета! Невероватне ствари. Често и бестидне. Ако то зачује неки јуноша, он се узбуђује, он оштри свој мач; зрео мушкарац презриво одмахује руком; времешан човек ни веђом неће маћи. Глупи или зли људи мељу глупости, такве да то, често, уопште није лако ћутке издржати; међутим, свако мора, једанпут, дубоко осетити да он, без обзира на такве ствари, остаје онакав какав у стварности јесте. Што је сложенија суштина човека... Нада да се допаднемо свима, наивна је и безперспективна, исто као и жеља да те сви виде у тачном светлу и оцене праведно. То се посебно односи на наше, пуно страсти, бурно време. Што је сложенија, префињенија и дубља унутрашња суштина човека, што је ефектнија његова спољашњост, тим га, често, мање тачно прихватају и неправедније оцењују. Нама, обичним људима, наравно, лакше је: ко се занима за нас? Ко ће почети да нам завиди преко мере? Па, врапци - чак и они поред нас пролећу равнодушно. Тим пре имамо посла са „кривим огледалом“ друштвеног мнења, постављамо се у односу према њему и штитимо се од њега. Треба једном заувек да се помиримо са тиме да свако од нас носи у себи „образ“ („imago“) и да тај „образ“ није „подобије“. Ми нисмо дужни да јурцамо за својим одразом у туђим душама, како бисмо га поправили или улепшали. Целисходније је, великодушно и благородно, препустити свим људима „право на заблуду“ и не наваљивати на себе обавезу праведног „ретуша“. Треба само замислити каква би то била лудница када би сви појурили да загладе или украсе свој сопствен „образ“ (лик) у одговарајућој туђој души - недостојно заузимање за људе са комплексом ниже вредности. Није добро поставити своје постојање у завистан однос од туђих људи; поверавати сопствено достојанство туђој кратковидости или душманству; дозволити центру личног живота да се поремети или нестане. Битије је, вредније од спољашњости, а елемент преварљивости је нераздвојив од спољашњости. Моје постојање мора да буде верно, тада нека моја спољашњост буде и неверна. Ја нисам оно што говоре, него, можда, оно што крадом шапућу, или негде о мени извикују други. Ја сам нешто далеко веће него што је раскршће њихових несхватљивих, злобних, ниских фантазија. Буди онај који јеси Али, ипак, ко сам ја? Ја сам оно што искрено јесам. Оно сам што, од свега срца, отворено, без колебања, исказујем. Ја сам оно на шта се моја суштина усредсређује у љубави и чему узноси молитву. Мене треба тражити тамо где у мени нестају бојазан и страх. Мене је могуће пронаћи тамо где у мени сазревају судбинске одлуке, где почињу одлучни и смели поступци мог живота. Ја сам тамо где делам; ја сам оно што делам. Ту сам ја „деловођен“; и то је такође моја „деловођеност“. Ја сам моје „око“. Ја сам - моје „срце“, ја сам моја – „реч“ која се рађа из „разумевања“ срца. Ја сам - моје „делање“ које следи моје око, срце, реч. И ако све то јесте у мени, тада ми недостаје само последња сигурност, да сам то одиста ја. Ако код мене постоји та сигурност, тада у себи носим истински источник свог личног достојанства и неће ме избацити из колосека туђе пресуде и шапутања. Чак и да преварљива површност свеприсутно овлада светом, мене она не може ни саблазнити, ни обухватити. „На овоме истрајавам. И не могу другачије. Нека ми Бог помогне. Амин“. Свет је могуће исцелити само духовним достојанством и верношћу, само храброшћу да будеш онај који јеси. Иван Александрович Иљин Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора
  3. Послови Тонија Блера у Србији - Савети од два милиона долара Иако је Вучић изјавио да бивши британски премијер „није коштао Србију ни динар“, огранак једне од његових фирми у Београду, наплатио је 2016. године 233,4 милиона динара за своје услуге. Блерова фирма отворена је фебруара исте године, а из регистра избрисана тек у априлу ове Бивши премијер Велике Британије Тони Блер отворио је фирму у Србији, којој је за консултантске услуге исплаћено 223,4 милиона динара или више од 2,15 милиона долара, открива НИН. Фирма Windrush ventures No. 3, преко које је један од заговорника бомбардовања Србије 1999. зарадио новац у Београду, затворена је недуго након што је новац пребачен у Велику Британију. Упркос томе, постоје документи по којима Блер и даље има послове у Србији, али је то толико вешто сакривено да није могуће утврдити ко га плаћа, на име којих услуга и преко којих фирми иде новац. У јавни простор Србије име Тонија Блера вратило се прошлог месеца, када је један од лидера опозиције Вук Јеремић обелоданио незванична сазнања да је бивши британски премијер ангажован „да у име наше земље заговара предлог о разграничењу између Срба и Албанаца на Косову“. Са тим предлогом се, за сада, не слаже Немачка, иако се по Београду све гласније прича да то противљење Ангеле Меркел можда неће још дуго трајати. Председник Србије Александар Вучић и Блеров Институт за глобалне промене су демантовали Јеремића. Вучић је рекао да он преговара о Косову, а не Блер, док је Институт за глобалне промене саопштио да „Блер апсолутно не наступа у име Владе Србије или председника“. „Пројекат нашег института нема никакве везе са питањем Косова“, поручили су, али ниједном својом реченицом нису демантовали Јеремићеве тврдње о лобирању и састанку Блера са Ангелом Меркел на тему разграничења, док се из других докумената Института види да постоје њихови пројекти са Србијом. Контроверза да Србија сада плаћа Блера да он игра било какву улогу у решавању будућег статуса Косова довољно завређује пажњу, посебно због „доприноса“ који је имао у време када је био британски премијер. Крајем деведесетих био је један од најгласнијих заговорника независности Косова и бомбардовања СР Југославије. У мемоарима, објављеним 2010. написао је чак да своју улогу сматра „кључном“. Писао је да Американци, за разлику од њега, нису били толико заинтересовани за војно решење, пошто га није било лако „продати“ америчком јавном мњењу. Аутор:Илија Стаменковић Фото:ЕПА Опширније у штампаном издању НИН-а http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=116690&fbclid=IwAR2GxXKNLF76Eu_Ym2lhMfI_c6528whnHfJPqEuWCOB8q3ApHXQdPxaE0ao
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X. „Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост. Весна Девић/Рајо Војиновић извор View full Странице
  6. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Kако више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Kаква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com View full Странице
  7. JESSY

    Хришћанин никада није сам

    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com
  8. Гостујући у ауторској емисији Бранка Радуна на Новосадској телевизији, верски аналитичар Жељко Ињац је истакао да 70% грађана Црне Горе номинално припада СПЦ, те да су увреде које су изречена на рачун патријарха Иринеја недопустиве за врх државе која себе жели представити у свету демократском и прогресивном. У емисији је било речи о правима Срба у Црној Гори и положају СПЦ, и начину на који се све та права крше од стране актуелног режима уз прећутну сагласност ЕУ и запада. View full Странице
  9. Драгана Милошевић

    Прво питање после операције, или како сам се приближио Богу

    То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  10. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  11. Амфитеатар новосадског Спеса био је премали да прими све грађане који су дошли да чују како да се одбране од сепаратизма. Преко 500 људи присуствовало је трибини „Како се одбранити од сепаратизма?“ у организацији Српске деснице, а главни говорник био је др Мирољуб Петровић. Више од стотину оних који су дошли да слушају предавање др Петровића, је на велику жалост организатора, остало ван сале. Присутне Новосађане је поздравио председник Српске деснице Миша Вацић, истакавши да је ово прва трибина која се организује у Новом Саду, захваливши се присутнима на огромном интересовању. „У име Српске деснице посебно се извињавам свима који нису у могућности да присуствују данашњој трибини. Масовна посећеност нашим трибинама показује да је омладина национално свесна, да патриотизам у српском народу и даље живи. Српска десница ће се увек борити против свих облика сепаратизма и свих организација које призивају сепаратизам у било којем делу Србије“, рекао је Миша Вацић, додајући да је јако поносан што је велики број младих људи у Србији инфициран национализмом, а не за сепаратизамом и антидржавним идејема. „Патриотизам се мора промовисати на мудар начин. Српску десницу не чине салонски политичари, већ људи који раде и који имају иза себе резултате. Концепт стварања Српске деснице јесте концепт стварања добрих људи“, истакао је др Петровић. „Србија је окружена сепаратистичким народима. Историја људске цивилизације је историја сепаратизма. И то смо учили на примеру Вавилона, на примеру Адама и Еве. Одвајање од Бога. Нама је потребан изворни национализам, који представља позитивну ствар. Ми се не можемо ослањати на државу јер је лимитирана. Морамо јој помоћи, требало би да сви заједно радимо за државу. У одбрани од сепаратизма изузетно је важна породица. Али прво морамо да почнемо од сепаратизма у породици. Наводно осамостаљивање чланова јесте удаљавање од породице, а за породицу је важно да буде на окупу. Мушкарци морају да преузму бригу о породици. Бригу о својим женама. Одвајање је проузроковано депресијом – када сврха нашег постојања остане неостварена. Тако вам је и са сепаратизмом у држави. Србија је изложена нападима непријатеља јер не пристаје на сепаратистички концепт. Парцијални, тематски сепаратизма који се јавља у Војводини јесте један античовечански феномен. Са којим се суочавамо. И са којим ћемо се изборити.“ Након предавања др Мирољуб Петровић је уз гусле извео песму о српској сили и руском оружју.
  12. У суботу пете седмице Часног поста, 24. марта 2018. године, у свечаној дворани Школе за основно музичко образовање у Кули, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање на тему: „Ја сам хлеб живота“ (Јн. 6, 48.). Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  13. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка. Михаило Ирижанин, слика са надгробњака (Фото Светлана Ненадић) Чачак – Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”... На сам Лучиндан, 1915. посели смо село Кукавицу – приповедао је сељак у долини Чемернице која се кроз Прељину спушта ка Западној Морави. То беше рано 18. октобра, па смо читавог дана водили борбу. Предвече удари киша и стиже ноћ, тешка, хладна. У рововима ужас, нема одбране од поводња, те одем у неку кућицу. Са мном још неколико другова, волео сам карте и увек их носио у џепу. Кад, пред зору, нападоше Бугари и трефик се у неком усеку. На мој вод удари цео батаљон а ја сам мењао водника, разболелог. Око не отварамо под ватром, зато пошаљем свог сељака Алексу Стојковића да јави командиру шта нас је снашло. Још му додах, био је некако слабуњав а јединац у мајке, па сам га волео као дете: – Иди, склони се, сви ћемо изгинути. Кад то чу један војник из Соколића окрену се и викну на ме: – А ви и овде, у рововима, радите партијски? Ти шаљеш свог самосталца, а нећеш ниједног радикалца. Лепо, поднаредниче, чуће се... – Шта ће се чути, оца ти мангупског, хоћеш ли ти да идеш? – питам га, дрхтим од беса. – Хоћу – одговори он. – Алекса, иди ти на своје место, а нека он иде кад хоће. Тај војник звао се Радован Дамјановић. Али, несрећник, крену у зао час. Таман што је изашао и одмакао двадесетину корака, однекуд потеже брђанин па право у њега. Поломи му ртеницу. Није се више дигао. Жао ми јадника, у војсци ти сваки човек драг. Пошаљем опет Алексу да иде командиру али помоћи нема, муниција нестала а Бугари нас само засипају. Тврдо, да тврђе не може. Онда ја, важан, устанем, хоћу да охрабрим и утешим војнике, мало. Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури. Предам вод каплару и пођем, нећу ли како измаћи до превијалишта. Нисам учинио ни десет корака, а војници у гомили за мном. Многи су изгинули, падали ко клас под косом. После нас срете мајор па пита: – Шта је то с тобом, Ирижанине? – Ранише ме на три места, оца му његовог. – Били могао да пијеш? – Најволео бих воде. Он ми даде чутурицу, натегох. Коњак. И баш добар, све мирише. Извели ме онда и посадили на коња. Седнем на кљусе и терам путем. Дошло ми да кукам из свег гласа, али видеће ме неко, па ће после причати. Задужио сам људе, све сам им се подругивао и смејао кад су плакали у мукама, па не би баш ни они мене штедели. И мом сину Средоју опет ће казати да му је отац плакао као жена кад га је зрно мало окрзнуло. Велим, ово дошао ред и на мене да плачем, грдна је рана била. Пржи, пече, сав сам горео, глава да прсне. Докопах се некако пуковских кола те ме однесоше у болницу у Лесковац. Тамо сам био само дан, јер наста гужва и одступање. Спремио сам се и ја да кренем са војском, сто пута сам више волео чету него болницу. Онамо си лепо са друговима, па шта Бог да. А овамо људи умиру око тебе па ти се туга сави око срца. Али, не дадоше ми из болнице. Наиђе тада мој шурак, турих му у шаку сто динара и он продужи пут за Албанију. Нас рањенике заробили су 26. октобра 1915. и боље да вам не причам како су са нама поступали у ропству. http://www.politika.rs/scc/clanak/397735/Cetu-sam-voleo-sto-puta-vise-nego-bolnicu
  14. Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин.  
  15. Пише:др Александар Живковић Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин. View full Странице
  16. ОЛИВЕР Ивановић би, да је настављено суђење, морао да буде ослобођен оптужби, а институције у Приштини и Еулекс би били принуђени да признају да је лажно оптужен за смрт десетине Албанаца и да је невин био у затвору. Ако је то нека утеха сада, након што је мучки убијен с леђа, и без обзира на то што судски процес није до краја окончан, и свету је јасно да су Оливеру монструозне оптужбе биле подметнуте и да је био невин. Признањем Еулекса и институција у Приштини пала би теза да су најистакнутији Срби са КиМ злочинци, што би утицало на то да многи страни представници увиде грешку што су признали лажну државу Косово, у којој су тероризам и безакоње у експанзији.   Овако, за “Новости”, говори др Милан Ивановић, директор Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици, један од лекара који су се у уторак 16. јануара око 8.30 свим силама трудили да једног од најпознатијих представника косовских Срба отргне из канџи смрти. * Зашто мислите да би косовске институције и Еулекс сигурно ослободили оптужби Оливера Ивановића? - Апсолутно би био ослобођен, јер није било доказа о његовој кривици. Али његовим хапшењем требало је уплашити и обесхрабрити Србе. Он је био колатерална штета, ухапсили су га уз помоћ лажних сведока и без конкретних доказа и чињеница. * Када је Хитна помоћ довезла Ивановића у КБЦ, да ли сте имали наду да ће, упркос тешким ранама, да преживи? - Више од сата смо покушавали да га реанимирамо, али ране су биле смртоносне због повреда виталних органа и тренутног искрварења. Хитна помоћ га је до КБЦ транспортовала у року од само неколико минута, међутим, довезен је без виталних знакова живота. Урадили смо све што смо могли, и сви смо били потресени, иако смо медицински радници, када смо око 9.30 морали да прогласимо смрт.   Прочитајте још: Ивановића убио професионалац са шест метака из дуге деветке; Ђурић: Одговори о убиству, па наставак дијалога (ВИДЕО) * И обдукција је урађена у митровачком КБЦ. Да ли је породица то желела? - Јесте. Екипа обдуцената констатовала је шест улазних и четири излазне ране, при чему су два метка из његовог тела извађена током обдукције. У Оливера је пуцано мучки, с леђа, и обдуценти су одмах децидирано потврдили да је у питању атентат који су извршиле професионалне убице. * Како сте се ви лично осећали у том моменту, с обзиром на то да сте дуго познавали Ивановића? - Обузели су ме туга, бес, осећај горчине... Оливер и ја смо, што је познато, били политички неистомишљеници, ставови су нам се разликовали око стратегије, начина и метода у остваривању српских интереса на Косову и Метохији. Међутим, истовремено смо били и сарадници у периоду од 1999. до 2001. године у Српском националном већу. СНВ је тада био кровна организација за Србе, која је организовала одбрану од насиља које се преливало с југа. Наш посао је био да охрабримо грађане да остану овде на огњиштима, и мислим да смо тада постигли јединство. Утицали смо на то да Срби остану на овим просторима, да ту раде и омогуће властима у Србији да се с више адута укључе у решавање проблема на КиМ. * Шта би, према вашем мишљењу, могао да буде мотив и циљ убиства једног од виђенијих Срба? - Мислим да атентат на Оливера Ивановића има више мотива и циљева. Оливер Ивановић годинама је био изложен неправди због лажне оптужбе за ратни злочин, којом је требало направити симетрију између злочина које чине Албанци. Циљ је, пре свега, и изазивање општег страха и узнемирења међу Србима. Сигурно је да је убиство једног познатог Србина изазвало велико узнемирење и бојазан међу нашим народом на КиМ, а консеквенце су свакако и дестабилизација политичке ситуације. То може да доведе и до масовнијег напуштања ових простора, што и јесте званични циљ албанских лидера, односно њихове званичне, али и незваничне политике.     ЦЕНТАР ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА  Приштински медији ових дана наводе и друге представнике Срба као потенцијалне мете... - Иза овога стоји план да се изазове дестабилизација Косова и Метохије у оним деловима где живе Срби. Сматрам да је у питању жеља Америке да “покори” део Космета у којем живе Срби, да обезбеди потпуну шиптарску власт и уплив НАТО на територију КиМ. Зато Американци прикривају чињеницу да је Косово центар организованог криминала, трговине белим робљем и других криминалних активности.   Прочитајте још: ИСПРАЋАЈ ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА: Косово је било његов усуд (ФОТО/ВИДЕО) * Непосредно пре атентата на Ивановића, са КиМ су стизале вести о учесталом паљењу имовине Срба повратника. - Напади на имовину Срба посебно су претходних дана били учестали на територији централног Космета, то јест у Метохији. Јасно је да је циљ застрашивање. Такође, паљењем сена онемогућавају људе да хране своју стоку, а без стоке и баште наши људи немају од чега да живе. Дакле, намера је да их отерају са имања, па да их они потом заузму.     * Да ли и у Косовској Митровици, после свега, влада атмосфера страха? - После Оливеровог убиства у Митровици није завладала обична жалост, већ сабласно ћутање, мук... Наравно да су људи забринути, размишљају о томе како ће се даље живети на Косову и Метохији, хоће ли се напади наставити, да ли су безбедни. Свакако да немају поверење у институције лажне државе Косово да ће правовремено и ваљано заштитити њихове животе и имовину. * Срби све мање поверења имају и у Еулекс, Кфор и друге представнике страних држава чији посао је да их заштите? - Ето, чак су и званичници Стејт департмента недавно саопштењем најавили тероризам на северу Космета и у српским општинама, али ништа нико није учинио. Па зашто онда не изађу с подацима, нису се ваљда Срби бавили тероризмом? Јер сасвим сигурно није у интересу Срба и српског народа, односно наших институција, изазивање нереда и страха, као што то неки желе да представе да би остварили своје политичке циљеве. Прочитајте још: Амерички сателити откривају убице Ивановића? * Познато је да до сада ниједно убиство Срба на КиМ није решено, хоће ли овога пута бити другачије? - Чињеница да су косовски органи одбили да прихвате помоћ српске полиције и правосуђа указује на намеру да се сакрију злочин и починиоци злочина. Зато они одбијају помоћ, јер српска полиција и српски истражни органи могу умногоме да допринесу томе да се убице и налогодавци открију. Али косовским институцијама то не одговара. Мотив да се злочин не расветли до краја могу да имају само косовске институције и њихови страни ментори, који желе дестабилизацију Србије, да заплаше наш народ и да га отерају. Због чега би Србија желела да дестабилизује сопствени народ и сопствену државу? Јасно је где треба тражити мотиве, као и то да ЦИА контролише сва збивања на КиМ. Како онда не знају ко су убице Оливера Ивановића?   И ЂИНЂИЋ УБИЈЕН ЗБОГ КОСОВА Ивановић се противио подели, као и скоријем дефинисању коначног решења косовског питања. Да ли делите овај став? - Ми Срби смо већ веома дуго у изузетно тешком положају. Одговор на ово питање зависи, рекао бих, од актуелног друштвено-политичког тренутка. Да појасним: када је својевремено Ђинђић заговарао да се питање КиМ реши прављењем албанског и српског ентитета, односно разграничењем, није се добро завршило. Управо зато што је овако нешто предлагао и рекао да се проблем Косова неће решавати у Њујорку Ђинђић је убијен. Он је веровао да је то прави тренутак, и да ће ствари по нас касније бити неповољније. Што се тиче актуелног тренутка, мишљења сам да решење косовског питања треба пролонгирати, јер смо изморени притисцима и нападима. И ово убиство Оливера нанеће огромну штету српском народу на КиМ, али и српској држави.   Извор текста и слика: Новости
  17. У Митровици није било обичне жалости, већ сабласно ћутање. ЦИА контролише збивања на КиМ, како онда не знају ко су убице ОЛИВЕР Ивановић би, да је настављено суђење, морао да буде ослобођен оптужби, а институције у Приштини и Еулекс би били принуђени да признају да је лажно оптужен за смрт десетине Албанаца и да је невин био у затвору. Ако је то нека утеха сада, након што је мучки убијен с леђа, и без обзира на то што судски процес није до краја окончан, и свету је јасно да су Оливеру монструозне оптужбе биле подметнуте и да је био невин. Признањем Еулекса и институција у Приштини пала би теза да су најистакнутији Срби са КиМ злочинци, што би утицало на то да многи страни представници увиде грешку што су признали лажну државу Косово, у којој су тероризам и безакоње у експанзији. Овако, за “Новости”, говори др Милан Ивановић, директор Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици, један од лекара који су се у уторак 16. јануара око 8.30 свим силама трудили да једног од најпознатијих представника косовских Срба отргне из канџи смрти. * Зашто мислите да би косовске институције и Еулекс сигурно ослободили оптужби Оливера Ивановића? - Апсолутно би био ослобођен, јер није било доказа о његовој кривици. Али његовим хапшењем требало је уплашити и обесхрабрити Србе. Он је био колатерална штета, ухапсили су га уз помоћ лажних сведока и без конкретних доказа и чињеница. * Када је Хитна помоћ довезла Ивановића у КБЦ, да ли сте имали наду да ће, упркос тешким ранама, да преживи? - Више од сата смо покушавали да га реанимирамо, али ране су биле смртоносне због повреда виталних органа и тренутног искрварења. Хитна помоћ га је до КБЦ транспортовала у року од само неколико минута, међутим, довезен је без виталних знакова живота. Урадили смо све што смо могли, и сви смо били потресени, иако смо медицински радници, када смо око 9.30 морали да прогласимо смрт. Прочитајте још: Ивановића убио професионалац са шест метака из дуге деветке; Ђурић: Одговори о убиству, па наставак дијалога (ВИДЕО) * И обдукција је урађена у митровачком КБЦ. Да ли је породица то желела? - Јесте. Екипа обдуцената констатовала је шест улазних и четири излазне ране, при чему су два метка из његовог тела извађена током обдукције. У Оливера је пуцано мучки, с леђа, и обдуценти су одмах децидирано потврдили да је у питању атентат који су извршиле професионалне убице. * Како сте се ви лично осећали у том моменту, с обзиром на то да сте дуго познавали Ивановића? - Обузели су ме туга, бес, осећај горчине... Оливер и ја смо, што је познато, били политички неистомишљеници, ставови су нам се разликовали око стратегије, начина и метода у остваривању српских интереса на Косову и Метохији. Међутим, истовремено смо били и сарадници у периоду од 1999. до 2001. године у Српском националном већу. СНВ је тада био кровна организација за Србе, која је организовала одбрану од насиља које се преливало с југа. Наш посао је био да охрабримо грађане да остану овде на огњиштима, и мислим да смо тада постигли јединство. Утицали смо на то да Срби остану на овим просторима, да ту раде и омогуће властима у Србији да се с више адута укључе у решавање проблема на КиМ. * Шта би, према вашем мишљењу, могао да буде мотив и циљ убиства једног од виђенијих Срба? - Мислим да атентат на Оливера Ивановића има више мотива и циљева. Оливер Ивановић годинама је био изложен неправди због лажне оптужбе за ратни злочин, којом је требало направити симетрију између злочина које чине Албанци. Циљ је, пре свега, и изазивање општег страха и узнемирења међу Србима. Сигурно је да је убиство једног познатог Србина изазвало велико узнемирење и бојазан међу нашим народом на КиМ, а консеквенце су свакако и дестабилизација политичке ситуације. То може да доведе и до масовнијег напуштања ових простора, што и јесте званични циљ албанских лидера, односно њихове званичне, али и незваничне политике. ЦЕНТАР ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА Приштински медији ових дана наводе и друге представнике Срба као потенцијалне мете... - Иза овога стоји план да се изазове дестабилизација Косова и Метохије у оним деловима где живе Срби. Сматрам да је у питању жеља Америке да “покори” део Космета у којем живе Срби, да обезбеди потпуну шиптарску власт и уплив НАТО на територију КиМ. Зато Американци прикривају чињеницу да је Косово центар организованог криминала, трговине белим робљем и других криминалних активности. Прочитајте још: ИСПРАЋАЈ ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА: Косово је било његов усуд (ФОТО/ВИДЕО) * Непосредно пре атентата на Ивановића, са КиМ су стизале вести о учесталом паљењу имовине Срба повратника. - Напади на имовину Срба посебно су претходних дана били учестали на територији централног Космета, то јест у Метохији. Јасно је да је циљ застрашивање. Такође, паљењем сена онемогућавају људе да хране своју стоку, а без стоке и баште наши људи немају од чега да живе. Дакле, намера је да их отерају са имања, па да их они потом заузму. * Да ли и у Косовској Митровици, после свега, влада атмосфера страха? - После Оливеровог убиства у Митровици није завладала обична жалост, већ сабласно ћутање, мук... Наравно да су људи забринути, размишљају о томе како ће се даље живети на Косову и Метохији, хоће ли се напади наставити, да ли су безбедни. Свакако да немају поверење у институције лажне државе Косово да ће правовремено и ваљано заштитити њихове животе и имовину. * Срби све мање поверења имају и у Еулекс, Кфор и друге представнике страних држава чији посао је да их заштите? - Ето, чак су и званичници Стејт департмента недавно саопштењем најавили тероризам на северу Космета и у српским општинама, али ништа нико није учинио. Па зашто онда не изађу с подацима, нису се ваљда Срби бавили тероризмом? Јер сасвим сигурно није у интересу Срба и српског народа, односно наших институција, изазивање нереда и страха, као што то неки желе да представе да би остварили своје политичке циљеве. Прочитајте још: Амерички сателити откривају убице Ивановића? * Познато је да до сада ниједно убиство Срба на КиМ није решено, хоће ли овога пута бити другачије? - Чињеница да су косовски органи одбили да прихвате помоћ српске полиције и правосуђа указује на намеру да се сакрију злочин и починиоци злочина. Зато они одбијају помоћ, јер српска полиција и српски истражни органи могу умногоме да допринесу томе да се убице и налогодавци открију. Али косовским институцијама то не одговара. Мотив да се злочин не расветли до краја могу да имају само косовске институције и њихови страни ментори, који желе дестабилизацију Србије, да заплаше наш народ и да га отерају. Због чега би Србија желела да дестабилизује сопствени народ и сопствену државу? Јасно је где треба тражити мотиве, као и то да ЦИА контролише сва збивања на КиМ. Како онда не знају ко су убице Оливера Ивановића? И ЂИНЂИЋ УБИЈЕН ЗБОГ КОСОВА Ивановић се противио подели, као и скоријем дефинисању коначног решења косовског питања. Да ли делите овај став? - Ми Срби смо већ веома дуго у изузетно тешком положају. Одговор на ово питање зависи, рекао бих, од актуелног друштвено-политичког тренутка. Да појасним: када је својевремено Ђинђић заговарао да се питање КиМ реши прављењем албанског и српског ентитета, односно разграничењем, није се добро завршило. Управо зато што је овако нешто предлагао и рекао да се проблем Косова неће решавати у Њујорку Ђинђић је убијен. Он је веровао да је то прави тренутак, и да ће ствари по нас касније бити неповољније. Што се тиче актуелног тренутка, мишљења сам да решење косовског питања треба пролонгирати, јер смо изморени притисцима и нападима. И ово убиство Оливера нанеће огромну штету српском народу на КиМ, али и српској држави. Извор текста и слика: Новости View full Странице
  18. JESSY

    Рођен-а сам на Крстовдан...

    ћерка моје пријатељице је рођена на Крстовдан, тј. сутра јој је рођендан...моја пријатељица верује у Бога али није, да тако кажем, литургијски верник...не иде на литургије, не пости постове итд...ипак има једну дилему... зна да се на Крстовдан пости, али не зна како да се понаша у овом случају...на тај дан јој је Господ подарио дете којему се сви они радују...наравно, долази родбина, која није верујућа у том смислу да се придржава правила наше цркве ...пошто у кући нико не пости, она је до сада увек спремала мрсну храну...међутим, сада је у дилеми...прво је помислила да она сама пости, а остали да мрсе...ја лично мислим да нема потребе за тим...мислим да су љубав и ближњи изнад свих правила...а наравно да је на првом месту љубав према Господу... волела бих да ми , на првом месту, неко од свештеника или теолога да своје мишљење, а наравно да могу и остали форумаши...можда на тај начин дођемо до неког решења...
  19. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.   Алексис Пења Алфаро  је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце.   Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе.   Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче.   Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике.   Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин?   Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године  срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви.   О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу?   Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана.   О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке?   Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир.   Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и  јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру.   Отац Алексис: Рад  и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем  у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет.   О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати.   Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас.     Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић   Превод: Љиљана Поповић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Поуке.орг инфо

    Извините био сам љут...

    Да се претње смрћу у коментарима на интеренету схватају веома озбиљно и да због тога може да се оде на робију од 2-10 година + огромне новчане казне говори и то да су Весни Пусић упућени коментари са претњама смрћу, а како је спустила кретена прочитајте у тексту који преносимо са Index.hr I Vesna Pusić dobila prijetnju smrću zbog Praljka: "Zaklat ću te ko prase" PRIJETNJE smrću nakon izjava o presudi hercegovačkoj šestorki dobila je još jedna članica GLAS-a, Vesna Pusić. >> ZASTUPNIKU PRIJETNJA SMRĆU ZBOG PRALJKA "Imam točno 7 metaka, prvo ću ti ubiti ženu"Podsjetimo, saborski zastupnik GLAS-a Goran Beus Richembergh jučer je, komentirajući samoubojstvo Slobodana Praljka, utvrdio kako je za njega neprihvatljivo da se u saboru održi minuta šutnje za osuđenog ratnog zločinca. Vesna Pusić je, pak, jučer ustvrdila kako je presuda hercegovačkoj šestorici, među kojima je i Praljak, rezultat loše i pogrešne hrvatske politike devedesetih godina.Kad mu je rekla da je prijavljen policiji u Njemačkoj, okrenuo je pločuBeus Richembergh je na svom Facebooku objavio sadržaj prijetnji koje je dobio, a potom je GLAS na Fejsu objavio prijetnje smrću koje je dobila Vesna Pusić."Izdajico jedna smrdljiva čekaj dok dodem u zagreb zaklat cu te ko prase", napisao je stanoviti Jerko Bajsic (koji na profilnoj slici ima osuđenog zločinca Praljka) u porukama Vesni Pusić. Ona mu je odgovorila da je prijavljen policiji, na što je Bajsic odgovorio: "ajde tako i tako nisam u hrvatskoj izdajico. i znam da me neces prijaviti jer dobivas svaki dan tako nešto". Pusić mu je odgovorila da "policija radi i u Njemačkoj" i to "još bolje nego u Hrvatskoj", na što je Bajsic krenuo s ispričavanjem: "oprostite bio sam ljut, neće više doći do toga molim vas oprostite".
×